Elektronska izdanja Biblioteke Sm. Palanka

Elektronska izdanja Biblioteke Sm. Palanka

offline
  • Pridružio: 20 Jun 2007
  • Poruke: 203
  • Gde živiš: Smederevska Palanka

Vera Janjić, ZELENOLIČJE

Nagrađeni rukopis na prvom Konkursu za prvu knjigu
Narodne biblioteke Smederevska Palanka, 2004. godine

UVOD

Ima jedan dan u godini kada bilje hoće da govori sa ljudima. To čini na najpravedniji način. Kazuje svakome spram njegove čestitosti, pa se zato o tom danu i ne zna mnogo, jer ubicu pošalje u smrt, lopovu ukrade pamet, budalastom napriča gluposti, lažljivoga obmane – jedino pravedniku istinito kaže sve što ovaj pita. Teško se nađe čovek čist pred Bogom i ljudima, pa da se još u taj dan u osvit nađe sam u prirodi, pa da još hoće o tome da govori. Priča se da oni kojima cveće i drveće poveruje saznaju takve tajne, pa se, u strahu da kogod te istine ne bi zloupotrebio, zavetuju na doživotno ćutanje i skroz se odrode od ljudi. Ipak, nekako se iskrala priča ...



O VINOVOJ LOZI

Kaže se da su, ko zna kad, živela dva brata. Jedan beše sazdan od snova i fantazija, a drugi od realnosti i praktičnog i, kako to uvek biva, nesložni u svemu. Pošto im se otac i mati prestaviše Bogu, oni se po prvi put složiše da treba da nastave sa gajenjem vinograda koji im roditelji ostaviše u amanet. Svaki se dobro založio da svoj deo odradi valjano, što i urodi plodom. Na dan berbe, prvi čokot se obrati braći rečima:
„Rodiće vinograd iduće godine duplo, ako grožđe od ove godine ne prodate.”
Začudiše se braća mnogo, pa se, bogami, i poplašiše. Da li iz radoznalosti ili iz straha, glavno oni učiniše kako im je rečeno.Onaj sneni brat je doneo svoje grožđe kući i jeo dok je mogao, a kad mu se učini da se hoće pokvariti, on od ostatka iscedi sok, nali ga u jedno bure i spusti u bunar da mu što duže traje.
Drugi brat je, još dok je nosio grožđe kući, razmišljao šta bi se dalo učiniti sa tolikim rodom, kada već ne može da ga proda. Tako je rešio da svakome, ko mu je prošle godine učinio kakvu uslugu, dug oduži u grožđu. Na taj način bi se oslobodio velikog viška, a istovremeno bi se pokazao kao pažljiv sused. NJemu se to učini kao vrlo dobra računica i isto popodne obavi kako je bio nameran.
Sledeće godine obojica opet predano radiše u vinogradu, ali kada je došao dan za berbu, onaj račundžija se mnogo razljuti, jer je kod njega bilo duplo manje roda, za razliku od brata kod koga bi dva puta više. U toj pometnji opet se oglasi čokot:
„Ja sam rekao da ne prodaješ grožđe, da bi ga sačuvao, a ti učini još gore – samo si ga se ratosiljao!”
U velikom neraspoloženju prođe berba, jer ovaj, kome je dobro rodilo, nije mogao da se raduje, pošto je onaj, kome je zakinuto, bogoradao i dosađivao, tako da je obojici preselo. Sve se završilo tako što je onaj sračunati rešio da prekine sa nečim budalastim, kao što je ispunjavanje čokotovih zahteva – za koje baš i nije bio siguran da je najbolje čuo, a možda ništa nije ni rečeno, no mu se samo pričinilo. Čudio se sam sebi i sažaljevao slučaj za koji je bio kriv zaneseni brat, sa kojim u toj ljutnji presta da govori.
Onaj, čiji duh beše visoko u oblacima, kao i prošli put, pokupi plodove, nešto ostavi za jelo, a ostalo iscedi, smesti u burad i spusti u bunar. Ovog puta je toga bilo mnogo, pa mu je dugo trajalo, a imalo je i da se posluži svako ko bi naišao.
Tako se pročulo za njegovo piće koje se menjalo kako je vreme prolazilo. Počeše mu u kuću dolaziti ljudi izdaleka samo zbog toga. Nudiše mu novce i razne usluge, ali on ništa od toga ne prihvati. Hteo je da sačeka onaj dan kada mu se loza obraća, pa da vidi šta će.
Od tada je čokot svom gazdi, slugi i sanjaru, svake godine otkrivao po jednu tajnu u vezi sa spravljanjem čudesnog napitka, koje stidljivom razveže jezik, povučenog ohrabri, tužnog ozari, a samo one, koji ne znaju da je piće nastalo po receptu od istine i dobre volje, vino ume da uništi.



O VIŠNJI

Sa višnjom se nikad ne zna. Iz čista mira te prsne u oko ni krivog ni dužnog, pa ima da žmirkaš ceo dan, a onda te nenadano počasti kolačima i taman pomisliš „samo kad se izmirismo”, a ona poturila košticu koju uvek zagrizeš iz sve snage... uh, neću o tome.
Nesrećnica jedna: stvorena je da te ismeva. Nađeš se u nekom višnjaru, a one – sitne, gedžave, ubaksuzile se pa neće ni u visinu ni u širinu, neke se dopola osušile, ne zna se zašto, neke pružile utočište lopovu-veverici pa ima više lešnika nego višanja – da ne poveruješ. Onda odeš na neko drugo mesto i vidiš: lepo, veliko drvo. Zar takva lepotica može da bude onakav namćor! Pružiš ruku da je probaš – čudno, i dalje je sve u redu, nije te napala ni lakom ni teškom artiljerijom. Staviš je u usta, a ona eksplodira i pogodi te pravo u grlo! Vilice ti se stisnu, proradiš kao da variš prasetinu, lice ti se ukiseli.
Jednom sam je baš pitala: „Dobro, šta ti je? Šta ne valja pa si uvek tako ratoborna?”
Reče mi:
„Sa vama se ne može drugačije. Ne tražim ništa. Hoću da budem gde me staviš, ali neću tamo gde se neko malo-malo pa upogani, tamo kraj drumske mehane gde pijanima pridržavam glave kad prekardaše, tamo gde puste stoku da me obrsti, tamo gde bacaju svašta, pa sam vazdan puna crva i još bih ti nabrajala, al‘ mi ti ništa ne možeš pomoći, niti me odobrovoljiti, pa sad idi, il‘ hoćeš ja da te oteram?”



O ORAHU

Orah je čudak na već viđen način. Ne bi ti se taj odvojio od majke dok ga dobro ne omlatiš, il‘ dok ne pristigne mlađi brat da ga istera dogodine. Pa i kada se otkači, drži se svojih navika i duša ti pocrni, a ne samo prsti, dok mu objasniš da to što mu je mati dala zeleno odelo, ne znači da treba da ga nosi doveka. E, kad se i sa tim izboriš i on konačno bude kako treba, onda skupljaj snagu i počinji sve ispočetka, jer on niti iz ljuske hoće, niti bi koga da pusti unutra.
Dobro. Ajd sad da vidimo dalje. Sve i da ne zanovetaš što si se očagorio da bi se domogao mrezge, a on opet smislio neki belaj. Može biti da je zelen, pa mora da se suši, ili se toliko osušio, da nije ni za šta, ili su ga snašle razne nedaće, pa moraš da vodiš računa da se ne provuče i poneki bolestan. Onda ga pečeš, melješ, seckaš, mešaš još sa nečim tek da navikne na društvo, pa ga opet pečeš i na kraju, uz malo sreće, ispadne kolač ko za goste. Ali, ako ti neki užegli upropasti stvar, nema pomoći, sem ako te nije toliko samleo, pa imaš snage da počneš iz početka.



O OSKORUŠI

Ko ne voli seljački somun, ne voli ni krušku oskorušu.
Kaže se da je hleb telo Isusovo, da je vino krv njegova, da je smokva sveto drvo, a kada se zagledaš u stablo opornice, vidiš Majku Prirodu koja se postarala da u njoj stvori ovaploćenje svoje jestastvenice.
Pitaš zašto baš ona? Prosto zato što je Svevišnji, stvarajući svet, svakom predmetu dao da ima svoj odraz među simbolima, a svakoj ideji dao da se pokaže u materijalnom. Tako je kruški zapalo u amanet da predstavlja bitak i to čini predano vekovima. Kada se kogod nameri da iseče oporušu ili pokuša da izvadi njen panj, ako već ne zna, vrlo brzo shvati da sam sa njom ne može. Tada mora u pomoć da zove i ljude i mašine, pa i onda ima grdno da se napati čupajući joj korenje, koje se nikako ne da. Jedino čime se ona brani je gruba kora i tvrda srž, a sa time se obično teško izlazi na kraj. Mnogo je onih kojima baš to nedostaje, pa se nemaju čime isprsiti pred ljudima, te samo gledaju kako bi nekom‘, kome čvrst karakter ne nedostaje, da naprave štetu, jer se nadaju, da uklanjanje najboljih, može pomoći ublažavanju njihove moralne izvitoperenosti. Takvi više vole da su prvi među osrednjima, nego drugi među najboljima.
Zato je tu kruška oskoruša da opomene svakoga – ko ume da gleda i sluša – kako izgleda biti dostojan svoga postojanja. Ona nikoga ne pušta da joj priđe blizu bahato ili nezainteresovano, a da ga ne ogrebe. NJeni plodovi nisu zamamni, već podsećaju na gorke lekove, bez kojih bi ljudi nastradali od jednostavnih bolesti. Opora voćka podseća na unutrašnje glasove, koje retko ko ume da osluškuje, a kojima je dosta meke udobnosti što lomi duh i melje karakter. Ti unutrašnji vapaji ne smeju biti ućutkani kockicom šećera, moraju se poduprti nečim stamenim, nečim što liči na krušku kamenjarku. NJena suština bez okolišanja i forma bez suvišnih ukrasa je ono od čega ljudi strepe, jer kada bi se svako ogolio kao ovaj tvrdokorni bitak, retko ko bi mogao da odoleva nebu i ljudima.



O LIMUNU

Ovaj zgodni momčić nikada ne može da te razočara, jer je on od onih uvek dobrodošlih u društvo. Taj se ne žali na hladnoću ili vrućinu, na nizak ili visok pritisak, loše društvo i ostale, nazovi razloge, za pravdanje cmiljavosti. On je najbolji način da se ujutru pozdravi dan. Neće naškoditi ako ga pozoveš u pomoć oko podne, a ako ti padne šaka i noćas – samo napred, niko ti ne može reći da si preterala, to prosto svima prija. Raspekmeženi nevoljnici bi rekli: mnogo je opor i kiseo, neće uvek da radi šta mu se kaže, voli da se otkotrlja u nepoznatom pravcu, hoće da turi prst u oko... Ali da nije takav, ne bi bio dilber oko koga se otimaju u razne svrhe, što nije nikakvo čudo. Skladnog je stasa. Na njemu sve miriše, samo ako hoćeš da osetiš. Protrljaj ga malo po licu, zagrebi po leđima, a cvetu ne treba ni da priđeš – taj miris prosto osetiš u vazduhu tako snažno i uznemirujuće, kao kad znaš da te neko gleda, a ne znaš ko i odakle.
Ovakav dasa ne može biti bez bubica, ali tu su čista posla. Uvek jasno da do znanja gde su mu bodlje: tu me ne diraj, a za ostalo – kako hoćeš!
Istina je da nije sladak, ali zato dozvoljava svašta: da se zasladiti i medom i šećerom, dobro je došao u čaju i voćnoj salati, a ko hoće da se trgne iz učmalosti, preporučuje se – limun klot.



O MUŠMULI

Kud ćeš goru zamku. Izdaleka gledano, po lepom danu, vidiš slatko drvce sa široko pruženim granama, lepo, tamno lišće kroz koje vire neke tople oči, i zatelebaš se, a da nisi ni shvatio. Neki stariji momci će ti reći da se maneš ćorava posla, da kad si već zagrizao – dobro, ali probaj i nešto drugo, ima mnogo ukusnijih. Jok. Biće tu sto opravdanja: ljubav na prvi pogled, lepa, mlada, čvrsta i zdrava – doduše, ne baš tako ukusna kao što izgleda, ali čekaćeš je dok sazri. Džaba priča da baš to ne treba da te sustigne, ali ko bi tvrdoj glavi došao do pameti.
Dok ti čekaš, sve lepote ovog sveta se pokažu, budu i nađu svoju sreću, a utom i ti dočekaš svoju zrelu mušmulu. Sada više nema onu blagost u očima. Nekako je potamnela, kao da se gasi. Istina, ima bolji ukus nego onomad, ali nešto tu nije kako treba. Ona koža se nekako stanjila i otromboljila, a u njoj – pola vredi, a pola moraš da pljuneš. Čak i to što vredi deluje nekako vremešno, ima slasti, ali bez svežine.
Neki udare u pišman što su baš kod mušmule zapeli, pa malo otpate, il‘ potraže utehu u onom voću što ga uvek ima. Drugi tvrdoglavo misle da je baš ona melem na ranu iako svom ostalom svetu izgledaju kao da pate od zatvora. Ne bi se javno pokajali zbog lošeg izbora, po cenu da doživotno čame s mušmulom.
E, pa kad hoće da pazare taštinu za radost – nek im bude.



O GREJPFRUTU

– Ko si ti? Odakle si? Nismo te viđali do sada.
– Kod vas sam stranac, a na mojoj zemlji sam domaćin. Dolazim od Sunca. Ono mi povazdan šapuće o lepoti i savršenstvu, a ja se upinjem iz petnih žila da što više ličim na njega, ali avaj, moji napori su trapavi pa mi jedino polazi za rukom da ostvarim omanju sličnost.
– Ama, jesi li ti pametan, o čemu pričaš?
– Govorim o učitelju koji mi je pokazao kako da budem što okrugliji.
– Zašto bi to bilo osobito?
– Zato što teži savršenstvu. Biti okrugao – znači postići najveći sklad između jezgra i spoljašnjeg sveta. Na žalost, u tome nisam potpuno uspeo, ali fakat sam najbliži od svih. Šta je sirota banana spram mene? Bedni odblesak mesečeve osmine, kakva tuga. Jedino za najbolje ima smisla što su živi, ostali samo smetaju.
– Znaš šta, pobratime, ne znam ko si i šta perjatišeš ovde, jedino znam da te neko slagao kada ti je rekao da si mnogo lep, jer ličiš na Sunce. Je l‘ znaš, bre, ti, da je ono zorom narandžasto, u podne žuto, o smiraju vatreno, a ti si samo žut.
– Ha, čudna mi čuda. Sada ću pozvati dvojicu braće pa oceni.
– Vidi, stvarno, vas trojica u tri boje!? Ama to ti još nije za alal! Ko zna šta se krije pod tim haljinama? Ukusom moraš da blažiš i goriš, opijaš i budiš, a takvog nema u svetu.
– Kako možeš znati kada me još nisi isprobao? Uzgred, neodoljiv sam.
– Pa, nisi me ponudio.
– Ja se ne nudim, moraš da tražiš.
– Hm, dobro, hajde, daj malo.
– Izvoli, ali samo malo. Mnogo sam dragocen.
– Uuuuu, kiselica i gorčiš na nos da ti izađu, što me zamajavaš ovde pola dana, bestraga da mi se tornjaš s očiju!!!
– Hajdmo, braćo, opet smo nabasali na prostake.
– E moj, Narcisu, sve je po redu bilo tako. Tek da znaš, ako onaj nastavi da telali po svetu, oteće ti posao.



O TREŠNJI

„Ja nisam odavde“, kaže trešnja i, da vidiš čuda, u pravu je. Nikada ti se ta nije navikla na ćudljivosti neba i ljudi među kojima je. Ako se zima raspomami, pa ni u aprilu ne prestane sa hajdučijom, neće ti ta pustiti ni cvet, a kamoli plod. Prosto će sačekati vreme, pa kad se njoj svidi. Ali, zato da vidiš veselja kad proceni da joj je sve potaman i da je rešila da rodi i prerodi. Onako stasita, ko jablanica, pola svoga rumenila pokaže, a pola sakrije među lišće. A ono, jako utočište – do prvog povetarca. Tako bez stida i srama pusti da se svi velovi sa nje podignu, pa za trenutak svima pokaže kakav to purpur krije. Hajde kaži, koji bi živi stvor zdrave pameti odoleo carskom pozivu. Na tom hodočašću se nađu razne fele na jednom mestu: bubice, ptice, crvići, jazavci, prasići, deca i po koje neobično kerče. Tada za trešnju nema veće radosti i – što više društva prizove – to bolje. Bogu hvala, nije džimrija što bode i šiba kad pružiš ruku za njenim blagom. Naprotiv, pitomo se daje svakom ko može da je dohvati. Uvek takvi pirovi prođu srećno, niko nikog ne pohara jer ima za sve. I previše.
Nego, muka nastaje kada se pojave oni sa merdevinama, korpama i kantarima, pa hoće tu lepotu da izmere, sračunaju, ukrote. E, onda se vazda neko nagrdi, napravi štetu i presedne mu život. Ako. Tako mu i treba.



O JABUCI

Šta li je ona Bogu zgrešila, kad njeno korenje crpi sokove praiskonskog greha, jednostavne ali nezamenljive slasti, kvrgavosti i sjajne lepote. Mora da joj je mnogo teško da sve to u sebi pomiri. Da je po njenom, bila bi srećna da je ostala onakva kakva je i bila: skladnog stasa, sa plodovima do pola crvenim od pola zelenim, neki jedri, neki kržljavi, jedni sočni, drugi suvi. Uglavnom, seća se ona da je tada imala više prijatelja no sada, kada je osuđena na obaveznu lepotu i unutrašnji nemir.
Mnogo tešku kaznu izdržava, tešku gotovo kao i sam Isus što je imao. Kada je vidiš onako razapetu po špalirima, nekako bi ti bilo lakše da su joj plodovi neugledni i čemerni, ali nisu. Naprotiv, deluju bujno, zadovoljno, primamljivo. Onda se zapitaš da li je ikada iko odslužio kuluk, a da je pritom još morao da bude srećan i nasmejan. Nekome je palo napamet da ima da bude jednolično obojena, određenog oblika, naročitog ukusa i ako nije takva, ništa ne valja i niko je neće. A ona, sirota, ne voli da je sama i sve će podneti, samo da je neko voli.
Oprostiće i što je se mnogo češće sećaju kao plod sa drveta saznanja, zbog koga proključa zla krv između ljudi i Boga, ili kao Parisovu jabuku razdora, pa čak i to što se poslednji basamak njenog života koristi za nakaradna poređenja, o padanju zrelih jabuka u zamku i svako drugo upiranje prstom ona bi podnela, samo da je u ljubavi sa onim s kim živi. A njemu nikad dosta, samo izmišlja čime bi još mogao da je muči i zagorčava joj život.
Ko zna, možda toliko košta kada se ne braniš i bezrezervno voliš.
Ima jedan dan u godini kada bilje hoće da govori sa ljudima. To čini na najpravedniji način. Kazuje svakome spram njegove čestitosti, pa se zato o tom danu i ne zna mnogo, jer ubicu pošalje u smrt, lopovu ukrade pamet, budalastom napriča gluposti, lažljivoga obmane – jedino pravedniku istinito kaže sve što ovaj pita. Teško se nađe čovek čist pred Bogom i ljudima, pa da se još u taj dan u osvit nađe sam u prirodi, pa da još hoće o tome da govori. Priča se da oni kojima cveće i drveće poveruje saznaju takve tajne, pa se, u strahu da kogod te istine ne bi zloupotrebio, zavetuju na doživotno ćutanje i skroz se odrode od ljudi. Ipak, nekako se iskrala priča...



O GLOGU

Davno je prošlo vreme kada se Glog kitio lepim plodovima, na radost ljudi a i mnogih životinja. Međutim, on sam je bio duboko nesrećan, jer se godinama udvarao Jeli, koja ga baš nije mnogo fermala. NJena kruna je bila uprta prema visokom Boru, sa kojim se stalno nešto važno razgovarala, tako da je žbunasti Glog stalno bio u senci. Na svakojake načine je pokušavao da skrene pažnju na sebe. U sred oluje širio je svoje lišće oko njenog stabla da bi joj zaštitio korenje od vodene stihije. Učinio je da mu plodovi toliko narastu, da bi namamio šumske životinje, koje su inače stalno dosađivale Jeli i time celu tu žgadiju navuk‘o sebi na granje. Još je, siromah, pripovedao na koje se sve načine dodvoravao i ponižavao kako bi kupio malo vremena, tek da joj kaže da su mu namere časne, ali sve se to pokazalo kao ćorav pos‘o.
Tako su trangeljali dani, sve dok se u blizini nije pojavio Čovek. Rastinje se oko toga nikada nije naročito uzrujavalo, jer je sa ljudima lako. Malo ih ogrebeš, uzbuniš ose i stršljane, napujdaš mrave i tako ih držiš na dužnom odstojanju.
Muka je nastala kada su tu počeli da sahranjuju svoje mrtve. Malo-malo pa neka duša bez pokoja krene naokolo u skitnju i čim ugleda Jelu odmah se useljava u njeno stablo. Ona je drvo sa najjačom životnom snagom, pa nije ni čudo što privlači te noćne izelice, ali kako je vreme odmicalo, sve je više venula. Gleda Glog nepriliku, pa mu u početku nije bilo jasno šta se dešava i kako to da Jeli toliko smetaju ti mrtvi, kada njemu ne zadaje muke niti jedan. Istina, zaleti se po koji u trnovito žbunje, ali nekim čudom uz grdnu dreku odmah nestane, da se nikada više ne vrati. Ne bi Glog ni znao da je toliki jad napao Jelu da ona nije stalno dozivala onog Bora, koji uopšte nije davao znakove života. Zatvorio je sve šišarke, opustio iglice na dole, dozvolio da glodari vršljaju po njemu kako hoće i nije mu ni padalo na pamet da svoju dobru drugaricu, u sreći, malo uteši. Zamandalio se kao u vreme najteže suše. Kasnije, kada su se stvari udesile, priznao je, pod moranje, da se toliko uplašio ljudskih duhova koji vade snagu, da je bio spreman potpuno da se zatvori kao za vreme požara i da ga nije bilo briga ni za Jelu niti za Omoriku, a kamoli za Glog i drugo sitno rastinje. Od tog doba, među biljem, ovaj važi za prevaranta i kukavicu.
Elem, u svom jadu, Jela se konačno obrati Glogu za pomoć. Kako je cela ta gužva otišla predaleko, on osta zadubljen u misli, gotovo očajan zbog bezizlaznosti. Kako sada oterati ljude koji su se tu odomaćili? Kako smiriti te njihove duhove? Kako ih se otarasiti? Jedino su se ređala pitanja a od odgovora ni traga ni glasa. U tom ga nešto preseče. Glog pogleda oko sebe i vide ljude kako beru plodove sa njega. On ih šibnu trnovitom granom, ovi se uzbuniše i počeše glasno da se čude.
„Šta ti je, bre, odjednom? Do sada smo živeli u miru. Što nas sada grebeš?”
„Zato što ste nam napravili nepopravljivu štetu.”
„Šta to? Kol‘ko znamo niko nije krčio šumu.”
„Nije seča problem, nego vaši mrtvi. Od kada ste ivicu šume pretvorili u groblje, ni jedno veće drvo ne može da živi od nesmirenih duhova vaših pokojnika. Pogledajte šumu kako izgleda. Na ivici je snage, ako ovo potraje, osušiće se. Zato ću od sada pa na dalje stalno da šibam i vas i vaše mrtve koji lutaju naokolo.”
„Čekaj, pobratime, nešto da te pitam. Kako to da si jedino ti zdrav i živahan, a ostali ‘oće da pocrkaju?”
„Ne znam. Napadaju i mene, ali čim se nabodu na moje trnje, ciknu i nekako nestanu.”
„Slušaj, pobratime, mi sada idemo pravo u selo da kažemo vraču šta se događa, a on će već znati kako da reši problem.”
Odoše oni, ali nikako da se vrate. Kao da ih je Bog zaboravio. A nad šumom se nadvilo neko sivilo. Ptičju pesmu zamenilo je nemo valjanje neke magluštine. Gljive se namnožile kao u sred truledine. Jedino na Glogu i dalje stoje prelepi plodovi. Zagleda on sam sebe, pa ostale što nemaju snage ni da govore ni da romore, pa njegova lepota dođe još izraženija, ali to je nešto u čemu se ne uživa. Naprotiv. Sebe je video kao nekoga ko najboljim prijateljima sipa so u rane. Ostali sa muče da prežive, a on sav mirisan i doteran puca od zdravlja – baš nije imalo smisla da se sudbina ovako poigra sa njim. Za početak je odlučio da premetne plodove u onakve kakvi su i bili, pre no što je počeo da se udvara Jeli, dakle sitne, opore i neugledne. U tom mu sinu jedna ideja i odluči prvo da sačeka ljude, pa onda da čini šta je naumio.
Konačno, dođoše ljudi, ali bez pomena o narastajućem problemu. Prosto su došli da beru voće. Tada se Glog razbesne, išiba ih koliko god je mogao, a na kraju, načini strašnu predstavu smanjivanja plodova. E, tada se ljudi grdno poplašiše, uzeše se u pamet i sedoše da razgovaraju sa Glogom. Kasnije se prisećao da je bio u magnovenju od ljutine i da mu se činilo da neko drugi govori kroz njega. Bilo kako bilo, glavno im on tom prilikom reče da ga poslušaju sve do kraja, inače će za kaznu sve šumsko voće da se smanji i ugorči, a onda neka se pitaju šta će jesti. Ljudi omamljeno klimaše glavama i bez pogovora uzeše jednu granu koju im je sam Glog od sebe dao, da od nje naprave veliki trn i njime izbodu sve sahranjene u blizini šume. Govorilo se o tom bodenju kao o sudnjem danu. Svašta se čulo i videlo, tresli su se i zemlja i nebo, ali vrlo brzo se sve smirilo.
Kada je prošlo malo vremena i svi se uspešno oporavili od one pošasti, Glog se zarekao da više ni zbog koga neće da se premeće ni u šta, pa ni zbog Jele, jer mu je dužnost da ljude svojom oporošću stalno podseća šta će se dogoditi sa svim rastinjem, ako ne budu živeli u skladu sa svojim zelenim prijateljima. Ono što je Čoveka uskratio za slatko voće, nadoknadio je time što mu je dao moćno oružje protiv vampira, koji su kasnije mnogo napastvovali ljude.
Jela se Glogu izvinila zbog svoje prekomerne gordosti i iskreno se pokajala i zbog toga i zbog prevelike naklonosti prema onom Boru, za koga se pokazalo da nije vredan bilo čijeg prijateljstva. Bor se, naravno, nije izvinjavao nikome, pa ni Jeli, zbog prokockanog poverenja, pa mu je zato ostalo u amanet od Boga da svakakve sile mogu da deluju na njega.
Seti se kako izgleda bor na mestima gde stalno duva vetar, a kako na nekim nepristupačnim liticama: ili je sav smotan u neke čvorove, ili je iskrivljen u neku stranu. Jeli to ne može da se dogodi nikada. Gde god da raste, ona je uspravna i dostojanstvena, a Glog je jedna od retkih biljaka koja je veoma poštovana, a bez nekog osobitog razloga.



O DUNJI

Ta ti je otmena gospođa sa kojom se ne izlazi lako na kraj. Da je dovedeš dotle da ti baš prija, ima da se potrudiš bar tri puta više nego oko ostalih i ima bar za toliko skuplje da te košta. Kod nje nema ništa s neba pa u rebra, sve mora da se uradi u više navrata, sa dramskim pauzama, na način na koji ona insistira, inače se neće predstaviti u najlepšem svetlu.
Kada je uzmeš u ruku onako toplu i mirisnu, plišanu, sav se opiješ i prosto ne znaš šta bi s njom. Najbolje bi ti bilo kada bi nekako rađala cele godine, pa da je uzmeš kad hoćeš. Ali se onda, valjda, ne bi toliko radovao što je držiš u ruci, jer ovako znaš da će opet doći tek iduće godine, pa ti je i žao i nije. I tako te opčini da ne znaš da li samo da je gledaš i mirišeš, ili da joj skineš plišanu haljinu, pa da je okupaš i uglancaš. Ako se odlučiš za ovo drugo, onda se pitaš da li da zagrizeš odmah ili da polako skineš sa nje još jedan veo. Kad se i tu odlučiš da ideš dalje, tek onda može da se ređa: seckane, rendane, kuvane, slatko, pekmez, kitnikes, sa orasima, bez oraha...
Tako ti je sa dunjom – pred njom moraš da pokažeš strpljenje, da ponudiš mnogo truda i šećera, pri čemu ne sme ništa da te mrzi. Ako ne veruješ, probaj odmah da je zagrizeš.



O ŠLJIVI

Šljiva ti je, moj brajko, kao i devojka. Na nju potežu oči i ruke i dok je zelena i kada dozri, a kada prezri, više joj nema spasa – ili će u kazan, ili u teglu, ili na sušenje. Kažem ti, kao i devojka. Ili će da se udaje, ili će u manastir, ili će do iduće godine da čeka svog dragog.
Šljiva je, kad bolje promislim, naše najzamamnije voće. Na migavce se ide u prvu štetu, kud ćeš lepši izgovor. Šljivke se pojave po vratu i ramenima posle prve ostvarene ljubavi, pa se posle stidiš i od tegle kompota u špajzu. A kako raste na svakom ćošku, sigurno je najčešće drvo uz koje neko nekog prislanja, tako da su, za moj groš, onaj paradajz nepravedno nazvali rajskim voćem. Vala, nikada niko nije maštao da mu se desi ljubav u paradajzu, ali već u šljiviku...
Nisu se u njoj džaba sudarile plava i crvena, voda i vatra, hladno i toplo, pa je ljubičasta pomirila uzburkane duhove. Zato Adam i nije probao šljivu nego jabuku, jer takva blagorodna nikako ne bi mogla da nosi teret greha i izdaje – ona je stvorena da podseća na ljubav.
Čak i kada pogledaš ko su ljudi koji seku šljive, videćeš da su to oni što ne znaju za crveno i plavo, već samo za luk i pečenje. Na svu sreću, šljivari su kao i ona iskra u srcu: budu sasečeni, gotovo ugašeni, ali nikada zatrti. Uvek nađu način da se opet rode i razrastu.



O SMOKVI

Šta misliš, da li postoji iko na ovome svetu ko se rodio obučen? Vidiš, baš je takvim čudom Bog obdario smokvu. Cvet joj je zaodenuo u jednostavnu haljinu ispod koje se sve događa, van domašaja radoznalih očiju. Pod tim plaštom ona cveta, praši se, plodonosi i to bez ikakvog razmetanja. Nema tu zanosnih eksplozija boja, mirisa, eteričnih ulja, niti drugih mamaca za društvo. Prosto, svoj život provodi u gotovo monaškom miru. Jedino je opsedaju u vreme zrenja, ali i to traje onoliko koliko se u manastiru slave Božić i Uskrs.
Čini se kao da ima neku misiju, kao da čeka neko vreme pa da objavi eonsku mudrost. A kada bolje pogledaš, takvo joj je i veoma retko društvo. Niko ne pamti niti zapisuje kako su pod smokvom trčala i larmala deca ili se pravili kakvi pirovi, ali postoji reč o Adamu i Evi koji su, po progonstvu, spleli pregače od lišća ovog svetog drveta i otišli za sudbinom bez mnogo smetanja. Drevne priče govore o njoj, kao usamnjenom otelotvorenju nekog božanstva, pod čijim su se okriljem izvodili verski rituali. Pominju se još i pustinjaci koje obuzme sreća pri susretu sa smokvom, jer su najradije sedeli pod njom i prepuštali se svom duhovnom podvizavanju.
Kakva je to sila koja ljude nagoni da se prema njoj ophode sa strahopoštovanjem, još od iskona?
Možda ima neke istine u legendama prastarih naroda koji smokvu opisuju kao gorostasa koji se krošnjom izdiže visoko iznad ostalog drveća, zato što korenom crpi vulkansku snagu, a krošnjom hvata sunčeve seni, tako da se kroz nju u jedan mah susreću i zemaljski i vasionski tokovi.
Ako ti se nekada upriliči da naiđeš na smokvu, negde daleko od ljudi, seti se da je ona Bogom dana da podseća na jednostavnost, duhovno prosvetljenje i mir preko potreban srcu i duši, pa sedi malo pod njom i promisli o sebi i bližnjima. Možda ti dođe u pamet nešto neočekivano ili davno propušteno, pa neprimećeno, a od osobite važnosti.




O MASLINI

Jednog dana upita unuk svog dedu panja:
„Šta će biti sa mnom?”
Starac mu odgovori:
„Čeka te radost porastanja, sreća plodonošenja i na kraju blaženstvo koje ja sada imam među izbojcima.”
„A, koliko će to da traje?”
„Ko zna? Sto ili dve stotine godina, možda i više, a možda i manje.”
„Pa to je malo!”
„Nije. Tako je rečeno.”
„Ko je rekao?”
„To je hteo da sazna i baštovan?”
„Koji baštovan?”
„Jedan baštovan koji je na svom imanju sadio sve voće koje je htelo tu da raste. Međutim, kako koje prorodi, on postane sve tužniji. Znao je da što više vreme prolazi, utoliko mu je bliži kraj, a to znači da će još jedna lepota otići sa ovoga sveta u kome je, inače, ima sve manje i manje.
Da bi saznao mudrost u kojoj se krije snaga dugovečnosti, on odluči da krene po svetu u potrazi za najstarijim stablom. Zaređao tako baštovan po panjevima da se raspituje i sve ga jedan upućivao na drugog, ali jedino što je saznao jeste: da će biti kako je rečeno. Umoran od traganja, zaustavi se uz jedan kladenac da se osveži. Tu se nađe oči u oči sa jednom starinom koji ga posavetova da ne dangubi, no da potraži maslinu, pa nju da pita. Čovek zahvali i odmah uhvati put pod noge. Jednog jutra je konačno ugledao maslinjak i pravo se uputi najstarijem stablu, ne bi li što pre saznao tajnu. Sasluša maslina njegovu muku, pa reče:
„Ne mogu da odam ono što je rečeno u praskozorje sveta, jer to znaju samo neki i zato je tajna. Kada bi i ti saznao tu reč, onda je više ne bi imalo smisla čuvati. Ali, zato mogu da te naučim kako da mudro postupaš da ne bi uništio i svoje voće i sebe.”
„Eh, ja sam već mator čovek, a kažu da sam razborit, ali mi to ništa ne pomaže kada nekom stablu dođe kraj. Ono umre pa umre, a ja ostanem da tugujem i da se sećam kako je bilo lepo, pa me onda žal za gubitkom još više obuzme.”
„Slušaj dobro šta ti govorim, ja znam kako se i zašto život stvara ni iz čega i kada mu je vreme da se ni u šta vrati. Ti tu istinu ne treba da znaš, jer i ono malo što ti je otkriveno, pogrešno si protumačio. Tebi je voćnjak dat da ga čuvaš i da se raduješ životu i njegovim plodovima, ali i da se nađeš razuman kada nastupi smrt, da bi mogao da pomogneš u podizanju novog, a ti, u sebičnom strahu od gubitka, ne vidiš šta se sve lepo oko tebe događa. Samo misliš na smrt i propast i to tvoja drveta osećaju, pa i oni tuguju i umiru pre vremena. Ako želiš život, moraš da misliš na život, a ako misliš na tugu i smrt, dobićeš ih obe.”
„Kako ja da znam da je to tako prosto?”
„Je l‘ ti znaš kako se iz mene vadi esencija moga života i čemu služi?”
„Znam.”
„Eto vidiš, ja ne znam. Ma koliko da se trudiš da mi objasniš čemu služi ulje i kako se spravlja, meni neće biti jasno, jer se ja hranim korenom i ne znam ništa o načinu na koji se ti hraniš i spravljaš jelo. Meni je potrebno sunce da porastem, čovek da me neguje i sa mnom deli sreću mog postojanja i plodonošenja. Čovek zna šta će sa mojim maslinkama, a ja znam mudrost dugovečnosti njegove. Tako je rečeno u praskozorje života, jer ja ne bih umela sama sa sobom, kao što ni ti nisi dovoljan sam sebi. A sada idi i raduj se životu, ma koliko trajao.”



O TRAVAMA

Da l‘ mu ime beše Adam Bogosavljević ili Bogosav Adamović, sada baš ne mogu da se setim, ali znam sigurno da je bio iz Badnjevca, a možda iz Leskovca. Kome li je sad‘ to pa važno? Elem, on je bio vrlo srećan čovek za ondašnje prilike. Na pozamašnom imanju je rađalo sve što treba za veliku familiju, imalo je šta da se proda, a ostajalo je i za Turke.
NJegova velika iskušenja su počela, prvo, kada je za kratko vreme sahranio oca i majku, pa se zatim teško poboleše braća i sestre i na kraju ga je dotuklo to što i on nije skončao kada je dobri Bog pozvao sebi njegovu ženu i troje dece. Ostao je sam.
NJive se pretvoriše u ledine, voćnjaci se zakrčiše, životinje je razdelio susedima, tako da su na opustelom imanju ostali on, sa svojom čemernom dušom, i pas. Za kratko vreme se od veselog domaćina preobratio u pustinjaka. Događalo se da meseci prođu, a da ne prozbori ni sa kim. Ustvari, jedini ko ga je retko obilazio, beše sveštenik, koji opet nije imao šta drugo da mu kaže, osim da su čudni putevi Gospodnji.
Sve je tako bilo dok jednog dana nije došao neki čovek sav užasnut. Sede pored Adama i zureći u jednu tačku, poče da govori: „Snalazi me sudbina kao tvoja. Kada mi za koji dan bude umro poslednji sin, ostaću sam, pa sam hteo da te pitam, kakva te to sila nagoni da živiš, kada je oko tebe sve mrtvo i jalovo. Ja znam, kada budem sahranio i ovo dete, da ću i sebi prekratiti muke, al‘ sam došao prvo da te pitam o tvom bolu i da ti tek sad izjavim saučešće, kad razumem kroz koji si pakao prošao.”
Adam poćuta malo, koliko mu je trebalo da po ko zna koji put premetne po glavi sve one koje je voleo, a više ih nema.
„Ne znam koja je to sila što mi ne da da umrem, ali ja sam i tako mrtav, a kada ću na onu stranu, nije me briga.”
Te noći se Adam dugo molio Bogu za dečaka na samrti i njegovog oca. Nije znao kada je zaspao, ali ga je probudilo to što je sanjao Svetog Savu koji mu se u snu obratio rečima:
„Idi odmah u ono što je nekada bila tvoja njiva.”
U polusnu je, bauljajući, izašao napolje i uputio se ka svojim njivama. Prvi put je posle mnogo godina težinu bola zamenilo neko drugo osećanje. Bio je zbinjen. Imao je mnogo pitanja, za koja je očekivao da neće biti odgovora, ali oni su stizali. To je bilo pravo čudo. Kada je došao na sred svoje zapuštene zamlje, seo je i zapitao se:
„Šta ću ja ovde?” Tad‘ mu mnoštvo tananih glasića odgovori:
„Poslao te Sveti Sava, da ti kažemo koja je trava dobra za lečenje vatre, a od koje da spravljaš uvarak za bolestan stomak i šta sa čime da mešaš protiv svake napasti koja napadne na čoveka.”
„Ma, šta me briga za to. Što mi ne kažeš kako muke da prekratim i dušu svoju oslobodim.”
„Pa to ti je za dušu. Dobićeš od nas svako znanje, koje treba da pomogne ljudima u nevolji, a ti treba da budeš taj koji će da nosi svetlo za tuđe duše, da bi osvetlio svoju. A sada idi kući da se okupaš, porežeš kosu i nokte, pristojno se obučeš, pa se vrati ovamo da ti kažemo šta da nabereš, kako bi izlečio sina onog čoveka.”
Kao omađijan, Adam učini onako kako su mu tanki glasići naložili, sa takvom sigurnošću, kao da ga je sam svetac vodio za ruku. Pošto se vratio da nabere potrebno bilje, sa strepnjom je očekivao nekakvu veliku komplikaciju oko prepoznavanja travčica i njihovog spremanja za tako važnu stvar kao što je lek. Utom se oglasiše ponovo:
„Iščupaj za tri pregršti korenja od pirevine, operi ga, iseci i kuvaj u četiri do pet litara vode dok ne uvri upola. Procedi i daj momku da pije tri čaše dnevno. Za četiri dana dođi opet i nemoj da se zapustiš.”
Adamu osta blesavi izraz lica sa otvorenim ustima onoliko dugo, koliko je trajalo ispresecano mrmljanje:
„Pirevina, najgora od svih korova, ona će odlučivati o životu i smrti. Ta napast, koje se ne možeš otresti sa njive, sada treba da bude izbaviteljka. Ma, to je greška, ne može biti tako jednostavno. Sudbina jedne porodice je gotovo okončana, a ja treba najcrnju nesreću da zaustavim kuvanjem jedne dosade, koja nam život zagorčava, od kada imamo zemlju. Nije moguće da je tako prosto. Nije moguće da život košta dva litra čaja od korenja. O Bože, koliko li je čaja bilo potrebno da se moji otkupe!?”
Adam je kasnije govorio, da mu je tada ceo život u vidu bljeska proleteo ispred očiju, da mu je toliko teško bilo saznanje da je njegovoj porodici moglo biti leka tu negde u vrzini ili voćnjaku, da se osećao kao da ih je sve prodao za čašu vode, na deset metara od izvora. Mislio je, da tada nije dovoljno verovao, da se nije iz duše molio, da možda kakve grehe nije okajao, pa ga Bog nije pogledao i dao mu ovu mudrost na vreme. Još je pričao o tome da se čoveku sav život prikaže pred očima samo u vreme velikih iskušenja, a ne pred smrt, kao što se smatra. Dok se živi, misli se o životu, a kada se mre, smrt je pred očima, a ne protekli vek. Sećao se da je toga dana ležao na travi u bunilu skoro do mraka, a onda se tanani glasići opet začuše:
„Hoćeš li ti da pomogneš onom momku ili ne, ako nećeš, Nebo će potražiti nekog drugog da nosi po svetu ovu svetlost koja je na tebe pala kao Božji dar. Još nešto treba da znaš, svi koji su umrli, mrtvi su zato što je tako pisano i tu niko ništa ne može da promeni. Onom dečaku nije pisano da treba da mre zbog nekog kamička u bubregu, a sve mu je gore i drhtavica ga hvata. Požuri.”
Adam skoči na noge i bi mu drago što je ovaj zadatak tako jednostavan, jer za nešto komplikovanije ne bi bio kadar da se prihvati. Kuvao je ono korenje i mislio kako mu je glava prazna i kako tek sada ništa ne razume. Sve se pretvorilo u pitanje: i sudbina, i zemlja, i bilje, i glasovi, i na kraju, zašto baš on? Ovog puta nije bilo odgovora.
Od toga dana događaji su se ređali munjevito. Dečak je bio izlečen, a sa njim i očev gnev prema Bogu i životu. Seljani su dolazili sa svojim mukama i strpljivo čekali da Adam prvo porazgovara sa nekim u svojoj njivi, koju više niko nije gledao kao leglo zmija, već kao Božju baštu punu pirevine, pelina, maslačka, konjskog bosiljka, rena, bokvice, vodopije, kantariona, žalfije... Glas o vidaru se pročuo nadaleko, čak do turskog sultana. Ovaj se vrlo zainteresovao za hećima, bez obzira na to što je kaurin, jer mu se kćer bila tako čudno pobolela, da joj u otomanskom carstvu ne nađoše leka. Stoga je naredio svojim zulumćarima da, kada pođu u harač, pronađu vidara o kome je čuo avaz. Tako i bi.
Turci nađoše Avrama, al‘ im se odmah pomrači kada videše njive na kojima se, umesto letine, digao dundar i to već sedmu godinu zaredom. To im beše prevršilo, pa htedoše odmah da mu uzmu zemlju i poharaju to malo što se našlo, al‘ ih ćata zaustavi. Pokaza im knjige u kojima se lepo videlo da ime i mesto odgovara opisu onoga koga je sultan tražio. Vidno negodujući, što ne mogu ljutnju oko harača da iskale po Vlahu, jedva se smiriše tek kad onaj pisar izvadi carsku jaziju, po kojoj je Adam Bogosavljević imao hitno da se u sigurnosti sprovede u Carigrad pred sultana. Vidar uđe u kuću da spakuje neophodno i da se pred ikonom pomoli. Glasno se molio Svetom Savi da mu podari razboritost i samilost i na darovima mudrosti zahvaljivao.
„Neka je uz mene tvoj štit dokle god služim na dobro bližnjem. Pusti me nek‘ krepam ako izneverim tvoju reč.”
Tako pođe put Carigrada sa buljukom Turaka, a ovi poslaše ispred sebe tatarina da dojavi sultanu haber. Usput su stalno ponavljali Adamu:
„Kada dođeš pred cara, nazovi selam svetloj glavi, kaži da si ponizni hećim na usluzi njemu, a zarad bolne kćeri hoćeš iskoristiti svako znanje koje imaš, ne bi li princezu ponačinio. A pred njom da gledaš u patos.”
Adam je ćutao neko vreme, pa konačno izgovori:
„Nemam ti ja nikakvo znanje, sve što umem, meni je kazato. Tome mi je Bog svedok, a i Sveti Sava‘’, reče i prekrsti se.
„Slušaj kaurine, da se maneš svojih nastojanja. Ne pominji svoju veru niti svoje pozdrave, zna se koji si i ne talambasi o svojim svecima. Sultana da pozdraviš kako ti je rečeno i da govoriš samo kada te pitaju. Od tebe sedam godina nema za desetak, treba da te vučemo k‘o psa na sindžiru, a ne da jašeš s nama uz rame. Na učinjenu milost uzvraćaš poganom jezičinom. Ne javljaj se da si živ dok ne stignemo.
Adamu bi milo što ih je rasrdio i negde u dubini duše se potajno nadao da će ih dovoljno razbesneti, pa da ga sa životom rastave, ne bi li se sa svojima susreo. Brzo se pišmanio pred takvim mislima, jer se odmah seti onih tankih glasića koji rekoše da je sve zapisano i da drugačije ne može biti. Ostatak puta prođe u ćutanju, menjanju konja i konaka, turskom klanjanju i opominjanju vidara na stav pred carem. Stigoše pred sultanovu kulu i hećima odmah najaviše.
Stupao je lagano, smiren, kao da ga tamo čeka otac. Kada se približio, duboko se pokloni vladaru. Onim Turcima, što ga dovedoše, pade kamen sa srca, jer nikako nisu bili sigurni da je utuvio šta mu je činiti. A onda ih opali grom.
„Pomaže Bog, Gospodaru. Ja sam Adam Bogosavljević, travar iz Badnjevca. To ti je u pravoslavnoj Srbiji. Dovedoše me tebi zbog nevolje u kojoj ti možda mogu pomoći a možda i ne, jer ja nemam znanja, meni je sve kazato uz blagoslov Svetog Save i uz moje obećanje da ću njegovu reč čuvati jače od zemlje, kako je i inače Srbe učio. Drugačije te ne mogu pozdraviti, a ti čini sa mnom šta ti je volja.” Na kraju se prekrsti.
Žamor prisutnih se pretvorio u larmu iz koje su se izdvajali povici onih što su sedeli blizu carskog minderluka:
„Da ga vodimo efendija, samo reci, na pogubljenje ili u bukagije sa njim.”
Sultan podiže ruku i sve utihnu, grč sa lica mu se opusti i sasvim smireno reče:
„Selam i tebi hećime. Nije vreme da govorim o adetima, no te molim da učiniš šta možeš.”
Adam je lečio princezu dvadeset i jedan dan, biljem iz svoje njive, onako kako mu je „kazato”. Posle toga se, u pratnji, vratio u svoje selo, da osluškuje i pomaže ljudima, dok mu se duša ne razbistri, pa da u miru ode na onaj svet.
Ne zna se tačno, ni da li je sultanova kćer bila izlečena, niti da je Adam zaista postojao, ali se zna da su ostale trave da kroz reči pravednika čuvaju svoju mudrost.

Rečnik

avaz, glas
adet, običaj
amanet, preporuka, okrilje, bezbednost, poverenje, čuvanje, zavet, svetinja, predmet koji se daje na čuvanje, ostava
bukagije, okovi na nogama zatvorenika
buljuk, rulja, gomila
efendija, neograničen gospodar
zulumćar, nasilnik, tlačilac, ugnjetač
jazija, pismo, pisanje, list pisane hartije
jestastvenica, nauka o onome što jeste o prirodi, prirodopis
kaurin, nevernik
kladenac, izvor ograđen kamenom
kuluk, težak, naporan rad za drugoga
minderluk, vrsta dugačkog otomana sa jastucima
selam, pozdrav
sindžir, lanac
tatarin, glasnik
telal, javni vikač, glasnik
haber, glas, poruka
harač, godišnji danak koji su plaćali nemuslimani u ondašnjem otomanskom carstvu
hećim, lekar
ćata, pisar
džimrija, tvrdica, cicija

Vera Janjić: ZELENOLIČJE

Pred nama je zbirka od šesnaest proznopoetskih zapisa mlade autorice Vere Janjić, neobičnog naslova „Zelenoličje”. Koliko bi Verinih vršnjaka, pa i starijih, znalo objasniti ovu složenicu, prevesti je u svakodnevni jezik? Mlada autorica za temu svog prvog literarnog prvenca izabrala je svet bilja, drveća ali onog koje daje plodove, koje je u stalnoj vezi s ljudima, njihovom pažnjom. Po tome Vera Janjić pripada slovenskom pesničkom bratstvu, od dalekog Puškina, do naše Desanke Maksimović. Vera Janjić nas uvodi u tajanstveni svet biljaka, osluškuje njihov šapat, razume njihovu radost i patnju, gradi svoju dečju mitologiju, ali to čini nenametljivo, prisno, lakonski.
Vera Janjić je dobar čitalac bajki, slušalac narodnih legendi, neke od ovih priča, da ne znamo ko je autor, mogle bi da zavaraju, da stanu u red najlepših narodnih predanja. Vera ume da organizije priču, da vešto fabulira, bez početničke školske banalnosti i „poetičnosti”. Uz pravi književni i narodni jezik Vera se koristi na jedan diskretan način i govorom i frazama svoje generacije, što ovim pričama-zapisima daje posebnu draž.
Teško je sada predvideti kakva je budućnost mlade spisateljice, kakva će biti njena druga knjiga, ali je sasvim izvesno, da je sa sazrevanjem, čitanjem, radom i literarnim obrazovanjem čeka zanimljiv put.
Knjigu mlade Vere Janjić „Zelenoličje” preporučujem za objavljivanje i pozdravljam odluku Narodne biblioteke iz Smederevske Palanke da bude izdavač ovog izdanja.
U Beogradu, 15. avgust 2005.
Jovan Radulović

O autoru

Zovem se Vera.
Kažu ljudi da ničije ime nije slučajno nadenuto niti jednom čoveku. Smatra se da je ono zvučni izraz sudbine koja je nekome namenjena.
Bližnji su me učili da sopstvenu veru mogu potražiti u svemu što je Tvorac, po svojoj promisli, stvorio. A meni se čini da sam skoro svih svojih trideset i sedam godina provela posmatrajući i tražeći nešto među biljem ali ne na način na koji su me učili na Poljoprivrednom fakultetu, već mnogo drugačije. Moje priče su iznikle iz razmišljanja o tome ko je kome korov i kako izgledaju naši tvrdokorni, zeleni prijatelji, kada se ne zaboravi da je u njih sam Stvoritelj ugradio deo sebe.

Konkurs za prvu knjigu

Propozicije za učesnike:
1. Autori mogu da učestvuju sa svojim radovima iz književnosti i društvenih nauka.
Odabir teme, žanra i autorskog pristupa potpuno je slobodan.
Obim radova nije ograničen.
Autori mogu da učestvuju sa više radova.
Rad može biti delo jednog ili više autora.
2. Pravo učešća imaju autori iz svih zemalja sveta, svih uzrasta.
Nemaju pravo učešća autori koji su do sada objavili rad u vidu štampane knjige.
3. Radovi se šalju čitko ispisani, otkucani na pisaćoj mašini ili štampani računarskom tehnologijom u TRI PRIMERKA.
Radovi se šalju poštom ili se predaju lično u prostorijama Narodne biblioteke.
4. Obavezno poslati uz rad ličnu biografiju (ime i prezime, datum i mesto rođenja, podatke o školovanju, nagradama u oblasti kojoj pripada rad s kojim se učestvuje na konkursu, podatke o objavljivanju radova u dnevnoj i periodičnoj štampi i druge podatke relevantne za učešće na konkursu. Treba poslati i tačnu adresu, broj telefona za kontakt, e-mail adresu, ako je učesnik ima.
5. Radove poslati pod šifrom na sledeći način: u jednu kovertu, sa adresom primaoca na prvoj strani i sa šifrom na zadnjoj strani, poslati primerke radova.
U posebnoj, manjoj zatvorenoj koverti, sa ispisanim tekstom na prvoj strani: „rešenje šifre .....................“ (umesto tačkica ispisati šifru), poslati podatke navedene pod tačkom 4.
Manju kovertu poslati u većoj, u kojoj su primerci radova.
6. Pristigli radovi će biti selektirani od strane žirija, za oficijelnu nagradu koja se sastoji od izdavanja dela, pripreme za štampu i umnožavanja dela u 300 primeraka, od kojih 250 pripada autoru.
7. Svečano dodeljivanje tiraža nagrađenog rada sa štampanim priznanjem sa nazivom Otkrovenje biće uručeni na Dan bibliotekara Srbije, 14. decembra 2006. godine.
8. Svi radovi, osim jednog primerka nagrađenog rada, će biti vraćeni učesnicima 30 dana po završetku konkursa.
Dodatne informacije na telefone Narodne biblioteke.

Beleškа žirijа

Vlаdimir Đurđević:
Knjigа Vere Jаnjić spаdа u onu vrstu literаture kojа odolevа strogim žаnrovskim podelаmа i određenjimа. To je, istovremeno, knjigа zа mlаde, i one stаrije, zа one koji su, opterećeni sаblаstimа nаšeg dobа već izgubili sposobnost dа se otvore izvornim fenomenimа ljudskog postojаnjа, kаo i zа one druge, kojimа ostаje blisko dečije poetsko merenje svetа. Tekstovi, prаćeni duhovitim crtežimа Verinog suprugа, Drаgаnа Jаnjićа, istrаjаvаju pri pаthosu, čuđenju, iz osvitа književnosti i filozofije, nаdvlаdаvаju rаvnodušnu tupаvost ozbiljnog i uniformnog svetа, suprotstаvljаjući se tаnаtoidnosti civilizаcije nepаtvorenim erosom igre. Rečju, knjigа kojа svojom jednostаvnošću, lepotom i duhom reflektuje, u posmаtrаnju odrаslih, susrećući zаvičаjni pogled detetа.

Biljаnа Petrović-Mihаilović:
Krаtke priče Vere Jаnjić o biljkаmа i ljudimа u stvаri su jednа, jedinа pričа o životu, prirodi i čoveku, ili bolje rečeno, čoveku u prirodi; o hedonizmu, vitаlnosti i mudrosti. U strukturi znаčenjskih slojevа dominirаju dubinа i zаgonetnost nаrodne ili čаk biblijske priče, personificirаnost svаke biljke dаruje podjednаko snаžnu ljubаv čoveku i živom svetu koji gа okružuje i hrаni. Jesmo li dovoljno svesni dа biljke žive sа nаmа, poput nаs? U „Zelenoličju” odrаsle će privući finа ironijа i zreo jezik, а decu rаdost priče, pričаnjа, pisаnjа i prelepe ilustrаcije.

Mirjаnа Nešić:
Izuzetnа zbirkа pričа, pisаnа lаko, vešto, mаštovito. Literаturа zа svа dobа, i godišnjа i životnа. Zаnimljivo, duhovito; pitko, аli ne i plitko štivo.



IMPRESUM

Štampano izdanje
Vera Janjić, ZELENOLIČJE
Nagrađeni rukopis na prvom Konkursu za prvu knjigu
Ustanove Narodna biblioteka Smederevska Palanka
Izdavač: Ustanova Narodna biblioteka
Smederevska Palanka
Za izdavača: Dobrila Zdravković
Urednik: Biljana Petrović-Mihajlović
Recenzent: Jovan Radulović
Lektor: Mirjana Nešić
Ilustracije: Dragan Janjić
Kompjuterska priprema: Ustanova Narodna biblioteka
Smederevska Palanka
Tehnički urednik: Ivan Petković
Štampa: Digital dizajn, Smederevska Palanka
Tiraž: 300
ISBN 86-85005-14-0
2005



Elektronsko izdanje
Vera Janjić, ZELENOLIČJE
Izdavač: Ustanova Narodna biblioteka Smederevska Palanka
Za izdavača: Dobrila Zdravković
Urednik: Dubravka Srećković
Recenzent: Jovan Radulović
Lektor: Mirjana Nešić
Ilustracije: Dragan Janjić
Ideja, grafička rešenja i elektronska obrada:
Ljubivoje Miljković
Produkcija: Izdavačka delatnost Narodne biblioteke
Smederevska Palanka
Decembra 2006



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Proučavanje međuvremena
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 17067
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Bravo i autoru i žiriju. Ovo ću polako i s uživanjem da čitam. Tema je sjajna. Treba se, u stvari, setiti...



offline
  • Pridružio: 26 Apr 2005
  • Poruke: 1328

naslov je i vise nego pretenciozan

offline
  • Pridružio: 20 Jun 2007
  • Poruke: 203
  • Gde živiš: Smederevska Palanka

Tanja Babić, R E Č I



Onima koje volim...
„... Zidaru je lako: kad mu je teško kuće zida.
Lekaru još lakše: kad je bolestan ljude leči.
Meni je najteže ljubavi moja čista –
mene u jatima napuštaju reči.“

Branislav Petrović, „Osećanje budućnosti“



UMESTO UVODA

„U početku beše reč.“
Knjiga postanja

Reči

Prave reči,
reči koje su mi potrebne,
koje mi nešto znače,
reči kojih nikada nisam sita,
neuhvatljive su,
daleke,
skoro bez značenja.

A pogrešnih,
a nepotrebnih
pune su mi ruke.
I džepovi.



BAŠ TO ME PORAZI

Doduše
i ja želim

Ne pravdam se
samo nas spajam
snovima


Nemoj da kažeš
nemoj da mi kažeš
nemoj istinu

Reci nešto neverovatno
reci mi nešto
reci najneverovatnije
najnestvarnije
i
verovaću
slepo ću ti verovati.


Želim
da samo u ovom trenutku
pomisliš na moje oči
pa makar
ovaj trenutak
bio
i
posle
i
sutra
i ...


Vidim te dodirima
i tepam ti psovkom

Mazim te grubošću
i čujem dušom

I to
baš to me
porazi.


Hajde da ćutimo
da ćutimo i da uživamo
u tome

Hajde
dok ćutimo
da u očima
ti u mojim
ja u tvojim
vidimo beskraj

Da vidimo beskraj
i da ga želimo
ti sa mnom
ja sa tobom

Samo
hajde da ćutimo
razumeću te tek kad ćutiš
razumećeš me tek kad ćutim

Nećutanje je izvor
svih naših nesporazuma


Mehur sapunice
trajao je trenutak duže
od naše večnosti

A
ipak
i dalje
u svakoj nadi
osećam vrelinu tvog obraza


Jedan miris
u kome lebdim

Jedan dodir pogledom

I tri razgovora
jedan neostvaren
jedan prećutan
jedan u mislima


Tvoje misli
glasne kao java
i snovi
gorki kao sećanje
i tvoji prsti
glasni kao stid
kao porazi

Sve to ima ukus ranih trešanja
Samo rani ukus
zaboravljenih trešanja


Ne opirem se ni jednoj tvojoj reči
koju mi nisi rekao
ni jednom pogledu
kojim me nisi udostojio
ni tvojim rukama (ukrštenih prstiju)
toliko zauzetih jedna drugom

Ne opirem se ni tvojoj ljubavi
koja mi nije ponuđena

Ali,
ako ne budeš grub,
ako ne budeš ljut,
postaćeš moje nebo
a to je nezahvalno, upamti



NIJE TO SAMO TO

Moja senka
krhka
treperava
prozračna
postoji (kao) u inat
mraku

Samo
kad bi plamičak sveće
kad bi samo vosak
sporije se topio


Zrikavci
Zvezde
Voz
Šum mirisa
Trava

Ne sklapam oči
ne dam trepavicama
da mi smetaju
gledam vetar
svaki njegov dašak
napokon:
prijatno je


Sunce
koliko sam te svesna
toliko sam te željna

Ipak
nije samo to

Postoji
i
protiv
i
dugo
i
predugo postoji

A
Sunce
postoji
i
nemoguće.


Ako provirim kroz trepavice
mrak

Ako ne provirim
opet mrak

Ne trudim se više
ni da gledam.



SAMOĆA

Duga

Njome nas On grli

I teši

I njome nam
obećava


Šaka svetla
trunke šapata
tamjana mirisna nit

Pramen po pramen uspomena
dim uspomena
Soba je puna
krcata

On – sam.



BITKE

I

Pustinja = je ja
u tom = je
dvoboj.

Moja smrt
i ja
zametnule smo ljuti boj.
Ona zna da ja gubim
Ja ne znam

Ona mi se smeši (sažaljivo)
Ja se ne smešim.

Ona se divi mojoj upornosti
Ja se divim njenoj

A pustinja je
kao i svaka pustinja
puna peska.

II

A pesak je što i kamen
A kamen je = neplodnost
A ja je = neplodnost = je pustinja

A pustinja = je ja
A u tom = je
dvoboj.

Paučina:
mreža:
nesigurnost.

Upetljana
u paučinu nesigurnosti
u paučinastu mrežu nesigurnosti
u mrežu nesigurnosti
upetljana dakle u mrežu
ne mogu ni da lutam

Ili
možda i mogu
ali
nema izlaza.

Znači
da paničim.

Paučina
mreža
nesigurnost


Paučina mreža nesigurnost
paučina mreža nesigurnost

tiho
tiše
zauvek ...

Moje misli su
mene gladne.

A ja sam
svojih misli sita.

Postoje
eto
i
takve
bitke.


Staza

Na stazi čovek

Nad čovekom i stazom
nebo
(nebo je sivo)
i ljubav (ona je bleda)

Staza

Na stazi dete

Nad stazom i detetom
nebo
i detinji osmeh

Staza

Na stazi osmesi
i beskraj
i nada



A SMEJEMO SE

Kaži mi, molim te
bole li te
glasni
drhtaji ovog srca

Kaži mi
hrana li su ti
toliki snažni
drhtaji ovog srca

Kaži
šta ti to osećaš
ja ne znam


Proleće je
i svi su snovi uskrsli
A ti
gde si sad
ti
jer je proleće
i snovi su uskrsli
svi


Ne ja
ogledalo vidi tvoje bore
Ogledalo ne vidi tvoju dušu
ja vidim

Imaš divnu dušu

Imaš moje oči
ogledalo je suvišno

Mene imaš
čemu ogledalo


Na dlanu
pahulja krupna
velika kao greh
na dlanu
greh otopljene pahulje

Na dlanu
život
čini ti se veliki
Čini ti se
imaš ga
a on se otopi
ko pahulja
kao greh


Samo da danas
nije danas
samo da je danas juče
ili sutra
Sutra bi bilo
bolje danas
Sutra bi bilo
bolje juče
ali samo
da danas nije danas


Zašto je suza
uvek velika
zašto
nikada nije suzica
zašto je osmeh
uvek mali
i zašto
kiša pada
zašto ne cveta, recimo,
a da, recimo, pada tuga


Ne postojimo
a govorimo
a smejemo se
kao da umemo
kao da smo vekovima
samo to radili

I igramo se
igrama odraslih
Igramo se odraslih
a tek ako embrioni nismo



ZAVRŠNA

„... O, Sunce palo! Onaj ko pogodi
ono što cilja, promaši sve ostalo!“
Lj. Simović

Ipak
pre nego se
na kolenima
otvore rane
(od preklinjanja)

Ustaću
i
otići


Izvod iz Saopštenja

Stručne komisije Konkursa za prvu knjigu Narodne biblioteke Palanka za 2005. godinu
Stručna komisija je radila u sastavu:
Biljana Petrović Mihailović, Vladimir Đurđević i Miroslav Jozić.
Na Konkursu je ove godine bilo 4 rukopisa, i to 3 rukopisa poezije i 1 drama. Autori su Ana Rajić, poezija, rukopis bez naslova; Aleksandra Kostić, poezija, „Senke čudnih dana“; Tanja Babić, poezija, „Reči“ i „Sasvim zbrkana bajka“, dramski tekst za decu, Filipa Stojanovića.
Na sastanku održanom 13. decembra 2005. godine u Narodnoj biblioteci Palanka, Stručna komisija je jednoglasno odlučila da za objavljivanje prve knjige predloži rukopis poezije „Reči“ autora Tanje Babić.
Obrazloženje
Članovi komisije su, ocenjujući poetske i stilske osobenosti svih prispelih radova, imali u vidu da se radi o početničkim delima autora koji tek treba da se afirmišu u svetu književnosti. Pošto je Komisija mišljenja da rukopis „Reči“ umnogome, stilskom osobenošću, lirskim slikama, motivima, sugestivnom obojenošću i tematskom ujednačenošću deluje najcelovitije, odlučeno je da ovaj rad proglasi najboljim.


Miroslav Jozić, Poezija lirskih zbilja

Prva knjiga pesama Tanje Babić, naizgled nepoetičnog naslova REČI – a, u stvari, na- slova vrlo indikativnog baš zbog te prividne nepoetičnosti – predstavlja pesničko ostva- renje koje je tek donekle, tek neznatno, uteme- ljeno na dodiru tradicionalnih klišea važe- ćih estetskih pravila, a mnogo više na samo- svojnoj i ličnoj, što znači novoj, osobenoj i individualnoj estetici i poetici; jer vred- nost jednog umetničkog dela, vrednost konkre- tnog književnog ostvarenja ne određuje se više po pripadanju ovoj ili onoj poetici, jednoj ili drugoj estetici, pesničkoj školi, ili umetničkom pravcu (koliko god se pojedini tumači i prosuditelji novih umetničkih o- stvarenja trudili da delo svrstaju u granice, kanone i okvire), već po individualnoj uspe- losti i po ostvarenosti individualnih autor- skih perspektiva.
Zavodljiva igrivost poezije u knjizi REČI, u ovoj, dakle, poetskoj knjizi lirskih zbilja i lebdenja nad njima, pesnikinja Tanja Babić ne dopušta realnom da zagospodari njenim snom, tim najintimnijim posedom duše, ali ne do- pušta ni prividu da nadvlada golu istinu trenutka, jer je svaki trenutak deo puta – ma i bez jednog ni put ne bi bio sasvim put, makar bi to bio manje. Kao što želju i nadu (i san) teži da prilagodi, da poistoveti, sa dodirom, ili makar da ih u dodir utka, makar da njima protka, kako sama veli: „misli glasne kao java“ – tako i svoju javu gleda da odbrani nadom i željom (i snom) jer kaže: „Samo da danas / nije danas / samo da je danas juče / ili sutra / Sutra bi bilo / bolje danas / Sutra bi bilo / bolje ju- če / ali samo / da danas nije danas“; a nešto da- lje, opet braneći svoju javu svojom nadom (i se- be sobom), ne dvoumeći se, ne srljajući u pate- tiku, glasno shvata: „Moje misli su / mene gla- dne. / A ja sam / svojih misli sita. / Postoje / eto / i / takve / bitke.“
Ove pesme, prave filigranske majstorije, značenja besprekorno sažetih u sliku, pone- kad u boju, ponekad samo u zvuk, neretko dota- knute hermetikom – i ne samo dotaknute – otvoreno i jasno ponekad (a ponekad toliko otvoreno i toliko jasno da se doživljavaju kao paradoksi) govore, čitaj tumače, istovetnost zbilje i fikcije. I to je, reklo bi se, najsu- štinskiji momenat ove knjige: spojenost real- nog i fiktivnog (željenog), protkanost sna ja- vom, i obrnuto – jave snom, isprepletenost na- de realnošću i jasnosti prividom.
Sva satkana od tanušnih niti dodira sveta žêlja i sveta istine (van poezije i umetničke fikcije retko spojivih miljea), utemeljena na akvarelski razlivenim linijama sistemā (koji su mnogo dosadni) i slobodā (tako neuhvatlji- vih), ova se poezija ne bavi pletisankovanjem – neka mi se, molim, oprosti parafraza – i nije jecavo pevušenje između jave i sna, niti ro- mantičarski ili kakav drugi uzdah među javom i med snom; ona se ponajviše bavi htenjem da se bude, ne „između“ nego „u“ tim tanušnm ni- tima i razlivenim linijama, jer pesnikinja Tanja Babić kao da zna da to htenje ne zavisi od čega ili koga drugog – ono zavisi samo i is- ključivo od nje same.
Nesvakidašnje metafore, neočekivani pa- radoksi, sinestezije koje se preobražavaju u alegorije, pesničke slike osenčene neobi- čnim značenjima (stoga neretko teže uočlji- ve), umereni tonovi (nema jecaja, nema suza – ni jedne jedine, što je retko u poeziji mladih pesnika, i ne samo mladih – nema patetike), samo su neke od osobenosti ove knjige koja nagoveštava budućeg besprekornog pesnika. Srećna će biti srpska književnost ako Tanja Babić nastavi u njoj da bude.


Beleška o autoru

Rođena je na Vavedenje Presvete Bogorodice, 4. decembra 1987. godine.
Živi u Kusatku, gde je završila Osnovnu školu „Brana Jeftić“. Nakon toga upisala je Palanačku gimnaziju.
Od oktobra ove godine student je francuskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu.
U toku školovanja nagrađivani su joj književni radovi na literarnim konkursima u Palanci, Smederevu..., a pesme i prozni tekstovi objavljivani su joj u školskim novinama i letopisima.
Veliko zadovoljstvo nalazi u kazivanju kako svojih, tako i stihova drugih pesnika.
Zbirka „Reči“ je njena prva objavljena knjiga.



Impresum štampanog izdanja
Tanja Babić, R E Č I
Izdavač: Narodna biblioteka Smederevska Palanka
Za izdavača: Dobrila Zdravković
Urednik i recenzent: Miroslav Jozić
Ilustracije i korice: Živan Bačujkov
Priprema za štampu: Izdavačka delatnost Narodne biblioteke
Smederevska Palanka
Računarska obrada i prelom: Ljubivoje Miljković
Štampa: Digital dizajn, Smederevska Palanka
Tiraž 300

Impresum elektronskog izdanja
Tanja Babić, R E Č I
Izdavač: Narodna biblioteka Smederevska Palanka
Za izdavača: Biljana Petrović-Mihailović
Urednik i recenzent: Miroslav Jozić
Ilustracije i korice: Živan Bačujkov
Grafički oblikovao i elektronski obradio: Ljubivoje Miljković
Smederevska Palanka, oktobra 2007. godine

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 611 korisnika na forumu :: 49 registrovanih, 3 sakrivenih i 559 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3028 - dana 22 Nov 2019 07:47

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: A.R.Chafee.Jr., boki1978, boki199777, branko72, cenejac111, cikadeda, darkangel, djordjekec, Doca, doom83, Georgius, goxin, helen1, ikan, ivica976, Klecaviks, Kruger, Lieutenant, louderick, Marko Marković, Markoni29, Mercury, miodrag2, Mirage 2000N, misa1xx, mnn2, nenad812, pein, Profica, proka89, raketaš, Raptor1, Regrut Boskica, rovac, ruseskij, sombrero, Sonyboy, srbi, stalker, stegonosa, suton2, timke, Toni, uhogrlonos, vasa.93, Vlada1389, vladetije, vlvl, zodiac94