Konstantin Mihailović

• 1Ovo se svidja korisniku: kindergirl
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 16 Maj 2009 23:19

Pok. profesor Đorđe Živanović (1908-1995) posvetio je skoro polovinu svog životnog veka proučavanju izvora, u nastojanju da osvetli mnoge nedoumice i nerazrešena pitanja o rukopisu koji se u istoriji poljske i slovenskih književnosti javlja pod nazivima Janičareve uspomene i Turska hronika, i pripisuje jednom "Rašaninu", Srbinu iz druge polovine XV veka. Rezultat tih dugogodišnjih napora je integralna studija Живот и дело Константина Михаиловића из Островице (Српска академија наука и уметности, Пос. издања, Одељење језика и књижевности, Београд 2006).

Pošto Konstantinov originalni rukopis o Turskoj i Turcima nije sačuvan, Živanović je proučavao različite verzije u češkom i poljskom prevodu, te tumačenja ovog teksta u delima vodećih istoričara u ovoj oblasti - Jozefa i Konstantina Jirečeka, Jana Losja, Aleksandra Briknera, Pavla Šafarika, Milana Kašanina i drugih. Nakon opsežne komparacije rukopisa, analize teksta i narativa, kao i neophodnih domišljanja, naš istraživač je zaključio da je pravo ime književnika Konstantin Mihailović a ne ono koje je u ranijim tumačenjima bilo skoro opšte prihvaćeno - Mihailo Konstantinović. Da je njegova rodna Ostrovica bila ne ona rudnička, već novobrdska, tj. najverovatnije neko rudarsko naselje u blizini Novog Brda. Da je najverovatnije rođen oko 1435. i da je postao pripadnik janičarskog reda u turskoj vojsci kao odrastao čovek, tj. mladić, a ne kao dečak, posle zauzimanja Novog Brda. Da je posle zarobljavanja proveo burne godine obuke u Anadoliji i učestvovao u ključnim bitkama koje je Mehmed vodio na raznim stranama protiv hrišćana, napredovao do oficirskog čina i krunisao svoju vojničku karijeru zvanjem zapovednika utvrđenog grada Zvečaj u Bosni. Kada su Ugri zauzeli ovaj grad, Konstantin je zajedno sa turskom posadom bio zarobljen i odveden u Ugarsku, možda u Južnu Ugarsku. No, budući da Konstantin ima izrazito negativan odnos prema Ugrima i, posebno, prema Janku Hunjadiju i Matiji Korvinu, o čemu svedoče njegovi kritički komentari u tekstu, Živanović je pretpostavio da on ostatak života nije proveo u Ugarskoj, niti da je pisao svoj tekst na srpskom za Srbe u Južnoj Ugarskoj, već najverovatnije na poljskom i za Poljake, a možda i posebno za kralja Jana Olbrahta. Konstantinove Uspomene, Hronika ili Letopis su zapravo političko-geografski traktat o organizaciji turske države i vojske, i njenom načinu vođenja rata, namenjen evropskim hrišćanima kao informisano uputstvo za organizovanu borbu protiv turske najezde i vojne premoći.

"Константин Михаиловић био је сведок и учесник великих, прекретних догађаја у историји Европе. Било је то време царевања султана Мехмеда II Освајача (1451-1481).

Константина су прилике нагнале да постане војник Мехмедов већ 1453, при заузећу Цариграда, што је био највећи успех, украс међу свима делима овог султана, а што је за многа столећа унапред одредило европска политичка збивања.

Какав је Константин био војник при том првом ратовању у турској војсци, тешко је рећи. А био је у оном одреду српском који се, према уговору Мехмедовом са деспотом Ђурђем, борио на турској страни. Захваљујући томе, Константин је много година касније био у прилици да исприча, уз бројне појединости, како је Освајач започео преломни напад на Цариград, да би га, после дуге опсаде, заузео 29. маја 1453.

После пада Цариграда, Константин ће се вратити у Ново Брдо, одакле је и послат у овај поход. Кад Турци 1455. заузеше и овај део Србије, па и овај град, Константин је допао турског ропства."
...

Jedna od najlepših scena u Konstantinovom pripovedanju, "sazdana od snažnih, gotovo šekspirovskih obrta" je razgovor između cara Bajazita i kneza Lazara pred samo kneževo pogubljenje.

"Пред њима леже на носилима мртви Мурат и Јакуб, којег је у ствари убио - и то је познато - Бајазит, да му овај не би сметао при заузимању престола.

И тада је рекао Бајазит кнезу Лазару: ''Ето видиш како леже на носилима отац мој и брат мој. Како си се смео одважити да се њему успротивиш?' Кнез Лазар је ћутао. (Рече) војвода Крајмир: 'Мили кнеже, одговарај цару, јер глава није као /врбов пањ/ да по други пут израсте.'

Реплика војводе Крајмира, једра и пуна живота, одјек је врло познате народне приче наше о три зелене шибљике. О томе је и писано. Константин је знао за ту причу и употребио је баш овде, где је највише одговарала, а можда је и она већ била уткана у предање о целом догађају које је допрло до њега. Једно је сигурно: он тај мотив није измислио, мотив је прастар, народни.

Одговор Лазарев израз је дубоке мисаоности и херојства, а речит је и пун духа као да га је Шекспир смислио:

Тада кнез Лазар рече цару: 'Веће је чудо како се отац твој смео одважити да нападне српску краљевину. А кажем ти, царе Бајазите: да сам то раније знао што сада очима видим, морао би и ти на трећим носилима лежати. Али је сам Господ Бог тако изволео учинити због грехова наших. Нека буде воља божја.'

(...)

Кад је Бајазит наредио да се Лазар погуби, војвода Крајмир измоли од цара допуштење да може свој скут, клекнувши, да поднесе да не би Лазарова глава пала на земљу. (...) 'А кад она паде на скут, приљубивши ову главу уз своју главу, рече: Заклео сам се Господу Богу: где буде глава кнеза Лазара, ту и моја мора лежати. А онда је и он посечен и обе главе су пале заједно на земљу.'

Константин допуњује и ефектно заокружује своје казивање: У то време донесе један јаничар главу Милоша Кобилића и баци је пред цара (поред оних двеју глава) говорећи: Царе, ово су главе твојих најстрашнијих непријатеља. "

Živanović zaključuje da u našoj kasnijoj narodnoj tradiciji nema ovako "potresne i katarzične scene".

Dopuna: 28 Avg 2011 11:28

Zanimljivo je da se Konstantin pojavljuje kao sporedan lik, pratilac poturčenog Nina Argalije ("Nosilac začaranog koplja"), u romanu Salmana Ruždija Čarobnica iz Firence, fikciji o Akbarovom mogulskom carstvu, renesansnoj Firenci Medičija i Nikola Makijavelija, i osvajanjima Osmanlija.

"Kada je danak u krvi prikupljen ..., dečaci su odvedeni u Stambol i podeljeni dobrim turskim porodicama kako bi im služili i kako bi naučili turski i pojedinosti muslimanske vere. Nakon toga su išli na vojnu obuku. Posle izvesnog vremena, dečaci su ili odvođeni kao sluge u u carski saraj i dobijali titulu ič-oglan, ili bi pristupali janičarskom korpusu kao adžami-oglani. Sirovi regruti. Sa jedanaest godina, naš junak, moćni ratnik, Nosilac začaranog koplja i najlepši čovek na svetu, postao je, hvaljeni bože, janičar; najveći janičar u istoriji tih trupa. Ah, strašni janičari osmanskog sultana, neka se njihova slava širi nadaleko i naširoko! Oni nisu bili Turci, ali su bili potporni stubovi turskog carstva. Jevreji nisu primani, jer je njihova vera bila previše jaka da bi se mogla izmeniti; ni Cigani jer su bili ološ; ni Moldavci i Vlasi iz Rumunije nikada nisu prikupljani. Ali u vreme našeg junaka, morali su se boriti protiv Vlaha pod Vladom Drakulom, Nabijačem, njihovim kraljem."

"Govorila je o njihovim obukama za mesare i baštovane... Rekla je da su im oduzimana imena i prezimena i da su postajali Abdulasi ili Abdulmomini ili su im davana druga imena koja su počinjala sa abd, što je značilo rob i označavalo njihov status na svetu." ... (Il Makija ili Makijaveli) "Znao je da njegov izgubljeni prijatelj, dečak bez detinjstva, odrastao dok je govorila, rastao je u njenim pričama o njemu, imajući to nešto što su deca bez detinjstva imala umesto detinjstva, da se pretvarao u čoveka, ili u ono u šta su se deca bez detinjstva pretvarala kada odrastu, možda u ljude bez ljudskosti. Da, Argalija je sticao borbene veštine zbog kojih su mu se drugi ljudi divili i plašili ga se, oko sebe je okupljao koteriju drugih mladih ratnika, otete dece kadeta iz graničnih oblasti Evrope, kao i četiri švajcarska albino džina, Orta, Bota, Kota i D'Artanjana, plaćenike zarobljene u bici i otkupljene na pijaci roblja u Tangeru, i divljeg Srbina po imenu Konstantin koji je zarobljen u opsadi Novog Brda."

U svojoj imaginaciji Ruždi je, stereotipno reklo bi se, Konstantinu dao ulogu lošeg momka, ne samo "divljeg Srbina" već i izdajnika, koji se na nagovor ili ucenjen od Lorenca de Medičija, glavnog Argalijinog rivala u Firenci, usred bitke mučki okreće protiv svog dugogodišnjeg zapovednika, zaštitnika i prijatelja generala i ranjava ga, ali i sam gine od ruke svog druga janičara.