Branko Mićić - poezija i proza

2

Branko Mićić - poezija i proza

offline
  • Pridružio: 28 Dec 2012
  • Poruke: 33

Бранко Мићић-Кондић


ПРИЧА О ЉУБАВИ

Нови Сад, 2008.



Чудна је људска судбина. Када се човек роди, пред њим је живот пун неизвесности. Увек жудимо за срећом и када мислимо да је она врло близу, рекло би се на дохват руке, обично нам ненадано измакне.
Много тога мимо наше воље и жеља предодређује нашу судбину, а случајност често има значајну улогу чак и код избора брачног друга.
Људи увек ступају у брак са надом да ће оства¬рити животну срећу али не ретко доживе разо¬чарања.
Ипак, има и сретних бракова када људи живе у правој љубави и стварно се неизмерно воле.
У таквом сретном браку живели су Саша и Оља, а круна њихове неизмерне љубави била је још тада малена кћер Сунчица.
У истој згради у којој су живели Саша и Оља живела је у суседном стану Ољина сестра Марина коју је муж напустио, јер му ни након више година брака није родила наследника.
Један спрат ниже живела је Славица, девојка у солидним годинама која се није удавала и није имала деце. То је била особа затворене нарави, на први поглед довољна сама себи, и ретко се са било ким дружила, иако је са Ољом и Марином била у релативно добрим односима. У целини то је била ипак чудна особа за коју би се по народски могло рећи „нити смрди, нити мирише“, а ником у том тренутку није могло пасти на памет да је она потајно бацила око на Сашу. Ништа се о томе није знало ни говорило. Своју тајну држала је дубоко сакривену у своме бићу.
Једног дана Оља, која је очекивала другу бебу, одлази у породилиште. Према договору са својом сестром Марином сваки дан долази у Сашин стан да мало поспреми и води бригу о малој Сунчици. Чести сусрети и близина чине своје. Рађа се симпатија између Саше и Марине, и њих двоје, пошто је Оља дуже остала у породилишту, ступају у недозвољену љубавну везу, иако је све до тада Саша са својом супругом живео у идеалном браку. Без обзира на све, било им је лепо, посебно од оног часа када је Марина рекла Саши да не морају пазити, јер код ње не постоји опасност од трудноће. На основу свог ранијег искуства она је заиста тако мислила.
Што се тиче љубавне везе између Марине и Саше, истине ради треба рећи, да се она у ту везу упустила поред осталог и да онемогући Славицу да се у току Ољиног одсуства умеша у њен брак, јер је имала неки предосећај да би се тако нешто могло догодити.
За себе је била сигурна да је то што ради са Сашом у већој мери доброчинство и привремена авантура, из које ће се она извући оног часа када се Оља врати кући. Уосталом, ко има веће право на сестриног мужа него што га има она?
И заиста, када се Олгица вратила из болнице, Марина се одмах повукла, али је Саша наставио да је салеће и зивка телефоном. Једном успостављена веза тешко се кида, и она је пристала да се повремено састају у њеном стану, све до трена када је посумњала да је у другом стању. У почетку није веровала да јој се нешто тако десило, али како је време пролазило, све се више уверавала да је са Сашом занела.
Коначно је једног дана одлучила да му све каже. Саша је њену причу мирно саслушао и на крају још мирније посаветовао да иде гинекологу и среди ствар. После тог разговора Марина је била као ошамућена. Осећала се врло бедно. Никако није могла да схвати његову равнодушност према њеном стању.
Коначно једног дана одлучи да оде лекару. У амбуланти среће Славицу која је позива на кафу са намером да кроз разговор успут нешто сазна о њој и Саши, јер наслућује да између њих двоје нешто има, тим више што је једном опазила Сашу како излази из Марининог стана. Наслућује да се нешто збива, али сигурно ништа не зна. Уствари Славица потајно вреба Сашу са жељом да га уграби али не зна како?
После подне Марина је свратила код Славице. Мало су без везе проћаскале, али је била опрезна и није рекла ништа што није требало да каже. За Славицу је то био јалов разговор, али су се растале са много намештене пажње, како то само жене знају извести, посебно када су супарнице.

***
Марина се налази у тешкој ситуацији. Ни на небу ни на земљи. Трудна је са мужем своје сестре, што сматра да је неморално, али она као жена која је неколико година провела у браку у којем није имала срећу да осети радост материнства, сада једноставно жели да роди и да има своје дете, јер ако абортира, бог зна да ли ће икада имати прилику да поново зачне.
Док је неким женама довољно само да виде мешке гаће, што каже народ, па да затрудне, она је морала да чека више година да јој се тако нешто у једном изузетно грешном односу догоди. Она је свесна да мора абортирати, али цело њено биће је против тога, јер има неодољиву жељу да осети радост материнства.
Нажалост, њена жеља за својим породом је у оштром сукобу са њеним патријархалним схватањима и средином у којој живи. Ако би себи дозволила да роди ванбрачно дете, како би то људима објаснила, прво својој родбини, а онда и свима онима које среће у фирми у којој је запослена? Шта би рекле комшије и познаници? Много питања а нигде правог одговора.
Због чега је ово друштво тако проклето устрајно да једну зену која није ником учинила никакво зло, и која ни од кога ништа не тражи, већ само жели да осети радост материнства, на најгори начин осуђује и проказује само зато што ту своју племениту жељу није у стању да усклади са застарелим друштвеним обичајима.

***
Марина заиста није знала шта да ради. Сваки тренутак њеног живота био је испуњен муком и тешком неизвесношћу. Размишљала је као никада до тада. Борила се сама са собом. Преживљавала је страшне тренутке. како су дани пролазили све јој је било теже. Очајне мисли разарале су јој разум, и онда је једне кишне ноћи изашла из стана и кренула према Дунаву.
Полако је корачала док није стигла на средину старог жељезног моста, застала и бацила поглед у дубоку мутну воду. Једном руком се ухватила за жељезну ограду, и баш у тренутку када је требало да одлучи, чула је иза својих леђа оштар звук аутомобилске сирене. Нагло се тргла и окренула.
Поред ње су стајала кола из којих је на брзину изашао познат мушкарац. Био је то директор Гојко. Пришао јој је и сигурним мушким гласом позвао у кола. Она је била збуњена, као хипнотисана стајала као укочена. Он јој је пришао и нежно обујмио својом атлетском руком, и просто угурао у аутомобил. Затим је затворио врата, седо у кола и кренуо даље. У колима је било угодно топло.

***
Гојко је возио и ћутао. Чекао је, ваљда, да она прва нешто каже. Она је седела поред њега збуњена и опчињена као човек који се буди из наркозе. Није била у стању да схвати шта јој се десило.
Директор Гојко је као човек са богатим животним искуством проценио да са Марином нешто није у реду. Одлучио је да ништа не пита и једноставно је позвао у један тихи локал на кафу. Пристала је без речи и послушно кренула за њим.
Ни у ресторану није хтео ништа да је запиткује. Она је ћутала, али је израз њеног лица био издајнички. И поред тога што се трудила да сакрије тешку мору која јој је заокупљала, на први поглед могло се видети да је тужна и забринута.
Гојко је и даље ћутао. Позвао је конобара и наручио два вињака. Кад је пиће стигло, прихватио је чашицу и рекао:
- Ајде Марина сад бригу на весеље. Да наздравимо, да се мало загрејемо!
Прихватила је чашицу и када су се куцнули, до краја испила. Исто је учинио и Гојко, а затим наручио другу туру.
Другу је само дотакла уснама, али се у њеном бићу нешто променило и језик јој се одвезао.
Марина и Гојко су били стари познаници. Дуго су радили у истој фирми. Он је одавно био удовац. Иако знатно старији од ње, више пута је покушао да јој се удвара и увек је био на учтив начин одбијен. Међутим, Гојко, иако је већ имао седу косу, није био од оних мушкараца који лако одустају. Животно искуство га је научило да се упорност и стрпљење готово увек исплати.
У разговору са женама никада није ситничарио, нити је трошио речи на безначајне ствари. Био је стрпљив и одмерен, али је увек наступао офензивно и разговор вешто усмеравао у оном смеру у којем је он желео.
Тако је и ову прилику искористио да јој сасвим отворено каже своје намере. Рекао јој је да живи сам и да му треба жена, да му се она допала, да је свестан да је старији од ње, али да разлика у годинама није важна ако се људи разумеју и поштују.
За разлику од ранијих прилика када би јој нешто тако говорио, Марина га је слушала као опчињена, и све оно што јој је он предлагао чинило јој се сасвим нормалним и прихватљивим, али свесна ситуације у којој се налази, није знала шта да му одговори. Ипак у једном тренутку пало јој је на памет да каже:
- Лепо је када ви то тако све лепо говорите, али реците ми искрено да ли би ви мене узели за жену у случају да имам своје дете?
- Апсолутно – одговорио је – када сте ви у питању то мени уопште не би сметало.
- А да имам своја два детета – наставила је Марина.
- И два детета за мене не би била никаква препрека када сте ви у питању.
На тај одговор Марина се благо насмешила, мало замислила и наставила:
- Е сада ћу вам нешто казати. Рећи ћу вам као старом познанику и карактерном човеку каквог, мислим, да вас познајем. Добром ме слушајте!
Ви кажете да би ме узели за жену и у случају да имам двоје своје деце. То, можда, кажете зато што добро знате да их немам, али сада ћу вам рећи нешто што ви не знате и што до овог тренутка нико осим мене није знао. – Ја сам трудна! Ја сам у трећем месецу трудноће! Кажите сада да ли би ме узели за жену?
- Ви се шалите, ви нешто изводите – збуњено одговори Гојко.
- Не, ја се не шалим. Ја вам говорим истину, могу горку истину, јер сам заиста трудна и ја желим да родим, желим да имам своје дете. Реците сад, да ли бисте ме узели? Сад реците да или не!
- Када сам рекао да ми се допадаш (Гојко је спонтано прешао на „ти“) и када сам рекао да ми твоја деца не би сметала, говорио сам истину, па и сада часно и поштено кажем, без обзира на твоју трудноћу, без обзира на све што си рекла, ја теби нудим брак, и ако желиш већ сутра ножемо да се венчамо, да дођеш код мене да живимо заједно као муж и жена. Понављам, све ово часно и поштено кажем, а ти ми сад одмах одговори да ли пристајеш или не?
- Пристајем, како не би пристала – одговори Марина, подиже се са столице и спуштајући руке на његова рамена, благо га пољуби у образ и настави: Срећо моја драга, само судбина, само Бог је тебе послао у прави час.
После тога Гојко је наручио лаку вечеру. Док су седели полако јели, она му је испричала све што је сматрала потребно да каже.
Договорили су се да што пре прибаве документа потребна за венчање и изажу пред матичара.
После вечере он је својим колим Марину одвезао до њеног стана, а затим отишао својој кући. У току растанка није било пољупца ни загрљаја већ само чврст стисак руке.
Следећег дана Марина и Гојко поново су се састали и договорили појединости око венчања. Да би све прошло мање запажено, пошто је он директор у фирми, а она његов службеник, договорили су се да се венчање обави у Вршцу, па је то уједно била прилика за кратак излет у Румунију до Темишвара и Арада.
За кумове су узели Сашу и Ољу. То је предложио Гојко. Марина се интимно осећала мало непријатно, иако Гојко није знао да је Саша крив за њену трудноћу. Иначе, овим избором кумова, све је остало у кругу породице.

***
У вези са венчањем искрсао је и један проблем. У питању је био Маринин стан који је она добила на коришћење од свога предузећа. Када се уда за Гојка и пређе у његову кућу, она би према важећим прописима требала да стан врати својој фирми, што би искрено речено, била права лудост. Да би се решио тај проблем Гојко је дошао на идеју да се начини фиктивна замена, тако да се у Маринин стан услеи син Гојковог брата, студент Технолошког факултета. Исто тако требало је Марини пронаћи запослење у другој фирми, што је Гојко такође решио. У својој фирми запослио је кћер једног свога пријатеља, такође директора. Овај је као протууслугу примио Марину у своју фирму.
Све учињено показало се веома мудро, јер су тако унапред запушена уста разним критизерима и свим другима који воде да оговарају и без везе дижу прашину.

***
Након венчања и преселења Марина и Гојко су остварили складан породични живот. Све је текло у најбољем реду, само су се комшије мало чудиле што се Марина нагло дебља.
Предко свога пријатеља др Ћурке Гојко је успео да јој отвори стално боловање све до порода, наводно због очувања трудноће. За протууслугу он је једном члану лекарске комисије уступио камион за превоз грађевинског материјала за изградњу викендице у близини Игала.
Марина је била више него задовољна. Највећи део времена је проводила у кући. Пошто се никада није бавила ручним радом, углавном је читала.
Гојко је био више него добар муж. Није јој дозволио чак ни да кува. Готово јело за ручак доношено је из оближњег ресторана, а увече су често излазили на вечеру и провод, сваки пут на друго место, некад у хотел „Парк“, некад на Тврђаву или на Рибарско острво или на које друго лепо место. Понекад би се одвезли до Венца или до Златног острва код Бечеја, до Зобнатице или до Палића.
Нису се много бринули за гориво и гуме као и за одржавање, јер су кола била друштвена.
Рачуне у ресторанима Гојко је увек плаћао из свога џепа, иако је и то могао да плати на рачун репрезентације. То је радио зато што, по његовом мишљењу, паметан човек не сме онима који га не воле пружити прилику да му због малих пара загорчавају живот.

***
Оља и Саша су живели уобичајеним породичним животом. У међувремену Оља је родила синчића Горана, тако да је мала Сунчица добила брата.
Пошто су обоје радили, имали су проблема око чувања деце. Понекад је Оља знала замолити Марину да јој у стану припази на децу, што је она са пуно разумевања увек прихватала. То јој није било тешко, јер је волела да се бави са децом.
Оља је иначе увек била слабог здравља. Стално је од нечег побољевала, али и поред тога у њеном стану је све било у најбољем реду.
Деца су јој такође увек била чиста и уредна. Водила је рачуна о свом личном изгледу, а Саша је увек на себи имао чисто испеглано одело и као снег белу кошуљу.
Имали су црвеног Фићу са којим су лети редовно сваког викенда правили краће излете до Стражилова, Чортановаца или до Рибљег острва. Некада су знали да направе дужи пут од Новог Сада до Чортановаца, па онда назад кроз шуму „Партизанским путем“ до Венца и затим право у Нови Сад. На Венцу би обично свратили на кафу или неко друго пиће у хотелу на тераси, одакле пуца леп поглед.
У понедељак опет свако на свој посао. Оља у оближњу школу где је радила као учитељица, а Саша у своју фирму где се бавио комерцијалом.
Тако је све ишло док се једног дана Оља није озбиљно разболела. Све је почело са јаким грипом. После тога је дуго имала благо повишену температуру, слабост и главобоље, да би се тек након годину дана установило да има леукемију.
Сазнање да Оља заиста болује од леукемије било је више него страшно. Одједном се десило нешто као ужасан удар који је све срушио. У трену се све изменило и у породици је заувек нестало радости.
Оља је била у почетку више него очајна, а Саша страшно забринут. Деца нису била свесна шта се око њих догађа.
Ипак, временом се Олгица сабрала. Одлучила је да буде борац. И стварно је била борац. Борила се колико је могла и учинила немогуће.
Иако су јој лекари прогнозирали највише годину дана живота, она их је својом вољом демантовала и живела још десет година, све док није дошао час разочарења.
Сасвим је случајно сазнала да се Саша повремено у тајности састаје са Славицом. Доживела је то као издају, тежак ударац, али му никада није приговорила. Међутим, у њеном бићу се све преврнуло. Ништа није било као пре. У дубини душе била је потпуно сломљена, и то се одразило и на ток њене болести.
Чудно је то како некад душевна патња, страх, велика брига и слично могу неповољно деловати на наш живот и здравље. Научна медицина, изгледа, тој чињеници још увек не придаје дужну пажњу, иако многи примери из живота често доказују уску повезаност психичког живота и способности организма да се одупре болести.
Саша је осетио да се код Олгице одједном нешто променило, али није могао сазнати разлог због којег се то дешава.
Олгица није више тихо певушила када би нешто радила, као што је то било раније. Одједном се затворила и умукла, а то је био знак који није најваљивао ништа добро. Убрзо је њена болест узела маха и тако је дошао неумитан крај.
Саша је остао сам са својом децом, Сунчицом и малим Гораном, али није хтео поново да се жени. Славица са којом се повремено састајао никако није долазила у обзир, јер је већ у почетку њихове везе испољавала нетрпељивост према његовој деци.

***
Тачно пола године након што се удала за Гојка Марина је родила здраво мушко дете – Ненада. Гојко, иако је знао да му он није отац, истински се радовао рођењу тог детета и признао га као своје. Чак је и частио пријатеље поводом рођења „његовог“ сина.
Пошто су обоје били запослени, морали су набавити кућну помоћницу да им чува дете. Након неколико неуспешних покушаја са млађим девојкама са којима нису били задовољни, на крају су нашли право решење, када су пронашли и довели једну средњовечну жену, удовицу из Чуруга, која је код њих становала, водила домаћинство и чувала дете код су они били на послу.
Гојко је имао простран петособан стан који је наследио од својих родитеља, тако су имали довољно просторија да ову жену сместе на задовољавајући начин, па њено присуство у кући није нарушавало интимност њиховог породичног живота.
Иако је већ имао увелико седу косу и чак био мало проћелав, Гојко не само да је био пажљив супруг него и човек који је знао да даје и прима љубав и у душевном и у телесном смислу.
И заиста Марина се није покајала што се удала за човека знатно старијег од себе. Напротив, осећала је у томе чак и неке предности, јер тек старији искусан мушкарац зна какво се благо крије у благодној жени и њеним чарима.
Знао је и волео је да ужива са својом женом, знао је да распали плам у њеном срцу, и на најлепши начин засити њене страсти и пружи прилику да осети блажени мир и спокој, што га може дубоко у свом бићу осетити жена која зна да је вољена и телом задовољена.
И све би у Маринином срцу и души било у најбољем реду да њена сестра Оља није била опако болесна. Сестрина болест страшно је нагризала њен мир и срећу. Чинила је што је могла да јој помогне. И њен муж Гојко чинио је што је могао. Два пута је возио на клинику у иностранство. Материјално је помагао, али помоћи није било и већ знамо шта се на крају десило.
То Гојково жртвовање и његова несебична спремност да помогне њеној сестри је да га Марина још више заволи, и да му буде до краја одана.
Провела је са њим лепе дане. Видела је многе градове Европе. Обишла је цели Јадран од Врсара до Улциња. Били су једном приликом и у нудистичком кампу са неким Французима. У почетку се она устручавала, али је Гојко био упоран и успео да је убеди. Марина се није покајала, јер је у нудистичком кампу дошла до сазнања да људи тек када су потпуно наги постају сасвим природни и нормални.
У почетку све изгледа необично и узбудљиво, али временом се човек навикне и реагује природно – постаје равнодушан и слободан од лажног стида.
Једно јој ипак није било јасно: шта у нудистичком кампу траже и зашто се ту појављују маторе жене са усахлим грудима и оронули старци са смежураним црвуљцима, јер младост је заиста лепа и она одушевљава, док старост изазива само сажаљење.
Истина, и ревија нагих тела у нудистичком кампу понекад делује као вашар таштине. У камп се по правилу долази у паровима и када старији мушкарац има срећу да се покаже са младом лепом женом, ту се тешко можемо одупрети утиску да се не ради о таштини. Стари мужјак као да жели рећи: гледајте, каква „риба“ припада само мени!
Али зар је то толико важно? Важније је проживети живот на леп начин. Уживати, радовати се, волети!
Истина је да се у нуд-кампу и Гојко поносио својом женом јер је Марина заиста била лепа.

***
У току цело заједничког брачног живота само један пут је између Марине и Гојка дошло до неспоразума који је претио да изазове пожар, али је стицајем повољних околности све брзо превазиђено.
Догађаји су текли овим редом: Једне ноћи Гојко је Марину одвео у бар. Атмосфера је била угодна. У просторији романична полутама и звуци пријатне музике. Седели су за малим столићем пијуцкали и кад год је било прилике плесали. Просторију су испуњавали звуци тихих романтичних мелодија, јер тада још није била у моди превише гласна и агресивна музика. Лепи италијански шлагери будили су романтичне осећаје код сензибилних бића, као оно:
Ту сеј пер ме пиу бела нел мондо....... и новији: Ио соно аморато ин Марина, Марина, Марина, Марина.......
Све у свему, у бару им је било пријатно и угодно, па су обоје били добро расположени.
А онда је музика засвирала туш и најавила специјалну тачку. Наступала је позната трбушна плесачица Лејла која је присутну публику заиста очарала како својим изгледом тако и мајсторски изведеним плесом пуним еротског набоја.
Марина је заједно са Гојком посматрала Лејлу и дивила се њеној вештини све док у једном трену није погледала Гојка и видела како он пожудно посматра захукталу плесачицу исколачивши очи према њој баш као неки жабац.
То што је у једном трену видела, било је довољно да јој поквари расположење. То више није био онај њен добри и нежни Гојко који има и воли само њу, већ једна обична похотљива покварена мушкарчина која као и сви други, чим виде лепо женско тело, губе разум и само мисле на грех.
Са таквим мислима у души осећала се врло јадно и није знала шта да у том тренутку уради. Осмех који је до тада лебдио на њеном лицу следио се у болан грч и она је спустила главу наслањајући је на руке.
Гојко, када је спазио Марину у таквом положају нежно је упитао:
- Срце, шта ти је, што си спустила главу?
- Ништа, ништа, само мала главобоља. Затим је додала: Ако немаш ништа против, најрадије би пошла кући.
У току вожње до стана Марина је цело време ћутала. Гојко је осетио да нешто није у реду, али по старој навици, није хтео ништа да каже, већ је чекао да она прва почне са разговором.
Марина је и у стану наставила да ћути и да се помало чудно понаша. На Гојкова питања одговарала је кратко и невољно на начин који јој раније није био својствен.
Била је пуна неког унутарњег беса, а Гојкова мирноћа и равнодушност још више је појачавала њену љутњу и душевни немир.
У спаваћој соби осетила је према Гојку неку одбојност и на његово настојање да јој се приближи невољно је одговарала да је боли глава и да се не осећа добро.
Гојко, када се уверио да Марина није расположена за нежности, окренуо се и како је већ био и прилично уморан, убрзо је слатко заспао.
Насупрот њему, она никако није могла да заспе. Стално је мислила на ону проклету играчицу и Гојка како је погледом прождире. Била је љубоморна. Била је бесна, а њен бес се још више појачавао сазнањем да он поред ње сад слатко спава. Осетила је немоћ и сузе су јој саме потекле.
Те ноћи скоро да није заспала. У зору га је поново одбила, али он није ништа рекао.
Осванула је и недеља. Цели дан је био тужан.
После подне Гојко је Марину позвао на шетњу. Одбила је. Он је и даље ћутао. Није знао због чега се тако понаша, али је наставио да се држи као да је све у реду. Њено понашање га је ипак мучило, иако се правио да је равнодушан. Долазиоо је на помисао да је отворено упита о чему се ради, али се бојао да тиме још више не продуби њену осетљивост. Зато је одлучио да се прави невешт, да ћути, да чека.
Пре него што је изишао из куће повирио је у дечју собу и погледао дете које је слатко спавало, а затим напустио стан. Био је понедељак, и он је на путу до фирме успут купио новине и уз јутарњу кафицу на брзину прелистао. Када је други пут погледао насловну страну, сасвим при дну је приметио крупним словима исписан наслов: ОРИЈЕНТАЛНА ПЛЕСАЧИЦА ЛЕЈЛА У ЗАТВОРУ. Испод наслова једна реченица је читаоца упућивала на опширан текст на страни 4.
Плесачица Лејла је уствари била прерушени мушкарац и као таква ухапшена под оптужбом да се лажно престављала.
Неко је дознао и то пријавио полицији, и онда су следеће ноћи баш у трену док је „она“ показивала своје заводничке вештине, у бар дошли неки људи у кожним капутима, привели је у „Марицу“ и одвели у затвор.
У почетку је међу гостима у бару завладала мала забуна. Она је оркестар свирао „туш“ и наставио са музиком за игру – Штраусов валцер „На лепом плавом Дунаву“.
Све је даље ишло као да се није ништа догодило, али су међу људима који воле да обилазе барове и кафане и да се тако забављају, почеле да круже разне приче међу којима и ова:
У то време познати женскар и весељак Др Певац се у ужем кругу својих познаника похвалио да је имао љубавну авантуру са Лејлом и да је она супер темпераментна женска. Жива ватра!
После, када се коначно сазнало да је Лејла мушкарац Др Певац се вадио на разне начине, поред осталог и да је то причао са намером да што боље забави присутне.
Што се тиче Гојка за њега је ова вест била од посебног значаја. Он у почетку није био тога свестан, јер није знао због чега је Марина нерасположена.
По обичају однео је новине кући и ставио на сто. Међутим, Марина чим је бацила поглед на новине одмах је спазила наслов о играчици Лејли. Сместа је отворила четврту страницу и све до краја прочитала, након чега је у једном трену са њеног лица нестало леда.
Коначно, увече, у брачној постељи изглађен је без речи сваки неспоразум. Гојко је затим слатко заспао, а Марина је размишљајући о свему сама себи дуго пребацивала како је била непромишљена и ситничава без стварне потребе.
И заиста у животу има много случајева када безначајни догађаји помуте односе међу људима, а то се све дешава када се нагло и без размишљања доносе важне одлуке. Колико би нам заиста живот био лепши и безбрижнији када бисмо увек, пре него што се на неког наљутимо, мало размислили.

***
Свакој идили једном дође крај. Тако је било са Гојком и Марином. Ток догађаја није зависио од њих. Изненада се десило нешто непредвиђено, догађаји на које они нису могли утицати.
У Покрајинском комитету дошло је до неких промена. Човек који је био снажан Гојков ослонац, изненада је испао из игре. Затим је у Гојковом предузећу дошло до реорганизације. Извршене су неке фузије и то је угрозило одређена директорска места. Не слутећи шта ће се десити, Гојко је као и раније отишао на годишњи одмор.
Када се вратио са одмора дочекало га је изненађење. На његово место постављен је други човек, а његова канцеларија је била дословно празна. Без да га питају или бар обавесте, изнели су сав намештај и све испразнили.
Покушао је да пита, да разговара али нико није хтео да му посвети ни најмању пажњу. Нико није имао времена. Сви су некуд журили. Све се променило. Све се одједном срушило.
Отишао је у Покрајински комитет, али и тамо су врата била затворена. Није знао шта да ради. Одједампут се нашао изван свега, изван догађаја. Потпуно изолован.
Позвао је такси да га одвезе кући. Први пут је у животу платио вожњу. Једва се попео уз степенице и отворио врата.
Кад је стигао кући одједном је осетио да му недостаје даха. Кренуо је да узме чашу воде али није успео. Пао је на под. У грудима је осетио јако печење и страховит бол.
У кући није било никога. Марина је била на послу, а она жена из Чуруга са малим Ненадом некуд отишла.
Покушао је да дохвати телефон. Пружио је руку. Требало је само мало да дохвати, али није успео. Лежао је беспомоћно чекајући да неко дође.
Кад је Марина стигла кући затекла је одкључана врата. Гојко је непокретан лежао у дневном боравку. Све је било готово. Помоћи није било.
Телефоном је назвала фирму. Сви су се чудили и правили невешти. Дошао је само један стари пријатељ и у поверењу испричао шта се десило.
После два дана је обављена сахрана уз присуство чланова најуже породице. Тако је одлучила Марина.

***
Ускоро су се појавили неки Гојкови рођаци које Марина никад раније није ни чула ни видела. Тражили су свој део наследства. Појавили су се баш као прави лешинари и тако се понашали. Претили су чаки и судом, али све им је било узалуд, јер је мали Ненад био регистрован као законити Гојков син са свим наследним правима.
Марина је са Ненадом остала у кући која је сада за њу испуњена празнином. У њој више нема радосног осмеха јер нема Гојка и његове доброте.

***
Када је остао без Оље Саша је наставио да живи сам са децом. Сунчица је имало око петнаест, а Горан тринаест година. Деца нису била сасвим мала. Сунчица се већ помало задевојчила и знала је доста тога да ради у кући, али то су биле пресудне године када се човек коначно обликује и он је морао да о томе води рачуна.
Иако су му деца била добра и послушна и помагала у кућним пословима, Саша је имао много брига. Ишао је на пијаци и набављао намирнице, плаћао разне рачуне који су стално од некуд стизали, обављао разне кућне послове међу којима је било доста и таквих за које мушкарац када има жену у кући уопште и не зна да постоје, и да их треба обавити.
Прави спас му је била машина за прање веша. Док је Оља била жива није могао ни наслутити колико је та справа која стално лупа и тандрче, заиста корисна.
Деца су редовно ишла у школу и била добри ђаци. Сунчица у гимназију „Јован Јовановић Змај“ која је била у близини, а Горан у осмољетку.
Пошто је био стално запослен Саша је занемарио свој интимни живот, иако се понекад знао састати са Славицом у њеном стану. Њихов однос био је чудан иако се веза дуго одржавала. Нити је њему било много стало до ње, нити је она била превише заинтересована за њега. Ипак, кад год би дошао није га одбила. Њихова љубавна игра изгледала је као нека врста навике.
Како је више ранијих станара мењало станове, у зграду су дошла нека нова лица. Нису се више сви редом познавали као раније када су сви били из исте фирме, и више се није пазило ко коме долази и кога посећује, па је и Саша могао без много бриге да кад му се прохте, закуца на Славичина врата.
После Гојкове смрти Саша је знао да понекад наврати до Марине и да са њом кратко разговара, али није ништа покушавао, нити му је она давала повода.
Знао је да је Ненад његово дете, али и да је Марина истински волела и поштовала Гојка, и због тога није хтео ништа да покушава. Знао је да време ради своје и да ће жалост за Гојком постепено постати блажа, и зато је стрпљиво чекао свој час.
Што се тиче Славице са којом се повремено састајао, може се рећи да, иако није била ружна, она никад није могла да га одушеви.
Нешто јој је недостајало, нешто није било како треба.
Уствари поред тела постоји и личност, и то све чини једну целину према којој можемо осећати афинитет или остати индиферентни.
Чудан је био однос између Саше и Славице па и начин на који су се састајали и делили интимне тренутке. Приликом посета они су врло мало разговарали, једноставно што нису имали једно другом шта да кажу. Оно што је требало да се деси само се подразумевало. Све је текло по устаљеној шеми. Он би ушао и скинуо сако. Затим би сео на кауч. Славица би га послужила пићем и затим отишла у купатило одакле се појављивала у фротир огртачу. Затим би полако, ћутике распремила кауч, прострла чаршаф и спустила до пола роло на прозору. То је био знак за Сашу да се свуче и спусти на лежај. Она би затим одбацила огртач и ћутке легла поред њега. И тако би почело.
Није било разговора ни нежних речи, већ само неодољива жеља да се осети додир тела, мирис похоте и телесне страсти.
Славица је спадала у ону врсту жена које кад их човек види у хаљини не изазивају пожуду и узбуђење, али када се свуку, тек онда има шта да се види. Право богатство изазовних облина.
Мушкарци никад не знају да ли су и колико поједине жене свесне своје телесне привлачности иако им је по њиховом понашању јасно да оне желе да буду привлачне па се зато служе и разним подвалама као што су перике, вештачке груди и слично.
Уствари, изгледа да жене више уочавају своје недостатке и никада са собом нису задовољне а вероватно и њихова мерила за привлачност нису саг¬ласна са мерилима које имају мушкарци?
Но, било како било, Саша је уживао у додиру њеног топлог и податног тела, миловао јој набубреле дојке и богате облине њених изазовних гузова.
Она му се подавала покорно без речи и под њим мешкољила, тихо јечала и благо уздисала.
После су дуго без речи лежали једно поред другог све док се Саша не би сетио да је време када се деца враћају из школе. Уз кратко извињење брзо би се покупио и кренуо кући. Био је телесно задовољен и није му падало на памет да размишља о разлозима због којих му се Славица подаје.
За разлику од Славице Марина је била сасвим друго биће. Није имала нешто посебно на себи, али је привлачила својом личношћу, снажно је привлачила. Тешко је било рећи шта је то код ње, што је чини да буде привлачна, јер има много карактеристика које одређују једну личност.
На Маринином лицу стално је лебдио благи осмех, док је Славица и када се давала остављала утисак крајње равнодушности, нешто што се мора, што треба обавити, па да се иде даље, док је Марина чинила све да то буде чин уживања и радости. Славица уствари није имала ништа осим богаства свога тела, а Марина је у целини давала утисак питоме и благе особе која зна да буде искрена и блиска. Била је у стању да свиме што чини човека учини сретном. Била је створена за то да око себе шири добро расположење, радост и срећу. Због тога је Саша увек када му се пружила прилика, настојао да се нађе у њеној близини и ковао планове да јој се поново приближи. Знао је да ће за тако нешто требати мало више времена, и одлучио је да стрпљиво чека.

***
Саша је био убеђен да не верује у предодређење, у судбину или у случајности које нам преокрећу животни пут, али му се јуче десило нешто сасвим изненадно и нешто што ће како ћемо касније видети допринети да он са Марином успостави везу.
У продавници новина код хотела „Путник“ срео је Мику, свога старог пријатеља и друга из младости. По лику га, можда, никад не би препознао, али његов карактеристичан дубок глас је учинио своје.
Каква је то радост била? Стварно су се обрадовали када су се срели. Као рођена браћа. А било је давно када су се растали. Негде око шесдесете. Мика је отишао са неким друштвом у иностранство и тамо остао. Лутао је свуда по свету. Видео је чак и Канада и Аустралију и на крају одлучио да се врати и да још једном види Нови Сад – град његове младости и младалачких успомена.
И заиста ако постоји нешто што сачињава наше биће, онда су то успомене и памћења, јер човек који нема успомена, који нема чега да се сећа, је као празна врећа и мора се веома бедно осећати.
Зато када се претресају успомене сваки разговор мора бити занимљив.
Свратили су у „Путник“-ов ресторан и за једним столом у углу дуго, дуго разговарали.
Полако уз чашицу и тихо ћаскање пребирали су успомене и потсећали се на догађаје из прошлости.
Поред осталог Мика се распитивао за своје бројне познанике и пријатеље и њихове судбине. Установили су да многи више нису међу живима, и да се од оног времена пуно тога променило.
Променио се и Нови Сад, јер је много тога у међувремену саграђено. Поред читавих нових насеља као што су Лиман, Сателит, Ново Насеље, Детелинара и друга, просечене су нове улице и булевар од нове Жељезничке станице до Моста слободе и онај од Петроварадинског моста до Нове поште, што се даље улива у Успенску и затим у улицу Јована Суботића.
Никле су и многе значајне нове грађевине: Жежељев мост на Дунаву, Пошта, Жељезничка станица, Позориште и знатан број других великих и лепих зграда. Све је за Мику било ново и пријатно га изненадило, али је одмах додао да се ни једна од тих новосаграђених зграда не може мерити са лепотом некадашњих Банских двора у којем се сада налази Покрајинско извршно веће, а које је, мислим, тачно око 1935. године пројектовао архитекта Драгиша Брашован.
Приметио је и да зграда новог Позоришта није постављена на правом месту:
- Ту зграду је требало поставити на Дунаву, на обали Дунава да гледа на ширину, да око ње буде ширина – наставио је повишеним тоном као да протестује.
И даље би додао: То је све без маште. Та зграда је без маште. То је немогуће...... Да ли си бар на фотографији видео Оперу у Мелбурну – упитао је Сашу гледајући га упитно као да очекује потврдан одговор, а затим је наставио: Па ту где је ново позориште уништен је цели амбијент! Штета само оних старих лепих зграда што су порушене...
- И баште – додао је Саша. Сећаш се оне велике баште где су свирали Цигани...
- Свакако да ми је жао и баште. Ништа нема. Све је порушено, сећаш се како су тамо били добри ћевапчићи?
- И пљескавице – настави Мика. И пљескавице и шприцери и пиво и музика. Све је било добро, јер смо били млади, и све нам је било и лепо и добро...
- Да, било је, било је... али, молим те погледај шта су ти урбанисти радили са гробљем. Да ли си видео ону мрежу путева око Алмашког гробља? Па ту се јасно види да су предвидели да га једног дана ликвидирају. Да ли си можда пролазио поред Русинског гробља у Руменачкој? Тамо су стамбене зграде саграђене одмах поред гробља! Где то има, молим те? Сећам се, тамо је сахрањена и једна девојчица. Ишла је са школом на екскурзију, разболела се и изненада умрла. Када пролазим поред гробља увек се тога сетим... Знаш, имали смо и једну учитељицу, једну добру учитељицу. Бојана јој било име. Како је она волела децу? Како је она волела своје ђаке? Она нас је прихватила у првом разреду и водила до краја, до четвртог. Када је дошао час растанка и кад смо били последњи пут са њом у разреду, плакала је... Каква осећајна душа... Кажу да је и она умрла. Млада, релативно млада је умрла... Нажалост...
А знаш како је у Америци у великом граду Њујорку? Тамо где је сваки квадратни метар земље скупљи од сувог злата, у гробље се не дира. Видео сам, да заиста сам видео у сред Њујорка једно мало гробље. Около небодери са преко сто спратова а између њих једно мало гробље са неколико споменика. И то нико не дира. Нико не дира драги мој Саша.
А сећаш се некад оних лепих новосадских летњих башта? Сећаш ли се? Ништа од тога нема драги мој.
Тамо где је некад био „Марош“ сада су неки пројектанти и фотокопирнице, а сећаш се како се певало:
Марош, Марош, Марош,
Где је фехерварош,
Где је Сегедин?
Тамо нема ништа
Само стари Пишта
Свира контрабас
Свира контрабас
Грицка краставац...
Тако се то некад певало. Можда и није баш све тако, али ја сам тако запамтио.
Уууу колико је тих башти било. Тамо код хотела „Војводина“, па онда са друге стране трга Св. Милетића био је биоскоп, мало даље била је башта, па већ сам рекао „Марош“, па Занатски дом, па безброј биртија и разних локала, у Петроварадину чувена „Ефика“, па горе на Тврђави и да даље не набрајам.
У Занатском дому била је добра циганска музика, а сад је све пусто. Тамо је свирао и чувени Јаника Балаш са својом тамбурицом док их није онај филмаџија покупио и одвео на снимање. Знаш онај чувени филм „Сакупљачи перја“ се зове. Е, ту су они главни. После су, колико се сећам, свирали на Тврђави. Знаш ти оне њихове песме: „Далмацијо!“, „Слава, слава, слава Србину...“, „Купи ми мајко чеп...“.
Е, то је била музика. Тога више нема, све је било и прошло.
Тако је са пуно носталгије у целом свом бићу Мика празнио чашице и говорио Саши, који наставља са својом причом и каже да се све на овом свету брзо мења и пролази, и каже како је некад његов отац и старији свет исто тако спомињао своја омиљена места где су се некад проводили. Најчешће се спомињала „Бела лађа“. Зграда у којој је била та чувена кафана и данас постоји, и налази се близу Трифковићева трга. Затим, како је некад на Дунаву на води био велики сплав постављен на бурићима. Ту је некада била кафана и добра музика, па се и у ноћи преко лета оргијало, пило и веселило.
- Да, све је прошло, уствари наше је прошло – настави Мика – а млади свет опет има нека своја места где се састаје и истерује јад, само ми то не пратимо и не знамо. – Затим мало поћута па настави:
- Сећаш ли се оне мензе, оног радничког ресторана код „Данубиуса“ у Радничкој улици? Тамо био неки Панта који је то водио. Био је тежак инвалид, али вредан човек, права радничка мајка. Својски се трудио да набави разне намирнице како би и радничка класа са мало пара могла појести бољи залогај.
Понекад су увече у тој сали биле игранке. Тамо сам упознао једну малу Личанку, плавушу. Била је јако млада, румена као цветић, а кад је притиснеш жива ватра. У њу сам се затрескао као сом, али није вредело, јер је волела да много мења. Данас испод мене, сутра бог те пита с ким? Дај, молим те, да ли знаш шта је било са њом? Виђаш ли је?
- Понекад је сретнем на пијаци – одговори Саша и настави – удала се одавно. Нашла је свој број и смирила се. Изродила децу. Већ има и унуке.
- Унуке?
- Да, унуке! Време пролази мој Мико. Једни одлазе, други долазе... Она је рађала и подизала децу, а жене које тако раде заслужују поштовање.
- Добро је, нећемо више о томе – настави Мика и рече: имам један предлог, па ако сматраш да је прихватљив, можемо се договорити. Ја жарко желим да поново обиђем сва она лепа романтична места која сам некад као младић посећивао и за која ме вежу лепе успомене. То никако не би могао учинити сам. Уствари, можда би и могао, али би онда било јако тужно. Зато, ако имаш времена, молим те да то све обиђемо заједно. Прави ми друштво, а за трошкове не брини.
Чувши Микин предлог Саша се најпре мало замисли, а затим уз блахи осмех одговорио:
- Имам доста обавеза и није ми лако, али твоју понуду не могу одбити. Реци ми само када желиш да то буде? И куда све мислиш да идемо?
- Па, прво би желео да одемо на Тврђаву да тамо мало прошетамо, да мало са висине погледам мој Нови Сад. То је леп видик, а има се шта и видети. Затим да мало седнемо на терасу и гледамо Дунав, град, мостове... Је ли бре? Сећаш ли се онога Динка, тачно се не сећам, тако некако беше му име. Био је велики женскарош, а знао је да се проводи. Знаш ли ти шта је он једне ноћи урадио? Опкладио се да ће са својом старом „Опел-Олимпијом“ сићи низ степенице што кроз оне тунелчиће са Тврђаве воде у Петроварадин. И, бога ми, сео за волан, упалио мотор, и полако преко степеница без проблема сишао. И добио опкладу!
Шта је са њим, са тим Динком?
- Нема њега одавно. Отишао је у Немачку и тамо погинуо у саобраћајној несрећи. Радио је као возач.
- Возач?! Колико знам у њега је једно око било стаклено. Како је добио дозволу?
- Е, то је мало општирнија прича. Имао је једног доброг пријатеља, па су направили план како да подвале докторима. Све је замишљено врло једноставно, и успело је. Када су дошли у амбуланту, Динко је ставио своју здравствену књижицу на сто. Сестра покупила књижице и онда иза оног прозорчића прозивала. Кад је прозвала Динка на преглед код лекара је ушао његов пријатељ Вељко који је имао оба ока здрава и тако је то прошло... Знаш тамо код очног су оне сестре биле увек страшно дрчне, и од силног беса нису ништа приметиле... Динко је на крају добио уверење да му је вид добар.
- Свашта! Сада тако нешто први пут чујем... А велиш, од силног беса она сестра није ништа видела? Значи није увек добро бити ни претерано бесан? Интересантна прича, а сад да ја наставим са својим планом:
После Тврђаве желео бих да одем до Рибарског острва да видим мало оне шумарке и да преко Дунава погледам на сремску страну. Затим да свратимо у ону гостионицу на Транџаменту, како се оно зваше „Три брнце“? Не знам да ли се добро сећам? Онда даље до Каменичког парка. Затим да обиђемо Андревље, Тестеру, Венац, Чортановце, Шумски рај и још ако се сетим неког лепог места... Сетио сам се! И Стражилово, наравно и Стражилово у Карловце. Све су то лепа места. Лепа места, заиста...
У току разговора док је Мика причао Саша је полако у мислима покушао да састави план.
Пошто је желео да у предвиђене излете укључи и Марину морао је да пита за њен пристанак.
Случајно се догодило да деца у току следећег викенда иду са школом на излет и обилазак фрушкогорских манастира, па је Марина предложила да то буде у току суботе и недеље. На велику Сашину радост она је предлог за заједнички излет са Миком тако радосно и без сустезања прихватила, да му се учинило као да је она већ одавно чекала да јој он нешто тако предложи.
Био је почетак јесени. Топло „михољско“ лето. Време бербе винограда и дани који су најпријатнији за шетње и излете у природи, дани који на тајанствен начин у човеку буде онај слатки мир који га тера у сусрет природи и даје наду на помисао о неком пријатном романтичном доживљају.
Прихватајући Сашин предлог Марина је на начин којим неке жене са лакоћом успевају, читаву ствар преузела у своје руке и без оклевања изложила свој план.
Како је замислила тако је и било, додуше са мањим изменама које је условила виша сила. Прво су посетили Карловце и Стражилово. Кренули су фићом. На путу је непредвиђено дошло до застоја у близини Текије. Срећом, убрзо је стигла саобраћајна полиција која је направила ред и успоставила промет, тако да чекање није трајало дуже од десет минута, али је и то било довољно да путници постану нервозни и да се поквари расположење.
Мика је почео протестовати и говорити како тога нема тако на западу, алу су га Марина и Саша брзо навели да промени тему. Уствари осетио је да је најбоље да ућути, и није проговорио ни речи све док нису стигли у Карловце, а онда му се одједном одвезао језик.
Са много патетике и патриотског заноса почео је да прича о прошлости Сремских Карловаца, као центра српске духовности, да би на крају додао:
Ето, ово мало место је прави драгуљ. Када би Карловци били у Француској или Италији, они би од њега начинили право светиште.
Саша је међутим за тренутак заћутао, и у мислима се вратио у прошлост. Сетио се када је некад, не баш тако давно у свом црвеном Фићи возио покојну Олгицу. Сетио се њеног осмеха и веселог чаврљања и у једном тренутку осетио грижу савести.
Марина чији је поглед увек пратио Сашу, приметила је сенку туге на његовом лицу и нежно га упитала:
- Саша, шта ти је, о чему размишљаш?
- Ништа, ништа злато моје... Ове речи су му се отргле онако без везе, непромишљено, мимо рационалног размишљања. Док их је изговарао гледао је Марину сањарским погледом право у очи, и у том трену је имао осећај баш као да гледа покојну Олгицу, јер су она и Марина као сестре јако личиле једна на другу. Гледали су се тако право у очи, можда један трен, можда нешто дуже, што није ни важно, али баш у том часу на уснама су им се појавили осмеси.
Десило се нешто пресудно на шта су изгледа и он и она дуго чекали. Прескочили су онај невидљиви духовни зид који им није дозвољавао да се поново интимно зближе. И опет се поновило оно што је одавно познато: ако постоје обострани осећаји, све иде само од себе без да се каже иједна реч.
Када су стигли у Карловце Мика је предложио да мало прошетају. Најпре су свратили до фонтане, за коју се мисли да доноси срећу свакоме ко нешто помисли и баци новчић у воду. И Марина је то учинила. Шта је помислила није ником рекла. Затим су ушли у Саборну цркву посвећену светом оцу Николају, саграђену средином осамнаестог века, где се одржавало богослужење, упалили свеће за покојнике, мало постајали слушајући складно појање младих богослова, посматрали предивни иконостас, дело српских барокних сликара Јакова Орфелина и Теодора Крачуна, а затим изишли, сели у кола и кренули према Стражилову. Успут је Мика додао:
- Ја поштујем цркву, верујем у Бога, али да стојим цели сат у цркви и слушам попове, то не могу.
- Јасно ми је – настави Саша – теби је лакше стајати за шанком.
- Шта могу када сам тако научио, потврди Мика и настави: ја нисам читао Свето писмо, већ сам га, може се рећи, студирао. Листао сам, полако и пажљиво читао страницу по страницу, одломак по одломак. Нашао сам много интересантних чињеница о којима попови не говоре. Прво: Бог је имао више синова, а не једног (Прва књига Мојсијева, глава 6-2) и синови божји узимали су кћери човјечје за жене; Друго: Бог је разговарао и са Сотоном и он га је наговорио да упропасти Јова (Књига о Јову, глава 1-3) и треће: У Новом завету на једном месту пише „А када се молите, не говорите много, као незнабошци...““ (Јеванђеље по Матеју, глава 6-7), јер уствари Бог зна шта вама треба и пре ваше молитве. Зато се ја пуно не молим, и мислим да је чинити добра дела и не чинити другом зло, боље од сваке молитве.
- Драги мој Мико немој се љутити али ти морам рећи да си мало претерао – рече Саша и настави: верујем ја да си то читао и да то вероватно све тако пише али није наше да се у то мешамо а има других забавнијих тема на које треба трошити време. Нека попови који су за то квалификованији о томе размишљају а наше је да мало више мислимо на овоземаљске радости.
- Слажем се са тобом, али мораш признати да је у разговору понекад интересантно мењати теме и убацивати нешто ново. Ако желимо да прича буде интересантна, морамо је обогатити малим додацима који немају баш много везе са основном темом, па тако сазнајемо и нешто ново, разговор постаје инте¬ресант¬нији и време брже пролази.
- Намам ништа против твог мишљења, али ја у разговору више волим и очекујем, поготово када сам на излету, теме које одмарају и човека чине радосним, јер је сам живот довољно сложен и тужан да нема смисла губити време на заморне приче. Зато предлажем да се понашамо као прави излетници и уживамо у овој лепој природи која нас окружује.
- Право да кажем, више се и не сећам када сам последњи пут био на Стражилову. Ишао сам са школом. Знаш оне ђачке екскурзије. Било је весело и зато што смо били деца. Стари професор је причао нешто о Бранку, али ја се више ничега не сећам, да будем искрен нисам га онда ни превише слушао. Знам само да је Бранко умро млад. Сатрла га туберкулоза. То је зарадио у Бечу који је тада био пун туберкулозе. То је она друга страна тадашњег Беча о којој се мало говори. А тек колико је наших младића добило туберкулозу у Аустроугарској војсци! Оде у војску здрав, а врати се кући болестан па зарази и укућане.
- Мико, шта смо рекли – упаде Саша – нећемо причати о тужним стварима.
Важи – настави Мика – све се заборавља, можда све треба и заборавити или смо ми народ који све брзо заборавља? Ето, она чувена песма (Певам дању, певам ноћу) са којом се Здравко Чолић прославио као певач. Мало ко зна да је ту песму Бранко посветио Мини Вилхелмини, кћерки Вука Караџића. Каква је то љубав била, а сада ништа. Све покрила земља.
- Тако је – настави Саша – све буде и прође. Тако ће бити и са нама. Зато је време да мислимо на лепе ствари. И добро запамти овај савет: Ако желиш да у животу будеш сретан, увек мисли само на лепе ствари!
Има једно правило које каже да у једном трену у људском мозгу може постојати само једна мисао, па ако мислимо на нешто весело, онда нема места за бригу и тугу. Запамти то добро!
Полако су возили кроз уске и вијугаве карловачке сокаке, а затим прошли кроз сликовит предео засађен виноградима, да би на крају стигли до зеленилом обраслог Стражилова. Паркирали су кола и упутили се у ресторан, где су свратили на кафу, а онда уским путићем уз брдо упутили Бранковом гробу, где је Марина упалила свећу. Затим су побожно мало постајали, поклонили се сенима и великог песника и без речи полако удаљили. Шетали су мало около. Марина је у међувремену набрала китицу пољског цвећа, вратила се и ставила поред споменика.
Док су на кратко били сами, Мика је кратко рекао:
- Заиста су жене другачије од мушкараца. Ја никад нећу схватити, то искрено признајем, због чега се жене толико радују цвећу и због чега га уопште тако обожавају. За њих цвеће има неко посебно значење што ја не могу никако схватити.
- Не знам, шта да кажем – одговори Саша – али сам негде чуо да је Бог створио цвеће и птице певачице да би мало улепшао овај свет, а свака жена је цвет или је бар прати судбина цвета.
У међувремену се вратила Марина, па су се полако ситним кораком спустили са брега, сели у кола и кренули према Чортановцима.
На излазу из Карловаца на пут који води од Новог Сада према Београду морали су дуже чекати док су се укључили у промет у жељеном смеру према Чортановцима.
На самом излазу из Карловаца постоји једна чесма са десне стране пута. Ту су бугарске камионџије, који возе парадајз за Немачку, начинили своје одмаралиште и успутну станицу, и баш у трену кад је Саша са својим колима наилазио, један тешки камион излетео је на пут, тако да умало није дошло до судара. На срећу све је прошло добро. Саша је стиснуо зубе, али Мика није могао да издржи, па им је без обзира према Марини споменуо мајку на српски начин.
На путу од Карловаца према Београду пре него што се стигне до места где се одваја пут за Чортановце, има један дужи успон. Тај део пута је прекривен гранитном коцком и вожња није угодна, посебно кад вам се испред кола испречи какав претоварени камион дизелаш који не само да споро вози већ понекад и гадно пуши, испуштајући онај одвратни црни отровни дим који хтели или не хтели, морате гутати, јер због кола која вам долазе у сусрет са супротне стране, немате никакве шансе да ту несретну камиончину претекнете.
Саша је покушао да мало успори и повећа растојање, али се испред њега одмах убацио један црни Мерцедес чији је возач очигледно спадао у ону врсту људи који се на друму понашају као силеџије, а можда је био и мало припит, јер је у току вожње час давао гас, час притискао кочницу, што је за Сашу који је возио иза њега било врло непријатно. Да ствар буде гора, иза Сашиних кола се дословно прилепио и возио на растојању од само једног метра један исто тако неувиђаван возач.
У близини места где се на левој страни одваја пут за Чортановце Саша је полако успорио вожњу, стално пазећи да га онај од позади не удари, јер је пре скретања морао да стане и сачека прилику да скрене лево, што је изгледало скоро немогуће пошто је непрекидна колона возила јурила према Новом Саду.
На срећу, убрзо су стигла кола саобраћајне полиције, па је један полицајац зауставио колону и дао Саши знак да скрене према Чортановцима.
За који минут смо локалним асфалтираним путем стигли у питомо насеље Чортановци које како далеке 1899. године записа Василије Константиновић, парох карловачки, добило име по риби званој чортан. Тако су према његовом мишљењу Словени, а наиме Руси називали шарана мањег од пола киле. Записао је покојни Василије још тога о Чортановцима и још неким насељима у Срему. Све је то вредно прочитати и знати, али то ћемо за другу прилику.
У Чортановцима има леп хотел са терасом и дивним погледом на широки Дунав. Ту смо сели да се мало одморимо и попијемо кафу да би затим сели у кола и кренули назад у правцу Венца.
Седећи на тераси посматрао сам широку реку и одједном се сетио једног доброг младог човека који се утопио и вода га баш овде негде код Чортановаца након три дана избацила. Звали смо га Коле, а био је родом из Македоније. Иначе, како кажу, Дунав на том месту избацује лешеве несретника који се утопе.

***
Код излаза из Чортановаца на путу за Београд из правца Новог Сада, на десној страни се одваја прилично узак асфалтирани пут према Венцу. Овај пут се популарно назива „партизански пут“ и добрим делом пролази кроз питому младу шуму. На више места поред пута постављени су мали дрвени мостићи преко којих се може скренути с пута, паркирати кола, по вољи, одморити и науживати чистог шумског ваздуха.
Ту у шуми се, такође, на више места налазе столови и клупе начињене од пањева и дебелих дрвених дасака. Све ово је права згода за старије људе жељне одмора, и породице са децом која се могу до миле воље истрчати, али и за љубавне парове који када мало дубље уђу у шуму, сакривени густим зеленилом, могу у миру да се воле и милују.
На почетку „партизанског пута“ негде са леве стране одваја се путић којим се пешке или колима човек може спустити у малу долину. Ту је гостионица „Шумски рај“. Када су пролазили поред тог места, Мика се сетио давно прошлих пријатних часова које је некад у том рају уз циганску музику проводио. Сећа се својих личних доживљаја и једне жене са којом је провео много лепих часова, али која не само да му је остала дубоко урезана у сећања, већ је својим поступцима у приличној мери утицала на много тога што му се касније дешавало у животу.
Сећао се многих лица која је тамо виђао и сусретао, почев од сретних парова који су ту проводили часове у уживању и љубави до оних који су утеху тражили у алкохолу и безвезном теревенчењу. Поред осталог сетио се и Павла који је могао много попити и за којег се говорило да није баждарен. Када је имао новца Павле није жалио да га троши, нарочито када би се око њега окупили Цигани који знају добро намирисати где има „лове“ која се лако може преселити у њихове џепове.
Павлова омиљена песма је била „Капетан Ђоко путује...“, и када би он поручио да му певају и свирају, то је била права представа.
Најпре би Цигани певали: Капетан Ђоко путује, путује, путује... Онда би конобар кренуо према Павлу носећи на тацни литру вина и соду.
Када би то видео, Павле би узвикнуо: Стој! Ко иде?, а Циганин би одговорио: Литра вина и сода: На то би Павле дрекнуо:
- Вино напред! Сода стој!
Онда би Цигани опет наставили: Капетан Ђоко путује, путује, путује. И тако би се настављало до изнемоглости до оног тренутка када би конобар приметио да Павле извлачи и претреса џепове, што је значило да је како је и сам знао да каже – банкрот!
Ипак и поред тог пијанчења до касно у ноћ, Павлу је било довољно да кратко одспава и попије јаку црну кафу, и да опет буде оран за рад као неко ко је целу ноћ преспавао у кревету. Био је књиговођа, и све своје послове у фирми је обављао без грешке.

***
Возећи даље према Венцу угледали су мало увучено у шуму са десне стране пута одмаралиште „Електровојводине“. Нису свраћали, али је Саша успорио вожњу, да би Марина и Мика могли да погледају како изгледа поменуто за одмор угодно место.
Посматрајући одмаралиште и простор око њега Марина кратко рече:
- Дивно, заиста лепо. Сретни су ти у „Електровојводини“. Када ћемо ми учитељи нешто тако имати?
- То не знам. Заиста не знам. Можда, једног дана, али ко је вама крив што сте изабрали учитељски позив – одговори Мика па настави – и ја сам својевремено завршио неку „леву“ школу, па сам требао да будем наставник, онда сам покушао да идем у попове, али ни ту нисам имао среће. На крају сам збрисао ван. Некако ми је успело. Знате, у оно време није било лако прескочити границу, али сам са једном туристичком групом стигао до Париза, тамо остао и почео да сликам. Да даље причам где сам све био и шта сам преживео, било би сувише дуго, а можда и досадно. – Тако је Мика завршио своју причу.
Док се водио поменути разговор, друштво у колима је стигло до Венца. У близини Споменика изашли су из кола да се мало, што би народ казао, „протегну“ и прошетају.
Док су полако ходали пространом терасом покривеном бетонским плочама и разгледали споменик палим у рату 1941-1945., Мика је тихо, више за себе мрмљао:
Споменик! Шта је споменик? Комад камена или бетона... Покупе младиће, гурну их на фронт, и када изгину, подигну им споменик. Споменик подиже захвална отаџбина или ко зна ко још?
Ех, сећам се као данас, кад су партизани стигли. Мислили смо да је рат завршен. Ја сам имао тек шеснаест година... Онда мобилизација. Присилна мобилизација. Да, свака мобилизација је присилна. Покупише нас па право на Батину. Тамо нас Швабе добро удесише. Да не стигоше Руси са Каћушама, нико не би главу извукао.
А сада они чије су гузице увек биле сигурне, држе говоре, откривају споменике, пију и ждеру и то све на туђи рачун... То је истина. То је наша истина, на жалост...
Док је Мика овако сам за себе говорио и размишљао, Саша и Марина су мислили на друге лепше ствари. Уживали су у сунцу, чистом ваздуху и лепом погледу и поново као почетници делили узајамне стидљиве погледе и осмехе, док их је нешто као невидљива нежна, али јака рука вукла једно према другом. У њима се будила узајамна неодољива жеља да осете зближење и додир својих бића, а ватра љубавне чежње узимала је маха.
Ипак, Марина није дозвољавала да је осећаји савладају и потпуно изгуби разум, и у једном трену када јој се Саша превише приближио, гласно је узвикнула упирући прст према небу:
- Гледај! Млазњак! Како је високо?
Саша је погледао и видео високо на небу две беле пруге што су остајале иза авиона и међусобно се преплетале.
- Да, видим два! Мора да им је тамо горе лепо – одговори Саша и настави – И ја сам као дете желео да будем пилот. Уписао сам се на курс за једриличаре. Летио сам на „Врапцу“ заједно са наставником, али нисам „лаширао“. Никад нисам летео сам.
- Неостварена жеља?
- Да, сви ми много маштамо и желимо, а увек у животу остане много неостварених жеља.
Маштања и жеље које се тешко остварују чине живот занимљивим – настави Марина и са осмехом који је у себи имао нешто заводнички погледа Сашу.

***
Са Венца су се упутили у Каменицу. Мика је замолио Сашу са вози полако, како би могао да боље посматра за њега нови асфалтирани пут који је просечен давне 1959. године. Пролазећи кроз Каменицу сетили су се драгог чика Јове Змаја, и Мика је почео да рецитује „Ђулиће и Ђулиће увеоце“.
После им је причао како је некад давно као ученик старе српске гимназије коју је основао Словак Шафарик, имао сјајну професорицу књижевности и српског језика. Она је својим ученицима у разреду предивно и тако дирљиво рецитовала Змајеве стихове (и не само његове).
У таквим приликама очи већине ученика су биле влажне од суза. Међутим, поменута професорица је била прилично строга, па смо све те стихове морали тако добро научити да ћемо их памтити до краја живота, али не жалим и захвалан сам јој – настави Мика – када сам био далеко у туђини, често сам сам себи рецитовао неке песме, и оне су ми давале снагу да све издржим. Права поезија, права уметничка реч далеко је више од обичног записа. Ту је снага, ту је надахнуће, нешто што се речима не може исказати, али нешто што усхићује.
Пошто су прошли кроз Каменицу убрзо су се нашли пред Нишелуком, а затим преко петље кренули у Нови Сад. Иако му је било ближе и погодније да вози преко Петроварадинског моста, Саша је због Мике одлучио да скрене према „Мосту слободе“, и затим настави Булеваром према жељезничкој станици, где су скренули десно и ушли у Кисачку улицу. Тако је Мика имао прилику да види нови мост и Булевар. кисачком су кренули према центру и на раскрсници у близини Занатског дома ушли у Темеринску, па поред Алмашке цркве даље Рајковићевом и Росовском стигли у близину Рибље пијаце. Ту су се опростили и свако је кренуо својим путем.
Тек што је Саша ушао у стан и почео да нешто спрема, зазвонио је телефон. Била је то Марина. Звала је да дође на кафу.
Саша је радосно прихватио позив и убрзо се нашао пред њеним станом. Марина је отворила врата, увела га у дневну собу и понудила да седне. Убрзо је донела кафу и села наспрам њега.
Ћутке је сипала кафу у шољицу, а Саша је био суздржан. У соби је била тиха, рекло би се исчекујућа и на неки начин свечана атмосфера. Осећало се да би требало почети некакав разговор, али као да ни једно од њих није било у стању да се осмели и почне. Саша се благо и скоро неприметно смешкао, и чекао да Марина прва крене, али она је и даље ћутала. Изгледало је да нешто смишља и да се осмех на њеном лицу гаси, па се Саши одједном учинило као да га она мерка и посматра помало мрзовољним лицем презапослене службенице на поштанском шалтеру. Изгледало је као да се на њено лице полако навлачи сиви облак.
У њеном бићу све је кувало. Хтела је да му нешто каже, али није знала како? Ипак, на крају је одлучила да истресе све што је имала у себи, иако није знала како да почне, прибојавајући се да не испадне неспретна и да не каже све што намерава.
Онда га је у једном трену погледала право у очи, и не испуштајући из вида почела:
- Знаш Саша, мислим да морам неке ствари расчистити. Прво ћу ја да кажем шта желим, јер неко мора да буде први. Ево о чему се ради: Кад размишљам у целини, ја нисам према теби равнодушна. Не могу рећи да те водлим, иако си ми драг. Треба ми времена да осетим да те волим. Међутим, морам ти одмах рећи да између нас двоје има нешто што није у реду, нешто што смета. Знаш, неки догађаји се дубоку урезују у свест. Има ствари које се тешко бришу.
Сећаш ли се када сам са тобом остала у другом стању? Да ли се сећаш како си се тада понео?
Немој ми замерити на овом разговору. ја те нисам позвала себи да ти држим лекцију, али желим да будем искрена, тако морам, морам све да кажем. Дуго сам чекала да све оно горко избацим из себе, јер ако нешто од те неугодне успомене остане у мени, ја нећу моћи да се искрено зближим са тобом, да те поново потпуно прихватим – заврши Марина полако спуштајући глас.
Док је све ово слушао Саша је настојао да остане потпуно миран и прибран, сматрајући да је најпаметније да јој препусти да каже све што намерава, и да се тако сама разоружа, иако се слуштајући њену причу осећао веома мучно и неугодно, јер није могао смислити праве речи достојне ваљаног одговора. Ипак, је на крају закључио да је у датој ситуацији најпаметније да се поспе пепелом, јер њему није било стало до тога да он буде у праву, већ да што пре придобије њену наклоност. Зато је одлучио да изрази кајање:
- У праву си, иако ја своје тадашње понашање не могу сам себи објаснити, осим да је јасно да се нисам понео као мушкарац. Уствари ја нећу и не желим да се правдам, јер знам да према теби нисам био поштен, али схвати ме, све је то за мене био шок, све се десило изненада, и ја сам био збуњен. Одједном сам се нашао у ситуацији којој нисам био дорастао.
- Хоћеш да кажеш да ниси био зрео? – упаде кратко Марина.
- Да, можда је то права реч, иако није оправдање, али ја тада стварно нисам знао шта да радим? Нисам видео другог излаза осим онога што сам ти предложио, иако сам о свему врло интензивно размишљао.
- Лепо, бога ми. Ти си размишљао, а ја нисам знала шта да радим. Да сам Бог није послао Гојка, ја стварно не знам шта би учинила. Стварно не знам...
- И Гојко се појавио као „Deus ex machina“ и решио проблем!
- Молим те, немој пребацивати на шалу јер је ово озбиљан разговор. Било како било, Гојко је у моме животу одиграо значајну улогу и ја ћу то ценити до краја живота.
- Шта тиме хоћеш да кажеш?
- Ништа нарочито, само желим да искажем истину о свему што се својевремено дешавало између мене и тебе и између мене и Гојка. Знаш, у нашим животима постоје неке истине које се не могу избрисати. Оне су као неки печати, као неки терети остају у нама. Зато морамо о свему разговарати. Морамо све једно другоме казати, мора се све истрести да буде чисто, и због тога сам почела овај разговор, јер само тако, кад је све чисто и све истински јасно, можемо бити стварни пријатељи и припадати једно другом. Да ли се са тиме слажеш?
- Наравно да се слажем – одговори Саша и настави – некад давно негде сам прочитао да без искрености нема истинске блискости.
- Ето тако, сада сам ти све казала и све истресла, па опет могу да у твојој близини осетим истинску радост – на крају заврши Марина са осећајем задовољства што је успела да му каже што је желела и што се тај неугодни и помало неспретни разговор брзо завршио.
И био је то прави тренутак за окончање њене приче, јер је Саша, иако јој је доста повлађивао и правио се невешт, већ био при крају стрпљења, пошто се он, када је Марина позвала на кафу, више надао неком романтичном тренутку него овој врсти приче коју је стрпљиво саслушао до краја, све са циљем да постигне оно најважније, да поново постану љубавници. Једва је сачекао тај тренутак да јој каже:
- Марина, веруј ми да ја сада у твојој близини осећам неописиву радост.
У истом часу му се учинило као да њих двоје лете једно другоме у загрљај. Он пружи руке, и нежно је приви себи. Она се није опирала и допустила му је да је дуго држи у нежном загрљају, ослушкујући како им срца узбуђено ударају, све док Саша није приметио да Марини обилне теку сузе. Тихо је јецала ни сама не знајући због чега, јер су њене мисли биле претрпане и сећањем на умрлу сестру и покојног Гојка и на бескрајне дуге усамљеничке ноћи када је у машти жудила за Сашом.
Ови тренутци су били преломни, почетак нечег новог, а шта ће донети живот, радост и срећу или разочарање, никад се не зна.

***
Од оног часа када је обновио своје односе са Марином Саша се препородио. Поново је био сретан човек и тај осећај је прожимао цело његово биће, и све би било у најбољем реду да није постојала Славица.
Он Славицу није волео, нити је био у њу заљубљен. Она му је као душевно биће била сасвим туђа, иако је с времена на време знао да наврати код ње и проведе угодне тренутке. Уствари, то што је чинио, радио је из нужде, јер му је повремено жена била потребна као што је болесном човеку потребан лек да га доведе у нормално стање, па кад нема правог лека добра је и замена.
Насупрот њему, Славица, иако је остављала утисак мрзовољне особе тешке нарави која није била способна да у човеку пробуди осећај блискости и распламса душевну радост, на одређен начин је усвојила Сашу и стекла осећај да је он нешто што припада само њој, и није хтела да се одрекне онога на што је, према њеном мишљењу, имала право.
Када је дошла до сазнања да је одбачена код Саше, Славица је тек тада схватила колико јој је он значио, и није била у стању да олако прихвати тај губитак. Почела је на разне начине да га прогања, сачекује и пресреће на улици. Сваки час га је зивкала телефоном и постала права напаст, а и он није знао како да се ослободи те напасти.
Од оног дана када је почео живети са Марином није имао ни потребе ни жеље за другом женом. У Марини је заиста нашао све, и сада му Славица заиста није била потребна.
Није могао себи опростити што је уопште имао било каква посла са њом, али шта је било било је, и свака грешка коју у животу начинимо тешко се исправља.
Желео је да са Марином ужива непомућену срећу, иако је у односу на Славицу осећао тежину своје кривице, и тек сад је схватио да је интимност између мушкарца и жене, поготово када дуже траје, много више од обичног додира тела.

***
Има много примера у свакодневном животу када неки случајни догађај одреди будући правац у нашем животном путу, помогне да решимо неки проблем или нам донесе нову главобољу.
Тако се десило и Саши једног дана када га је на улици испред хотела „Војводина“ пресрела Славица. Само је Бог, може се рећи, послао Мику који је ту случајно наишао, видео их и пришао.
Мика, наравно није имао појма о томе шта се збивало раније између Саше и Славице и какви су били њихови односи. Саша је Мики преставио Славицу као своју познаницу из фирме.
Кратко су застали и у троје безвезно ћаскали неко време, док Славица коначно није схватила да Мика нема намеру да се удаљи, и зато се лепо поздравила и наставила својим путем. Када се довољно удаљила, Мика је упитао Сашу:
- Која ти је ова?
- Без везе. Рекао сам ти да је из моје фирме!
- Не изгледа лоше.
- Свиђа ти се?
- Па, онако.
- Онда ћу, ако желиш, смислити нешто да вас саставим – на крају заврши Саша.
Још су једно време стајали и чаврљали, да би се коначно растали, и свако је кренуо на своју страну. Идући својој кући Саша је грозничаво размишљао како да удеси да се Миша и Славица споје. Нажалост, у том часу није могао ништа паметно смислити.
Увече када би Саша (по старом обичају), навратио код Марине ћаскали су о свему. Тако је дошао ред и на Мику. Марина је са извесном знатижељом упитала Сашу:
- Да ли је Мика икада био ожењен? Да случајно није удовац?
- Не, није се никада женио, па не може бити ни удовац. Он је уствари врло несретан човек. Вук самотњак. У младости је имао велику љубав, али га изневерила. То је и био разлог због којег је збрисао преко границе.
- Како збрисао? Због чега није могао да легално напусти земљу?
- Е, то онда није било могуће.
- Због чега?
- Такво је било време. Комунизам. Социјалистичка изградња. Радне акције. Добровољни рад. Организовано снабдевање или боље рече ограничено. Тачкице. Беда и неимаштина и да даље не причам.
- Како то? А ми смо о свему у школи другачије учили.
- У школи се увек учи онако како захтева власт, али сад више нећемо о томе.
- Управо сам и ја мислила да предложим неку веселију тему.
- Слажем се. Живот је иначе препун тужних ствари и боље је увек разговарати о стварима које нам поправљају расположење.
- Ти си нерасположен?
- Не, никако. Напротив, осећам се веома сретан, али када си ти почела о Мики, помислио сам нешто.
- Шта?
- Па како би било да га оженимо?
- Мислим да је то фантастична идеја. То би било сјајно, само ипак мислим да то све највише зависи од њега. Он сам мора да пронађе своју срећу.
- Мислим да је на добром путу да је нађе.
- Како?
- Па данас кад смо били у граду, срели смо Славицу. Мало је застала, па смо разговарали. Изгледа да му се она допада?
- Стварно?
- Стварно, само размишљам како да их спојимо, да се сретну још који пут.
- Мислим да имам добру идеју. Славица има тетку у Врднику. Посећује је сваког месеца око петог када прими плату. Тамо путује аутобусом што је због гужве прилично неудобно. Мој предлог је да ми са Миком идемо на излет у Врдник, а ја ћу наћи начина да јој то саопштим и позовем да путује са нама. То ће бити сјајна прилика да се она са Миком ближе упозна.
Следеће суботе око девет сати наше друштво се потрпало у Сашиног прилично тесног Фићу и кренуло пут Врдника. Напред поред Саше седела је Марина, а позади су се сместили Мика и Славица која је понела и две препуне ручне торбе, тако да је, када су кренули, Фића био максимално попуњен. Када су кола кренула Мика се гласно упита:
- Хоће ли ово чудо од лимарије издржати? – При том је мислио на претрпаног Фићу.
Било је још јутро. Око девет сати. Ведро небо је обећавало леп сунчан дан.
Дунав су прешли преко страрог моста, а затим кренули десно испод тврђаве. Онда је следио успон који је Фића мало у трећој мало у другој брзини успешно савладао, да би затим у четвртој јурнуо према Каменици, где су опет савили десно, и опрезно се спустили низ наилазећу стрмину. Са леве стране је била црква рођења пресветле Богородице (чија је изградња почета далеке 1737. године, ктиторством Живана Црногорца протопрезвитера карловачког са иконостасом велике уметничке вредности рађеном у дуборезу. Горњи део иконостаса је дело знаменитог сликара Теодора Крачуна. Неке иконе је сликао Амврозије Јанковић. Иконостас је завршио Стефан Гавриловић 1800. године, а трон Богородице сликао је 1876. године Михајло Радосављевић). Са десне стране ваљао се широки Дунав. На новосадској страни лепо се видело Рибарско острво окићено викендицама и многобројни излетници и пецароши.
Пошто су прошли завоје и малу стрмину на излазу из Каменице, наишли су на раван асфалтирани пут који поред Лединаца води до Раковца, где су код сеоске Поште скренули лево и наставили у смеру Старог Раковца. Пут је био добар, прекривен асфалтом, али вијугав и прилично стрм, тако да је Фића од силног напора дахтао као неки упорни тркач на дугој стази, а Саша је помало био у бризи да му хладњак у мотору не прокључа.
У Старом Раковцу су мало застали. Мика је хтео да обиђе и разгледа манастир, а Саша је искористио прилику да мало погледа мотор и стање воде у хладњаку.
Раковачки манастир је страдао у протеклом рату (1941-1945. год.) као и остали Фрушкогорски манастири који су били порушени или запаљени, и сада их вредни калуђери стрпљиво уз помоћ добрих људи обнављају. .
Из Старог Раковца су наставили даље према Врднику. Успон је био све већи, па је у једном тренутку изгледало да га Фића неће савладати. Када су стигли на највишу тачку превоја, Саша је зауставио кола поред пута, а путници су мало изашли да протегну ноге и разгледају околину, јер се са овог места пружа заиста леп поглед, а природа је предивна.
После краћег одмора наставили су стрмо према Врднику. Фићин мотор радосно је брујао.
Ускоро су стигли у симпатично месташце. Некада је то било рударско насеље, а када је вода продрла и потопила рударске јаме рудник је морао бити затворен. На срећу, вода је донела и неку корист. Испоставило се да је лековита, па је Врдник постао привлачан као бањско лечилиште, и убрзо су у околини насеља, као печурке после кише никле многобројне викендице.
Када су стигли у Врдник, Славица је позвала све на кафу код своје тетке, и тако су се нашли у живописном малом дворишту окићеним разнобојним цвећем. У сенику обраслим у винову лозу био је смештен сто и неколико столица, и они су поседали. Било је то веома угодно место обасјано веселим сунчевим зрацима који су се пробијали кроз околно зеленило и и будили осећај радости у људској души.
Славица је преузела улогу домаћице и по старом српском обичају понудила госте слатком од кајсија, а затим је угодан мирис домаћинске кафе испунио простор.
Уз кафу је почео разговор. Мика који је у току целе вожње, насупрот очекивању, био замишљен и уздржан и није проговорио скоро ни једне речи, сад је одједном оживио и почео са причом:
- Заиста је овде лепо. У овом дивном дворишту ја се стварно врло угодно осећам. Ово силно цвеће около, лоза, ваздух, сунце и цела ова околина је нешто заиста лепо. Тај мир, тај дах прошлости, нешто на својствен начин романтично може се осетити само у овим сремским варошицама које још увек у себи чувају мирисе минулих времена, нешто за чим осећамо носталгију, мир и спокој који дира у срце...
И док је Мика тако говорио сви су га радознало и пажљиво слушали да би на крају Саша додао:
- Нисам знао мој драги Мико да се у теби крије носталгична и романтична душа? Доиста ме изненађујеш!
- Ја вама говорим оно што у овом часу осећам, а ово је заиста дивно место за сваког ко жели да одмори душу и тело. И кад већ овако причам желим вас потсетити да је у Врднику некад живела и песникиња Милица Стојановић – Српкиња.
Пре пар година у једној антикварници купио сам књигу са насловом „Слике из мог албума“ коју је давне 1901. године у Темишвару објавио Милан Андрић. Андрић је поред осталог у тој књизи описао једно своје ђачко путовање. Од Новог Сада до Мајура путовао је пешке, а онда „на таљигама“ даље до Карловаца, одакле је кренуо пут Крушедола, где су их калуђери лепо дочекали и почастили. Затим је наставио до Раванице, где баш нису лепо примљени (Игуман је био тврдица), и даље до Врдника, где су посетили Милицу Стојановићеву Српкињу која их је љубазно дочекала (стр. 71). После су наставили пут до Венца и Каменице, да би се на крају вратили у Нови Сад.
Ето, то је укратко описано путешествије тада младог Милана Андрића.
- Пуно тога има записано о нашој прошлости, понекад врло лепо и сликовито, али на жалост многе лепе књиге чаме по рафовима библиотека и с нестрпљењем чекају ретке радознале читаоце којима поверавају благо које скривају на својим страницама.
Цело време док се водио разговор Славица је немо, али судећи по изразу лица, благонаклоно посматрала Мику. Једва приметан осмех на њеним уснама који би могао бити израз симпатије, није се могао сакрити.
Можда је то био знак, јер шта се збива у женском срцу никад није лако докучити. Ипак, пустимо да време тече, па ћемо видети шта ће се десити.
Када су попили кафу и мало проћаскали, Саша, Марина и Мика су одлучили да мало прошетају и разгледају Врдник, док је Славица остала код тетке да јој мало поспреми кућу.
У току шетње, у трену када је Марина на час застала да нешто погледа у једном излогу, Саша је кратко добацио Мики:
- Да ли си приметио како те Славица гледа? Изгледа да није равнодушна према теби?
- Ма ајде, молим те, шта ти је? Немој се завитлавати – одговори Мика.
- Не шалим се. Мислим озбиљно. Вас двоје би могли бити идеалан пар, а сећам се да си ми недавно рекао да ти се она свиђа.
- Па, можда ми се свиђа њена вањштина, али за озбиљну везу треба много више. Знаш, да човеку у мојим годинама није до авантура.
- Не, то нисам мислио, али ако се роди обострана симпатија?
- То ћемо тек видети. Време је пред нама и можда би се нешто могло и очекивати, да ја сам за себи нисам посебан проблем.
- Шта си тиме хтео да кажеш?
- Драги мој Саша, мој живот је дуга и нимало весела прича. У питању је једна велика духовна траума коју ја као тешки камен носим у себи.
- Извини, можда сам превише знатижељан, али ме интересује шта те мучи?
- Рекао сам, то је дуга прича, али ћу покушати да ти укратко све кажем. Можда ће ми бити лакше када ти то испричам, јер мислим да ме ти једини можеш разумети и баш зато осећам да ти све могу казати. Ево о чему се ради:
Ја сам имао несрећу да у раној младости заволим једну веома лепу жену. У почетку смо били сретни, и било је све како треба. Чинило ми се да је наша љубав искрена и обострана.
Онда сам ја морао да идем на одслужење војног рока. Растали смо се, а она је чврсто обећала да ће чекати, али није одржала реч. Отишла је за другог. Удала се. Ето, то је оно што никад нећу преболети.
- Добро, али шта си тиме хтео да кажеш? То што се теби десило врло се често и другима дешава. То није ништа ни ново ни необично. Разумљиво је да си у једном тренутку могао бити тужан и разочаран, али знаш како оно кажу, време пише, а време и брише. Кажем ти поново да се то врло често дешава и другим људима.
- Шта ме брига за друге! Ја имам свој проблем и своје патње, а последица је то, да сам после тога што ми се десило, постао болесник. Нека врста душевног болесника, јер сам доспео у стање да не могу заволети ни једну другу жену, зато што још увек мислим на ону која ме је оставила.
Док сам био млађи ја сам утеху тражио у авантурама. Краткотрајним везама које ништа не значе. Упознаш жену, спаваш са њом, физички се задовољиш и здраво!
Тако сам решавао проблем дуго времена, али сада сам заиста дошао у стање када ми може помоћи само озбиљна веза. Желео бих да доживим праву љубав, имати жену која би ме волела, која би ми подарила и тело и душу, и сада ту настаје проблем, јер свака истинска љубав мора бити обострана, а ја нисам у стању да се још једном заљубим. Моје је срце, сликовито речено, заиста празно. У душевном смислу ја сам пустиња, а свака жена и жене уопште имају нека префињена чула да осете када су заиста вољене, а посебно када им се љубав у пуној мери не узвраћа, и жене можда много више него мушкарци осећају потребу да буду стварно вољене.
Ја могу да будем уљудан и пажљив, можда чак лепим понашањем и веома пријатан, али нисам у стању да неког истински заволим и доживим ту врсту животне радости.
Људи који се заиста воле осећају неизмерну срећу, и са њихових лица зрачи срећа. То се види, то се сасвим јасно и непогрешиво примети, то се не може одглумити – на крају заврши Мика.
- Драги мој пријатељу, све је то тако и све је то у реду, али ти би морао схватити своју ситуацију у целини. Сам си, разумеш, сам си, и зар ти не би добро дошло пријатељство са женом које би ти могло бити врло угодно? Неће она од тебе тражити да будеш Ромео, већ само да будеш смирен, уљудан и пажљив, а ти јеси такав, па према томе ја мислим да не би требало бити проблема.
Треба да знаш да је лепо када имаш с неким да прошеташ, одеш у биоскоп, или позориште, да заједно пријете кафу и све друго о чему нећу да говорим, а ти си, разуме се још увек довољно млад човек у коме има барута.
Мој савет је да покушаш да јој се приближиш. Немој бити сувише наметљив, али дај јој до знања да ти се свиђа. Покушај, мислим да ће упалити – заврши Саша.

***
У међувремену појавила се Марина која их је журно сустизала, рекло би се трчећим кораком уз извињење што се мало дуже задржавала, јер је срела познаницу из школских клупа.
- Знате, две жене када се састану, онда разговору никад краја – рекла је на начин као да се правда.
Затим су наставили шетњу у троје и упутили се у разгледање Врдника.
Славица је изразила намеру да их позове на ручак код своје тетке, али су Мика и Саша сматрала да би било наумесно да прихвате позив.
Одлучили су да ручају у некој гостиони и позвали Славицу да им се придружи.
Ручали су на сунчаној тераси малог ресторана у центру градића. Девојка која их је служила била је љубазна, а јела на столу лепо сервирана и укусна.
Почели су са кајсијевачом као аперитивом, а завршили са фрушкогорским ризлингом. Што се тиче пића, Славица се у почетку уздржавала и нећкала, али је после и она својски прихватила чашицу.
Друштво је било весело. На крају је Мика запевао. Када је завршио са песмом, сви су му одушевљено пљескали, чак и неки гости што су седели за другим столовима.
На опште изненађење присутних Славица је у једном трену Мику пољубила у образ, што је попраћено громким аплаузом и честитањем. Мика је у тренутку остао без текста. Једноставно није знао шта да каже, иако му је Славичино понашање очигледно пријало, што се могло видети по изразу његовог насмешеног лица.
Гледајући шта се дешава и Саша је све доживео као изненађење, јер то сада није била она мрзовољна и равнодушна Славица какву је он познавао, већ особа пуна жара и непотрошене животне енергије.
Уствари све се то дешавало под дејством алкохола кад попусте духовне кочнице које нас у трезвености спутавају, и права човечја природа скривена дубоко у потсвести на час искочи и угледа светлост дана.
Када се после буре одушевљења друштво мало утишало, Саша је добацио Мики:
- Ајде сад, покажи се, да видимо тебе. Врати јој пољубац, али онако мушки. Покажи шта знаш!
Мики изгледа није требало два пута рећи. Померио је мало своју столицу, примакао се Славици, обема рукама је ухватио за главу а заиста мушки пољубац.
Она се није опирала, али је равнодушно примила његов пољубац.
После ручка друштво је још мало уз жив разговор седело у ресторану.
Затим су сели у кола и кренули пут Раковца, да би наставили према Беочину и даље кроз Черевић до Андревља, где су наумили да преноће. За разлику од других места Беочин је био пун смрдљивог дима и прашине која се ширила из тамошње фабрике цемента.

***
По доласку у Андревље кола су зауставили на ледини поред хотела, а затим свратили у ресторан на кафу. Саша је у међувремену потражио портира и резервисао собе за спавање. Затим су кренули у краћу шетњу. Мика је полако корачао и гледао у даљину. Мало је говорио, и чинило се као да је понекад отсутан. Ваљда се присећао протеклих дана, а можда и некога са ким је некад овде боравио и угодне часове проводио.
Марина је скакутала сад на једну сад на другу страну, сабирући разно цвеће и гранчице. Саша је ишао за њом и носио у рукама читаву прегршт разног биља што га је у међувремену накупила.
На крају када је сунце већ почело залазити, најављујући смирај дана, Марина је из своје путне торбе извадила неке кесе и врпце, да би затим сакупљено биље разврстала, повезала у китице и све редом стављала у поједине кесе које је на крају сместила у кола.
По повратку са шетње сместили су се у своје собе, опрали руке, мало средили, поново ушли у ресторан и наручили вечеру. Чинило се то, можда, мало прерано, али пошто су прилично дуго чекали, вечера је ипак стигла у право време.
У ресторану је била и нека циганска, по свој прилици аматерска музика. Трудили су се колико су могли, али звуци њихових инструмената су били некако лењи и отегнути, тако да је то више личило на неку жалосну свирку на спроводу него на праву темпераментну и силовиту кафанску музику која својим звуцима буди крв, залуђује осећаје и госте доводи у стање у којем се без разбијања чаша и флаша може наћи срцу одушка.
Док су они тихо вечерали и после вечере полако пијуцкали онај добро познати фрушкогорски ризлинг, десило се изненада нешто неочекивано.
Један старији човек који је до тада мирно седео за суседним столом, изненада је устао, пришао музикантима, учтиво замолио да му дају виолину, а нда се окренуо и рекао:
- Видећете сад како ради виолина! Ја ћу свирати, а ви ме пратите како можете.
Онда је старац показао шта зна. Одсвирао је неко румунско коло тако страсно и силовито да се у сваком тренутку чинило као да ће се и виолина и гудало просто поломити и за час разлетити у парампарчад.
Они Цигани што су га пратили одједном су добили неку снагу и полет, па је цели оркестар загрмио као никад до тада.
Сви присутни који су се затекли у сали били су изван себе од силног узбуђења и радости.
Био је то догађај који се ретко дешава. Треба имати праву срећу да се тако нешто види и доживи.
Кад је одсвирао своју партију старац се, иако заморен и добро задихан, окренуо и уз осмех наклонио публици, а онда мирним кораком упутио своме друштву.
Конобар је у међувремену за његов сто донео дволитар са ризлингом и сода воду у белој флаши. Старац, видевши то строго је упитао:
- Другар, за кога то носиш?
- За вас господине, један гост части!
- Носи то оркестру, а ја кад свирам то чиним за своју душу. После дођи да ти кажем шта ми треба и незаборави да када Лала поручи сода воду, онда то мора бити само у плавој флаши!
(Касније се сазнало да је тај стари човек – Дамјан Јегдић звани Лала целога живота био велики весељак који је знао да цени животне радости. Имао је посебну наклоност према плавој боји, и у кафани је увек захтевао да му се сода вода, коју је пио уз бело вино, донесе у плавој флаши.
Након десетину година када је напустио овај свет, осмртнице су биле штампане са плавим обрубом, иако је умро као старац.)

***
Након Лалине свирке све је у сали живнуло. Цела атмосфера се променила. И Цигани су свирали жешће и полетније. У једном трену засвирала је музика за игру. Свирали су то на неки посебан циганским оркестрима својствен начин. Виолине су понекад мало шкрипале, али је општи утисак био симпатичан.
На жалост, иако је оркестар пожртвовано свирао, нико није устао да плеше, а онда се Мика подигао са столице и замолио Славицу за игру. Она се за трен снебивала, али је на крају устала и заплесала са Миком.
У сали је у почетку било довољно места и они су заиста лепо плесали кружећи по целој сали. Валцер као плес има неку неодољиву лепоту и елеганцију, а њих двоје заиста су били леп пар, тако да их је било милина гледати. Но, убрзо су и други парови поустајали и простор за игру је одједном постао претесан да се једва могло кретати, а о правом плесу није могло бити ни говора. Зато су Мика и Славица престали са игром и сели за свој сто.
У том часу неко рече:
Ето какви смо ми. Да Мика није устао и повео Славицу, Цигани би цело време узалуд свирали, а кад један пар устане и почне да плеше, онда одједном јурну сви, и тако се направи гужва.
Ноћ је прошла весело у добром расположењу. Друштво је до касно седело и лепо се забављало уз песму, музику, а добро вино је као и увек чинило да расположење буде на врхунцу.
Та ноћ је у много чему била судбоносна за Мику и Славицу и све оно што ће се између њих десити у будућности.

***
Око два сата после поноћи сала је била готово празна, јер је већина осталих гостију отишла да спава. Убрзо су и музичари одсвирали „фајронт“, покупили инструменте и некуд отишли.
На крају је и наше друштво позвало конобара да плати рачуне. Затим су поустајали и још у добром расположењу кренули на починак.
Идући полако Саша је Марину држао за руку, док су Мика и Славица загрљени корачали ходником који је водио према собама за спавање.

***
Улазећи са Миком у собу која је била за њих резервисана Славици је било јасно шта је на дневном реду. Видела је то као прст судбине и прилику коју није хтела да пропусти.

***
Мика је у себи носио жељу да Славицу доживи као жену, не слутећи колико ће ова ноћ за њега бити судбоносна, и у какву животну авантуру улази. Ништа није мислио јер је цело његово биће испуњавала неодољива жудња и жеља да је освоји.
Када су се нашли сами у соби и закључали врата, све је текло спонтано онако као да су се унапред договорили.
Славици је сама од себе дошла помисао:
- Кад је неком нешто суђено, гаће му саме спадају!
Ипак, ту мисао је задржала у себи и није ништа рекла.
Ноћ је била угодно топла и пријатна, а они су се дуго, дуго волели и делили радост љубави, да би тек у освит зоре опијени слатким умором пали у дубок сан.
Када се пробудио, протрљао очи и погледао на сат – било је око 10 сати пре подне – Мика у првом тренутку није могао да се снађе. Није му било јасно где се налази, али кад је видео поред себе разголићену Славицу, нежно јој је помиловао набубреле дојке и још нежније пољубио. Затим је полако привио себи. Она се правила као да спава, иако је стварно била будна.
Поново су се нашли у страсном љубавном загрљају, и то је мало дуже трајало, јер су још увек обоје били жедни љубави.

***
Како су се већ раније договорили да у десет сати крену за Нови Сад, Саша и Марина су већ око осам били на ногама. кад се ресторан отворио прво су попили црну кафу, а нешто касније и доручковали. Затим су чекајући да се Мика и Славица појаве кренули у шетњу стазом у близини хотела.
Чекање им се заиста одужило. Марина је у једном трену изгубила стрпљење и рекла:
- Стварно, шта тако дуго раде? Зар им није била довољна цела ноћ?
Саша је ћутао. Благ смешак на његовом лицу одавао је притајену радост. Њему је главна мисао била да се коначно ослободи Славице, и да је сада у њеном случају главну улогу преузео Мика.

***
По повратку у Нови Сад Мика и Славица су наставили љубавну идилу. Мика је највећи део времена проводио у њеном стану. Били су сами и живели су како им је најбоље одговарало.
Славица је била још увек добро држећа лепо грађена жена. Њене облине су деловале заносно и она је тога била свесна.
Често је потпуно нага са раскопчаном Микином кошуљом на себи ходала по стану, показујући изазивачки своју женскост, што је код Мике изазивало слатку пожуду и задовољство.
У тим тренутцима била је заиста једна од ретких жена које својом појавом и понашањем могу држати мушкарца у максимално узбуђеном стању. Када се давала увек је то чинила потпуно и несебично, али увек са мером и никада превише да се човек потпуно засити. Што се више и чешће давала, тим је изазивала већу жељу.
Запљуснут обиљем задовољства и среће што га човеку самотњаку може пружити радост телесне љубави, Мика се нашао у неком чудном стању као усамљени пливач окружен бескрајном ширином океана. Био је сретан и задовољан, али је понекад осећао да његова срећа није потпуна, и да ту ипак нешто недостаје. Није му било јасно, или боље речено, постојала је сумња. Осетило се нешто као црв. Уствари, животно искуство му је говорило да је људска срећа нешто што не може трајати бесконачно, и да је све лепо у животу кратког века. Све је више мислио на крај, на то како ће бити на крају, како ће се све завршити?

***
Како је време пролазило тако су њих двоје полако, скоро неприметно газили у заједнички живот, при чему се Мика све више везао за Славицу и упетљавао као мува у паукову мрежу из које нема повратка.
Запоставио је старе родитеље и све их ређе посећивао. Занемарио је многе пријатеље и познанике, и све се више отуђивао од осталог света.
Уствари Славица је смишљено радила на томе да Мику што више учини зависним од себе. Настојала је да га што више изолује од других људи, његових старих познаника и пријатеља. Она је њега волела, али је то чинила на себичан начин. Волела га је због себе, јер јој је одговарало да га задржи за себе, што није била права љубав зато што кад неког истински волимо, то чинимо ради њега, а не ради себе.
Мика је у почетку свог живота са Славицом био задовољан, иако није био заљубљен у оном смислу како се може заљубити млад човек.
Било му је лепо поред ње. Уживао је у оном што му је она пружала као жена, био је нежан и пажљив, поштовао је као личност, али у свом бићу није могао да осети онај слатки немир, чежњу и љубавни жар, како то човек осећа у младим данима.
И управо је то био разлог што са Славицом поред свега лепог што је доживео није могао да осети усхићење и срећу коју је веома дуго у свом животу очекивао, уз наду да ће му се то једног дана ипак десити.
Понекад је дуго размишљао о свему и о ситуацији у којој се налази, али ништа себи није могао да објасни осим да је живот као река, и да оно што једном прође никад више не може да се понови. Осећао се као потрошен човек, и то га је доводило у очајање.
Једном приликом је пролазио градском пијацом. Чули су се разни гласови и надвикивања. У том метежу и галами суо је кратак дијалог:
- Пошто паприке?
- Двадесетипет динара! – одговори продавац.
- Како? Јуче су биле двадесет!
- А ти дођи јуче – одговори нехајно продавац.
То, „а ти дођи јуче“ урезало се Мики у свест и стално понављало: А ти дођи јуче, А ти дођи јуче... Чинило му се као да је видео цео свој живот у тој реченици.

***
С времена на време Мика би телефоном назвао Сашу да са њим мало проћаска. Чинио је то обично када Славица није била у стану, делом зато да скрати досаду, делом стога што се осећао слободније, јер му је одувек било пријатније кад је знао да нико не слуша његов разговор, иако никакве тајне било није.
Било је прилика, иако врло ретко, када би се договорили да изађу и прошетају Дунавским парком или мало даље, ако је било лепо време уз насип поред Бећарца.
Мика би тада отворио душу и причао Саши о свом животу и осећањима. Чинило му се да је на крају пута, да га је авантура са Славицом која се претворила у неку чудну везу, усмерила на пут без повратка који му по свим мерилима више изгледа на странпутицу него на прави пут.
Саша је дуго ћутке слушао Мику осећајући неку једва прикривену тугу и меланхолију како извире из његових речи. Није знао шта да му каже, јер он лично никад није био у сличној животној ситуацији, али му је постајало све јасније да Мика и Славица ипак нису прави пар, и да њихова веза у неку руку није она права, јер они, иако су се телесно зближили и остварили неки виде заједничког живљења, нису успели да превазиђу оно најбитније, главну препреку коју за успешност једног брака треба савладати, а то је поверење.
И заиста врло често постоји међу људима нека преграда, нешто као невидљиви зид који им не дозвољава да се зближе, да се потпуно отворе једно према другом, да буду крајње искрени, да се осете као једно биће. То је оно што сваку везу између мушкарца и жене чини трајном и нераскидивом, али то ретко кад успева. Тако се дешава да један пар живи заједно, дели добро и зло, а ипак свако за себе живи неким својим скривеним посебним животом, држећи у глави нешто само своје, и не може поднети да му се у то ико меша.
Постоје и особе које без икаквог обзира, агресивно и посесивно желе да продру у туђу индивидуалност, да је разоре и присвоје, да човека потпуно подреде себи, свом укусу и својим жељама, не мислећи да нису само не на овом свету, и да постоји и неко други који упркос томе што зна и хоће да нас воли и да нам угађа, жели да сачува осећај индивидуалне слободе, и сматра да права љубав није обавеза већ слободно определење.
То су углавном биле теме о којима су Мика и Саша причаки када би заједно седели и шетали, али је било и разговора друге врсте. За разлику од Мике Саши су главни проблем била деца, њихово школовање и будућност.
Мика није имао таквих брига, нити га је тако нешто много занимало, али је ипак пожљиво слушао Сашу, или се бар правио да га слуша, делом да га не увреди, а делом што је понекад заиста имао разумевања за све оно што је мучило његовог саговорника.
У току шетње и уопште када су били заједно, Саша би приметио да Мика некад сувише често погледа на сат и кад истекне одређено време има обичај да каже:
- Осећам се уморан. Предлажем да идемо кући.
Саша је добро знао да је Славица врло љубо¬морна жена, и да је она наметнула Мики строг режим. Никуд без ње! А када га мало пусти да изађе сам, време му је ограничено. Мора да се врати у стан тачно у минут.
Такав режим није се Мики много допадао али није имао другог излаза и поштовао га, што народ каже „ради мира у кући“.
Славица је била привлачна жена и у кревету су се лепо слагали. Поред тога кувала му је и прала, па ако је напусти, остаје без свега тога, а и повратак у самоћу никоме није пријатан, а посебно човеку његових година.
Мика је након смрти својих родитеља наследио њихов стан. једно време у њему је живео као самац, а затим се мало по мало преселио код Славице. Тај Микин стан сада је био празан, али он није помишљао да га било коме изда или отуђи, јер му је његов стан престављао неку сигурност и ослонац да би у случају, не дај боже, какве неприлике имао неко своје уточиште, којег ни по коју цену није хтео да се одрекне. То родитељско гнездо је било као нека светиња. У њему је постојало све оно што је сачињавало детињство, као најсретнији део његовог живота, и мноштво драгих ствари за које је био емотивно везан.
Славица је по том питању имала друго мишљење. Она је желела да он тај свој стан што хитније прода из више разлога. Први од њих био је новац који је увек сваком потребан, други сигурност да он њу једног дана неће напустити, и вратити се назад у своје станиште. Тако је тај несретни стан постао окосница могућих неспоразума између њих двоје у будућности.
Једном приликом Мика је о том проблему опширно разговарао са Сашом. Није да се жалио, али је исказао своју недоумицу на начин као да тражи неки савет, излаз или слично, али Саша није знао шта да му каже.

***
Следећих дана Саша је о свему разговарао са Марином, и она га је упитала, да ли Мика заиста воли Славицу, или тек тако са њом без везе живи? Тако је почела расправа о љубави и значењу речи волети.
Већ у почетку разговора се видело да Саша и Марина, иако су складан и сретан пар који живи у љубави и без проблема, немају исто мишљење о поменутој теми. Зато је Саша вешто пренео разговор на други терен, да би првом приликом када се срео са Миком почео своју причу о љубави, што је Мика са интересовањем прихватио.
Саша је одмах рекао да увек морамо знати да је свака љубав себична. То је оно најважније. То је основна истина. Човек који каже да воли, он тиме исказује жељу да освоји и задржи за себе особу која му се допада. Ако му то не успе, онда наступају љубавни јади. Онда чезне, онда пати. Никад нико не чезне за оним што има, за оним што поседује, већ за оним што би желео да има, а што му је недоступно, што се не може остварити.
Мушкарци се увек заљубљују у лепе жене. Исто тако је и са женама које се увек заљубљују у лепе мушкарце. Да ли си икада чуо да се неко заљубио у ружну жену?
А када се говори о љубави уопште, ту треба разликовати младалачку љубав од љубави људи у зрелим годинама. Младалачка љубав опија, онда делује као лудило па чак и као болест.
Постоји једна стара прича о томе како је чувени арапски лекар Ибн Сина (Авицена!) решио један мистериозан случај.
Ево како је то било:
Млад човек се разболео. Постајао је све слабији и апатичнији, изгубио је апетит и на крају пао у постељу. Нико није могао да установи од чега болује?
Онда се неко сетио да позове Ибн Сину да прегледа болесника. Он је пристао да то учини. Позвао је слугу и, држећи прст на болесниковом пулсу, затражио да му слуга набраја све улице које се се налазиле у околини. Са поменом једне улице болесников пулс се убрзао. Онда је Ибн Сина затражио од слуге да набраја имена свих породица које су становале у тој улици. Кад је поменута одређена породица болесников пулс се поново убрзао. Ибн Сина је одна упитао да ли у тој породици постоји нека млада девојка. Рекли су му да има, и он се обратио оцу болесног младића: „Случај је решен. Ваш син је заљубљен. Испосите за њега ту девојку. То је једини лек“.
- У реду, рече Мика, али да ти одмах кажем да је нешто слично записао и римски император Јулијан у свом спису „Мисопогон“ или „Брадомрзац“ о Селенковом сину који се заљубио у своју маћеху.
Толико да знаш да тај Ибн Сина није измислио ништа што пре њега други људи нису знали, а што се тиче љубави најбоље је када је она обострана, али се то ретко дешава. Друга могућност је неузвраћена љубав. Ја неког волим, али то друго биће не воли мене, и зато сам ја онај који пати, и треће је када људи дођу у ситуацију да живе у заједници због неке нужде.
Када се у једној генерацији поузимају они који се заиста воле и једно другом допадају, остану појединци као неки рестлови који нису имали среће да искористе шансу. Они онда немају могућности да пуно бирају, и да би основали породице и живели као остали свет, жене се и удају са особама које су у сличној ситуацији. Зато у већини случајева њих не веже љубав него нужда, начин како да избегну усамљеност, али ако су у питању разумни и добронамерни људи, и у таквим браковима може да се отвари лепа слога и разумевање.

***
То што сам ти испричао – настави Саша са жељом да доврши своју мисао – то је љубав младића. Ретко се догађа да се човек у зрелим годинама тако заљуби, али и зреле године имају своје чари, а љубав у зрелим годинама је постојанија и племенитија.
Када се сретну и заволе сродне душе у зрелим годинама, љубавни занос не може изазвати тако снажна осећања као у младости, али ту нежност, пажња и поштовање долази до пуног изражаја, и у много већој мери него у данима необуздане младости.

***
Док људи живе одвојено, док се забављају и једно другом удварају, они настоје да се једно другом допадну. При том често скривају своје недостатке и своју праву нарав.
Додуше, некад се из одређених ситних искока у понашању може понешто открити о правом карактеру неке особе. Ситнице често одају оно што се вешто и упорно скрива понекад казују много ономе ко уме да вешто посматра и проницљиво закључује.
Тек кад двоје људи дуже живи заједно, тек тада долази до стварног упознавања у току којега откривају и израњају стварне карактерне особине, навике и ћуди, и тек тада долазимо до сазнања шта смо стварно изабрали и да ли смо у избору погрешили?
Тако је било и са Миком и Славицом. Док је трајао љубавни занос и док се нису заситиле телесне жудње, они нису придавали озбиљан значај неким разликама које су између њих постојале, али како је време пролазило, све оно у чему се нису слагали полако, али сигурно излазило је на површину.
И сада између њих са времена на време искачу искрице које временом могу да се претворе у огроман пожар у коме брзо сагори све оно лепо што чини људе блиским и привлачним.
У нашем случају прве искре су креснуле када је Славица својим повременим примедбама почела Мики држати лекције, као на пример:
- Зашто ниси оставио четкицу за зубе на њено место?
Или:
- Опет си оставио купатило у нереду!
Ни Мика није остајао дужан Славици. Тако је једномозбиљно опоменуо да не прича сувише гласно у позоришту и не шушка са кесицом у којој су били бомбони.
Но и поред ситних несугласица живот је текао даље. Још увек је било много тога што их је зближавало. Тако, на пример, Мика је волео да плеше, а Славица се показала као идеалан партнер, и они су се у плесу веома добро слагали. Обоје су толико уживали у игри да се често знали се и у стану, уз музику са радиа, да се узму под руку и заиграју. И баш то, тај плес био је једна од спона која их је држала заједно.
Гледано у целини њихов заједнички живот био је чудан и несталан. Часови љубави и доброг расположења често су били прекидани изненадним, понекад чак и експлозивним препиркама, као једном кад је Славица саслушавши неку Микину примедбу гласно дрекнула:
- Немој стално да ме подучаваш, немој стално да ме опомињеш. Ја хоћу да вичем, да плачем, да се смејем! Ја хоћу да живим, хоћу да постојим!
Мика је био збуњен. Није знао како да одговори на изненадни излив Славичиног беса, али је знао да они који се понекад не свађају, не вичу, не смеју се гласно, не певају, већ живе уштогљеним „цивилизованим“ животом пригушених емоција, као неке утваре безгласно путују кроз време које им је суђено.

***
Поред заједничких шетњи и успутних разговора Мика и Саша су понекад са својим супругама посе¬ћивали позориште. У Српском народном позоришту гледали су „Жизелу“ и „Грофицу Марицу“ у којој је примадону играла темпераментна Каталин Ковач. У „Бен Акиби“ Мики се много допала престава „Зар је могуће да смо ми сви волови“ и „Престава Хамлета селу Мрдуша Доња“.
Било је и заједничких седељки наизменично код Мике и Саше. Поред уобичајених разговора обојица су имали обичај да на телевизији гледају пренос футбалских утакмица, иако нису били страсни навијачи.
За то време Марина и Славица су обично одвојено разговарале о женским темама. Уствари, оне су се често досађивале, јер нису биле у стању да пронађу теме које би им биле подједнако интересантне.
И заиста, људи, било да се ради о мушкарцима или женама, који немају подударно подручје интересовања, тешко могу да се разумеју и истински зближе.
Славица је увек причала о неком свом незадовољству. Она се више бавила разним ситним оговарањима и безвезним причама које су Марини биле досадне.
Марина је имала склоност за разговоре друге врсте. Најважније подручје њеног интересовања била је кућа и деца. Њу је више интересовало оно што је могло да буде од неке користи. Поред тога волела је литерарне теме, јер је увек, иако је имала много посла у кући, нашла времена да нешто прочита.
Па и поред свега што их је раздвајало и онемогућавало да се истински зближе, понекад се десило да пронађу основу за жив и полемичан разговор.
Славица је редовно читала неки безвезни часопис у којем се углавном писало о чудним и наднаравним појавама. Све оно што би у том часопису прочитала некритички је прихватала, верујући заиста у разне подвале и измишљотине, наднаравне силе, надприродне појаве, разна гатања, хороскопе и сличне глупости.
Марина је у том смислу била сушта супротност. За њу су то биле само веште преваре којима се служе непоштени људи да би наивнима измамили новац.
Славица је веровала свему што би у поменутим часописима прочитала док је Марина заступала став, да није будала онај ко не зна да пише, већ онак који мисли да је све што је написано истина. Поменуту мисао је прочитала у књизи једног познатог писца, али то није рекла Славици, из пажње да је не увреди. Саветовала јој је да се окане шунда, као што су јефтини љубавни романи и разни безвезни часописи, и окрене озбиљним делима познатих писаца у којима увек може наћи нешто вредно и поучно.
Марина је безуспешно покушавала да саветовањем промени Славицу, јер сваки човек своје особине и склоности у себи као генетско наслеђе носи од рођења, а навике се стичу у животу од најранијег детињства. Зато, када је у питању одрасла особа, морамо знати да њене навике и склоности никад и никако не можемо променити, нити требамо у том смислу гајити било какве наде. Не каже наш народ узалуд: Какав се Риђа (магарац!) ождреби, тако и вуче!
Ако неког можемо прихватити онаквог какав је, ствар је у реду. Ако не можемо, онда треба да га се оканемо, да узалуд не трошимо време.

***
Иако нам се свет око нас приказује као стварност, живот је у суштини само илузија. Нама се чини да управљамо нашим животима, а судбину нам ипак кроји низ непредвидивих случајности које нас прате од рођења до смрти. Нико нас не пита ни када ћемо се родити, ни када ћемо умрети, нити ми одлучујемо о томе да ли ћемо се родити као мушкарац или као жена. И многе болести које ће нас у току нашег постојања мучити, унапред су уписане у књигу живота. И шта год радимо или било куда кренемо, увек су веће могућности да нешто покваримо него да испадне добро.
Али и у том песимистичком свету понекад се деси, додуше врло ретко, да нам неки изненадни догађај подари тренутак радости. То се десило једног лепог дана и Мики када му је, док су још лежали заједно у кревету, Славица након извесног оклевања рекла:
- Драги мој Микане, имам нешто важно да ти кажем. Слушај, молим те, само буди прибран.
- Шта је? Говори! – одговори мало повишеним тоном љубопитљиво Мика.
- Изгледа да сам... добићемо бебу... ако све буде у реду, постаћеш тата...
- Стварно! Ускликну радосно Мика, ухвати са обе руке Славицу, примакну себи и страсно пољуби, а затим настави – то је оно право, то сам чекао, то сам дуго чекао...
- А никада ми ниси рекао да желиш дете?
- Шта има ту да се каже? Па то се разуме само по себи. Знаш како народ каже: Где двоје дише и треће се пише!
..............
- А ја сам се толико устручавала да ти кажем.
- Зашто?
- Па, било ми је некако незгодно. Нисам знала шта ћеш ти рећи? Знаш, дете је ипак обавеза, велика обавеза. Није све у томе да се дете роди. Треба га подићи, бринути се за њега, школовати и оспособити за самосталан живот. Пуно тога треба, пуно...
- Ајде молим те, немој тако размишљати. Да су тако размишљали наши родитељи, можда ми данас не би постојали. Уосталом, живот мора имати неки садржај. Човек мора нешто да ради да се о неком брине, а зар није најлепше кад човек има своју децу и брине о њима, макар колико то напорно и тешко било? Деца су живот. Кроз децу ми продужујемо наше животе и наше трајање. Једног дана када дође ред да умремо, остаће неко да нас спомене, да се зна да смо некад постојали. Уосталом, живот није ништа друго до један бескрајан низ рађања и умирања.

***
Од како је сазнао да ће постати тата Мика је једва чекао да се сусретне са Сашом, да му се похвали радосном вешћу. Намерно није хтео да му то јави телефоном, јер је сматрао да изузетно важне догађаје који нам се дешавају у животу човек човеку треба да саопшти лично и непосредно. Првом приликом позвао је Сашу да мало изађу и сврате у ресторан у центру града на чашицу разговора. Очекивао је да ће тамо бити миран и угодан амбијент. Када су ушли у салу ресторана, изгледало је да ће тако бити, али не лези враже, убрзо је стигла нека музика и почела са громогласном свирком, снажно појачаном помоћу великих звучника да уши просто нису могле издржати. Није било друге, већ да устану и потраже неко мирније место погодно за тихи разговор.
По изласку из хотела кренули су тротоаром према тргу Светозара Милетића. Размишљали су где да поново сврате. Онда се Саша сети да има легитимацију за улаз у Дом ЈНА, па је позвао Мику да оду тамо. Тако су и урадили, и заиста се нису покајали. Сала је била светла и пространа, столови чисти и уредни, прекривени белим столњацима, и што је главно, у просторији је владао мир и тишина. Било је то идеално место за опуштен и смирен разговор.
Чим су изабрали погодан сто у сали, Мика је почео своју причу:
- Саша, данас имам нешто важно да ти кажем, данас ћу ја да частим, јер за то имам озбиљан разлог. Драги мој Саша, ти не можеш ни наслутити колико сам ја ових дана узбуђен и срећан, а разлог је, слушај ме добро, разлог је што ћу ја, ако Бог да па све буде ишло како треба, убрзо постати тата.
Кад је чуо Микине речи, Саша је устао, пружио Мики руку, чврсто му стегао десницу и кратко узбуђеним гласом изговорио:
- Честитам, од свег срца ти честитам, и нека ти буде сретно.
Затим су сели, поручили пиће и наставили са разговором. Мика је испричао Саши како му је Славица саопштила да је зачела. Он га је пажљиво слушао, иако то за њега није била никаква новост, јер му је Марина још пре десет дана казала како је о свему разговарала са Славицом, али из обзира према Мики о свему томе није хтео ништа да каже, да му без везе поквари расположење.
У том часу у глави му се појавила мисао да су жене ипак неки посебан свет са својим везама и тајнама у које мушкарци, чак и када су мужеви, очеви, браћа или нека друга ближа родбина, немају приступа. С друге стране, оне желе све да занју, да ти се увуку у душу и да ти прокљују мозак, и на жалост, често у томе успевају.
И док су њих двојица скоро сами седили у пространој просторији која је у преподневним сатима скоро увек зврјала потпуно празна, мало даље од њих за два или три стола седили су још неки људи. Пошто су били прилично удаљени од њих Мика и Саша су се врло пријатно осећали у тој осамљености и миру, и прилици да разговарају, а да их при том нико не узнемирава ситним упадицама, питањима и потпитањима, што им се често дешавало при седељкама у било чијем стану, када су уз њих биле присутне и жене.
Једно, истина краће време седели су ћутке, немо и посматрали испитивачким погледом један другог. То су били они тренутци међу људима када се ћути, јер нико не зна како би започео или наставио разговор, али и кад погледи и очи говоре више од изговорених речи.
Онда је Мика тихим речима почео:
Е тако ти је то мој драги Саша. Све се деси кад за то дође време. Бог или судбина, али ето, ако све буде како треба и ја ћу имати своје дете. Нажалост, моји родитељи нису имали срећу да то дочекају, и када о томе мислим, неизмерно сам тужан. А мој покојни отац, иако је био несрећан што нема унука, увек је говорио: Све ће бити кад за то дође време.
Причали су и даље о свему и свачему, али ништа посебно, док Саша није, не знам зашто, можда је нешто испливало из његове потсвести, наставио овим речима:
Жена у кући, ма колико да је волиш, ма колико да си јој одан, увек се понаша као шпијун, увек нешто прислушкује и чим нешто сазна, одмах тркне у комшилук или подигне слушалицу, да јави пријатељици новост коју је управо сазнала. Зато сваки иоле паметан мушкарац ни својој рођеној мајци ни жени ни сестри никад неће говорити било шта у вези са својим пословима или својим пријатељима, а они вештији увек ће у фирми где раде наћи пријатељицу којој ће „у највећем поверењу“ саопштавати разне измишљене „тајне“, која ће их брзином светлости од уста до уста за трен разгласити по целој фирми. То ти је оно што кажу „радио Милева“.
Мики није било јасно због чега Саша тако прича, али није хтео да га прекида, делом из знатижеље да сазна на што то он смера и како ће цела прича на крају заврштити.
На крају је остало недоречено питање: Шта да се ради? Паметан мушкарац ће наћи за мудро да прихвати жену онаквом каква јесте, ако је лепа да ужива у њеној лепоти. Мора да схвати да жена никад не може да буде потпуно искрена, и да женски род не може да постоји без лажи. Зато је треба пустити да живи у уверењу да је она увек у праву али управљач, посебно када је у питању новац, треба увек чврсто држати у својим рукама, јер ни један мушкарац никад не може зарадити колико је жена у стању да потроши.
Ни сам не зна зашто, али поменуте мисли су му се надовезивале једна на другу и као муња у једном трену протекле кроз главу.
Када је све то изговорио Саша је одједном ућутао и са неким чудно тужним осмехом погледао Мику, одприлике тако као када се неком жели изразити саучешће или као да очекује да и он нешто каже.
При томе је, наравно, имао у виду и своју ситуацију. Иако би се по свему могло закључити да он сретно живи са Марином, познато је да нигде на свету нема истинске среће, и да је све лепо што нам се чини да постоји, у већини случајева само једна велика шарена лажа и илузија, а човек истински може да буде сретан само онолико колико је у стању да се прилагоди стању и околини која га окружује, јер је вештина живљења и постојања увек у сразмери са вештином прилагођавања и способности да се одреди права мера у односу са другим људима, а жена је скупа играчка, то се зна. О томе је давно још у старом Риму писао Петроније Арбитер у своме „Сатирикону“.

***
Кад човек нешто очекује обично се време одужи, па ипак то није био случај код Славице и Мике који су имали утисак да им време просто јури. Славица је редовни ишла на лекарске прегледе ради праћења трудноће, као и на вежбе на којима је учила како да се у току порођаја понаша, да би, када за то дође време, све протекло лакше и било мање болно. Два пута је ишла на ултразвук и сигурно је утврђено, на велику Минику радост, да ће дете које очекују бити мушко.
Са много бриге и љубави набављали су све што су мислили да је потребно за очекивану бебу. Марина и Саша су се унапред понудили да буду кумови, и већ су се договорили да приликом крштења детету дају име Небојша, зато што је Микин отац, док је био жив, изразио жељу да му се унук, ако се икада роди, тако зове. Марина која је сматрала да живот који се рађа не треба везивати за жеље покојника, није се слагала са таквим избором, али пошто је њено мишљење усамљено, убрзо је одустала.
Трудноћа је текла нормално и ускоро се очекивао пород. Све је било како треба до часа када је Славица једног јутра осетила неке болове који су могли најавити трудове, али је убрзо све престало, и изгледало нормално, док око десет сати пре подне није приметила да благо крвари. Ништа о томе није говорила Мики уз чију је помоћ припремила и сервирала ручак, али баш кад су сели да једу, одједном је осетила оштар бол у трбуху и леђима. Мика је приметио да нешто није у реду и питао је шта се дешава, али она је и даље ћутала, иако је приметила да се крварење појачало. Само је устала и отишла у купатило.
Мики је све то било сумњиво. Устао је и пришао телефону да назове лекара, али се Славица вратила из купатила, зграбила слушалицу, и није дозволила да се зове хитна. Након краћег објашњавања пристала је да назову Сашу и Марину, и они су убрзо стигли. Марина је одмах дигла слушалицу и назвала хитну, али је требало чекати око пола сата док су кола са лекаром стигла. Пошто је видео о чему се ради лекар је одмах написао упут за породилиште, сео у кола и отишао.
Како услед крварења и других околности Славицу није било могуће превести до породилишта путничким аутомобилом, требало је чекати још око сат времена да стигну амбулантна кола. Тако се Славица око осамнаест сати нашла у породилишту.
Тамо су је положили на помоћни лежај, где је лежала док је дежурна сестра прегледала здравствену књижицу и лекарски упут. Славица је већ појачано крварила, али нико на то није обраћао пажњу. Дежурни лекар се изгубио негде у болничком кругу и никако нису могли да га пронађу.
Кад су га коначно пронашли и кад је дошао, видео Славицу у јадном стању, био је врло нерасположен и љут, и понашао се крајње нељубазно, као да је баш она планирала када ће стићи у породилиште, па сада он мора да се са њом бахће.
Након краћег прегледа одлучио се за царски рез. Славица је пренешена у операциону салу где је добила анестезију, а затим се приступило операцији.
Мика је у великој бризи чеако у једном ходнику до поноћи. Болничко особље било је врло суздржано, и нико му није одговарао на питања. Чинило му се као да су се сви одједном претворили у мумије. Тек при крају су му рекли да му је жена била у великој опасности, и да је сада у шок соби. То и ништа више.

***
Ујутру када је после анестезије Славица дошла свести и повратила толико снаге да може мало померити главу, одмах је приметила да на руци нема огрлице са бројем детета. Наслутила је оно најгоре, али није хтела да верује да је њено дете изгубљено.
Када је у собу стигла сестра, сабрала је толико снаге да упита где је дете, али сестра није ништа одговорила. Само се окренула и залупила врата.
Око један сат касније дошла је визита. Било јх је читаво јато што лекара, што сестара. Гледали су је и пипкали, и нешто међусобно договарали, али она није ништа разумела. У једном трену смогла је снаге да тихо зајечи:
- Дете, где је моје дете?
Остала је без одговора. Када је визита напустила собу, једна сестра јој је пришла и тихо милостивим мајчинским гласом шапнула:
- Не брини. Сада је најважније да се опоравиш. Буди мирна и одмарај.
Кад је сестра напустила собу, Славица је остала у недоумици. Није јој било јасно шта се догодило, али је осећала да не слути на добро. Затим је осетила неку слабост и пала у чудан полусан. Није имала снаге ни да мрдне, ни да се покрене, чак ни да отвори очне капке. Чинило јој се да види неку светлост и белину, чула разговор и кораке у ходнику.
Тек касно после подне дошла је потпуно себи. Осећала је јак бол у трбуху и велику телесну слабост. Била је сама. Потпуно сама, јер у соби осим ње није било никога.
Кад је прогледала, прво што је видела био је сталак са боцом за инфузију и игла забодена у руку прилепљена фластером.
Онда је поново ушла сестра и за њом Саша и Марина. Одмах је приметила да нема Мике, и то јој је било чудно. Није јој било јасно због чега он није дошао?
Марина јој је пришла прва и нежно је пољубила. Одмах је приметила да су јој очи сузне. Саша је стајао као кип, нем, блед и озбиљан, без драга уобичајеног смешка на лицу.
Опет је питала:
- Дете, где је моје дете?
Марина није могла да се суздржи. Почела је да плаче. Славици је све постало јасно. Поново је осетила слабост и изгубила свест. Саша је у трену истрчао у ходник и позвао сестру која је у међувремену изишла. Убрзо је дошао и лекар који је Саши и Марини наредио да напусте собу.

***
Шта се у међувремену десило са Миком?
Када је Славица пребачена у операциону салу, Мика је дуго чекао у ходнику седећи на дрвеној клупи са још једним непознатим човеком. Онда су му рекли да је операција завршена, и да је Славица у шок соби. То и ништа више. На сва његова питања помоћно особље је одговарало да ће му све рећи лекари. На крају му је један мушкарац рекао да не чека даље, да напусти болницу и да дође сутра после девет сати, када буде завршена визита.
По изласку из болничког круга назвао је такси да га одвезе до стана, али целу ноћ није ока склопио. Саша га је назвао телефоном два или три пута, и он је сваки пут без обзира на своје очајно душевно стање, одговарао да је добро, да не брину, јер је знао да и Саша и Марина морају сутра на посао, и да им је потребно да се бар мало наспавају.
Сутрадан је већ око седам сати био пред болничком капијом. Дуго је чекао да га пусте у зграду. У ходнику је срео лекара који је оперисао Славицу, бојажљиво му пришао да пита како су мајка и дете, а лекар му је хладно чиновнички одговорио:
- Жену смо ти спасили. Она је у шок соби, а дете је рођено мртво.
Чувши те речи Мика се ужасно потресао, као да га је неко тешким чекићем треснуо по глави. Неколико тренутака био је при себи, а онда му се учинило као да му измиче тло испод ногу. Затим је изгубио свест, и као свећа треснуо о патос.
Убрзо су донели носила, стигла су амбулантна кола и одвезли га на психијатрију. Тамо су установили да је од претераног узбуђења добио блажи инфаркт, а од пада прелом подлактице и потрес мозга. Неколико дана био је у потпуно несвесном стању. Касније, када је дошао себи и мало се опоравио, отпустили су га из болнице и пребацили у његов стан.
После свега што је доживео Мика је сада био рушевина од човека, беспомоћан и потпуно душевно сломљен.
Ближе родбине није имао, а једини прави пријатељи били су Саша и Марина, и они су то на делу показали. Редовно су га обилазили сваког дана, набављали му храну и све друго што је било потребно. Ту је био од помоћи и њихов син Ненад, сада већ одрастао младић. И он је кад год је требало свраћао и обилазио Мику да му у случају потребе буде при руци.

***
У међувремену се и Славица опоравила, дошла кући и помирила са судбином. Иако је бол у срцу за изгубљеним дететом био претежак, а тешко болестан, скоро непокретан, Мика додатно оптерећење, она није клонула духом, већ је настојала својим радом и понашањем духовно и на сваки други начин помогне Мики да се колико је могуће опорави и врати у нормално стање. Међутим, он се након свега што се десило више никада није могао како треба опоравити, ни физички, ни духовно. У тренутцима када је са великом радошћу иако из стрепње очекивао рођење свога сина, десило му се нешто најгоре што ни у сну није очекивао. Треснуло га је то тако неочекивано и изненадно као гром из ведра неба.
Чудно је створење човек, а још је чуднија људска психа. Некад се дешава да ситан, бедан, мршав човечуљак, што би људи рекли, шака јада, боље поднесе неку невољу и покаже већу издржљивост од крупног јаког као од челика саграђеног човека који се сасвим неочекивно сруши као свећа у тренутку када се судари са каквом неочекиваном несрећом.
То се десило и са Миком који је после свега што се десило утонуо у безвољност и тугу, и више није био онај весели и разговорљиви човек који је стално измишљао и причао вицеве и разне шале, и врло често гласним необузданим смехом исказивао своју радост. Могло би се рећи да је он заборавио да се смеје, а један стари мудрац давно је рекао да сваки човек умире два пута, једном кад заборави да се смеје, а други пут кад стварно умре.
У Микино срце заувек се уселила туга. Његов живот претворио се у клупче чемера из кога није било излаза, па ипак се понекад дешавало, било је кратко¬трајних тренутака, када су његови поступци давали наде да у њему ватра живота још није сагорела, и када се могло осетити да у њему још има одлучност и да снага његове воље није потпуно угашена.
Једном приликом видео је грозно ушивен рез на Славицином телу. Свако ко би то видео, могао је помислити да поменути рез дуг преко двадесет сантиметара зашивен на свега три копче, није урадио хирург већ неки трећеразредни опанчар. Одмах је рекао Славици да неће да је гледа тако унакажену, и да ће продати стан који му је остао од родитеља, и од тога новца одвојити суму потребну за приватног хирурга пластичара, да јој то како треба среди, што је убрзо и учињено.
Врло често га је посећивао Саша да га мало забави и да му тако поправи расположење. Разговарали су о свему и свачему. Тако је Мика једном приликом рекао Саши како је Славици грозно зашивена рана после царског реза, да би на крају казао:
- Хирург који је у стању да тако нешто уради, гори је од најгоре свиње!
- Ко зна? Можда је био и пијан. ја сам чуо за једног хирурга који је био ноторни алкохоличар, и тај је само пијан могао да ради. Ако није имао у себи алкохола руке су му дрхтале, па ништа... Ко ће то све знати? Пуно тога нечасног се дешава, али се све вешто и брзо сакрије. Ко би знао, шта је истина, али тако народ прича. Знаш ону пословицу која каже, да лекарске успехе греје сунце, а неуспехе покрива земља. Ипак, ја мислим да међу лекарима и осталом медицинском особљу има доста добрих и поштених људи, и ни њима није лако. Горе им је него пацијентима, јер су присиљени да гледају разне лоповлуке, несавестан рад, а морају да ћуте. Не могу ништа против тога, а некад су силом прилика, и сами саучесници у таквом раду. Довољно да у некој медицинској установи постоји само један непоштен човек, па да цела та установа дође на лош глас.
- Нису криви лекари – настави Мика – већ друштвене прилике. Ако је лекар слабо плаћен, онда ће тешко одолети искушењу да одбије понуђени новац.
- Не ради се о томе – рече Саша мало повишеним тоном. – У питању је одгој и елементарно понашање, а свакако је важан и разлог због кога се неко определио за медицину. Има и таквих код којих је основни разлог љубав према медицини и жеља да помажу људима, али многи студирају медицину, јер знају да ће као лекари добро зарађивати, и њима је новац најважнији. Чим виде болесног човека они мисле како ће га огулити.
- Ма знам ја то добро - настави Мика. Не каже џабе народ: Чувај се адвоката, доктора и попа, јер они добро знају како ће човеку и задњи динар измаћи. Још да кажем, кад овако причамо без везе, сећам се, давно сам гледао један од првих домаћих филмова после 1945. године. У том филму разочарана жена своме мужу лекару каже: „Само добар човек може бити добар лекар!“. А где да сад, кад је новац врховни господар, можеш наћи доброг човека? Давних дана у старој Грчкој онај Диоген што је спавао у бурету ишао је неком улицом у Атини и у сред бела дана носио упаљену свећу, па кад су га питали, шта ће му свећа, он им је одговорио: Тражим поштена човека! Тако некако. Нисам ја то нигде читао, али сам чуо да се прича.
А сад да променимо тему. Испричаћу ти једну кратку причу која на свој начин говори о људској срећи. Слушај ме!
Кажу да Цигани верују да сваки човек има свога малога ђаволчића који му седи на рамену и наговара да ради што није дозвољено.
Тај мали ђаволчић зове се Караконђуле, и када га Циганин ухвати, он моли да га пусти на слободу и обећава да ће му испунити три жеље.
Циганин прво зажели да има кућу, и кућа се одмах пред њим створи. Затим Циганин пожели да има лепу младу жену, па му се и та жеља испуни. На крају пожели да има пуно новаца и пред њим се у тај час појави врећа пуна дуката.
Када је Караконђуле испунио дата обећања, Циганин га пусти из руке. У том трену Караконђуле прдне, и све што је он даровао Циганину у трену нестане.
Ето, то је та прича. И шта да кажем на крају. И ја се у неку руку осећам као онај Циганин што га је Караконђуле надмудрио. Када сам од живота највише очекивао, одједном ми се све срушило. Баш све!
Саша је пажљиво слушао Мику док је он причао, али на крају није знао шта да му каже. Знао је само да се у Микином срцу заувек угасила ватра радости и наде, и да се у будућности не може очекивати ништа добро, јер нада држи човека, храни га оптимизмом и даје му снагу да савлада највеће тешкоће и најтежу болест.

***
Саша је и даље покушавао да помогне Мики да се ослободи тешких мисли и поврати животни оптимизам. У том настојању наводио га је на разговоре о различитим интересантним темама. Насупрот томе Мика је често падао у депресију, и није имао интереса за било какав сложенији разговор, али је било и тренутака када је изгледало да се он просто пробудио из неког дубоког сна. Тада је одједном испољио спремногс за жив и полемичан разговор, када је просто изненађивао својим знањем и досетљивошћу и жељом да докаже како је он у праву.
Једном приликом кад су разговарали о Тесли и његовим изумима, и почели расправљати о томе ко је изумио радио, енергично је прекинуо Сашу, и почео са својом причом:
- Што се тиче питања ко је пронашао радио, треба поштено рећи истину. Херц који је био Немац открио је електромагнетске таласе, а Рус Попов је својом справом први на свету пренео бежичним путем електромагнетски сигнал. Тесла је измислио електронско њихало или титрајни круг комбинацијом индуктивног и капаци¬тативног отпора, и применио принцип резо¬нанције, чиме је омогућио селективност и бирање станица. После је пронађена електронска цев и још доста тога, али што ја то све теби причам, немој се увредити, када немаш појма о физици. Али кад смо већ ушли у ову причу, хоћу још нешто да ти кажем. Нешто јако важно је записао грчки историчар Херодот, али до сада је мало ко на то обратио пажњу. Он је у својој историји описао како је један обичан ковач помоћу бронзаног штита откривао на ком су месту непријатељи, који су опседали град, копали лагуме испод градских зидина. Тамо где су копали, када је штитом додирнуо тло, штит би од себе давао звук, а где нису копали није било никаквог звука, а ја мислим да се и ту ради о резонанцији. Зато сам се увек када сам размишљао о Тесли питао, да ли је он читао Херодота?
И тако је тада завршио разговор између Саше и Мике. Било је још сличних разговора о различитим темама. Једном су приликом опширно расправљали о настанку Хришћанства, при чему је Мика енергично тврдио да је Хришћанство грчки изум, и наводио неке своје аргументе. Тврдио је чак да је Рим у суштини грчки град, и да су га они и основали, позивајући се на тврдњу римског императора Флавија Клаудија Јулијана чији су списи до данас сачувани.
Саша није могао да одоли и да га не упита одакле он то све зна, на шта би Мика са поносом одговарао да је он завршио чувену Новосадску гимназију. Ону чија се зграда налази поред Владичанства, а коју је основао славни Шафарик.

***
Како је већ речено, после губитка детета и свега што се после тога дешавало Славица се бар привидно добро држала, иако се њена нарав и понашање знатно изменило. Према Мики је била пажљива и чинила колико је било могуће да му живот буде подношљивији, али је са њеног лица нестало осмеха, иако истине ради треба рећи да она ни раније није била особа са чијег је лица сијала раздраганост и ведрина која се као нека благотворна зараза шири на све који се нађу у близини такве особе.
Славица је по природи била ћудљива, увек озбиљног, да не кажем намргођеног лица, па би сваки човек који је боље не познаје, кад је први пут види, могао помислити да је због нечег тужна или лоше расположена, иако је било тренутака када се њено лице знало озарити дражесним осмехом, али се тако нешто заиста врло ретко дешавало.
Мика је осећао велику потребу да разговара са Славицом, али она за тако нешто никад није била спремна. Увек је нашла разлога да избегне сваки разговор изузев оног најнужнијег када се у уобичајеној људској комуникацији разговара о најважнијим текућим проблемима и потребама. Њих двоје уствари нису имали о чему подробније разговарати, јер су им подручја интересовања, мишљења и укуси били различити. Поред тога она је била духовно трома, нерасположена да о било чему узвишенијем мисли, а поготово да разговара. Зато је у њиховом стану владао мук и тишина која није рађала спокојство већ била узрок посебне врсте нервне напетости која трује душу, човека чини несретним, и на крају води у болест.
Како је време пролазило између Мике и Славице постепено је растао зид који их је духовно све више удаљавао. На крају је међу њима исчезла и последња трунка привлачности и блискости, и они су се осећали као два бродоломника који су се случајно нашли на једном сплаву усред бескрајне морске пучине. Живели су толерантно једно поред другога, али биз икаквих осећаја, а време је неумитно пролазило.

***
Једног дана десило се нешто што нико није очекивао, иако су сви знали да је Мика у очајном психичком стању. Могло се очекивати да га удари инфаркт или шлог, али да ће он сам дићи руку на себе, никоме није било ни на крај памети, па ипак тако се нешто десило. Искористио је прилику кад је Славица била одсутна, узео већу количину седатива, залио чашом воде и заувек заспао.
Иза себе је оставио кратко опроштајно писмо у којем је навео да никога не криви за своју судбину, захвалио Славици на свему што је чинила за њега, а и сто тако Марини и Саши. Изразио је и жељу да га сахране на гробљу у Ченеју поред његових родитеља.
Сахрани су присуствовали, такође по његовој жељи само Славица, Саша и Марина и два најближа рођака.
Дан је био облачан и тмуран. Изгледало је као да ће сваки час киша ударити као из кабла, али се то није десило. Тек повремено би пала по нека крупна кишна кап. Чинило се као да небо плаче, али некако шкрто и уздржано.

***
У близини хотела „Путник“ баш тамо где је пре више година случајно срео Мику Саша се у мноштву света на улици замало није сударио са Славицом. Она је још носила црнину и некуд је журила. Када су им се погледи сусрели, деловала је збуљено. Ни Саша није одмах знао шта да каже. За један трен гледали су се очи у очи, а затим је Саша по обичају упитао, како је, и тако је почео разговор. Пошто се у међувремену Марина често са Славицом чула телефоном, није било ништа посебно да се каже. Разговарали су тек тако да једно другом нешто кажу.
Славица је носила у руци повећу добро напуњену торбу, јер је ишла у куповину. Саша се понудио да помогне, што је она без устручавања прихватила. Ишли су полако ћутке до зграде у којој је становала. Када су били пред вратима стана, предложила му је да сврати на кафу. Убрзо се нашао у соби у којој је раније често боравио и пре него што је Славица упознала Мику. Прво што је у соби запазио била је фотографија покојног Мике у малом дрвеном оквиру поред које је стајала стаклена ваза са свежим цвећем.
Славица га је понудила да се раскомоти и седне на кауч, а затим отишла у кухињу да скува кафу. При том се нешто дуже задржала. Саша је седио и тако чекајући чуо шум воде у купатилу. Славица се очигледно туширала. Након пар минута ушла је у собу са послужавником у рукама. Донека је кафу и жестоко пиће. На себи је имала сомотни кућни огртач тамно црвене боје.
Изгледало му је све то мало чудно. Ништа му није било јасно дог га Славица није замолила да се премести са кауча на фотељу, а затим спустила роло, развука кауч и преко њега навука бели чаршаф. Саша је одмах схватио шта је на дневном реду. Устао је и окренуо Микину фотографију лицем према зиду, свукао се и легао на кауч. Убрзо се крај њега нашла и Славица...
После су обоје слатно заспали. Када се пробудио Саша, Славица је и даље спавала, и он се извукао из лежаја као какав лопов, искапио на екс чашицу са вињаком, попио кафу која се у међувремену добро охладила, на брзину обукао, изишао из стана и журним кораком кренуо кући, грозничаво размишљајући шта ће да каже Марини где се тако дуго задржао, али ништа паметно није могао смислити.

Завршено: 10. фебруар 2006.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 04 Dec 2008
  • Poruke: 4073

Čudan je završetak priče, čika Branko.
Gde je ona prava ljubav i poverenje u svoj priči?

Citat:Иако нам се свет око нас приказује као стварност, живот је у суштини само илузија.
Apsolutno ste u pravu.



offline
  • Pridružio: 28 Dec 2012
  • Poruke: 33

A koliko zaista istinske ljubavi ima u stvarnom životu?

offline
  • Pridružio: 04 Dec 2008
  • Poruke: 4073

Čika Branko,
priča je lepa, posebno, jer nosi 'šmek' nekih prošlih vremena. Opisali ste , do detalja, jedan grad, dosta istoristijskih činjenica, posebno iz umetnosti, ali dominira Vaš subjektivni stav o ženama.
Citat:Жена у кући, ма колико да је волиш, ма колико да си јој одан, увек се понаша као шпијун, увек нешто прислушкује и чим нешто сазна, одмах тркне у комшилук или подигне слушалицу, да јави пријатељици новост коју је управо сазнала. Зато сваки иоле паметан мушкарац ни својој рођеној мајци ни жени ни сестри никад неће говорити било шта у вези са својим пословима или својим пријатељима, а они вештији увек ће у фирми где раде наћи пријатељицу којој ће „у највећем поверењу“ саопштавати разне измишљене „тајне“, која ће их брзином светлости од уста до уста за трен разгласити по целој фирми. То ти је оно што кажу „радио Милева“.
Ovo je samo jedan segmnet priče gde prepoznajem lični stav.

Kakav je čovek /muškarac/ Saša?
Svoju ženu voli / rekla bih 'voli'/, ali je, prvom ukazanom prilikom, vara sa svastikom?!
Kada svastika zatrudni, Saša, kao najveća kukavica, izbegava rešavanje problema.

Životni događaji se spontano slažu u mozaik i u trenutku kada sve sluti na dobar kraj, opet je Saša taj koji je ' podlegao'.

Ako sam uspela da uhvatim emotivnu nit / priču nisam pročitala odjednom, zbog dužine i forme teksta, teška je za dugo čitanje/ Saša je bledi muškarac, sebičnjak, koji gleda samo sebe. Zadovoljava svoje telesne nagone ne obazirući se koga će, i da li će, povrediti.
Kada sitacija izmakne kontroli, veoma vešto pronalazi način da ' vruć krompir' ubaci u tuđe ruke!

Žene, iako ih opisujete iz ličnog ugla, su te koje imaju poverenje i zaista vole upravo tog takvog Sašu!
Muškarci iz priče se bore sa nekakvim svojim demonima, zar ne čika- Branko?
Citat:A koliko zaista istinske ljubavi ima u stvarnom životu?
Vi ste je opisali u priči. Zar Olja i Marina nisu istinski volele Sašu?

Stekla sam utisak da je priča lična.

offline
  • Pridružio: 28 Dec 2012
  • Poruke: 33

Razumem vaša razmišljanja i stavove, ali Vi niste mene shvatili. Ja sam opisivao realan život. Usput i odnos između muškarca i žene. Mi se ponašamo onako kako nas je stvoritelj ili priroda programirala. Svaki zdrav i mlad muškarac oseća potrebu da u telu žene pronađe zadovoljstvo. On to ne radi zato što je nevaljao, već zato što je to tako priroda odredila.Teško je biti žena sa svim onim što žensku prirodu opterećuje, ali Vi žene ne znate kako muškarci pate. Zamislite kako se danas žene izazovno oblače. Istakne grudi, skrati suknju, i kad mlad i zdrav čovek to vidi, ne može biti ravnodušan, i ako ne može da ostvari ono želi, onda teško pati,a žene se često nemilosrdne, i onda dolaze problemi..........
Nadam se da ste me razumeli. Ništa na ovom svetu nije idealno, ali život je lutrija.... mislim da vam se moja priča ipak dopala.
Veliki pozdrav,
Branko.

offline
  • Fil  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 11 Jun 2009
  • Poruke: 16586

Mozda postoji jedan segment realnosti koji bi se uklopio u ovu pricu, ali ja mislim da je malo verovatan smešak
Ispade sada da mlad i zdrav covek samo trazi sta poseksa. Kapiram da tinejdzeri tako razmisljaju, ali zreliji muskarac mora da u tome nadje neki smisao, inace nas nista ne razlikuje od zivotinja.

offline
  • Pridružio: 28 Dec 2012
  • Poruke: 33

O pomenutoj temi nema smisla polemisati sa kaluđerima.

offline
  • Fil  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 11 Jun 2009
  • Poruke: 16586

Tako mi sede brade i kose, nisam se jos zakaludjerio smešak

Ja mislio ovo ozbiljan pisac LOL

Inace, pocinio si logicku pogresku smešak
http://www.mycity.rs/Pricaonica/Logicke-pogreske.html

Sledece prozivke brisem Wink

offline
  • Pridružio: 28 Dec 2012
  • Poruke: 33

Priznajem da nisam mnogo učen čovek, ali kad pišem vodim računa da napišem nešto što će mogući čitaoc pročitati sa zadovoljstvom. U "Priči o ljubavi" nastojao sam da pored ostalog opišem zbivanja u gradu u kojem sam živeo u jednom vremenu i spomenem neke (za mene) interesante ljude koje sam u životu sretao. Onaj kome priča nije dosadna, neka je pročita do kraja, a onaj kome se ne sviđa neka potraži neku drugu priču po njegovom ukusu.

offline
  • Fil  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 11 Jun 2009
  • Poruke: 16586

Čitalac.

Znači, Neprimetna je bila u pravu kada je prokomentarisala da ima dosta ličnog u priči?

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 1318 korisnika na forumu :: 34 registrovanih, 5 sakrivenih i 1279 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: aleksmajstor, babaroga, BlekMen, Bobrock1, bojankrstc, Botovac, cemix, darios, dragoljub11987, GenZee, Georgius, havoc995, ILGromovnik, Krvava Devetka, kybonacci, ladro, ljuba, Mcdado, Mercury, Mihajlo, milenko crazy north, nemkea71, Ripanjac, RJ, ruma, Seeker, slonic_tonic, solic, srbijaiznadsvega, W123, yrraf, YU-UKI, zillbg, Čivi