offline
- Mare
- Elitni građanin
- Pridružio: 20 Feb 2005
- Poruke: 2342
- Gde živiš: Beč / Svilajnac
|
Muzički instrumenti
Podela instrumenata
Postoje razni načini podele mizičkih instrumenata . Ovo je podela s obzirom na osnovne karakteristike zvučnog tela i principe formiranja zvuka.
Udaraljke - Percussion (Idiophones, Membranophones)
Žičani instrumenti - String (Chordophones)
Duvački instrumenti - Wind (Aerophones)
Električni instrument - Electronic (Electronophones)
- CORDOPHONI, INSTRUMENTI SA ŽICAMA oni se dalje dale na:
1. gudački instrumenti, kod kojih se zvuk dobija prevlačenjem strunama gudala preko žica
Violina
Viola
Viola D'AMORE
Violončelo
VIOLA DE GAMBA
Kontrabas
2. instrumenti kod kojih se ton dobija okidanjem, trzanjem žica
Harfa
Lauta
Mandolina
Gitara
3. instrumenti kod kojih se ton dobija udaranjem po žicama
Klavir
Monochord
Psalterium
Hackbrett
Klavichord
Klavicembalo
- AEROPHONI, DUVAČKI INSTRUMENTI tu su :
1. labijalni, flaute
Flauta
Mala flauta
Flaute in Des i Es
2. instrumenti sa jednim ili dva jezička od trske
Klarinet
Basklarinet
Basethorn
Saxophon
Instrumenti sa dva jezička od trske
Oboa
Oboa D`AMORE
Engleski rog
Heckelphon
Fagot
Kontrafagot
Sarrusophon
Zink
3. instrumenti sa levkastim nausnikom
Trombon
Ventilpozauna
Horna Rog
Truba
Bach Truba
Bas truba
AIDA truba
Cornet Pistons
Bugel horne
Sax horne
Bas TUBA
Kontrabas tuba
Sousaphon
Wagnertube (horn tube)
Orgulje
Harmonijum
Harmonika
Usna harmonika
Bandoneon
Akordon
Auto truba
- MEMBRAPHONI, INSTRUMENTI SA ZATEGNUTOM MEMBRANOM oni mogu biti:
1. instrumenti sa određenom visinom tona
Timpani
2. instrumenti sa neodređenom visinom tona
Doboš
Bubanj
Tapan, Goč
Darabuka
Conga
Bongo
Tamburin
- IDIOPHONI, INSTRUMENTI KOJI SAMI I CELI ZVUČE oni mogu biti:
1. instrumenti sa određenom visinom tona
Ksilofon
Tubafon
Zvončići
Čelesta
Lira
Zvona
Klepetuša
Vibraphon
2. instrumenti sa neodređenom visinom tona
Triangl
Piati
Tam-Tam, Gong
Kastagnette
Čampare
Drvo
Klavs
Marakas
Guiro
Bič
Čegrtaljka
- AETHEROPHONI, ELEKTRIČNI INSTRUMENTI
OBJASNJENJA
CORDOPHONI - INSTRUMENTI SA ŽICAMA
Instrumenti kod kojih se ton dobija okidanjem, trzanjem žica su
harfa, lauta, mandolina, gitara
Harfa
Ovaj instrument ima vrlo stare pretke, poznati su stari egipatski instrumenti "tebuni", jevrejski "kinnor" , a kod starih Grka čitav niz ovakvih instrumenata "lyra", "kithara", "alagadis", "barbitos", "trigonon".
U Evropi se može harfa pratiti od VII veka kod Anglosaksonaca i Iraca. Oko Xv veka srećemo karakterističan trouglast oblik nastao kombinacijom aglosaksonskih i istočnjačkih modela. Upotrebljava se uz pevanje. Sve do XVIII veka harfa je najčešće štimovana u Es-duru - kao dijatonski instrument. Tonovi Es-dur lestvice su mogli biti povišavani pritiskom prstiju po žicama ili primenom jednostavnih mehanizama. U XVIII veku se pojavljuju pedale kojima se mogu svi istoimeni tonovi povisiti za pola stepena. Najzad, 1820 godine, francuski graditelj instrumenata Erard konstruiše mehanizam sa dvostrukim pedalama - na taj način se na harfi mogu proizvesti svi hromatski tonovi.
Usavršena harfa - sa dvostrukim pedalama ima 46 žica, štimovanih diatonski - Ces-duru. Radi bolje sve "ces" žice su crvene, a "fes" žice plave boje. Delovi harfe su: rezonatorska kutija, podnožje sa pedalama, vertikalni stub i vrat, na kome se nalazi mehanizam za povišavanje tonova. Na podnožju se nalazi sedam pedala, svaka za jedan diatonski ton lestvice, s leve strane su pedale, računajući od svirača: B, Ces, Des, a s desne strane: Es, Fes, Ges, As. Svaki pedal deluje na sve istoimene tonove u svim lestvicama i ima tri položaja. Kombinovanjem pedala na jedan od tri položaja na hrfi se može dobiti svaka diatonska durska i molska lestvica.
Na harfi se svira prstima leve i desne ruke (bez malih prstiju).
Lauta
Lauta je instrument istočnjačkog porekla. U Evropu su je preneli Mavari u XIII veku i ubrzo ona postaje značajan instrument. Lauta ima šest žica. Broj žica se povećava i stvaraju se srodni instrumenti teorba, kitarone.
Mandolina
Ovaj instrument liči na lautu, ali je manji. Bio je vrlo popularan u Italiji i Španiji, kao izrazito melodiski instrument. Napolitanska mandolina ima 8 žica štimovanih kao violina. Milanska mandolina ima 6 žica.
Gitara
Gitara ima ravnu gornju i donju dasku. To je instrument koji se u Italiji i Španiji upotrebljavao i solistički i za pratnju. Postoji italijanska i španska gitara. Gitara ima 6 žica. Za gitaru se upotrebljavao način pisanja tablatura (i danas) a ako se piše u notnom sistemu, piše se za oktavu više nego što zvuči.
Pomenimo još neke instrumente kod kojih se zvuk proizvodi guđenjem ili okidanjem žica:
gusle, lijerica, tambura, čarkija, ćetelija, balalajka, citra
CORDOPHONI - INSTRUMENTI SA ŽICAMA
instrumenti kod kojih se ton dobija udaranjem po žicama čekićem prevučenim filcom su:
klavir, monochord, psalterium, hackbrett, klavichord, klavicembalo
Klavir
Klavir sa čekićem je prvi put opisan 1709 godine, kao tvorevina Christoforia iz Firence. Na stvaranju klavira sa čekićima radili su i Schroter u Dresdenu i Marius u Parizu. Klavir sa čekićima je odmah pokazao svoje osnovne prednosti nad instrumentima koji su mu prethodili - od jačine udara zavisi jačina tona, svaka niansa u snazi udara prenosi se na zvuk klavira. S obzirom na tehnički razvoj XVIII i XIX veka materijal za gradnju klavira je bolji, usavršeniji i to se sve odražava i na kvalitet i jačinu zvuka, kao i na tehničke mogućnosti instrumenta. Niz graditelja je radilo na usavršavanju klavira. Početkom XIX veka zapažaju se dva osnovna tipa konstrukcije: bečka i engleska. Kod bečke tehnike sistema poluga je vrlo jednostavna, te poluga sa čekićem ne deluje dovoljno brzo i elastično. Kod engleske (repeticione) tehnike između dirke i čekića se nalazi čitav složeni sistem poluga, čime se omogućava vrlo brzo reagovanje čekića i brza spremnost udara.
Napetost svih žica kod klavira dostiže i 20 tona. Klavir ima tri predala. Levim pedalom se cela klavijatura pomiče u desno, tako da čekić udara jednu žicu slabije, jednu umesto dve ili dve umest tri, ton je tada slabiji. Desnim pedalom se odižu prigušivači sa žicom, te se treperenje prenosi na sve žice. Srednjim pedalom se može odići prigušivač samo sa određenih žica. Postoje tri oblika klavira: tafelklavir je imao žice u pravom uglu sa dirkama, bio je u upotrebi sredinom XIX veka. Klavir ima žice u istom pravcu sa dirkama, ili nešto pod uglom, ovaj oblik ima najveće kvalitete, naročito u obliku velikih, takozvanih "koncertnih klavira" . Današnji pianino je varijanta Klaviziterijuma i Giraffenklavira iz XIX veka.
Klavir ima vrlo široku primenu, u solističkoj, kamernoj i orkestarskoj muzici.
Monochord
Monochord je zapravo sprava koju je još Pitagora upotrebljavao za akustična merenja. To je bila kutija - rezonator izduženog oblika, sa jednom zategnutom žicom i mostićem koji se mogao pomerati da bi se dobijali tonovi različite visine. Monochord se zadržao sve do XVI veka u crkvenim školama, gde se upotrebljavao za učenje pesama.
Psalterium
Psalterium se razvija iz monochorda, ali ima više žica različite dužine, bez pokretljivog mostića. Sličan je citri. Ton je proizvađan okidanjem žica.
Hackbrett
Hackbrett je slučan psalterijumu, no ton se dobija udaranjem žica drvenim batićima. Po svemu ovom liči na mađarski narodni instrument cimbal.
Klavichord
Klavichord je već instrument sa klavijaturom. Pojavljuje se u XVI veku. Dirka - poluga ima na svom drugom kraju metalnu pločicu - tangentu koja udara u žicu. Na mestu dodira tangente i žice, na žici se stvara čvor talasanja. Tako se na jednoj žici raznim tangentama mogli proizvesti tonovi razne visine. Kasnije svaka dirka ima svoju žicu. Klavichord je mali instrument, često u obliku većeg kofera. Ton je bio slabe jačine, pogodan samo za male prostorije. No, klavichord je imao jedan kvalitetan koji današnjim klavir nema: kada se dirka pritisne i zavibrira prstom, vibriranje se prenosi i na žicu, jer dok je prst na dirki tangenta ne napušta žicu.
Klavicembalo
Klavicembalo se javlja u XV veku. Kod ovog instrumenta klavijatura deluje na mehanizam za okidanje žica. Okidanje se vrši malim perom. Zvuk klavicembala je svetliji i zvonkiji nego kod klavichorda, i rezonator je veći. Ali mehanizam klavicembala okida žicu uvek istom jačinom., bez obzira da li se dirka udara jače ili slabije. Sem toga zvuk je uvek kratak. Zbog toga kod klavicembala postoje dve klavijature, dva "manuala". Postoji i više redova žica, tako da se više redova mogu okidati u isto vreme. Obično je donji manual bio jačeg zvuka, a gornji slabijeg. Na klavicembalu se uz jednu žicu mogle spojiti i žice za oktavu više i niže. Na taj način se mogla kako tako izvoditi dinamička senčenja, no bez upotrebe postepenog pojačavanja i slabljenja zvuka. Klavicembalo je značajan instrument baroka i to kao solo instrument, tako i u kamernim sastavima i orkestru. Pored klavichembalo srećemo još naziva za ovaj instrument : spinett (u Italiji), clavecin (u Francuskoj), virginel (u Engleskoj).
AEROPHONI, DUVAČKI INSTRUMENTI
Labijalni instrumenti, flaute
Stvaranje tona
Kod ovih instrumenata vazdušna truja iz sviračevih usta se upravljuje na oštru ivicu okruglog otvora - labium. U prvom momentu struja ulazi u cev, no čim se vazduh u cevi zgusne, vazdušna struja, pošto ne može da prodre u zgusnuti vazduh u cevi, prelazi preko labiuma u prostor van cevi. Tada zgusnuti vazduh u cevi teži da se razredi i gusti sloj vazduha kod labiuma prodire dalje u cev. Pošto se kod labiuma opet stvori razređeni sloj vazduha, ovaj razređeni vazduh povlači vazdušnu struju opet u cev. Ovaj postupak se stalno ponavlja i to vrlo brzo - nekoliko stotina puta u sekundi (broj treptaja) naizmenično dovođenje i preidanje vazdušne struje stvara naizmenično zgušavanje i razređivanje vazduha u cevi, a to su u stvari longitudinalni talasi.
Flauta
Mala flauta
Flaute in Des i Es
Flauta
Od srednjeg veka odvajaju se dva tipa flaute: uzdužna flauta , "Blockflote", po sistemu duvanja slična našoj fruli, i poprečna, današnja flauta. Od ova dva tipa, poprečna flauta ušla je u praksu ozbiljne muzike. Na usavršavanju flaute radili su Christof Donner (XVII vek), Joachim Quantz (XVIII vek), a najviše je flautu usavršio Theobald Bom (1794-1881). On je popravio intonaciju, proširio registar, omogućio sviranje i hromatskih tonova i usavršio sistem klapni - mehanizam pomoću koga se na principu poluga sa poklopcima zatvaraju otvori na cevi duvačkih instrumenata. U flautu se duva vazduh tako da vazdušna struja upravljena u pravcu oštre ivice labiuma. Prilikom sviranja usne su približene tako da se vazduh duva u vidu tankog mlaza. Flautu svirač drži tako da otvor, labium bude s desne strane, palčevi jedne i druge ruke su s donje strane instrumenta, a ostali prsti sa gornje. Flauta se pravi od drveta (abonosa ili nekog drugog kvalitetnog), slonovače, metala, plastične mase. Na cevi usavršene flaute ima veći broj otvora, otvori su osnovni. Na starijim sistemima flaute 6 osnovnih otvora zatvoreno je jagodicama prstiju ili prstenovima koji su smanjivali veličinu otvora i omogućavali potpuno zatvaranje, na novim sistemima svi otovri se zatvaraju poklopcima.
Mala flauta
Mala flauta je upola manja od flaute, obim joj je za oktavu viši, računajući od osnovnog tona flaute d1: d2 - c5
Zvuk male flaute je svetao, piskav i vrlo prodoran, naročito u srednjem i visokom registru, dok su tonovi niskog registra slični flauti i mogu se kombinovati sa njom.
Flaute in Des i Es
Ove vrsta flauta su transponirajući instrumenti, manji od flaute, pa zbog toga imaju svetliji ton.
AEROPHONI, DUVAČKI INSTRUMENTI
Kod ovih instrumenata jezičci od trske su vrlo, elastičnim vrhovima svojim treperenjem puštaju i prekidaju vazdušnu struju koja se duva u cev instrumenta. Na taj način se stvara naizmenično zgušavanje i razređivanje vazduha, odnosno longitudinalni talasi. Ima instrumenata sa jednim ili dva jezička.
-Instrumenti sa jednim jezičkom od trsk
klarinet, basklarinet, basethorn, saxophon
-Instrumenti sa dva jezička od trske
oboa, oboa D`AMORE, engleski rog, heckelphon, fagot, kontrafagot, sarrusophon, zink
Klarinet
Klarinet je konstruisao 1690 - 1700 godine graditelj instrumenata Johann Christof Denner, usavršavajući stari, srednjovekovni instrument šalmej. Šalmej (lat. calamus=trska) je imao šištav zvuk i vrlo mali obim. Denner je popravio kvalitet zvuka i proširio registar omogućivši "preduvavanje" - korišćenje tonova iz alikvotnog niza. Preduvavanje se omogućava upotrebom posebnog otvora i klapne - "duodecimklapne". Zbog toga što klarinet preduvava tek u duodecimu , na njemu je veći broj osnovnih tonova, te je veći i broj otvora i klapni - u odnosu na instrumente koji preduvavaju već u oktavu (flauta, oboa, fagot). Ime klarinet je dobio po visokim, svetlim trubama baroknog doba "clarini", na kojima se vrlo teško sviralo, naročito kada se jače razvila kompoziciona tehnika baroka koja je stavila pred izvođenje vrlo teške zahteve. Klarinet je svojim obimom zamenio klarine u orkestru i po njima dobio ime. Od velikog broja klarineta sa osnovnim lestvicama, danas je u upotrebi 5 tipova - in: A, B, C, D, Es. *Klarinet "in C" nije transponirajući instrument). Najčešće je u upotrebi klarinet "in B", to je virtuozni instrument jasnog i svetlog zvuka, klarinet "in A" je nešto duži i zbog toga mu je zvuk nešto mekši. Klarinet in: C,D i Es imaju odgovarajuće kraće cevi, pa im je zvuk svetliji, prodorniji i pištaviji.
Klarinet ima najveći obim među duvačkim instrumentima.
Basklarinet
Ovaj instrument je dvostruko duži od klarineta, te zvuči za oktavu niže. Umesto burenceta ima metalnu cev, savijenu u obliku slova "S" latinice, a levak mu je okrenut na gore. Konstruisao ga je 1793 godine graditelj Grinser. Piše se u violinskom i basovom ključu. svira se kao i na klarinetu, zvuk je puniji i sočniji, naročito u nižem i srednjem registru koji se najčešće i upotrebljavaju.
Basethorn
Varijanta klarineta, veći od običnog. To je instrument "in F"
Saxophon
Ovaj instrument je konstruisao graditelj Adolph Sax (1846), pa je po njemu i dobio ime. Saxophon je konstruisan kombinacijom oboe i klarineta. Od oboe je na saxophonu primenjena cev - i od toga "preduvavanja" i u oktavu i duodecimu (manji broj otvora i klapni), a od klarineta kljun sa jednim jezičkom od trske, tako daje duvanje lakše nego na oboi. Saxophon je bio namenjen vojnim duvačkim orkestrima, no vrlo brzo ulazi u orkestar simfoniske muzike.
Instrumenti sa dva jezička od trske
Oboa
Bliži prethodnik oboe je srednjovekovni šalmej, instrument koji prodire i u umetničku muziku. Usavršavanjem šalmeja nastaje oboa. Šalmej je bazirao na pisku sa dva jezička, takvi su i naši narodni instrumenti zurle i sopele.
Ne zna se tačno kada je šalmej toliko postao usavršen da se počeo nazivati oboom. Usavršavanje oboe vršeno je u popravljanju intonacije, uvođenju novih otvora sa klapnama - za dobijanje hromatskih tonova van osnovne dijatonske lestvice, kao i u omogućavanju preduvavanja, korišćenje tonova iz alikvotnog niza - uvođenjem posebnih otvora i klapni kojima se preduvavanje pomaže.
Delovi oboe su: pisak sa jezičcima od trske, osnovna cev iz dva, ređe jednog dela i levak - proširen deo cevi na kraju. Oboa ima 6 osnovnih otvora, od kojih se neki zatvaraju prstima a neki poklopcima, a pored toga i veći broj otvora sa klapnama (oko 14).
Oboa d`amore
Ovaj instrument se javio početkom XVIII veka. Ima nešto mekši zvuk od oboe, na kraju mesto levka ima loptu. Oboa d`amore je transpnirajući instrument, na njoj se svira kao i na oboi.
Engleski rog
Engleski rog se javlja u XVIII veku kao usavršeni oblik starije "oboe da caccia" (lovačka oboa). Na engleskom rogu se svira kao i na oboi, cev je za polovinu oboe duža, te prema tome engleski rog zvuči za kvintu niže od oboe.
Između piska i cevi nalazi se mala metalna cevčica u obliku luka, radi spretnijeg držanja instrumenta, jer približava cev sviraču, a na kraju, mesto levka nalazi se lopta. Zbog ove lopte zvuk engleskog roga je nazalan, naročito u niskom i srednjem registru koji se najviše, zbog tog specifičnog zvuka i upotrebljava. Tonovi visokog registra liče na ton oboe.
Heckelphon
Heckelphon (heklfon) je 1904 godine konstruisao graditelj instrumenata Wilhelma Heckel - po njema je dobio ime. Dvostruko je duži od oboe, te zvuči za oktavu niže. Piše se za oktavu više nego što zvuči, te mu je pisani registar isti kao registar oboe. Mesto levka, na kraju se završava loptom - kao Oboa d`amore i engleski rog.
Fagot
Fagot se razvio u XVI veku i nastao je usavršavanjem srednjovekovnih instrumenata sa piskom od dva jezička od trske = šalmej, bomhardt, pommer, dulcian, rankett. U prvo vreme fagot je imao pravu, preko dva metra dugačku cev, koju, po nekim podacima 1525 godine Afranio degli Albonesi savija i kako ti delovi cevi, vezani jedan uz drugi liče na svežanj, pojavljuje se i naziv fagot (it. fagotto = svežanj). U XVII veku fagot se već upotrebljava u operskom orkestru - u grupi basovih instrumenata, zajedno sa violama de gamba, violončelima i kontrabasima. U usavršavanju fagota učestvovali su graditelji instrumenata Almenreder, Heckel, Savari, Adler.
Tonovi niskog registra imaju vrlo pun i sonaran zvuk, srednji i viši registar imaju vrlo prijatne tonove, dok su tonovi najvišeg registra pomalo napregnuti i nazalni. Najupotrebljiviji je srednji registar koji poseduje izvrsne izvođačke kvalitete. Fagot je basov instrument grupe takozvanih "drvenih duvačkih instrumenata", no pored toga izvrsno mu se slaže zvuk sa zvukom gudačke grupe, naročito violama i violončelima, kao i hornama.
Kontrafagot
Kontrafagot je konstruisan početkom XVII veka. Dvostruko je duži od fagota - 4.90 metara. Zvuči za oktavu niže od fagota, a notira se za oktavu više, da bi se izbegla upotreba pomoćnih linija.
Kontrafagot je usavršio Heckel. Kontrafagot poseduje najniži registar od tipičnih orkestarskih instrumenata (niži su orgulje i klavir). Ima vrlo sonaran najniži registar, tonovi visokog registra, iako nešto puniji mogu se kombinovati sa fagotom.
Sarrusophon
Ovaj instrument je dobio ime po graditelju instrumenata Sarrus-u koji ga je konstruisao godine 1863. Sarrusophoni su čitav niz instrumenata raznih registarskih varijanata - za potrebe vojnih duvačkih orkestara. Građeni su na principu oboe, i slično saxophonima imaju zajednički pisani obim "malo" b- f3. Postoje sledeći tipovi sarrusophona: Sopran in B, Alt in Es, Tenor in B, Bariton in Es, Bas in B, Kontrabas in Es. Svi se transponiraju niže.
Zink
Sve do kraja XVIII veka upotrebljavana grupa duvačkih instrumenata sa otvorima i klapnama na cevi, no sa levkastim nausnikom kroz koji se duva. Ovaj instrument naziva se "zink" ili "korneti". Zbog kombinacije levkatog nausnika i otvora i klapni na cevi, ton ovih instrumenata je bio prilično slabog kvaliteta, intonacije i jačine. Ovi instrumenti su bili u upotrebi sve dok se nisu usavršili današnji duvački instrumenti.
Iz obilja raznih oblika i naziva izdvajamo:
Kornet je bilo zajedničko ime za instrumente uglavnom visokog registra, različitih oblika: cornetto diritti, corneto torto, cornone.
Serpent je bio instrument niskog registra. Njegova cev je bila savijena u obliku slova "S" latinice.
AEROPHONI, DUVAČKI INSTRUMENTI
Duvački instrumenti sa levkastim nausnikom
Kod ovih instrumenata pri dobijanju tona glavnu ulogu igraju usne svirača, koje nalegnute na otvor levkastog nausnika treperenjem puštaju i prekidaju struju vazduha u cevi - longitudinalne talase. Kod svih ovih instrumenata moguće je izvođenje velokog broja parcijalnih tonova, alikvatnog niza kod nekih i preko 12. Po kvalitetu su ovi tonovi, kao što je to u opšte slučaj kod duvačkih instrumenata ne razlikuje od osnovnih tonova - za razliku od flažoleta kod gudačkih inatrumenata . Na mnogim od ovih instrumenata (truba, horna) osnovni ton i ne može da se izvede, već se upotrebljavaju samo parcijalni tonovi. Različiti tonovi iz alikvatnog niza dobijaju se promenom položaja usana i različitim duvanjem - viši tonovi dobijaju se kada se usne više skupe i napregnutije duva.
Kod svih duvačkih instrumenata sa levkastim nausnikom, poznatih inače i pod nazivom "metalni duvački instrumenti" - koji se upotrebljavaju u muzičkoj praksi, neophodno je da se može izvesti sedam različitih alikvotnih nizova. Ako je ovaj uslov yadovoljen, tek tada se mogu izvesti svi hromatski tonovi obima. Zbog ovoga kod svih ovih instrumenata postoje mogućnosti da se napravi sedam različitih dužina cevi, koje stvaraju različite osnovne tonove i nizove. Tako kod pozaune postoji sedam pozicija, a kod instrumenata sa ventilima sedam kombinacija sa tri ventila (truba, horna).
Na oštrinu tona kod duvačkih instrumenata sa levkastim nausnikom utiču dva činioca:
1. Oblik levka kod nausnika. Kod instrumenata sa plitkim levkom nausnika vazdušna struja sa praskom ulazi u cev, te je ton oštar i praskav (truba), dok kod instrumenata sa dubljim, izduženim levkom nausnika vazduh mirnije ulazi u cev, te je ton mekši (horna).
2. Oblik cevi instrumenta utiče na oštrinu tona. Instrumenti kod kojih jecev pretežno, cilindrična (truba) daju oštriji ton, dok instrumenti kod kojih je cev pretežno konusna (horna) daju mekši ton, sem ovoga, ako instrument ima širi levak ton je mekši (horna) a ako je levak uži ton je oštriji (truba).
Kod metalnih duvačkih instrumenata prigušivanje tona se vrši stavljanjem u levak kupastih tela raznih oblika. Kod nekih (truba, horna) prigušivanje se vrši stavljanjem ruke u levak.
Trombon - Pozauna
Ventilpozauna
Horna Rog
Truba
Bach Truba
Bas truba
AIDA truba
Cornet Pistons
Bugel horna
Sax horne
Bas Tuba
Kontrabas tuba
Sousaphon
Wagnertube (horn tube)
Orgulje
Harmonijum
Harmonika
Usna harmonika
Bandoneon
Akordon
Auto truba
Trombon - Pozauna
Primitivniji oblici ovog instrumenta su jevrejski šacocra i rimski instrumenti: tuba directa i buccina. Današnji oblik instrumenta formiran je u XV veku. Trombon se sastoji iz dva dela, iz dela sa levkom i dela kod koga se izvlačenjem i navlačenjem pokretnog izduženog luka može menjati osnovna dužina cevi. Na taj način se kod trombona može napraviti sedam različitih dužina cevi, a to omogućava stvaranje sedam osnovnih tonova i alikvotnih nizova na njima. Sedam raznih dužina cevi čine sedam položaja koji se nazivaju pozicije. Počev od osnovne dužine, kada je luk sasvim navučen, postepenim pomeranjem luka, cev se produžuje i dobijaju se novi osnovni tonovi i nizovi na njima sve za pola tona niže. Na svakoj poziciji se može izvesti oko 10 tonova - po redu alikvotnog niza. Prvi, osnovni tonovi se teže izvode. Na nekim pozicijama, kod većih dužina cevi osnovni ton nije moguće izvesti (takvi tonovi su obeleženi zagradom).
Ton trombona je pun i snažan, ali ne oštar. (Levkast nausnik je srednjeg oblika - ne tako plitak kao kod trube i ne tako izdužen kao kod horne).
Ventilpozauna
Ventilpozauna liči na običnu pozaunu, ali umesto sistema izvlačenja pokretljivog luka, radi dobijanja sedam alikvotnih nizova cev se produžava upotrebom ventila - mehanizama pomoću kojih se na osnovnu cev uključuju dodaci različite dužine. Ventil pozaune nema sve tonske i izvošačke kvalitete pozaune bez ventila, tonovi se ne spajaju, već se uključivanjem novih dužina prekidaju, ali je ovaj instrument praktičniji za upotrebu u vojničkim duvačkim orkestrima. Ventil pozauna je transponirajući instrument - in B.
Horna Rog
Horna se razvila iz starijih instrumenata - lovačkih rogova. Ovi instrumenti pravljeni su od roga, drveta ili metala, obično su to bili pravi ili povijeni instrumenti. Služili su za sviranje lovačkih signala, a kasnije i u drugim prilikama.
Na prvim hornama se mogao izvoditi samo jedan alikvotni niz i dok su se upotrebljavali kao signlni instrumenti, a i kasnije - melodije - signali bazirali su na tonovima alikvotnog niza, najčešće na razloženom trozvuku. Kada horne počinju da upotrebljavaju u umetničkoj muzici , u prvo vreme uglavnom evociraju lovačke i šumske scene.
S obzirom da se na horni može svirati veći broj tonova alikvotnog niza - čak i preko šesnaest, a tonovi od osmog na dalje su sastavljeni iz intervala bliskih sekundama, na horni se može svirati i dijatonska melodija. Pored ovog ton se na horni sa jednim alikvotnim nizom mogao i menjati i to na dva načina:
1. napregnutijim duvanjem, stiskanjem usana mogao se ton povisiti za malu sekundu,
2. sastavljanjem šake u levak ton se isto tako mogao povisiti za pola tona, ovaj način povišavanja tonova upotrebljava se i danas, naročito za ispravljanje intonacije tonova alikvotnog niza koji znatno otstupaju od odgovarajućih temperiranih. Menjanje visine tona stavljanjem šake u levak naziva se "štopovanje" i tom prilikom ton postaje i nešto prigušeniji.
Ali, za kompozicije u raznim tonalitetima bili su potrebni odgovarajući alikvotni nizovi i zbog toga su bili u upotrebi instrumenti različitih dužina, sa raznim osnovnim tonovima i nizovima i to "in":B, C, D, Es, E, F, G, As i visoko B. Sredinom XVIII veka, umesto većeg broja instrumenata upotrebljava se jedan instrument, najčešće "in Es" na kome su različite dužine cevi, radi dobijanja raznih alikvotnih nizova postižu umetanjem u osnovnu cev lukova različite dužine. U XVIII veku se i upotrebljava i na horni sistem otvora i klapni da bi se dobili hromatski tonovi, ali kako se na ovaj način menjao karakteristični zvuk horne ovaj instrument se vrlo malo zadržao.
Početkom XIX veka (1813 g.) Stolzel i Bluhmel pronalaze ventile - mehanizme pomoću kojih se menja osnovna dužina cevi da bi se dobio veći broj alikvotnih nizova. Menjanje dužine cevi se vrši na taj način što se upotrebom ventila na osnovnu cev uključi jedan luk - dodatak. U prvo vreme upotrebljavana su dva ventila, a nešto kasnije, dvadesetih godina XIX veka Satler i Muller primenjuju i treći ventil - koji, snižava za ton i po. Na taj način je od horne stvoren usavršeni oblik koji zadovoljava sve zahteve, na njemu se mogu svirati svi hromatski tonovi u obimu. Prema sviraču se nalazi i ventil - on produžava osnovnu cev toliko da se dobije ton za ceo stepen niži, zatim dolazi II ventil, on je kraći i produžava cev toliko da se dobije ton za pola stepena niži i najzad III ventil uključuje najduži luk - dodatak koji toliko produžava cev da se dobije ton za stepen i po niži. Naravno i da se na svakom od ovih ventila izmenjenih dužina dobija i ceo alikvotni niz. Ovakav raspored ventila je na svim sličnim duvačkim instrumentima. Sa tri ventila se može napraviti sedam raznih dužina cevi, a toliko je potrebno da se mogu svirati svi hromatski tonovi. (Najveći interval u alikvotnom nizu sadrži sedam polustepena).
Od pronalaska ventila najčešće se upotrebljavaju horne in F, E, Es. Danas se grade horne in F i in B. Instrument in B ima svetliji ton, inače za hornu manje karakterističan. Horna se drži u levoj ruci, ventili se pritiskaju srednjim prstima leve ruke (bez palca i malog). Desnom rukom se, stavljanjem šake u levak popravlja intonacija pojedinih tonova iz alikvotnog niza.
Na horni se alikvotni nizovi mogu koristiti od drugog tona, oktave osnovnog tona. Osnovni ton zapravo može da se izvede, ali je slab i ne upotrebljava se u izvođačkoj praksi.
Horna je transponirajući instrument, osnovni niz na svakom instrumentu naziva se tonovima niza na tonu C.
Za pisanje se upotrebljava violinski ključ, tada se transponira na niže, a kada se za niži registar upotrebi bas ključ transponira se na više, od napisanog.
Takođe se upotrebljavaju takozvane dvostruke horne , upotrebom posebog ventila na njima se lakše može svirati veći broj alikvotnih nizova.
Ton horne je mek zahvaljujući izduženom levkastom nausniku, pretežno konusnoj cevi instrumenta i velikom levku na kraju cevi. Pored mekoće ton horne poseduje i izrazitost baršunastog tembra sa mogućnostima bogatog nijansiranja. Vrlo često se upotrebljavaju u prigušenom zvuku - prigušavanje tona se vrši stavljanjem šake u levak ili stavljanjem u levak prigušivača kupastog oblika.
Truba
Truba je postala usavršeni instrument, u odnosu na svoje prethodnike, u XIX veku, pronalaskom ventila. Tada se, stvaranjem mogućnosti izvođenja sedam alikvotnih nizova na trubi mogu svirati svi hromatski tonovi obima. Raspored ventila kod trube je isti kao i kod horne:
1. Osnovna dužina cevi daje osnovni alikvotni niz,
2. Upotrebom II ventila dobija se niz pola tona niži,
3. Upotrebom I ventila dobija se niz za ceo ton niži,
4. Upotrebom III ventila dobija se niz za malu tercu niži (ton i po),
5. Upotrebom III + II ventila dobija se niz niži za veliku tercu,
6. Upotrebom III + I ventila dobija se niz niži za čistu kvartu,
7. Upotrebom III + II ventila dobija se niz niži za tritonus
Kod trube se alikvotni niz može izvesti tek od drugog tona, oktave od osnovnog tona. Trube su transponirajući instrument, osnovni niz (bez upotrebe ventila) naziva se tonovima niza na tonu C. Od većeg broja instrumenata sa različitim osnovnim nizovima najčešće se upotrebljava instrument "in B", čija je dužina 1.34 metra.
Ton trube je svetao, oštar i prodoran. U odnosu na hornu ton je oštriji zahvaljujući plitkom levkastom nausniku, pretežno cilindričnoj cevi i uzanom levku na kraju cevi. U orkestru se upotrebljavaju 2 ili 3 (zbog sviranja trozvuka u akordu) trube. Ovaj broj može biti i veći.
Bach Truba
Ovaj instrument se gradi za sviranje dela u kojima su upotrebljavani klarini - kod kompozitora muzičkog baroka. Bach trube se grade in C i in D, kraće su od obične trube in B i imaju prave, nesavijene cevi, kao i tri ventila. Dužina Bach trube in D iznosi 1.03 metra. Ton je svetao i mekši od trube, jer je cev nešto šira, a levak na kraju cevi veći. Obim je isti kao i kod trube.
Bas truba
To je instrument in F, sa dužom cevi od trube, te je i ton mekši. Bas truba se upotrebljava u duvačkim orkestrima, naročito u fanfarama. Pisani obim je isti kao kod trube.
Aida truba
Aida trube su konstruisane specijalno za operu "Aida" G. Verdija. Ove trube imaju pravu, nesavijenu cev, dugačku 1.55 metra sa širokim levkom na kraju. Imaju samo jedan ventil koji snižava za jedan ceo ton. Aida trube su transponirajući instrument. Grade se in H i in As.
Cornet a Pistons
Kornet sa pistonima liči na trubu , ali ima nešto širu cev i levak na kraju cevi, slično horni, otuda i ovaj naziv "kornet". Zbog toga mu je ton mekši nego kod trube. Umesto ventila ima pistone (Perinet) koji vrše istu funkciju kao i ventili, a pronađeni su neposredno posle pronalaska ventila. Mehanizam pistona se razlikuje od mehanizma ventila, jer dok ventili uključuju dodatke okrećući se horizontalno, pistoni uključuju dodatke krećući se vertikalno - gore dole. Zbog šire cevi kornet sa pistonima je nešto pokretljiviji od trube, a gradi se in B.
Bugel horne
Ovo je čitava grupa duvačkih instrumenata sa levkastim nausnikom, nastali su od vojničkih signalnih horni. Svi ovi instrumenti imaju pretežno konusnu cev, široki levak na kraju cevi i dosta izduženi nausnik - zbog svega ovoga ton im je mek. Grade se u više veličina, registarskih varijanata - sa zajedničkim pisanim obimom, što olakšava učenje sviranja. Na svim instrumentima upotrbljavaju se isti hvatovi ("grifovi" - kombinacija ventila).
Kornet, pikkolo, flugelhorn, alt horn, tenor horn, bariton
Tenor horn i bariton imaju isti obim, ali bariton ima četiri ventila, čime je olakšano sviranje nižih tonova.
Sax horne
Ova grupa instrumenata dobila je ima po graditelju instrumenata Adolphu Saxu koji ju je konstruisao. To su instrumenti slični Bugel hornama, ali sa pistonima umesto ventila. Grade se u više veličina.
Bas tuba
Pre pojave tube za niske registre kod duvačkih instrumenata upotrbljavali su Serpent, instrument sa levkastim nausnikom i otvorima i klapnama na cevi i Ophikleide - sličan fagotu.
Bas tuba se razvila u vojnom duvačkom orkestru, konstruisana je tridesetih godina XIX veka. U to vreme građene su bas tube in F, Es, C i B i to sa 3,4 ili 5 ventila. Četvrti ventil snižavao je za veliku tercu (umesto III +II), a peti za čistu kvartu (umesto III + II). Upotrebom četvrtog i petog ventila sprečavalo se krivudanje vazduha kroz veći broj dodataka cevi.Time je olakšavano sviranje tonova niskog registra. Cev bas tube se dosta širi, pa ton nije tako oštar. Cev je dugačka oko 3.70 metara.
Danas se upotrebljava bas tuba in C, kao netransponirajući instrument.
Kontrabas tuba
Ovaj instrument je dvostruko duži od bas tube, dugačak je oko 6 metara, zvuk je još puniji, a obim isti kao kod Bas tube. Kontrabas tuba je konstruisana na Wagnerovu inicijativu.
Sousaphon
Sousaphon je sličan bas tubi. Ime je dobio po Sousi, dirigentu američkih vojnih duvačkih orkestara. Sousaphon ima nešto širu cev nego bas tuba, a levak otvora je savijen.
Wagnertube (horn tube)
Ovaj instrument čine kombinacija horne i bas tube. Konstruisani su 1870 godine na traženje R. Wagnera koji je želeo da stvori u orkestru grupu instrumenata homogenog zvuka - horne, horntube i bas tube. Od ove grupe se trube i tromboni svojim oštrijim tonom dosta razlikuju. Wagner tube imaju izduženi levak nausnika, slično hornama, imaju četiri ventila, što olakšava sviranje nižeg registra.
Orgulje
Orgulje su najsloženiji instrument. To je instrument sastavljen iz velikog broja svirala, te je duvački instrument.
Ovaj složeni instrument je sastavljen iz dva dela. Rezervoar vazduha i veze. Orgulje su duvački instrument i potreban im je vazduh, i to sabijeni vazduh. Strujenjem ovog vazduha se u sviralama proizvodi zvuk. Kod starih orgulja vazduh je u rezervoare sabijan mehovima, sličnim kovačkim koji su radili na ručni ili nožni pogon. Današnje orgulje imaju rezervoare u koje se vazduh sabija električnim usisivačima. Kada se na orguljama uključi određeni regista, vazduh se iz rezrvoara pušta u duguljaste komore, sandučiće na kojima se nalaze svirale. I ako se sada pritisne dirka, mehanizam pušta vazduh iz komore u sviralu, sa kojom je dirka spojena. Kod starih orgulja je postojao složeni sistem poluga kojima je puštan vazduh i kojima je održavana veza od dirke do svirale. Ovi instrumenti su bili vrlo tromi i zvuk je prilično kasnio iza udara u dirku. Ovaj sistem je zamenila savršenija takozvana pneumatička traktura dok se najzad nije došlo primene električne struje za složeni mehanizam od dirke do svirale.
Svirale
Najznačajniji deo kod orgulja su svirale. One su grupisane po registrima. Svaki registar je sastavljen od čitavog niza svirala po hromatskom nizu i sve svirale jednog registra, i ako po visini različite imaju jednu boju. Različita boja pojedinih registara postiže se stvaranjm raznih kombinacija zvučanja parcijalnih tonova - tonova iz alikvotnog niza. Kod orgulja postoje labijalne svirale i svirale sa jednim jezičkom, na principima odgovarajućih duvačkih instrumenata. Svirale se prave od drveta i metala (legura cinka i kalaja), materijal utiče na tembr zvuka. Razne kombinacije zvučanja parcijalnih tonova postižu se raznim oblicima svirala. Po veličini svirale mogu biti dugačke od 11 mm do 10 metara. Uz naziv instrumenta, odnosno boje kod registra nalaazimo na još jednu oznaku - broj stopa.
Posebna zvučna boja kod orgulja su "miksture" - zajedničko zvučanje nekoliko tonova iz parcijalnog niza.
Kod orgulja se vidi samo mali broj svirala, smeštenih na fasadi, prospektu. Ostale svirale se nalaze u posebnim prostorijama, svi registri jednog manuala i pedala smešteni su zajedno.
Manuali, pedali - "sto za sviranje". Orgulje imaju obično 2, 3, 4 ili više manuala. Najbogatiji registrima je prvi manual, ostali su siromašniji po zvuku, no specifičniji po nameni (prateći glasovi, zvučni i tonski kontrasi). Pedal je zapravo klavijatura na kojoj se svira nogama. Pedali imaju obično niže registre, to je obično harmonska podloga orguljskog dela, mada se upotrebljavaju i solistički. Na "sto za sviranje" nalaze se i pločice ili dugmad za uključivanje registara. Pored uključivanja i iskljušivanja za vreme sviranja, kod savremenih instrumenata može se i unapred pripremiti veći broj kombinacija i za vreme sviranja jednostavno uključiti. Kopule ili spajalice povezuju pojedine manuale ili pedal sa pojedinim manualama, zatim sve labijalne ili jezičaste svirale i tako dalje. Posebnim spajalicama mogu se u prvi manual ili pedal uključiti svi registri, to je "plenum" ili "tutti".
Orgulje su vrlo bogat i složen instrument, punog i snažnog zvuka, ali to je instrument statički u smislu dinamičkog senčenja. To je slaba tačka orgulja. Ton je kod svirale uvek iste jačine. Dinamičke promene se kod orgulja jedino vrše otvaranjem takozvanih "žaluzija" zatvarača na prostorijama za svirale pojedinih manuala. Drugi način dinamičkih promena jepostepeno uključivanje većeg broja registara pomoću naročitog mehanizma koji se naziva "valjak". Posebnim mehanizmom mogu da se uključe i svi registri "piano", "forte".
Harmonijum
Harmonijum je sličan orguljama. Ima rezervoar sa vazduhom, ali mesto svirala harmonijum ima metalne jezičke čijim se treperenjem proizvodi zvuk. Inače harmonijum ima jedan ili više manuala i čak i pedala, kao i veći broj registra.
Usna Harmonika
Usna harmonika je sazdana na istom principu kao i harmonijum . Zvuk se proizvodi treperenjem metalnih jezičaka, koji se do treperenja dovode strujom vazduha. Usna harmonika je nastala početkom XIX veka, kod nje se pri udisanju i izdisanju dobijaju tonovi različite visine.
Bandoneon je konstruisan 1845 godine. Ime je dobio po svom konstruktoru Heinrich Bandu. Kod ovog se instrumenta isto kao i kod usne harmonike pri duvanju i uvlačenju vazduha dobijaju se različiti tonovi.
Akordon - sa klavijaturom, nastaje oko 1930 godine. KOd ovog instrumenta se i pri duvanju i pri uvlačenju dobija isti ton.
Auto truba
Automobilska truba je sazdana na principu treperenja metalnog jezička, kao kod usne harmonike i harmonijuma. Gumenom loptom se duva vazduh koji izaziva jezičak na treperenje.
MEMBRAPHONI - INSTRUMENTI SA ZATEGNUTOM MEMBRANOM
Instrumenti sa određenom visinom tona
Timpani
Udaraljke se javljaju vrlo rano, u svakoj kulturi na svetu. Upotrebljavali su se u razne svrhe kao što su signali, za vreme ratničkih pohoda, obreda i svečanosti.
Timpani su kotlovi od metala, mesinga ili bakra, ređe srebra, prevučeni kožom. Pomoću metalnog rama koji naleže preko kože i otvora kotla, membrana može jače ili slabije da se nategne i od toga zavisi visina tona. Jače nategnuta membrana je elastičnija, treperenja su brža i ton je viši, obrnut je slučaj sa slabije nategnutom membranom. Metalni obruč za natezanje pomiče se jednim ili sa više zavrtanja. Kod modenih instrumenata koža se automatski zateže upotrebom pedale, pošto se na jednoj skali pomeri ručica do željenog tona. Koža timpana se udara trščanim ili drvenim batićima, na čijim vrhovima se nalaze lopte od filca, vate ili kože. Od tvrdoće ovih lopti zavisi mekoća tona. Svirač timpana se služi sa dva batića, u svakoj ruci drži po jedan, a obično ima više parova batića, razne tvrdoće lopti. Prigušen ton se kod timpana dobija kada se na membranu stavi maramica, pa se preko nje lupa.
Ton timpana zvuči meko i toplo u pijanisimu, a u forte i jačim dinamičkim bojama zvuka timpana je vrlo snažan. Moguća je vrlo široka boja dinamičkog senčenja, od najtišeg do najjačeg tona.
Timpani se obično upotrebljavaju u parovima.
MEMBRAPHONI - INSTRUMENTI SA ZATEGNUTOM MEMBRANOM
Instrumenti sa neodređenom visinom tona
Doboš
Bubanj
Tapan, Goč
Darabuka
Conga
Bongo
Tamburin
Doboš
Još u srednjem veku doboš je donet u Evropu i korišćen je za davanje signala, za vojne potrebe koristili su ga Španci, Nemci, Italijani, Englezi.
Doboš ima okrugli dreveni ili metalni ram, s obe strane prevučen kožom. Prenošenjem talasanja s jedne membrane na drugu stvara se prelamanje talasa, veliki broj parcijalnih tonova i zbog toga se ne formira ton određene visine, već šum. U membranu doboša se udara sa dva batića od drveta (maljice). Radi dobijanja jasnijeg zvuka često se preko membrane zatežu crvene žice. Za doboš se piše ili u violinskom u visini c2 ili na jednoj liniji - ritam.
Bubanj
Bubanj ima veći okrugli drveni ili metalni ram na kojem je s obe strane zategnuta koža, te je ton neodređene visine. U membranu bubnja se udara drvenim batićem sa loptom od filca ili kože. U jazzu se upotrebljava bubanj sa pedalom, na kojoj je učvršćen batić sa loptom. Za bubanj se piše u bas ključu, u visi note "malo" c, ili na jednoj liniji - ritam.
Tapan, Goč
Ovo je naš narodni instrument, sličan bubnju. Desnom rukom, drvenim batićem se udaraju naglašeni delovi, a levom rukom, prutom - po ivici udaraju se naglašeni delovi takta.
Darabuka
Na zemljanom korpusu je nategnuta koža. U membranu se udara prstima ili dlanovima ruke.
Conga
Na izduženom-okruglom ramu, visine oko 1 metar, nategnuta je koža. Ovo je instrument naroda Afrike i Južne Amerike. Udara se rukama.
Bongo
Ovo su dva bubnjića različite veličine, tako da je ton različite punoće i visine, mada tačna visina nije fiksirana. Ovaj instrument je poreklom iz Afrike. Kod ovog instrumenta ton se proizvodi udaranjem batića od doboša ili timpana, a i rukama.
Tamburin (kod nas daire, def)
Ovaj instrument je poreklom sa bliskog istoka, odakle je prenesen u južnu Italiju i Španiju gde se upotrebljava kao prateći instrument za narodne igre. Na uzanom okruglom ramu od drveta, ređe od metala nategnuta je s jedne strane koža. U samom ramu se nalazi više parova okruglih metalnih pločica koje pri udaru ili trešenju instrumenta zveče. Tamburin se ili trese, udara dlanom i prstima ruke. U orkestru se obično udara o ruku ili se u membranu udara batićima od doboša. Obeležava se ili u violinskom ključu u visini c2 ili na jednoj liniji - ritam.
S obzirom da ima male zvečeće pločice spada i u grupu idiophonih instrumenata.
IDIOPHONI - INSTRUMENTI KOJI SAMI I CELI ZVUČE
Instrumenti sa određenom visinom tona
Ksilofon
Tubafon
Zvončići
Čelesta
Lira
Zvona
Klepetuša
Vibraphon
Ksilofon
Ksilofon se sastoji od drvenih daščica, čiji broj iznosi 36, 42 ili 58. Daščice su povezane u četiri reda i postavljene na drvenoj ploči, ali da se treperenje ne bi prenosilo između ksilifona i drevene ploče nalazi se slama ili filc. Zvuk je vrlo zvonak i prodoran. U daščice, zvučno telo ksilofona udara se drvenim batićima. Obim je hromatski od "malog" c do c4. Ovo je instrument poreklom sa dalekog istoka.
Tubafon
Ovaj instrument je sličan ksilofonu, ali umesto drvenih daščica ima metalne cevi.
Zvončići
Zvončići su metalne, čelične pločice poređane slično dirkama klavijature. U njih se udara metalnim šipčicom. Obeležavaju se u violinskom ključu dve oktave više nego što zvuče:
Zvončići sa klavijaturom imaju mehanizam sa dirkama i čekićem, na njima je moguće sviranje i složenijih melodija i akorda.
Čelesta
Čelesta je sličan zvončićima, ali svaka metalna pločica leži na jednoj kutiji - rezonatoru, tako da je ton treperav, otuda i ovaj naziv (it. celeste = nebeski). Kod čeleste postoji mehanizam sa dirkama i pločice se udaraju čekićem. Čelestu je konstruisao Alphons Mustel osamdesetih godina 19 veka. Obeležava se u violinskom i bas ključu, često i u dva sistema.
Lira
Ovim imenom naziva se jedna vrsta "portabl" zvončića. Na ramu koji je u obliki stare grčke lire poređano je desetak metalnih pločica u koje se udara metalnom šipčicom. Ovaj instrument se upotrebljavao u vojnim orkestrima.
Zvona
To su veće (oko 1 metar) čelične cevi, razne dužine. O njih se udara drvenim čekićem. Obeležavaju se u violinskom i bas ključu Zvona potiču sa istoka.
Klepetuša
Ovo su obične klepetuše. Upotrebljavaju se često u jazz muzici.
Vibraphon
Vibraphon je instrument na principu zvončića, svaka čelična pločica ima elektromagnetsko pojačalo koje daje i posebnu boju i tembr. Udara se batićima. Upotrebljava se u jazz-u.
IDIOPHONI - INSTRUMENTI KOJI SAMI I CELI ZVUČE
Instrumenti sa neodređenom visinom tona
Triangl
Piati
Tam-Tam, Gong
Kastagnette
Čampare
Drvo
Klavs
Marakas
Guiro
Bič
Čegrtaljka
Triangl
Metalna šipka, čiji se krajevi ne dodiruju savijena je u obliku trougla. U triangl se udara metalnom šipčicom. Obeležava se u violinskom ključu u visini c2 ili na jednoj liniji - ritam.
Piati (kod nas "tasovi" "tazovi")
Dva tanjira od mesinga ili bronze sa otvorom na sredini udaraju se jedan o drugi, pri čemu se dobija efektan, praštavi šum. Upotrebljava se i jedan tanjir koji visi vodoravno, u njega se udara batićem od doboša ili timpana, tada je zvuk mekši. U jazzu se upotrebljavaju dva piata sa mehanizmom i pedalom (kontračinele). Obeležava se u bas ključu u visini "malo" c ili na jednoj liniji.
Tam-Tam, Gong
To je jedan tanjir od bronze, u njega se udara batićem sa filcanom loptom. Zvuk je vrlo zvonak i treperav, a dugo traje jer tanjir gonga za razliku od tanjira piata nema otvor na sredini, mesto koje sprečava duže treperenje. Obeležava se u bas ključu u visini "malo" c ili na jednoj liniji. Ovaj instrument je poreklom sa istoka.
Kastagnette
Kastanjete su dve okrugle, izdubljene pločice od tvrdog drveta - udaranjem jedne o drugu proizvodi se zvonak, određen ton. Upotrebljavaju se u Španiji za praćenje narodnih igara. Obeležavaju se u violinskom ključu - u visini c2 ili na jednoj liniji.
Čampare
Čampare su naš narodni instrument, to su mali piati; udaranjem jedne o drugu proizvodi se zvuk. Čampare su poreklom sa istoka.
Drvo
Ovaj "instrument" je šuplje parče tvrdog drveta. Udarom batićem od doboša proizvodi se zvonak ton.
Klavs
Klavs su dva štapića od tvrdog drveta. Zvuk se proizvodi udaranjem jednog štapića o drugi. Upotrebljava se u igrama južne Amerike.
Marakas
Marakas su lopte od ploda kokosovog oraha, ispunjene graškom ili pasuljem. Lopte imaju dršku i obično se upotrebljavaju dve lopte - u svakoj ruci po jedna. Upotrebljava se u igrama južne Amerike.
Guiro
Na rogu ili debljem parčetu trske izrezani su zupci, preko kojih se prevlači tanjim parčetom drveta ili trske, pri čemu se proizvodi šum. Guiro se upotrebljava u igrama južne Amerike.
Bič
Karakteristični fijuk biča oponaša se u orkestru udarom dveju daščica jedna o drugu.
Čegrtaljka
I dečija igračka čegrtaljka se upotrebljava u orkestru radi obogaćenja zvuka.
izvor
|
