Gramatika ljubavi - veština voleti i biti uzajamno voljen

Gramatika ljubavi - veština voleti i biti uzajamno voljen

offline
  • Pridružio: 17 Jul 2005
  • Poruke: 3097
  • Gde živiš: "Daleko od Negdje"

Nekakav Ivljev putovao je jednom početkom juna u neki daleki kraj svoga sreza.

Tarantas s nakrivljenim prašnjavim krovom dao mu je šurak na čijem je imanju provodio leto. Trojku sitnih, ali valjanih konja, s gustim uklubljenim grivama najmio je u selu, od bogatog seljaka. Upravljao je konjima sin toga seljaka, momak od svojih osamnaest godina, tupav i čuvaran. On je neprestano mislio o nečemu s nezadovoljstvom, kao da je bio uvređen zbog nečeg, nije razumevao šale. I uverivši se da se s njim ne može upustiti u razgovor, Ivijev se predade onom mirnom li besciljnom posmatranju koje tako odgovara skladnoj lupi kopita i zveckanju praporaca.

Putovanje je upočetku bilo vrlo prijatno: topao, tmuran dan, dobro nabijen put, po poljima mnogo cveća i ševa; sa žita, s niske sivkaste raži, koja se pružala dokle može pogled da dopre, duvao je blag povetarac, nosio po kosim njihovim poljima cvetni prah, pogdegde ga dizao kao dim, a u daljini se od njega čak i zamaglilo. S novim kačketom i u nezgrapnom listerskom kaputiću, momak je sedeo pravo; i to što su mu konji bili potpuno povereni i što je bio nagizdan činilo ga je naročito ozbiljnim. A konji su kašljali i bez žurbe kasali, ždrepčanik logova pokatkad se tro o točak, pokatkad zatezao, i sve vreme svetlucao je ispod njega sjajni čelik istrte potkovice.

— Hoćemo li do grofa da svraćamo? — upita momak ne okrećući se kad se ispred njih pojavilo selo koje je zatvaralo vidik svojim vrbacima i parkom.

— A zašto? — reče Ivljev.

Momak poćuta malo i, smaknuv bičem krupnoga obada koji se prilepio za konja, natmureno odgovori:

— Pa da pijemo čaj...

— Nije tebi čaj u pameti, — rekao je Ivljev. — Sve ti je žao konja.

— Konj se vuče ne boji, hrane se on boji, — odgovori momak poučavajući.

Ivljev je pogledao naokolo: vreme se pogoršalo, sa svih strana se navukli izbledeli oblaci i već je promicala kiša — ti mršavi dani uvek se svršavaju propisnim kišama... Starac koji je pokraj sela orao kaza da je kod kuće samo mlada grofica, ali su oni ipak svratili. Momak je navukao na ramena zubun i, zadovoljan što se konji odmaraju, kisnuo spokojno na boku tarantasa, koji je zaustavio nasred kaljavog dvorišta, kraj kamenog valova uraslog u zemlju, izbodenu svu kopitama od marve. On je zagledao svoje čizme, popravljao bičaljem paldum na rudnjaku; a Ivljev je sedeo u gostinskoj sobi, u kojoj se smračilo od kiše, ćeretao s groficom li čekao na čaj; već je mirisalo na zapaljeni luč, mimo otvorenih prozora gusto se kovitlao zeleni dim samovara, koji je na doksatu nabijala bosa devojka svežnjevima iveraka, polivala ih gasom, a iverke buktale jasnim crvenim plamenom. Grofica je bila u širokoj ružičastoj domaćoj haljini, s obnaženim napudrovanim grudima; pušila je uvlačeći dim duboko u sebe, često je popravljala kosu razgolićujući do ramena svoje čvrste i oble mišice; uvlačeći dim i smejući se, neprestano je navodila razgovor na ljubav i, između ostaloga, pričala o svom bliskom susedu, spahiji Hvoščinskom, koji je, kako je znao Ivljev još iz detinjstva, celoga života bio lud od ljubavi za svojom sobaricom Luškom, koja je umrla u ranoj mladosti. — "Ah, ta legendarna Luška! — primeti Ivljev šaljivo, malko se zbuniv zbog svoga priznanja. — Zato što je taj osobenjak nju uzdigao do božanstva, ceo svoj život posvetio ludačkim sanjarijama o njoj, ja sam u mladosti bio gotovo zaljubljen u nju, misleći o njoj, uobražavao bogzna šta, mada je ona bila, kažu, baš ružna". — "Je l'te? — reče grofica ne slušajući. — On je, znate, umro zimus. I Pisarev, jedini koga je on, s obzirom na staro prijateljstvo, puštao pokatkad sebi, tvrdi da u svemu ostalom nije nimalo bio lud, i ja potpuno verujem u to — on prosto nije bio čovek koji odgovara današnjim ljudima..." Najzad je bosa devojka neobično oprezno iznela na starom srebrnom poslužavniku čašu jakog sivog čaja od jagoda i korpicu s kolačima, upljuvanim od muva.

Kad su krenuli dalje, kiša se već istinski raspomamila. Morao je da podigne krov, da se zakloni krutom, skorušenom ciradom i da sedi zguren. Zveckali su praporcima konji, po tamnim i blistavim sapima curila je u mlazevima voda, pod točkovima je šuštala trava nekakve međe posred žita, kojom je krenuo momak u nadi da skrati put; pod krovom se skupljao topli ražani miris, koji se mešao sa zadahom staroga tarantasa... — "l tako, dakle, Hvoščinski je umro, — mislio je Ivljev. — Treba svakako da svratim, makar samo da bacim pogled na to opustelo svetilište tajanstvene Luške... Kakav li je čovek bio taj Hvoščinski? Ludak ili prosto nekakav ošamućen čovek, koji se sav usresredio na jednom?" Po pričanju spahija-staraca, vršnjaka Hvoščinskog, on je nekad uživao u srezu glas retko pametnog čoveka. I najednom sručila se na nj ta ljubav, ta Luška, zatim njena iznenadna smrt, — i sve propade: on se zatvori u kuću, u onu sobu gde je živela i umrla Luška, i više od dvadeset godina presede na njenom krevetu — ne samo da nikud nije izlazio nego se čak ni kod svoje kuće nije pojavljivao ni pred koga, skroz je ulegao od sedenja dušek na Luškinom krevetu i Luškinom uticaju pripisivao je bukvalno sve štogod se događalo u svetu: nepogoda naiđe — to Luška šalje nepogodu, objavljen je rat — znači da je tako Luška odlučila, nerodica se desila — nisu Luški ugodili seljaci...

— Ti to u Hvoščinsko ideš, je li? — viknu Ivljev isturiv glavu pod kišu.

— U Hvoščinsko, — nerazgovetno se odazva kroz šum kiše momak, kome se kapa sva bila opustila i sa nje već curila voda. — Na Pisarev Vrh...

xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx

Taj put Ivljev nije znao. Kraj je postajao sve siromašniji i mrtviji. Završila se međa, konji su pošli hodom i spustili nakrivljeni tarantas izlokanom jarugom nizbrdo, u nekakve još nepokošene livade, čije su se zelene padine tužno ocrtavale na niskim oblacima. Zatim je put, čas iščezavajući, čas se opet pojavljujući, počeo da prelazi s jedne strane na drugu po dnu tesnaca, po uvalama obraslim žbunjem jove i vrbacima... Bio je tu nečiji mali pčelinjak, nekoliko panjića što su stajali na padini u visokoj travi, koja se crvenela od šumskih jagoda... Obišli su nekakav stari nasip, potonuo u koprivi i odavno presušeni ribnjak — duboku jarugu obraslu korovom preko glave čoveku... Dve crne šljuke s pištanjem uzleteše iz nje u kišno nebo... A na nasipu, posred koprive, sitnim bledoružičastim cvetićima cvetao je veliki stari žbun, ono milo drvce što se zove "božje drvo", — i najednom se Ivljev seti mesta, seti se do je više puta jahao tuda u mladosti...

— Vele da se ona tu udavila, — iznenada reče momak.

— Je l' ti to za ljubavnicu Hvoščinskog kažeš? — upita Ivljev. — Nije to istina, nije njoj ni na kraj pameti bilo da se davi.

— O da, udavila se, — kaza momak. — Samo mi se čini, pre će biti da je on pamet izgubio zbog svoje sirotinje, a ne zbog nje...

I poćutav malo, dodade grubo:

— A mi opet moramo da navrnemo... u to Hvoščino... Vi'š, kako su se konji umorili!

— Deder, molim te, — reče Ivljev.

Na brežuljku kuda je vodio put, kalajisan čisto kišom koja ga je zalivala, na mestu iskrčene šume, posred mokrih cepki i lišća što trunu, posred panjeva ii mladog jasikovog šumarka, koji gorko i sveže miriše, usamljena je stajala kućica. Ni žive duše nije bilo unaokolo, — samo su strnadice, pod kišom visoko na cvetovima, cvrkutale da se razlegala čitava retka šuma što se dizala iza kuće; ali kad je trojka, šljapkajući po blatu, bila naporedo sa kućnim pragom, odnekud izlete ceo čopor ogromnih pasa, crnih, boje čokolade, surih, i s pomamnim lavežom poče naletati na konje propinjući im se čak do njuški, premećući se u skoku i skačući čak pod krov od tarantasa. U isto vreme i tako isto iznenada nebo nad kolima raspara zaglušni udar groma, koji celoga dana ni jedan jedini put ne beše zagrmeo, i momak, raspomamljen, stade bičem udarati pse, te konji pojuriše u galopu između jasikovih stabala, koja samo proletahu ispred očiju.

Iza šume se već videlo Hvoščinsko. Psi su zastali i odmah ućutali, i kao da ih posao čeka, potrčali nazad; šuma se razmakla, a ispred putnika opet pukla polja. Smrkavalo se, i oblaci ili su se razilazili ili su dolazili sad sa tri strane: sleva skoro crni oblak s plavetnilom gdegde, zdesna — sivi, koji je neprekidno tutnjao gromom, a sa zapada, iza majura Hvoščinskog, iza strmina nad rečnom dolinom — mutnomodri, u prašnjavim kišnim mlazevima, kroz koje su se rumenila u dolini brda od oblaka. Ali nad kolima je kiša padala sve slabije i slabije, i pridigav se malo, Ivljev, sav uprskan blatom, sa zadovoljstvom zabaci nazad otežali krov i slobodno udahnu vlažni miris polja.

Gledao je majur koji je bio sve bliže, video je, najzad, ono o čemu je toliko slušao, ali, kao i pre, izgledalo mu je da Luška nije živela i umrla pre dvadeset godina, nego mal'ne pre pamtiveka. Kroz dolinu gubio se u ševaru trag plitke rečice i nad njom je leteo beli gnjurac. Dalje, oko sredine uzvišice, ležali su otkosi sena, pocrneli od kiše; među njima, udaljene jedna od druge, stare srebrnaste topole širile su svoje grane. Kuća, dosta velika, nekada i okrečena, s blistavim, mokrim krovom nalazila se na potpuno golom mestu. Nije imalo oko nje ni bašte, ni zgrada, — samo dva stuba od cigala namesto kapije i čičak po jarkovima. Kad su konji pregazili rečicu i popeli se uzbrdo, neka žena u letnjem muškom mantilu s opuštenim džepovima terala je po čičku ćurke. Kućna fasada je bila neobično dosadna: prozora je na njoj bilo malo, i svi su bili mali, uglavljeni u debelim zidovima. Zato su ogromni bili mračni doksati. S jednoga od njih gledao je začuđeno na putnike mladić u sivoj gimnazijskoj bluzi, potpasan širokim kaišem, crnomanjast, lepih očiju i veoma milolik, iako mu je lice bilo bledo i išarano pegama, kao ćurčje jaje.

Trebalo je bilo čim objasniti zašto su svratili. Popevši se na doksat i kazav svoje ime, Ivljev reče da želi da pogleda i, možda, kupi biblioteku koja je, po rečima grofice, ostala od pokojnog spahije, i mladić, jako pocrvenevši i povlačeći pozadi bluzu, povede ga odmah u kuću. — "Dakle, eto to je sin čuvene Luške!" — pomislio je Ivljev i bacao pogled na sve što mu je bilo na putu, i često se osvrtao i govorio što bilo samo da bi još jedanput pogledao domaćina, koji se činio odveć mladolik za svoje godine. Ovaj je odgovarao brzo, ali kratko, zbunjivao se, očigledno i od stidljivosti i od pohlepnosti; da se on strašno obradovao mogućnosti da proda knjige i da je uobrazio da će ih isturiti skupo, ispoljilo se već od njegovih prvih reči, u onoj neveštoj užurbanosti s kojom je izjavio da se takve knjige kakve on ima ni za kakve pare ne mogu dobiti. Kroz polumračni trem, gde je bila prostrta slama crvena od vlage, on uvede Ivljeva u veliko pretsoblje.

xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx

— Tu je, jel'te, živeo vaš otac? — upita Ivljev ulazeći i skidajući šešir.

— Da, da, tu, — požuri da odgovori mladić. — Tojest, naravno, nije tu... oni su najviše sedeli u spavaćoj sobi... No, naravno, živeli su i tu...

— Da, znam, bio je bolestan, — reče Ivljev.

Mladić planu.

— Tojest od kakve bolesti? — kaza on, i u glasu mu se začu muškiji ton. — To su sve samo spletke, nisu oni bili ni najmanje umno bolesni... Samo su neprestano čitali i nikud nisu izlazili, eto to je sve... Ali ne, molim vas, ne skidajte šešir, tu je vrlo hladno, mi ne stanujemo u tom delu kuće...

Doista, u kući je bilo kudikamo hladnije nego napolju. U neprijatnom pretsoblju, olepljenom novinama, na prozoru, žalosna izgleda zbog oblaka, stajao je kavez od like za prepelice. Na podu je skakutala sama od sebe siva vrećica. Sagnuvši se, mladić je uze i stavi na klupu, i Ivljev razumede da se u vreći nalazi prepelica; zatim uđoše u salu. Ta soba, sa prozorima okrenutim na zapad i na sever, zauzimala je mal'ne polovinu čitave kuće. Kroz jedan prozor, na zlatnom nebu koje se u suton razvedravalo, videla se stoletna, sva crna, žalosna breza, a kroz ostale prozore — visoki bagremar koji se suši. Prednji ugao bio je sav zauzet ćivotom bez stakala, na kome su svuda bile naslonjene i obešene ikone; između njih isticala se svojom veličinom i starinom ikona srebrom okovana, i na njoj su ležale i žutile se svojim voskom kao mrtva tela venčane sveće sa bledo-zelenim trakama.

— Izvinite, molim vas, — zausti plašljivo Ivljev savlađujući stid, — zar je vaš otac...

— Ne, to je onako, — promrmlja mladić, pošto ga je namah razumeo. — Oni su tek po njenoj smrti kupili te sveće... i čak su i burmu uvek nosili...

Nameštaj je u sali bio grub. Ali su zato između prozora stajale divne police, od gore do dole pune porcelanskih stvarčica, kristala, pribora za čaj i pehara sa zlatnim ivicama. A pod je sav bio pokriven lipsalim pčelama, koje su pucketale pod nogama. Pčelama je bila zasuta i gostinska soba, potpuno prazna. Prošav kroz nju i kroz još nekakvu mračnu sobu s bankom uz peć, mladić se zaustavi kod niskih vrata i izvadi iz džepa od pantalona veliki ključ. Jedva ga okrenuv u zarđaloj ključaonici, otvori on širom vrata, promrmlja nešto, — i Ivljev vide sobicu sa dva prozora; uz jedan zid stajao je gvozden go krevet, uz drugi — dva ormančića za knjige od karelske breze.

— Je li to biblioteka? — upita Ivljev prilazeći jednom od ormančića.

I mladić, davši žurno potvrdan odgovor, pomože mu da otvori orman i pohlepnim pogledom poče mu pratiti ruke.

Vrlo čudne knjige sačinjavale su tu biblioteku! Otvarao je Ivljev debele korice, okretao hrapavi sivi listić i čitao: "Zakleta granica"... "Jutarnja zvezda i noćni demoni"... "Razmišljanja o tajnama vasione"... "Divno putovanje u čarobni kraj"... "Najnoviji sanovnik"... A ruke su mu ipak olako drhtale. Dakle, eto čime se hranila ta usamljena duša što se zauvek ogradila od sveta u ovoj sobiici, a tek ga tako nedavno napustila... No, možda, ta duša nije ni bila, zbilja, sasvim bezumna? — "Postoji i takva egzistencija, — setio se Ivljev stihova Baratinskog, — postoji i takva egzistencija, no kakvim imenom da je nazovemo? Nije ona san, nije budno stanje, — nešto je između njih, i u čoveku se u njoj dodiruju bezumlje i razum..." Razvedrilo se na zapadu, zlato je blistalo odande iza lepih ljubičastih oblaka i čudno obasjavalo ovo siromašno utočište ljubavi, ljubavi neshvatljive, koja je u nekakvo ekstatično žitije pretvorila ceo čovečji život, koji je, možda, imao da bude najsvakidašnjiji život da se nije odjednom našla nekakva zagonetna Luška sa svojim čarima...

Ivljev je uzeo stoličicu ispod kreveta, seo ispred ormana i izvadio cigarete, dok je neprimetno razgledao sobu i urezivao je u sećanje.

— Pušite li? — upita on mladića koji je stajao nad njim.

Ovaj pocrvene opet.

— Pušim, — promrmlja on i pokuša da se osmehne. — Tojest nije baš da pušim, nego više iz obesti... A, uostalom, dozvolite, vrlo sam vam zahvalan...

xxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxxx

I uzev nevešto cigaretu, zapali je drhtavim rukama, ode do prozora i sede na nj, zaklanjajući žutu svetlost sunca na smiraju...

— A to šta je? — upita Ivljev naginjući se srednjoj polici, na kojoj je bila samo jedna vrlo mala knjiga nalik na molitvenik i jedna kutija, čiji su uglovi bili izrađeni u srebru potamnelom od vremena.

— Onako nešto... ogrlica moje pokojne majke, — odvrati mladić zamucav, no trudeći se da nemarno govori.

— Može li se pogledati?

— Izvolite... mada je ona vrlo prosta... za vas ne može biti interesantna...

I otvoriv kutiju, Ivljev spazi, iznošenu vrpcu, nisku vrlo jevtinih plavih kuglica, nalik na kamenčiće. I takvo uzbuđenje ovlada njim pri pogledu na te đinđuve što su nekada bile na vratu žene kojoj je bilo suđeno da bude toliko voljena, i čiji nejasni lik više nije mogao ne biti lep, da mu zaigra sve pred očima od lupanja srca. Pošto se nagledao, Ivljev oprezno stavi kutiju na svoje mesto; onda se lati knjižice. To je bila — u divnom izdanju od gotovo pre stotinu godina — majušna "Gramatika ljubavi ili veština voleti i biti uzajamno voljen".

— Tu knjižicu, nažalost, ne mogu da prodam — jedva izgovori mladić. — Vrlo je skupocena... oni su je čak pod jastuk sebi stavljali...

— Možda ćete mi dozvoliti da je bar pogledam? — reče Ivljev.

— Izvolite, — prošaputa mladić.

I Ivljev, savladav svoju snebivljivost, neprijatno pometen njegovim netremičnim pogledom, poče lagano da prelistava "Gramatiku ljubavi". Ona je sva bila podeljena na kratke glave: "O lepoti, o srcu, o razumu, o ponašanju, o znacima ljubavnim, o napadu i odbrani, o razmirici i pomirenju, o platonskoj ljubavi"... Svaka se glava sastojala iz kratkih, finih, pokatkad vrlo suptilnih sentencija, i neke od njih su bile lako podvučene perom, crvenim mastilom. — "Ljubav nije prosta epizoda u našem životu, — čitao je Ivljev. — Razum naš protivreči srcu i ne ubeđuje ga. — Žene nikad nisu jače nego kad se naoružaju slabošću. — Ženu obožavamo zato što ona gospodari nad carstvom ideala naše mašte. — Taština bira, istinska ljubav ne bira. — Lepa žena treba da zauzima drugi stepen; prvi pripada ljupkoj ženi. Ova i postaje vladarkom našeg srca: pre nego što i damo sami sebi računa o njoj, srce naše postaje zanavek robom ljubavi"... Zatim je dolazilo "objašnjenje govora cveća", i opet je štošta bilo obeleženo: "Divlji mak - žalost. — Mašljika — tvoja lepota urezala mi se u dušu. — Zimzelen — slatke uspomene. — Žalosni zdravac — melanholija. — Pelen — večna tuga"... A na čistoj stranici, sasvim na kraju, bila je sitno kao perlicama napisana istim crvenim mastilom strofa od osam stihova. Mladić ispruži vrat zavirujući u "Gramatiku ljubavi", i reče s usiljenim osmehom:

— To su oni sami sastavili.

Kroz pola sata Ivljev, kome je laknulo na srcu, oprosti se od mladića. Od svih knjiga po skupu cenu je kupio tu knjižicu. Mutnozlatna večernja svetlost gasila se u oblacima za poljima, žuto se otsjajivala u barama; vlažno i zeleno je bilo u poljima. Momak se nije žurio, a ni Ivljev ga nije gonio. Momak je pričao da ona žena što je maločas terala po čičku ćurke — đakonova je žena, da mladi Hvoščinski već odavno živi s njom, da on već ima i dece. Ivljev nije slušao. Mislio je neprestano o Luški, o njenoj ogrlici, koja je kod njega izazvala složeno osećanje, slično onome kakvo je doživeo nekad u nekom italijanskom gradiću pri pogledu na relikvije neke svetice. "Ušla je ona zauvek u moj život!" — pomisli on. I, izvadiv iz džepa "Gramatiku ljubavi", lagano pročita pri svetlosti sunčeva smiraja stihove napisane na poslednjoj stranici:

Dosuđena je tebi i meni bila
Tuga u svetu tom laži i zla!
Do groba ljubav je moja bdila,
I sa mnom ona je i umrla.

Ali njoj ko ljubav pozna kazaće:
"U predanjima sad slatkim živi!"
I praunuku svom on pokazaće,
Divnu tu Gramatiku ljubavi.



Ivan Bunjin



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 889 korisnika na forumu :: 32 registrovanih, 6 sakrivenih i 851 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _Rade, Aleksa-, alexmiki, Arhiv, babaroga, bojank, caesar, Chainsaw, dac, Drug pukovnik, FOX, indja, Iwo Jima, leptirleptir, Marko Marković, mercedesamg, milos.cbr, Mitraljeta, Mr. Majevica, nik8282, nuke92, ObelixSRB, pedja.st, robertino, Snorks, stegonosa, The Joker, Toni, Vlada1389, YU-UKI, Zmaj001, Živković