Knjige koje su vas promenile

• 4Ovo se svidja korisnicima: Sorelag, Simke, Neprimetna, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Izdavačka kuća Folio Society napravila je anketu na temu koje knjige su najznačajnije za moderan svet. Spisak izgleda ovako:
1. Biblija (37 odsto)
2. O poreklu vrsta posredstvom prirodne selekcije (ili očuvanje boljih rasa u borbi za život), Čarls Darvin (35 odsto)
3. Kratka istorija vremena, Stiven Hoking (17 odsto)
4. Teorija relativiteta, Albert Ajnštajn (15 odsto)
5. 1984, Džordž Orvel (14 odsto)
6. Matematički principi prirodne filozofije, Isak Njutn (12 odsto)
7. Ubiti pticu rugalicu, Harper Li (10 odsto)
8. Kur’an (9 odsto)
9. Bogatstvo naroda, Adam Smit (7 odsto)
10. Dvostruka spirala, Džejms Votson (6 odsto)

Koje knjige su uticale na vaš pogled na svet, koje su vas promenile, koje su, po vašem mišljenju, najznačajnije za razvoj društva i civilizacije?

Evo izbora knjiga koje su na mene uticale:
Sidarta - Herman Hese
Goli majmun, Govor tela - Dezmond Moris
Zen - Dejan Razić
Ja robot - Asimov
Galeb Džonatan Livingston - Ričard Bah
CA Blues - Milan Oklopčić
Beži, Zeko, beži - Džon Apdajk
Priče - Čehov

• 4Ovo se svidja korisnicima: SlobaBgd, _Sale, Neprimetna, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Bacio si me u duboku zamišljenost. Ne znam u kojoj meri su me knjige promenile, ni da li su me uopšte promenile. Pročitala sam mnoga psihološka štiva baš u toj nadi - da ću se iznutra pomeriti i promeniti, razrešiti neke konflikte, prihvatiti sebe i svoju prošlost, modifikovati pogrešna uverenja... iskreno, puno sam naučila "u teoriji", kao što se kaže, ali malo je toga što sam uspela da primenim u "praksi", u svakodnevnoj samopercepciji i odnosima sa drugima. Stvarni pokazatelj usvajanja i prihvatanja pročitanog treba da bude promena u stvarnom životu, a ona je, kada se dogodi, vidljiva, manifestna i ne svodi se na puko verbalizovanje "trebalo bi", "mogla bih" i tome slično. Kada se čovek psihološki preispita kroz suočavanje sa sobom, "pomeri", "izmakne" od sebe (onog što je verovao da jeste i kakav treba da bude) da bi mogao dalje da se razvija u emocionalnom i intelektualnom smislu, on se drugačije i ponaša, deluje, misli i oseća na nov, izmenjen način, a drugi oko njega (porodica, prijatelji, partneri) to pre ili kasnije uoče. Ako toga nema, tih vidljivih znakova promena, ako to ne dovede do širenja sveta, do uviđanja novih načina, mogućnosti delovanja i osećanja, čovek se možda intelektualno razvija, ali emotivno stagnira, "ne raste" i ne sazreva. Nastavlja da ponavlja stare neproduktivne obrasce i vremenom okoštava u svojim negativnim i pogrešnim uverenjima o sebi i svetu (zabludama, kako kažu individualni psiholozi).

Pre studija i sticanja struke, najviše me je, čini mi se, oblikovala književnost. Ali ja sam čitala da bih pobegla od stvarnosti (nije mi se dopadala), da bih tragala za smislom u fikciji. I to je za mene bilo stvarnije od postojećeg ("stvaran je cvet čija odsutnost miriše"). Pa sam čitala one pisce koji su imali talenta i znanja da taj izmaštani, fikcionalni svet prezentuju čitaocima kao jedini stvaran prostor slobode, mašte, igre, ljubavi, lepote i užasa (da, oni često idu u paru) i značenja iskustva, bez moralisanja. Još uvek smatram da je to jedna od glavnih funkcija umetnosti - da ponudi utehu i kompenzaciju za naše uskraćenosti i ograničenja..., da postavlja pitanja koja tvrde nauke smatraju metafizičkim pa ih zato ni ne postavljaju (Gete - zašto se cvet ruže otvori i razvije miris baš u tom jednom trenutku koji ga čini jedinstvenim?).

Mnoge sam čitala. Mnogo puta sam pisala o tome u drugim temama, posebno u Književnosti, ne bih ponovo. Knjževne ljubavi su kao i druge - naše, subjektivne, iracionalne - više govore o nama čitaocima nego o tim delima. Moja Biblija je Čehov. Zatim Kuci. Pre neko veče, gledala sam deo emisije Velje Pavlovića i Vesne Golsvorti na Studiju B. I u jednom trenutku gđa Golsvorti je pomenula da je Džon Kuci rekao nešto afirmativno o njenoj poeziji objavljenoj na engleskom, ali koja ima taj neki... istočnoevropski "šmek", etos, senzibilitet, i ja sam pomislila - wow, ovo je nešto, ako je Kuci to mislio i rekao, pa ja ću morati jednog dana da pročitam njenu poeziju. Eto, to je ta vrsta uticaja. Kada ne samo čitalački voliš nekog autora i njegova dela, već i kada taj autor svojim stavovima utiče na tvoj ukus, stavove, pogled na svet. Nije dovoljno samo voleti neka i nečija dela u smislu uživati u njima, već je potrebno da se bar donekle može i živeti po njima. Da se u njih može verovati. U današnjem svetu je, meni tako izgleda, sve manje književnika koji kao autori i tvorci dela/opusa imaju tu vrstu kredibiliteta da mogu delovati na čitaoce. Ne mislim na ideologiju, propagandu (političku ili neku drugu), na komercijalizaciju i druge efekte masovne popularnosti, mislim na istinske moralne uzore ljudskosti, razumevanja i sporazumevanja koji znaju kakav svet jeste, ali ne odustaju od vere da on može biti bolje mesto za život svih nas.

• 1Ovo se svidja korisniku: SlobaBgd
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ne znam za knjige, one su dosle posle, posto je licnost vec bila formirana, mene su promenilo dve slike koje su mi i dalje urezane u pamcenje, kao da sam ih juce video. Poster suncevog sistema, odnosno samo slika Marsa, asteroidnog oblaka i Jupitera, ne znam koliki sam tada bio mozda dve ili tri godine i slika iz Star Wars-a, Imperija uzvraca udarac, kada se pojavljuje razarac i ide, ide, ide, ide nikako da prodje. Koliko sam tada imao godina, ne znam, mozda isto tako tri ili cetiri.

To je ono sto me okrenulo na drugu stranu, tada sam shvatio velicinu svega onoga sto nas okruzuje, iako nisam imao pojma sta je to ...

• 1Ovo se svidja korisniku: SlobaBgd
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Defitivno dela Dostojevskog, Hermana Hese-a i određena duhovna štiva (Nikolaj Velimirović, na primer).

• 2Ovo se svidja korisnicima: Neprimetna, djolew
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@Sorelag
Uf, toliko slojeva u tvojoj poruci! Posvetiću se detaljnije svemu što si napisala, ima tu materijala...

Nego, to oko promene i potrebe/neophodnosti da se to vidi i da se promena primeni... Ne mora da znači. Najčešće je promena takva da nam pomeri jedan deo mehanizma u duši, pa onda sve radi malo bolje (ili malo gore, zavisi). Mnogo promena - mnogo pomeranja. Neko spolja to vidi, neko ne. Zavisi koliko poznaje rad tvog mehanizma i koliko će to da komentariše. Recimo da ja primetim neku tvoju promenu, ne bih je potencirao ili komentarisao. Ali bi mi bilo prijatnije sa tobom. Radije (možda ne češće ili intenzivnije) bih se družio sa tobom.

Takođe, čak i velike promene (koje najčešće ne dolaze preko knjiga) ne moraju da se eksplicitno odraze na tvoje ponašanje, inerakcije sa drugima. Jednostavno, radiš stvari koje si i ranije radila, sa istim ljudima sa kojima si i ranije imala posla, ali sve to radiš u nekom novom svetlu, vidiš neki novi smisao svega što je pred tobom (i odnosi, i onaj deo sebe koji unosiš u te odnose, i svrha svega toga)...

Knjige su tu da nam osvetle put i da nam, bolje nego išta drugo, pokažu da smo na tom putu, i da nismo sami, i da i taj put i naš izbor imaju smisla. Knjige ne mogu da nas dovedu do kraja puta, ali mogu da ga nam pomognu dok smo tu.

• 3Ovo se svidja korisnicima: SlobaBgd, Fil, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ima jedan relativno mlad domaći pisac koji mi, u svetlu onog što sam prethodno napisala, vraća veru u opravdanost pisanja i našu mogućnost razumevanja istorije, istorijske prošlosti, posebno nacionalne prošlosti. To je Muharem Bazdulj. Ima ih još, naravno. On je ostavio snažan utisak.

Slobo, lepo rečeno i prilično tačno. Malo da produmam, pa ću ti sutra ili neki drugi put odgovoriti, tj. nadovezati se na tvoja razmišljanja. To be continued. Ima dana.
Samo da ne zvučim previše "učeno" pa da ti oteram ljude sa teme .

Za sada samo neki fragmenti, pri-misli, kao-misli, puke asocijacije ili fragmenti književnih prisećanja/podsećanja.

"Mogao bih provesti ceo život u čitanju - to sam znao još sa 9 godina" - parafraza Mišela Uelbeka iz njegovog romana Proširenje područja borbe.

Juče, u povratku sa posla, setih se jedne Čehovljeve pripovetke (ne i naslova, nažalost; godine me sustižu, a naslovi sve češće beže od mene), koju mnogo volim. Govori o ljubavi i braku, tj. o tome šta se vremenom događa sa mladačkom, strasnom, predanom ljubavlju između srodnih duša nakon više godina bračnog iskustva, rađanja dece, dečjih bolesti i raznih životnih iskušenja. Jedna od onih iz stare zbirke s početka 1950ih, sa predgovorom našeg Rodoljuba Čolakovića i u Desankinom prevodu. Odoh da je potražim i iskopam odnekud. I da čitam ponovo, po ko zna koji put. Da vidim gde smo sada, Čehov i ja.

Počela sam da čitam Orhana Pamuka, Tihu kuću. Nisam dosad ništa njegovo čitala, pa velim, krajnje je vreme da se upoznamo. Za to vreme Dokins čeka na stolu (podu ili gde već). Nepopravljiva sam kupoholičarka. Dokins mi prilično ide na nerve, ali ipak smatram da je "Zabluda o bogu" nešto što se mora pročitati.

I još jedna nevezana asocijacija. Pročitala sam skoro Ruždijeve memoare - Džozef Anton: memoari
(dosetićete se, Džozef je Konrad, a Anton je Čehov) i u jednom trenutku se zapitala: kako je moguće da u jednoj istoj "kulturi" postoji ona naročita vrsta suptilne, senzibilne, estetične, izrazito vizuelne, duhovite, dramske (trenutno mi nedostaju prave reči) iranske kinematografije, koja je namah osvojila simpatije zapadnjaka, gledalaca koliko i filmskih znalaca i kritičara, i militantni politički islam koji izriče fatve?