Prva ljubav

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:Kristina Peri Rosi
Prva ljubav
Prvi put kada sam zaprosila svoju majku imala sam tri godine. (Biolozi tvrde da smo u ranim godinama zivota najinteligentniji. Kasnije dolaze kultura, informacije, ucenje.) Ja sam imala ozbiljan predlog: zelela sam da se njome ozenim. Brak moje majke (ciji sam ja bila rani plod) bio je katastrofa i ona je bila tuzna i zabrinuta. Domace zivotinje instinktivno razumeju ljudska osecanja i bol i pokusavaju da im prave drustvo i da ih utese: ja sam bila domaca zivotinja od tri godine.
Ono malo vremena koje je otac provodio kod kuce (njegova moc ispoljavala se u tome da se pojavi ili da nestane bez najave) oni su se raspravljali, uzajamno se optuzivali dok je u vazduhu, kao crni olujni oblak, lebdela neka nepoznata pretnja. Nasuprot njima, moja majka i ja smo bile savrsen par. Imale smo isti ukus (klasicna muzika, narodne price, poezija, nauka), igrale se zajedno i delile osecanja, radosti i strahove. Sta ste vise mogli da trazite od jednog para? Naravno, nismo bile sasvim iste. Ja sam u svojoj trecoj godini imala istancan osecaj za avanturu koji je nedostajao mojoj majci (a mozda ga je njen brak unistio) kao i ljubav prema flori i fauni koja se mojoj majci cinila pomalo vulgarnom. Ali uprkos tome, ona mi je dozvolila da drzim tvora, jednog zlovoljnog noja i nekoliko kunica. Medjutim, za razliku od mojih roditelja, moja majka i ja smo uvek, kada bi dolazilo do sukoba, umele da pregovaramo. Kada sam se jednom ukopistila da povedem kuci bebu slona iz zooloskog vrta, rekavsi da se ne vracam kuci bez nje moja majka mi je u zamenu ponudila malo tele koje sam mogla da cuvam u dvoristu iza kuce. (Sumnjam da ga je otac pojeo. Jednog dana, kada sam se probudila, telence vise nije paslo na travnjaku. Moj otac je tog dana pravio pecenje.)

Moja majka je vrlo pazljivo saslusala moj predlog. (Uvek me je vrlo pazljivo slusala kao sto i treba slusati decu.) Mislim da je bila polaskana. Bila je mnogo nesrecna zbog propalog braka sa mojim ocem i bilo joj je potrebno da je neko nezno voli, da je postuje i da joj se divi. Shvatila je da joj ja velikodusno nudim sva ta osecanja (uz veliku zelju da joj sve nadoknadim) poput srednjovekovne trubadurke.

Posto je pazljivo saslusala moj predlog, majka mi je rekla da i ona mene mnogo voli, da sam ja jedina radost njenog zivota koji je inace tuzan, i da mi je zahvalna zbog mojih osecanja, mog razumevanja i ljubavi koju joj pruzam. Njene reci su mi se ucinile tacnim jer su adekvatno opisivale nas odnos. U ovom trenutku, majka mi je objasnila, nas brak nije moguc jer sam ja jos uvek veoma mala. To je bio razlog koji sam mogla da razumem. Moja majka je bila veoma lepa zena (imala je divne oci "boje vremena". Taj opis sam pronasla mnogo godina kasnije u jednom romanticnom romanu Pjera Lotija), inteligentna, kulturna, mada krhka i preplasena. Ja sam bila spremna da je stitim (sto moj otac nije cinio), iako sam i sama cesto bila uplasena. Ali ljubav nas cini velikodusnim. Isto sam tako bila spremna da cekam koliko god je trebalo da bismo se vencale.

Uvek cu biti zahvalna svojoj majci sto mi je dala takav odgovor. Ona nije odbila moju ponudu, nije me razocarala vec je utvrdila pravi i razuman razlog zbog koga nase vencanje mora da se odlozi. Pored toga, takav odgovor mi je bio podsticaj da rastem. Od tog dana, trudila sam se da bolje jedem (imala sam prilicno los apetit), pristala sam da uzimam vitamine i uzasno riblje ulje, sve u nadi da cu tako brze porasti i napokon dostici odgovarajucu velicinu i starost da bih se njome ozenila.

U to vreme su rodjaci, susedi i svi oni glupi i promaseni odrasli ljudi imali ruzan obicaj da pitaju decu sta ce raditi kad porastu. Ja sam, apsolutno ubedjena i sigurna, odgovarala: "Ozenicu se svojom majkom." Zamisljala sam andjeosku buducnost ispunjenu mirom i skladom, ispunjenu citanjem divnih knjiga, uzbudljivim setnjama, vecerima u operi (moja majka je bila fantastican sopran), neznoscu, saucesnistvom i srecom. Sta je vise mogao da trazi jedan par?

Dok sam odrastala (sporije nego sto sam zelela), obnavljala sam s vremena na vreme svoju bracnu ponudu majci. Tada jos nisam znala da su trubaduri imali samo jednu (daleku) dragu, ali sam naslucivala da tako mora da bude: vecna ljubav, nezna, verna i viteska.

Kada sam napunila cetiri godine, majka me je pitala, u vise navrata, da li bih volela da imam sestru. Priznajem da nisam osetila takvu potrebu. Mnogo sam volela da se igram sa zivotinjama koje sam uspevala da dovedem u dvoriste iza kuce, volela sam da istrazujem zemlju, kao arheolog, zanosila se klasifikovanjem zaboravljenih predmeta na tavanu, a ocaravalo me je da prelistavam knjige iz biblioteke mada su to sve bile usamljenicke igre koje sam delila samo sa majkom. Kada sam je upitala sta je sestra, odgovorila mi je da je to devojcica kao ja. Razmislila sam o tom pitanju i mada sam imala izvesne sumnje, odgovorila sam da bih mozda mogla da probam. Nisam nista potvrdila. Nisam imala nikakvu predstavu o tome kako se prave braca i sestre niti da li ostaju privremeno ili zauvek, ali sam sa sebi nimalo svojstvenim pragmatizmom zakljucila da ako bi moja toboznja sestra imala moju sposobnost za rad i moju radoznalost (majka je rekla da ce ona biti ista kao ja), onda bismo nas dve ubrzo mogle da zavrsimo iskopavanje u dvoristu iza kuce gde sam ja vec uspela da iskopam razne predmete od neprocenjive vrednosti: jedan stari katapult iz vremena spanskog osvajanja sa gravirom na metalnom delu i mac sa dve ostrice koji je neki italijanski vojnik iz Garibaldijeve vojske izgubio u okolini.

Onda je moja majka odlucila da me posalje na selo. Ni to nije odlucila a da se sa mnom nije posavetovala (bile smo zaista pravi par); predlozila mi je to, po savetu lekara, posle jednog mog ozbiljnog plucnog oboljenja.

Iako nisam zelela da se razdvajam od nje, zanosila me je pomisao na putovanje. Na prvom mestu, bila bi mi na raspolaganju stara (engleska) zeleznicka stanica, i to samo meni. Moj deda je bio zeleznicar i bio je sef prastare zeleznicke stanice pune fantasticnih masina. Mogla bih da koristim telegraf, da piskom oznacavam dolazak i odlazak vozova; piskom ciji je zvuk bio ozbiljan i dubok kao sirena broda. Mogla bih da menjam koloseke (uz pomoc jedne velike masine koja je imala teski gvozdeni lanac), mogla bih da izdajem karte koje su se razlikovale po jarkim bojama kao i da pomazem pri utovaru ovaca i jagnjadi u ogromne teretne vagone. Pored toga, u selu je bilo puno zivotinja koje sam htela da vidim i po mogucnosti usvojim; tamo su zivele zivotinje kojih nije bilo u gradu: nojevi koji su nosili ogromna sarena jaja, veliki pospani gusteri koji se nisu razlikovali od prasnjavog puta, jata pohlepnih skakavaca od kojih bi se nebo naoblacilo, ridje lisice uvek spremne da ukradu neko pilence, leptiri bozanstvenih boja i sara, dlakavi paukovi ruzicastog trbuha, zabe, kao i zivahne nutrije koje su plivale i igrale se u recnoj vodi.

Tako sam napustila majku na nekoliko meseci i otisla da uzivam u selu i u staroj engleskoj zeleznickoj stanici.

Kad sam se vratila, posle nekoliko meseci (selo je bilo mnogo uzbudljivije nego grad), majka me je docekala s vescu da sada imam sestricu. Nisam se iznenadila jer smo o tome vec razgovarale. Uzevsi me za ruku, majka me je povela u spavacu sobu, u kojoj se nalazila kolevka, i upoznala me sa pridoslicom.

Pogledala sam radoznalo u unutrasnjost kolevke. Pazljivo sam posmatrala. Nisam imala predrasuda ali nisam mogla ni da se odusevim necim sto za takvo osecanje nije davalo povoda. Beba je promrmljala nekoliko nerazumljivih zvukova. To je bilo najgore sto je mogla da uradi pred nekim ko je kao ja voleo jezik. Podigla sam znacajno glavu ka majci i postavila joj pitanje koje je vise licilo na tvrdnju:

- Ne zna da govori?

- Ne - odgovori majka.

Nastavila sam posmatranje. Beba je u kolevci bila u horizontalnom polozaju a noge su joj bile slabasne i kratke. Sa takvim nogama tesko da bi mogla da trci sa mnom.

- Ne ume da ide? - opet sam pitala.

- Ne - odgovori majka.

Stvar je izgledala prilicno obeshrabrujuca. Bacih poslednji pogled u pravcu tog bezoblicnog paketa u kolevci i beznadeznim glasom postavih poslednje pitanje:

- Ne zna ni da se igra?

Majka, koja je strpljivo podnosila moje pedantno posmatranje, odgovori:

- Ne. Ne zna da se igra. Jos je suvise mala.

- E, pa onda me ne zanima - zakljucih nemilosrdno, i odoh da obavljam mnogobrojne poslove koji su me cekali u basti i u zivotu.

Sto se tice sestre, ta tema je za mene bila zavrsena. Gledala sam s izvesnim prezirom i snishodljivoscu mnogobrojne i cesto neprijatne poslove koji su bili neophodni u procesu njenog odrastanja: menjanje pelena, pranje intimnih delova tela, pripremanje flasice sa cuclom. Za mene su to bile prevazidjene stvari u ciju sam korisnost sumnjala: vreme je prolazilo (previse sporo zbog moje opsesivne zelje da se ozenim svojom majkom), dok je mali punoglavac i dalje piskio u kolevci, nije umeo da govori a ni da se igra. Sve je islo tako sporo a meni su bili potrebni sva moja snaga i vreme da istrazujem svet, da budem trubadurka puna ljubavi i da stitim svoju majku.

Krajem te godine, majka mi je saopstila da mora da me posalje u skolu. Ta me ideja nije previse odusevila. Ona me je ucila svemu sto sam zelela da naucim ili sam ta saznanja proveravala u svojim beskrajnim istrazivanjima. Ona me je naucila da citam, i koliko sam znala, jos uvek sam imala da procitam mnoge knjige. To je obecavalo jedan dug i divan zajednicki posao za nju i mene, koji bi trajao bar koliko i nasa ljubav. Nas brak nikada ne bi bio dosadan.

Moja majka mi je rekla da razume sto mi se ne ide u skolu, ali, dodala je, da tako nalaze zakon u nasoj zemlji. Ja nisam htela da ona prekrsi zakon mojom krivicom. Tako sam, sa rezignacijom, morala da prihvatim tu novu etapu u svom zivotu. Ako sam dovoljno odrasla da mogu da idem u skolu, razmisljala sam, mogla bih da ostvarim i svoj zivotni san: da se ozenim njome. Tako sam iskoristila priliku da razgovaram sa njom o nasem braku. Ucinilo mi se da je to dobra prilika jer se u cestim i silovitim raspravama izmedju mojih roditelja stalno cula rec razvod. Kad bi se oni razveli, kako su nameravali, nas dve bismo se vencale. Ovoga puta, majka mi je dala drugaciji odgovor. Priznala je da se volimo, da je nas odnos odlican, da se uzajamno bodrimo, ali da postoji jedna prepreka. Pomislila sam na svoju sestru. Iako sam prema njoj bila potpuno ravnodusna, ona je bila cinjenica koju smo i majka i ja prihvatile. Vodile smo je kada smo isle da se setamo, citale smo naglas pored njene kolevke a ja sam joj poklanjala svoje stare igracke uprkos tome sto ih je stalno lomila. Stavise, kada smo nas tri odlazile da se setamo po gradu izgledale smo kao pravi par: moja majka i ja, vencane, i beba, kao plod naseg braka. Majka mi je objasnila da je problem pravne prirode. Isto kao sto je zakon nalagao da ja idem u skolu, protiv svoje volje, zakon je zabranjivao da se cerka ozeni svojom majkom. Pitala sam je ocajna:

- A da li majka moze da se ozeni cerkom?

- Ne moze. U tom pogledu zakon je neumoljiv.

Saslusala sam objasnjenje vrlo pazljivo. Ja nisam bila devojcica koja gubi glavu: suocena sa nekim problemom pazljivo bih ispitivala cinjenice koje su u igri, uzroke, moguca resenja, da bih posle toga upotrebila mastu.

Ako je zakon zabranjivao nas brak, jedino sto mi je palo na pamet bilo je da treba promeniti zakon.

- Kako se menjaju zakoni? - upitala sam, potom, majku.

- To je dugacak proces, veoma spor i komplikovan, odgovori mi majka. Prvo, treba da se napravi nacrt, rekla mi je. Zatim, treba prikupiti mnogo potpisa u znak podrske da bi se taj nacrt podneo u Parlamentu. Tamo ce se on, mozda posle mnogo godina, razmotriti. Ako pocne da se razmatra, postoje razlicite mogucnosti. Jedna je, da ne dobije dovoljan broj poslanickih glasova i da samim tim bude odbijen. Ako dobije vecinu glasova u Poslanickom domu, objasnila mi je majka, onda se prosledjuje Senatu. Senat se retko sastaje i protivi se promenama jer su njegovi clanovi ljudi u poodmaklim godinama. Treba se nadati da ce Senat staviti nacrt zakona na Dnevni red. Kad se jednom tamo nadje, Senat proucava taj predlog i ako ga prihvati (moze i da ga ne prihvati, sto znaci da je odbijen), upucuje ga Izvrsnoj vlasti. Izvrsna vlast, iako zna da je nacrt zakona odobren u oba Doma, ima pravo veta i moze beskonacno da odlozi stupanje zakona na snagu sto znaci da sve ono sto je prethodno uradjeno nista ne vredi.

Tako me je moja majka mudro uputila u funkcionisanje demokratije da nisam imala potrebe da idem u skolu.

Taj mi je proces izgledao previse spor, dugacak i nepredvidiv prema zudnji da se ozenim svojom majkom. Zato sam je upitala:

- Zar ne postoji neki drugi nacin da se promene zakoni?

Odgovorila mi je da postoji, da postoji drugi nacin, koji se zove Revolucija. Ja sam tu rec cula nekoliko puta, kada mi je majka citala neka poglavlja iz Francuske revolucije. Ta su me poglavlja odusevila i pretvorila u pravu republikanku koja mrzi povrsnu, sujetnu i samozivu aristokratiju. Medjutim, s druge strane, Francuska revolucija je imala neke tamne i krvave strane koje su me uzasnule.

Nisam je pitala kako se izvode revolucije: shvatila sam da se u njima zahteva zrtvovanje mnogo ljudi, da retko uspevaju, da su pune protivrecnosti i da se ne zavrsavaju uvek dobro.

Zakon je, dakle, stajao na putu nasem braku. Prihvatila sam tu cinjenicu u potpunosti, ali sam potajno bila spremna da dam sve od sebe da ga promenim, s obzirom da je zakon sprecavao ostvarenje ljudskih zelja.

Secam se da se tog popodneva (kada sam otkrila zakon kao prepreku zelji) nisam sumanuto bacila na kopanje zemlje, ni na klasifikovanje insekata i biljaka kao sto sam ranije cinila. Posvetila sam se, vrlo koncentrisano, razmisljanju o tom novom saznanju o zivotu koje mi je majka otkrila: da zelje, cak i one koje nam se cine najplemenitijim i najcistijim, mogu da dodju u sukob sa zakonom, kao i da je zakone tesko menjati.

To saznanje steceno u ranom uzrastu bilo je jedno od najvaznijih u mom detinjstvu a njegove su se posledice osecale tokom celog mog zivota.

Sada sam znala da ne mogu da se ozenim svojom majkom, ni kad porastem, jer je postojala jedna nepremostiva prepreka. Morala sam da reorganizujem svoj zivot polazeci od tog razocarenja, iako sam odlucila da to pitanje necu zaboraviti: nesto od tog racuna izmedju zelje i zakona ostalo je nedoreceno a ja nisam bila od onih koji zaboravljaju racune.

Ako nisam mogla da se vencam sa svojom majkom, sto je bila moja najintimnija zelja, nisam htela da se vencam ni sa kim na ovom svetu. Bila sam nepotkupljiva devojcica i nisam odustajala od svojih zelja.

Mnogo godina kasnije, razmisljajuci o toj epizodi iz svog zivota bila sam zahvalna majci sto mi tada, kada sam bila tako mala, nije objasnila da nas dve ne mozemo da se vencamo zato sto smo obe istog pola. Ona to nije ucinila jer je za moju majku pol predstavljao nesto nevazno, ako ne i neprijatno. (Treba da imamo milosti i da saosecamo sa seksualnim zivotom svojih majki.) Iako ja ne mogu to isto da kazem za sebe, ona me je odgajala sa ubedjenjem da, kada je rec o ljubavi, pol onih koji se vole nije ni od kakvog znacaja. Kao sto ni od kakvog znacaja nisu ni boja koze, godine, drustveni status niti geografija.
Tako sam nastavila da volim svoju majku iako sam odustala od zelje da se njome ozenim. Takodje sam otkrila da mogu da u isto vreme volim i nju i druge osobe. Ona to nije uvek dobro razumevala. Ponekad, kada sam je posecivala (vec je postala udovica, dok se moja sestra udala), insistirala je na starom projektu da zivimo zajedno. Ja sam se branila govoreci da sam zaljubljena u drugu osobu.

Ona je spustala glavu i s izvesnim razocarenjem govorila:

- Zaljubljenost je prolazna.

To je potpuno tacno. U toku svog zivota imala sam mnoge velike i strasne ljubavi. Posle izvesnog vremena, kad bismo se ponovo videli, nismo bili u stanju ni da zajedno popijemo kafu. Za razliku od njih, kada dodjem da posetim majku, osecam uvek istu radost i neznost. Pijemo kafu, smejemo se, setamo, zajedno citamo i slusamo muziku. Ne samo da sam ja dovoljno porasla da je stignem vec sam, ponekad, ja majka a ona cerka. Tako smo nas dve pronasle poseban nacin da promenimo zakon muskaraca.
mostovi