offline
- Pridružio: 28 Dec 2012
- Poruke: 33
|
Бранко Мићић-Кондић
Украдена срећа
(Први део)
Има тренутака у животу који су посебни и који се не могу заборавити. У једном трену Mарија је осетила да се у њој зачео нови живот. Сама себи није веровала и већ следећег дана, када јој се пружила прилика, посетила гинеколога који је потврдио њен предосећај.
То сазнање унело је немир у њену душу. С једне стране радост коју инстиктивно осећа свака жена кад осети да ће постати мајка, а са друге брига за све оно неизвесно и непознато што прати сваку трудноћу, пород и подизање детета. И није било само то што је Марију мучило. Највећи проблем је био што она није била удата жена којој би брачна веза пружила заштиту и сигурност.
Марија је непромишљено ступила у сувише блиске односе са Сашом, младићем са којим се дуже време забављала и кога је искрено заволела, поверовала његовим речима када јој је говорио да је воли и да без ње, Марије, његов живот нема никаквог смисла. Било је нечег убедљивог у његовом гласу а цела његова личност деловала је привлачно и она се осетила слаба, није могла да се одупре његовој упорности, јер се у и њој пробудио жар љубавне чежње. Није могла да каже не, јер разум се замутио и, како то обично бива, предала се и попустила.
Сетила се да је у свом љубавном заносу много тога пропустила и начинила велику грешку, јер му никада није поставила питање, шта ће бити ако она којим случајем у једном трену остане трудна?
О томе није никад мислила, нити је са Сашом разговарала. И зато је сада у великој муци. Како ће му казати шта јој се десило и како ће се у таквој ситуацији он понашати? То није знала, и то је би¬ло оно што је највише мучило.
Више пута је од својих пријатељица чула за многе мушкарце који су, када им је девојка рекла да је у другом стању, једноставно побегли или је саветовали да абортира.
Заиста чудан је тај мушки свет. Шта све не чини да сломи срце невине девојке, удвара се, скакуће око ње и глуми финоћу, и то све траје док је не освоји и ужива у даровима њеног тела, а кад чује да је остала трудна, тек тада показује своје право лице, напушта је и бежи од обавеза.
А девојка којој се тако нешто деси, шта она да ради? Мало је оних сретница које имају разумне родитеље који су у стању да схвате њену невољу, да се помире са оним што јој се десило и да јој по¬могну у тим непријатним часовима.
Унапред је знала шта ће јој казати Mама а поготово како ће реаговати Oтац, и зато је одлучила да једно време ћути и ником ништа не говори, док не смисли нешто паметно, али дани су брзо пролазили а она није успела да нађе било какво решење. Чинило јој се да време никад није брже текло, а она није знала шта да ради.
На крају је одлучила да каже Саши шта јој се десило. Кад је то чуо он се правио невешт. Говорио је да у то не верује, да она та¬ко нешто само измишља, како би га приморала да је ожени, и на крају јој је сасвим хладно саветовао да је најпаметније да абортира. То и ништа више. Није чак ни понудио да плати гинеколога и да буде уз њу у тим тешким часовима.
Живећи тако у тешком очајању и стању из којег није видела излаз, закључила је да ће бити најбоље да оде код своје Бабе која је живела на селу, да јој све искрено исприча и замоли за савет. Учинила је то, и ако се тако може рећи, срећа јој се осмех¬нула. Стара баба Стана, која је и под старе дане била енергична и отресита али и врло разумна жена, схватила је њену несрећу и пружила помоћ и утеху. Рекла је:
- Дете драго, грдно си погрешила. Свој живот си упропастила, али ти си моја најдража унука и док је мене живе, немој се бри¬нути. Средићемо све како треба.
Марија је мислила да и Баба намерава да је одведе негде да абортира, али Баба није хтела за тако нешто ни да чује.
-Слушај дете – казала је баба Стана, и наставила – побацити, то је најједноставније, иако је то болно, и жена много ризикује, али ако ћеш мене слушати, тако нешто не долази у обзир, то је против божије воље и то би био велики грех. Боље би било да те није снашла та мука, али кад већ ниси мислила, сад је тако како је.То је наша женска судбина. Лепо је бити девојка, али то кратко траје, а ми жене смо осуђене да патимо.
Помири се са судбином и роди то дете, јер сваки побачај је неопростив грех, а оно што је најважније, треба да знаш, да жена после побачаја може остати нероткиња, и да много не мудрујемо, ако хоћеш да послушаш мој савет, дођи и живи код мене.
Слушај шта ти кажем, смири се, седи и полажи испите да завршиш тај твој факултет. То ти је сада најважније, јер са завршеним факултетом негде ћеш се запослити, бићеш свој човек и нећеш зависити ни од чије милости.
Што се тиче тога твог Саше који те је у све то увалио, морам ти казат да он није никакав ни човек ни мушкарац, и немој више да имаш било каква посла са њим, па макар он дубио на глави, не веруј му ништа. Ако ти којим случајем приђе, једноставно га отерај од себе, а после ћемо видети шта ћемо радит.
***
Пошто није имала другог избора Марија је послушала Бабу, прешла да станује код ње, а Баба је отишла њеним родитељима, казала им све отворено, како ствари стоје, и да ће она прихватити Марију да живи код ње док носи трудноћу и док не роди, и да ће се пронаћи неко решење за касније.
Маријина Mајка је кад је чула Бабине речи, горко плакала, а Oтац био бесан као да је полудио. У једном трену је рекао:
- Боже, шта сам ја доживео, да ми се кћер прокурва, да одхраним курву! Затим се обратио жени и наставио – за све си крива ти и твоје попуштање! Кад ја кажем да она сама без нас не може да иде на море и да се с бог зна с ким куца и вуца, ти кажеш, пусти је, нека се дете проведе, нека ужива док је млада. Тако је време. Све иду, па нека иде и она, да не буде изнимка. И кажеш, паметна је она, чуваће се. Е сад видиш како је паметна и како се чувала, не кажу ба¬дава стари људи да је „лакше сачувати врећу бува него младу девојку од напасти.“
***
Било како било, Марија је остала да живи код Бабе, послушала је њен савет, загрејала столицу, марљиво учила и за два месеца положила три преостала испита на факултету.
Била је задовољна, а Баба јој једном приликом успут рекла, да жена када је трудна треба да је увек добро расположена, не сме да ради тешке послове и мора избегавати велику буку и галаму, јер дете које носи у себи, све чује и осећа све што погађа жену и квари јој рас¬положење, дете све осети, и то касније утиче на његово понашање и здравље. Добро је – настави Баба - и кад трудна жена увек помало тихо певуши, јер то казује да је сретна и душевно мирна, и повољно делује на дете које носи.
Како је време пролазило, њен трбух је постепено растао тако да више није могла крити трудноћу. Због тога је све мање излазила из куће и престала да одлази на факултет, иако је имала потребу да тамо одлази због спремања дипломског испита. Марљиво је прикупљала све што јој је било потребно за тај испит. Учила је и спремала се, али је одлучила да поменути испит полаже после порода.
Њена Баба је била врло паметна жена, храбрила је и саветовала да што пре заврши факултет. Често је знала да каже:
- Учи дете моје, да то завршиш, да будеш свој човек, да не зависиш ни од кога. Ти си паметна и способна и све ће бити добро.
Бабина изрека „све ће бити добро“ са којом је она увек завршавала сваки разговор, деловала је охрабрујуће на Марију, и то је пример како некад једна паметна и добро смишљена реченица може човеку дати снагу и вратити оптимизам. Није узалуд један стари мудрац давно рекао да се у свакој изговореној речи крије велика снага, и да увек морамо добро пазити шта и како говоримо.
Време је брзо пролазило и тренутак када се могао очекивати пород брзо се приближавао. Баба је строго водила рачуна да Марија редовно иде на лекарске прегледа и потребна испитивања, а лекарски налази су показивали да је све у реду. На ултразвуку је утврђено да ће родити близанце, мушкарца и девојчицу. Сазнање да ће једно дете бити мушко, чинило јој је ипак посебну радост.
Што се тиче Саше, од њега ни трага ни гласа. Уопште се није интересовао за њу и њено стање.
Иако о томе никад није говорила, јер није имала ни прилике, она је ипак због његове равнодушности дубоко у својој души патила, јер, било како било, она је њега ипак волела. Тај млади човек са којим се упустила у интимне односе, верујући да је стварно воли, својим понашањем тешко је разочарао Марију, па ипак она није била равнодушна према њему. Желела га је, не само због детета које носи у себи, већ и зато што јој се он дубоко увукао у душу и тешка јој је била свака помисао да је са њим за увек завршено, да више никад неће бити поред ње, а још теже јој је падала на памет мисао да ће живот који је пред њом провести усамљена или са неким другим ко зна каквим човеком, јер ко једном доживи праву љубав тај не може лако да тако нешто поново доживи. Може човек поново пронаћи неку пријатну особу, и да се заљуби у њу, али то никад не може бити замена за ону љубав чији смо жар пре тога осетили и добро се зна да, што народ каже, „прва љубав заборава нема“.
И због тога су Маријини дани били неизмерно тужни, а ноћи су често биле помешане са сузама. Покушавала је да га заборави, да не мисли на њега, али бадава, никако га није могла истерати из своје главе. Зато су њене ноћи биле кошмарне и пуне очајања.
И како све дође у своје време, тако је дошло и време да се породи. Чим је добила прве трудове Баба је отрчала и замолила комшиницу да је својим колима одвезе до болнице, у чијем саставу је било и породилиште.
Пород је протекао глатко и без проблема, иако је Марија родила близанце. Након порода добро се осећала и њене бебе нису имале, колико је она знала, никаквих проблема, али трећег дана након порода медицинска сестра јој је дала две пилуле, након чега је почела осећати неку клонулост и слабост. Осећала је умор и неку чудну поспаност.
Да ствар буде сложенија, одједном су, са образложењем да се ради о превентиви против грипа, забрањене све посете, тако ни Баба није могла доћи да је посети, да бар њој каже како се осећа. Престали су јој доносити и децу на подој са некаквим мутним и њој нејасним образложењем. О чему се заправо радило она није могла да схвати. Онда јој је сестра рекла да је дошло до неке инфекције и да су деца у опасност. То је Марију јако забринуло а ноћ која је била пред њом испуњена бригом и немиром. Покушавала је заспе али једноставно није могла, јер јој је немир обузео душу и није дао да заспи. Као да је нешто ружно предосећала.
Следећег дана који минут пре визите ушла је сестра и дала јој неку инјекцију. Питала је шта је то? Сестра је одговорила да је то све у оквиру редовне процедуре, да не брине и да ће све бити у реду. Другог дана у јутро поново је дошла визита, читаво јато лекара на челу са примаријусом, и сестара које су их пратиле, и на сваки њихов миг без поговора извршавале оно што им је било наређено. Детаљно су је прегледавали неколико минута, а затим се шаптом нешто договарали. Учинило јој се да је ту било и неких студената и практиканата, и ту су им, користећи њено тело, нешто објашњавали.
Није схватала о чему се ради, али се осећала врло неугодно када је онако разголићена лежала пред непознатим људима. Мало је недостајало да врисне и почне плакати. На срећу, некако је издржала, заплакала је тек када су напустили собу у којој је она лежала.
Затим је дошло оно најгоре. На врло непримерен начин су јој саопштили да је њен синчић у међувремену умро.
- Ћеркицу смо вам спасили али дечак је, на жалост, умро.
То и ништа више. И још су јој рекли да она треба да буде сретна и задовољна што јој и девојчица није отишла у неповрат.
Била је очајна. Није знала шта да ради. Од неке муке сва се тресла. Онда је опет дошла она иста сестра и поново јој дала инјекцију, након чега је клонула и заспала.
***
Од тренутка када му је Марија рекла да је зачела, и када су се након поменутог разговора растали, Саша, колико знамо, није имао прилику да се са њом поново састане и разговара. Живео је са помешаним осећањима. У његовој глави је владао кошмар. Марија му је недостајала и узалудно је очекивао да ће му се она јавити мобилним, али никаквог позива није било. Није знао шта ће она учинити? Био је у недоумици. Осећао је грижу савести али никако није могао да одлучи да преузме одговорност и да јој понуди брак.
Сећао се угодних и пријатних дана кад су заједно лежали на песку и миловали се у сенци приморског растиња. Чинило му се као да чује свирку зрикаваца, осећа дах мора и мирис четинара. Помислио је како милује њене лепе груди и нежно додирује напупеле брадавице.
У једном трену сетио се и једне своје младалачке авантуре са једном лепом женом средњих година која га је учила љубавним вештинама, и увек казивала како жени неизмерно прија кад је мушкарац нежан и зна да је лепо милује и мази. Сетио се успут како је, док је његове руке намештала на своје груди, често говорила да су „брадавице кључићи од блаженке“. При том се благо насмешио, а онда му је у глави настао кошмар. Осећао се као наркоман јер му се у мислима све помешало.
Покушао да на то све не мисли и да потражи утеху код неке друге девојке. Имао је прилике. Неке су му се саме нудиле, али није ишло, није могао ни замислити блиску везу са неком другом женом, јер је за њега Марија ипак била нешто посебно. Он је њу на неки начин волео, и није могао замислити живот без ње.
Међутим и поред тога што је био емотивно везан за Марију, он никако није могао да донесе исправну одлуку, да призна очинство и да се са њом венча. Није могао да себе замисли као ожењеног човека ограниченог брачним обавезама и чињеницом да за њега више неће бити слободног момачког живота.
Лутао је ноћу по разним локалима и местима где се састају младићи његовог узраста. Дружио се са неким усамљеницима сличним њему. Чак је почео да се опија, и у једном часу замало није пробао дрогу.
У породици су приметили да се његово понашање променило, да у њему постоји неки немир, да слабо једе и да је телесно ослабио, да у целини нешто са њим није у реду.
Гледајући шта се дешава са њеним сином Сашина мајка је била у великој бризи и једном приликом рекла мужу да покуша да са њим разговара.
Убрзо је дошло до разговора у току којег је Саша отворено казао оцу да се нашао пред проблемом који га мучи и да не види начин како да га реши.
Кад је чуо шта све мучи Сашу отац га је отворено упитао:
- Да ли ти ту девојку заиста волиш? Ако је стварно волиш и ако осећаш да не можеш без ње, све се може врло лако и брзо ре¬шити. Ожени се са њом и проблем ће бити решен, поготово кад кажеш да си јој направио дете.
Саша је једно време ћутао док је отац стрпљиво чекао одговор, да би на крају рекао:
- Па, ја њу заиста волим, али сад не знам како да јој приђем, како да са њом разговарам, кад она више не жели да ме види.
- Ајде, немој бити будала – одговори отац – ако ти пристајеш да се са њом ожениш, и она ће пристати, и те како ће пристати, јер сигурно она према теби није равнодушна, а и куд ће сама са дететом? Да те бар мало не воли не би дозволила да јој направиш дете.
- Не знам. Нисам паметан – одговори Саша, а отац настави.
- Препусти мени, ја ћу све средити. Само пре добро о свему размисли, и немој да брљаш, јер брак је озбиљна ствар, а на путу је и дете.
Саша је ћутао, јер није знао шта да каже, а отац је осетио потребу да му помогне и ствар узме у своје руке.
***
Следећег дана у собу у којој је лежала Марија у пратњи медицинске сестре ушао је један отмен, лепо одевен старији човек. Сестра му је показала кревет на којем је она лежала.
Човек је изгледао пријатан. У руци је носио цвеће. Пришао јој је и учтиво упитао:
- Јесте ли ви Марија?
- Јесам. Шта желите?
Човек јо је пружио цвеће и наставио:
- Извините ме, немојте криво схватити. Ја сам Сашин отац. Чуо сам да сте родили двојке, дечака и девојчицу?
Гледала је у њега немо. Била је невероватно збуњена и изненађена. Није знала шта да каже.
Посматрали су се тако ћутке једно време а затим је упитала:
- Где је Саша? Због чега он није дошао?
Човек је одговорио:
- Не брините. Све ће, мислим, бити у реду. Саша једва чека да дође, да вас види, ако му ви то дозволите. Не брините, све ћемо средити. Сада је главно да се ви опоравите и напустите болницу.
Гледала је зачуђено у тог човека, и ништа јој није било јасно.
Човек је једно време стајао поред њеног кревета и после извесног оклевања рекао:
- Ја желим да вас упитам, да ли дозвољавате да вас Саша посети. Ја сам његов отац и знам да се он недолично понео према вама, али он жели да вас посети и да са вама разговара.
Слушајући његове речи, за мало што није рекла да би волела да Саша дође и да је посети, али се у једном трену сетила Бабиног савета и одговорила:
Не знам шта да кажем. Морам размислити. Нека то остане за касније.
***
Мало касније дошла је Баба да је посети, и Марија јој је све испричала. Казала је да је долазио Сашин отац и показала цвеће које јој је донео. Баба је пажљиво слушала шта јој Марија прича и на крају јој рекла да су то добре вести, и да ће, можда, све испасти добро, само да не буде лакомислена да на брзину донесе неку одлуку, па ће зато бити најбоље да се она из породилишта врати најпре у њену кућу, и ту буде са дететом, а њој , то јест баби препусти да разговара са Сашиним оцем.
Марија је послушала бабу Стану и тако поступила. После извесног времена Сашин отац је дошао у посету и разговарао са Бабом, која је у разговору са тим човеком стекла уверење да је он честит човек и да су му намере искрене и поштене. У том смислу је допустила Марији да прими Сашу. Тако је Марија пристала да јој Саша дође у посету, да се измире, и да се договоре о свему у вези венчања, ако он жели да са њом ступи у брак, а ако не мисли да је венча и узме за жену, онда уопште нема смисла да долази, и нека је остави на миру, јер он у вези детета нема никаква права, пошто се понео недолично и оставио је на цедилу кад јој је било најгоре.
***
После пар дана Марију је посетио Саша. Донео јој бомбоњеру и заиста леп букет црвених ружа. Када је ушао у собу у којој је она лежала, једно време је стајао и гледао у њу без речи, јер се збунио и једноставно није знао ни како да почне ни шта да каже. Затим је онако збуњен рекао:
- Ево, ја дошао! Како си?
Марији се тај његов наступ учинио смешан (у поверењу: мушкарци заиста понекад у женским очима изгледају јако глупави.). Гледала га је са једва приметним осмехом и рекла:
- Ајде, шта си се укипио. Дођи ближе!
Пришао је њеном кревету, ставио бомбоњеру на ноћни ормарић, дао јој у руку букет са ружама, а затим се примакао да је пољуби. Није га одбила али је равнодушно примила његов пољубац и показала му руком где да седне на кревет.
Сео је и ћутао. Није знао како да почне разговор. Смишљао је како да крене и шта да каже, али није ишло.
Тако је текло извесно време, а онда је Марија прекинула тишину и почела:
- Саша, немој да ћутиш. Реци нешто. Реци шта си одлучио да знам на чему сам.
Саша је једно време и даље ћутао а затим је као кривац несигурним гласом почео:
- Признајем да се нисам према теби понео како треба, али сам о свему дуго размишљао, и на крају закључио да не могу без тебе, и да не дужим, дошао сам да ти предложим да се венчамо и да те водим мојој кући.
У међувремену кад је медицинска сестра донела девојчицу на подој, Саша је упитао где је друго дете?
У том трену Марија је почела да плаче и тихо изговорила да су јој рекли да је друго дете изгубљено.
Кад је то чуо Саша је био ван себе. Одмах је устао, отрчао у лекарску собу да пита шта је било са дететом, али ваљаног одговора није добио. Сви су као неки аутомати одговарали да они ништа не знају, већ да сутра пита Шефа оделења.
Сутрадан су му рекли да је шеф оделења на путу. Отишао је на некакв симпозијум и да ће се вратити за око десет дана.
Када се шеф вратио, Саши је речено да дете не може видети, јер јер су његови посмртни остаци, пошто нису преузети на време, спаљени у болничком крематоријуму.
***
Након што је Марија изашла из болнице и мало се опоравила, на брзину је обављено венчање. Уствари склопљен је грађански брак а црквеног венчања и много тога лепог и свечаног, како је Марија у сновима као девојка замишљала, није било, једноставно зато што она за тако нешто није била спремна. У релативно кратком времену много тога се нагомилало у њеној глави и чинило је и душевно и телесно уморном, неспособном за сусрет и разговор са другим људима. Жарко је желела да једно време буде сама, да се среди и смири своју душу.
После венчања живот је кренуо нормалним уобичајеним током. Девојчици су дали име Милица, а у вези мушког детета које умрло у болници, Марији није било све јасно. Знала је да су јој рекли да је дете умрло, али његове посмртне остатке није нико видео, и она у мислима није могла да се са тим помири. Често је мислила на то изгубљено дете, и у њеној глави су се ројиле чудне мисли, неко осећање, нека нада као да оно и даље негде живи и да ће се једног дана изненада појавити.
Та своја размишљања држала је дубоко у својој глави и то јој није дало да се потпуно среди и смири, и због тога је у дубини своје душе била несретна, али никада о томе није разговарала са Сашом, јер јој се чинило да би за њега такав разговор могао бити бесмислен и да је он не би могао схватити.
Има у животу нешто што нам некад неда да своју душу сасвим отворимо и кажемо све што нам се у глави мота, чак и кад је у питању особа са којим би требало да будемо у најближој вези, искрени и блиски, и кажемо све што нас мучи. А што дуже држимо неку немирну мисао у глави, то она све више расте и њено дејство добија већу снагу, да би на крају изазвала нешто што би се могло назвати емоциона експлозија.
Слично се дешавало и са Сашом којему такође није било све јасно у вези са изгубљеним дететом. При том му је било посебно тешко што је његов отац желео да има унука, и ту своју жељу отворено изражавао.
Никад није ни покушао да о свему разговара са Маријом, можда и због тога што се осећао као кривац зато што није у критичним тренутцима био уз њу. Осећао је грижу савести помишљајући да је он кривац и за изгубљено дете, јер да је, кад је требало био поред ње, све би можда било другачије.
***
После порода када се опоравила, Марија је уз бригу о детету прихватила књигу, спремила се за дипломски и ускоро га положила.
Ту јој је од велике помоћи био Сашин отац, који је, кад је требало, чувао и хранио дете и помагао увек кад је требало, за разлику од Сашине мајке која се према Марији држала прилично хладно.
За разлику од Сашине мајке која је била ћутљива и сама себи довољна особа, његов отац био је пријатан и пажљив човек и Марија је више пута са њим разговарала о различитим темама па и о сумњи да је њено дете украдено.
И Сашин отац је на неки начин сумњао у то шта се уствари десило са Маријиним дететом. И њему многе ствари нису биле јасне, али никад није поверовао у могућност да је дете украдено. Једном приликом је о томе дуже разговарао са Маријом која је изразила сумњу да је њен син украден. При том је нaрочито истицала чињеницу да нико од породице није видео леш, на шта је Сашин отац одговорио, да сва тек рођена деца личе једно на друго, и да се у том случају по изгледу леша никад не може било шта исправно закључити. Могли су му показати леш било којег детета, и уверити га да је његово. И друго, крађу детета из болничке установе не може никако извршити један човек, јер да би се тако нешто остварило, ту треба читава организација у којој мора учествовати више људи. Пре свега требају постојати посредници који уговарају посао са онима којима је потребно украдено дете, а у самој болници мора бити ангажовано више особа у таквом послу. Мора постојати и нека документација о рођењу, току болести и смртном исходу. Ту су лекари, сестре, помоћно особље. Увек неко може нешто да примети, што значи да мора бити јака и добро организована група људи спремних на све, да би се крађа детета остварила, а мала је вероватноћа да тако нешто може да постоји а да се кад тад не открије.
***
После положеног дипломског испита, Марија је настојала да се запосли. Конкурисала је на више места, али иако је у току студија имала добре оцене, нигде није била примљена. Позивали су је на разговоре, али све је било узалуд. Ипак после годину дана узалудног настојањa да се запосли, у једном трену кад је већ изгубила сваку наду, срећа јој се осмехнула. У једној фирми била је примљена на пробни рад од шест месеци. У току рада је стекла утисак да су шефови са њом задовољни и надала се сталном запослењу. Неколико дана пре истека пробног рока изненада је персоналац позвао на разговор у току којег јој је поред осталог рекао:
- Обавештен сам да је ваш шеф задовољан са вашим радом. Предложио је да вас примимо у стални радни однос, и то се може остварити само уз један услов, односно ако сте сигурни да више нећете рађати децу.
Кад је то чула Марија се запрепастила. Није знала шта да каже, али се убрзо снашла и након пар тренутака рекла:
- Не разумем због чега постављате такав услов, али сигурно немам намеру да рађам. Доста проблема имам и са једним дететом.
Персоналац је затим наставио:
- Добро је кад сте тако одлучили. Засноваћемо са вама стални радни однос, али вам морам нешто објаснити. Ми као и свака друга фирма морамо мислити на профит, а тога нема ако све исправно не функционише, а да би све ишло како треба, свако мора без прекида обављати свој посао. Замислите сада ситуацију, ми вас примимо у стални радни однос, рачунамо на ваше учешће у раду, а ви једног дана кажете, гравидна сам, морам на боловање које ће дуже времена потрајати. При том ваше радно место остаје упражњено, а ми морамо тражити неког ко ће вас заменити, и ту настају компликације, разумете, то онда рађа проблеме. Неки нам приговарају да то што радимо није хумано, али нико неће да размишља о томе, шта да ми радимо кад нека жена оде на породиљско боловање...
Ипак после тог разговора Марија је била примљена у стални радни однос,и живот је кренуо својим монотоним током. Следило је како то већ иде, све на брзину. Поред рада у фирми обављала је и све кућне послове. Кувала је, прала, спремала кућу, водила рачуна о детету и свему другом што пада на терет једне .
Рано устајање, одлазак на посао, саобраћајне гужве, рад у предузећу, повратак у стан, набављање намирница, а кад стигне кући, припрема хране, брига и детету, прање веша, спремање у стану и ко зна шта још. Толико посла да човек нема времена да на било шта друго мисли, али Марија је ипак повремено мислила на своје изгубљено дете, и зато је често била тужна. Једина сретна околност је била што су Сашина родитељи преузели на се бригу око чувања девојчице док је она била на послу.
Саша јој је колико је могао помагао. Набављао је неке намирнице, водио дете у обданиште и лекару, када је то било потребно. Хтео је да јој помогне код припремања хране и да пере посуђе, али му она није то дозволила.
***
Марија је у међувремену поново зачела и сви су желели и надали се да ће дете бити мушко, али судбина је тако хтела, да се поново роди девојчица – мала Љиљана.
Касније је на изричито Сашино настојање Марија поново зачела. Преглед ултразвуком је на општу радост показао да ће дете бити мушко, али десило се нешто што нико није очекивао. У току порођаја дошло је до компликација и дете је рођено мртво. Марија у том погледу баш није имала среће.
Било је проблема и у фирми где је радила. Кад су приметили да је трудна, очекивала је да ће добити отказ, али пошто се у протеклом времену у фирми доказала као вредна особа и добар познаваоц своје струке, на крају су одлучили да је задрже.
Након порода и свега што је то пратило, лекар јој је саветовао да добро пази и да у будуће избегава трудноћу, јер би тиме могла озбиљно угрозити свој живот.
***
Када је у питању брак и заједница између мушкарца и жене увек морамо имати у виду две фазе. Прва, када се они упознавају и настоје приближити једно другоме. У том раздобљу свог живота сваки партнер прикрива своје мане и настоји да се прикаже у што бољем светлу. Младићи су према својим девојкама услужни и пажљиви, а девојке, иако су некад јогунасте и тврдоглаве, настоје да се прикажу што је могуће привлачније, и чине све да у погледу уредности и понашања оставе што бољи утисак.
И све то траје до оног часа када дође до склапања брака, након чега долази до опуштања, па полако, корак по корак неке наше не баш повољне особине полако испливавају на површину и долазе до изражаја, и како време пролази, све се више сусрећемо са питањем, да ли је особа са којом смо одлучили да поделимо живот она права? Колико су наше нарави подударне и колико се међусобно разумемо? И тада прилично често увиђамо да није све баш онако како смо у почетку замишљали, и црв сумње и неповерења почиње да ради, да нас полако грицка и тако нас чини незадовољним и мање или више разочараним.
Слично се десило и са Маријом. За време док су се као младић и девојка забављали, Саша је изгледао духовит и волео да о свему занимљиво прича, а Марија га је са одушевљењем слушала. Дивила се његовом знању и способности да на сваки проблем брзо нађе прави одговор, тим више што је он њој вешто повлађивао и онда када она није била у праву.
Међутим, након ступања у брак Саша је постепено постао ћутљив човек кога много тога није интесовало. Није био одбојан и груб. Често је знао и да јој помогне код кућних послова, али је увео обичај да после ручка, док она спрема кухињу и пере суђе обавезно легне на кауч и чита новине, све док га не ухвати сан, а онда би тако лежао на каучу покривен новинама које би му испале из руку, а када би се пробудио, било би то око пет сати по подне, обично би рекао како би му сад пријала једна кафа.
Марија је знала шта он очекује и да јој ништа не каже. Припремила би кафу коју би заједно обично ћутке попили. Хтела је некад да са њим разговара, да га нешто упита, да са њим расправља, али је његов одговор по правилу био да је тренутно нешто уморан и да то остави за сутра, и тако је на сличан начин све ишло у недоглед.
Много проблема, много тога што би требало да се каже и да се разговара, али спремности за било какав опширнији разговор никада није било, и Марија је све више осећала да је избрала погрешног партнера поред кога се, иако формално у браку, осећа усамљена.
Међутим, Сашин отац био је сушта противречност своме сину. Тај човек је волео разговор и знао да лепо и занимљиво прича. И он се поред своје жене која је била ћутљива и врло често лоше расположена, осећао усамљен и био му је потребан неко са ким би могао лепо разговарати. И тако су се Марија и Сашин отац зближили. Она је њему увек, када би дошао у њихове просторије, скувала кафу и лепо га послужила, а он је често за узврат учинио нешто за њену децу. Чувао их кад је требало, облачио и на разне начине забављао, што га је чинило задовољним, јер је као деда волео своје унуке.
Увек када би дошао било је бар мало времена за разговор. Стари деда је причао а Марија га је пажљиво слушала. Стрoго је водила рачуна да му у току разговора не упада у реч и увек га је пустила да до краја исприча оно што је замислио.
Поред осталог деда је излагао и неке своје теорије о међуљудским односима и комуникацији међу људима, највероватније што је и он лично имао таквих проблема. Истицао је да неки људи проведу цели живот у заједници а да се при том никад потпуно не упознају. Насупрот томе они често између себе саграде неку преграду, неки „психички зид“ који им не дозвољава да се истински зближе, да се потпуно отворе једно према другом, да буду до крајности искрени, да се осете као једно биће, а то је оно што сваку везу између мушкарца и жене чини трајном и нераскидивом, али то ипак ретко кад успева. Тако се дешава да један пар годинама живи заједно, дели добро и зло, а ипак свако за себе живи неким својим скривеним посебним животом, држећи у глави нешто само своје, и не може поднети да му се у то неко меша.
Говорио је и о томе да велики број људи и жена нису уопште способни за прави разговор, јер нису у стању да потпуно отворе душу и једно другом у потпуности искажу своја осећања и тако, иако често добар део живота проведу заједно, у духовном смислу остану странци, јер се цела комуникација и сав разговор своди само на дневне бриге, проблеме и послове. Говори се о јелу, раду, новцу, школи, болести и свему другом што прати живот сваког дана, али се ретко или скоро никако не нађе времена за разговор и измену мисли и осећања и ономе што је дубоко у нама, и тек кад нам неко од сродника умре и када његова књига буде заувек затворена, дешава се да осетимо да је било много тога о чему смо могли и требали разговарати, а што смо за увек пропустили.
Просто је несхватљиво колико би људи били сретнији и успешнији и колико би се неспоразума могло избећи када би знали наћи бар мало времена за искрен и смирен разговор, без обзира да ли се ради о мужу и жени или су у питању родитељи и деца или људи уопште.
Људи могу имати и противречна мишљења, и не морају се у свему слагати, али могу о свему толерантно и мирно разговарати. Ако им се ставови по одређеном питању подударају, све је у реду, али ако се не слажу, не морају се свађати. Иначе је нормално да поједини људи имају различита мишљења, и наопако би било када би сви људи исто мислили.
Тако је причао стари деда, то јест Сашин отац док га је Марија пажљиво слушала и повремено размишљала о томе шта се заправо крије иза његове приче. Да ли је то само говор старога човека који на тај начин покушава да искаже своје богато животно искуство, или је то његово лично јадање у вези односа са његовом женом или начин на који он њу, Марију, жели индиректно упутити којим путем треба ићи да би се као личност потпуније разумела са Сашом?
Но, било како било, дедина прича је у сваком случају за Марију била занимљива, јер је и она као личност осећала потребу за разговором, чак и онда када је одређен разговор више личио на монолог него на двосмеран равноправан разговор који у ствари и јесте оно што се може назвати правим разговором.
Но, било како било, Марију није могло ништа одвратити од једне мисли која јој је непрестално била у глави. Она је непрекидно мислила на своје изгубљено дете, живела је, рекло би се у некој, неразумној нади да њено дете ипак негде постоји и да ће једног дана имати прилику да га види, иако је и она сама сматрала, да су таква размишљања несхватљива, било је нешто у њеној глави, нека виша сила, нешто као предосећање да ће се то ипак једног дана остварати. Сама себе је убеђивала да је такво размишљање чиста варка, али је у њој постојало нешто јаче од њеног разума и њене воље, и то јаче није јој дозвољавало да једном престане мислити на тај трагични губитак и да се једном душевно смири. Међутим, није ишло, није могла да се одупре тим присилним мислима, и она и даље није имала мира, и даље је саму себе мучила, и даље је патила.
***
Што се тиче живота са Сашом у Маријином бићу су се мешала чудна осећања. Њихов живот је гледано са стране изгледао прилично складан. Саша је према њој био пажљив, бринуо се за породицу, никуд није ишао без ње, али у Маријиној души је постојао црв. Она никако није могла да заборави оне тренутке када му је казала да је трудна, како се он недолично према њој понео.
Никад га није одбила од себе али траума коју је носила у својој души није јој дозволила да се опусти и да осети задовољство у односу са Сашом. Подавала му се чисто механички као неки робот лишена сваког осећања. Све то је чинила као неку обавезу и дужност на коју по њеном схватању жена треба да пристане да би задовољила и сачувала свога мужа. Добро је знала да су сви мушкарци кварљива роба, и да ће уколико га она одбије од себе, лако наћи неку другу која ће га утешити. Хтела је да сачува брак и породицу, не зато што је она поред Саше била сретна, већ првенствено због деце. И чинила је то као неки роб без гунђања и приговора.
У почетку је мислила да је то само привремено стање и да ће, како време пролази, и то да се среди и да ће се њено стање нормализовати, да ће се ипак у једном часу у њој пробудити жена која ће у блискости са својим мужем осетити уживање и радост, али време је пролазило а тако нешто се није остварило а Марија је зато у дубини свога бића била неизмерно тужна.
Заиста је тешко схватити како некад трауме које нам се десе у животу остављају у нашем бићу неизбрисив траг који нам не доз¬вољава да остваримо истинску срећу чак и кад ми то жарко желимо, да по сваку цену избришемо непријатне догађаје из прошлости који нам трују душу и не дозвољавају да делимо радост са онима који су нам најближи.....
Али, шта је ту је. Некако се мора живети и своје понашање прилагођавати стварности у којој живиш.
И Саша је приметио њену равнодушност. Сметало му је али никад није са њом о томе отворено разговарао, иако га је њено понашање чинило несретним, јер у сваком нормалном мушкарцу постоји потреба да осети да и жена у додиру са њим осећа задовољство. Уствари сваком мушкарцу поред жеље за телесном насладом живи и потреба да се докаже као успешан мужјак који је способан да жену задовољи и учини сретном, па ако осети да је жена поред њега равнодушна, почиње сумњати у себе и настојати да се докаже као успешан мужјак на другој страни. Но, било како било, Саша никад није долазио у такво искушење.
***
Зли језици кажу да две младе жене кад се састану врло често оговарају своје мужеве. Слично је било са Маријом и њеном притељицом Иреном. Њих две су се упознале у фирми, па и поред тога што доста времена проведу заједно на радном месту, и ту имају прилику за разговор, оне повремено долазе једна другој у посету, обично кад је муж на путу или кад није код куће. Марија је већ одавно испричала Ирени све што нам је познато о Саши, а Ирена јој је више пута знала рећи:
- Разумем те потпуно и знам да ти он иде на живце. Некад си га волела а сад ти је досадан, и то је нормално, јер се у браку муж и жена временом засите, и тада нестаје чежње и привлачности, па све постаје досадно, али ти си ипак у неку руку сретна, јер он теби хоће да помогне, а мој баш ништа. Чим дође кући одмах се извали у фотељу или легне на кауч. И само гледа где ће шта појест. Стално једе, стално нешто мљацка, он ни на шта друго не мисли, него на храну, секс и футбал. Кад се наједе одмах на кауч. Тамо се извали, укључи телевизор и гледа неку утакмицу.
Удебљо се преко сваке мере. Трбух му је одвратан, ја мислим да нема ништа одбојније од великог трбуха, било да се ради о жени или мушкарцу, а он се развалио, и кад легне на кауч, кад га погледам, потсећа ме на нилског коња.
А можеш замислити кад ми такав тежак и тронтав дође у кревет и тако то.....
- И буде ли ишта.......? - знатижељно упита Марија.
- Ма, јок. Шта има да да буде? Цели дан лоче пиво и на крају ништа. Тотални промашај. Ништа, ама баш ништа, и на крају заспе, а кад спава ужасно хрче, хрче ко трактор.......
Слушајући Ирену, Марија није ништа рекла, већ се благо насмешила и у себи помислила:
- Да је теби мој Саша који ме не оставља на миру баш ни један дан, брзо би ти све у кревету досадило.
Затим је Ирени рекла да је њена прича не чуди, јер је познато да су у том смислу сви мушкарци ужасно напасни и себични и само мисле да њима буде лепо, а за жену много не брину, али, ето, она има срећу да је њен Саша врло пажљив и нежан, и да та његова нежност за њу много значи.
Говорећи то одједном се у мислима вратила у своје девојачко време када се забављала са Сашом и сетила како је он њу миловао и мазио, све док је није успео придобити за своје намере. Сетила је како јој је нежно миловао груди и љубио свуда по телу. Нежно прстима додиривао њене напупеле брадавице, лискао их језиком, љубио и мазно говорио како изгледају као ружини пупољци који тек што нису процветали. Док је тако размишљала у једном трену јој се учинило као да се поново вратила у то време, и као да јој је нека струја пролетила кроз тело, сва се најежила од неке чудне сласти коју је за тренутак осетила тако интензивно да је једва успела да се савлада да не пусти неки неконтролисани глас из себе.
Ирена је приметила да се са Маријом нешто чудно догађа, па јој је мало повишеним тоном рекла:
Еј ти, шта је то са тобом, ти као да ниси овде присутна?
Марија, је за трен дошла себи, и одговорила, како јој се нешто у глави смутило, осетила неки, бол, али на срећу, сада је све у реду, нормално, без проблема.
И тако се завршио део разговора у којем су Марија и Ирена оговарале своје мужеве, а затим су прешли на другу тему, кухињу и женске послове.
- Мене највише смори то несретно кување – рече Марија и настави – уствари мени није тешко да кувам, али често немам идеје шта, на пример, одређеног дана да припремим, и кад упитам Сашу он неће о том да разговара, већ ми каже, кувај шта хоћеш, само немој мене да питаш!
- Знаш – настави Ирена, ту много грешиш, јер ја сам једном чула од једне старије жене да је најбољи начин да отераш мужа од себе, ако га сваког дана питаш шта ћеш кувати, и када дође мало касније кући, да га питаш где је био? Жена која тако ради, може се сигурно надати да ће јој муж једног лепог дана дићи сидро и потражити утеху на другој страни. Има ствари који мушкарци не подносе, знаш!
Не смеш да га оптерећујеш непотребним стварима и не чини ништа што би код њега могло изазвати осећај губитка слободе, јер мушкарци су као ждребад. Кад осете да су везани, да их жена контролише, да им је ускраћена слобода, они хрле да је поново придобију. Женска мудрост се састоји у томе да испољиш равнодушност, као да ти није стало до њега, и баш те брига куда он иде, јер тада се у њему буди осећај да те може изгубити, па онда он постаје љубоморан и стално дежура код куће. Знаш, односи у браку су велика игра, вееелиикааа игра, кад ти кажем...
- Па ја га питам са жељом да му угодим, да начиним ручак или вечеру онако како он воли. Зато га питам.
- Грешиш, дебело грешиш. Ништа га не питај, већ спреми шта ти падне на памет, а ако приметиш да му неко јело не прија, немој то више припремати. Ако ти нешто волиш, а њему не одговара, нико ти не смета да припремиш себи оно што волиш, а за њега посебно шта знаш да му прија.
Е, онда би требала да кувам сарму сваки дан, и да ми цела кућа базди на купус...
И тако се са мало хумора заврши цела прича.
***
У међувремену Сашин отац је изненада умро и није доживио срећу да види унука који би био наставак породичне лозе.
Суочен са постојећим политичким и економским стањем у земљи пре око годину дана пао је у тешку депресију, али пошто је спадао у ону врсту људи који немају обичај да се жале и својим проблемима оптерећују друге, своју муку и тешко разочарање носио је дубоко у својој души, и то га је докусурило, јер човек да би се ослободио негативних мисли треба да их на неки начин искаже, да их избаци из своје главе, да се растерети. То му дође нешто слично као сигурносни вентилу парном котлу који у критичном тренутку испусти вишак паре и тако спречи експлозију. Нажалост Сашин отац није био у стању да пронађе начин за душевно растерећење и десило се шта се десило.
Његов неочекивани одлазак највише је погодио Марију, јер после њега у кући није било никог са ким би сe могла бар мало испричати, а истине ради, треба рећи није више било ни брижног деде који се са великом пажњом, кад је требало, старао о деци.
Саша је био у великој жалости због губитка свога оца, и постао још ћутљивији, а Марија се у таквој ситуацији осећала све више усамљеном, јер је Сашина мама била неко чудно мрзовољно биће, довољна сама себи и, које је, што би народ рекао, до подне мрзела саму себе а после подне цео свет“.
Старија кћер Милица већ се задевојчила и поред школе имала своје друштво, а млађа, Љиљана је ишла у основну школу. И њих две, уосталом као и већина друге деце обраћали су се родитељима углавном кад им је нешто требало, док су слободно време најрађе проводиле са својим вршњацима
Године су пролазиле уобичајеним током испуњене свакодневним животним бригама.
У земљи је дошло до политичког превирања које је убрзо прерасло у ратне сукобе. На дневном реду су биле разне несташице да би на крају дошло до страховите инфлације. Како су преживели то тешко време сами нису знали и сами су се себи чудили. Једина светла тачка у тој мутној ситуацији је чињеница да су захваљујући инфлацији успели да откупе стан по врло повољним условима.
После је дошло до политичких промена које су обећавале велику наду и очекивање да ће будућност донети бољи живот и веће зараде, али како је време пролазило економска ситуација се погоршавала и живот је постајао све тежи и тежи.
На ред је дошла и приватизација која у већини фирми запосленима није донела никакво добро, већ још ниже плате и бројне отказе.Тако је и Сашина фирма, која је раније добро пословала, након приватизације отишла у пропаст. Запослени месецима нису примали никакве плате, а морало се од нечег живети, и сви су у породици сада живели само од Маријине плате, јер је она имала срећу да се запосли у државној установи, где није било отказа и где су плате још биле редовне.
Немогућа економска ситуација у којој се Саша нашао била је узрок погоршања његовог здравственог стања. Одједном је почео осећати неку чудну главобољу и вртоглавицу. Кад је отишао лекару, установљено је да има знатно повишен притисак. То сазнање деловало је на њега крајње неповољно, и његово стање се још више погоршало.
Покушао је да оствари инвалидску пензију, и да себи осигура било какав редовни месечни доходак, али није ишло јер није имао довољно новаца да подмаже лекарску Комисију.
Након што је Маријина Баба умрла, остала је празна кућа на селу, велика башта и воћњак, о коме се дуго времена мало водило рачуна. Онда су се одједном сетили да би било добро да у башти гаје поврће, и то их је спасило у данима највеће кризе. Саша је повремено у фирми узимао слободне дане (није их било тешко добити, јер ионако нико ништа није радио), и ишао у село да обрађује земљу.Тако су имали свој кромпир, купус, лук, боранију и други зелениш, и нису морали куповати на пијаци, где је све било превише скупо.
Стари људи кажу да свако зло има и своје добро. Тако је рад у башти и боравак у природи повољно утицао на Сашино здравствено стање. После рада у башти боље је спавао и био мање нервозан, што је за Марију значило знатно олакшање.
Међутим, материјалне бриге нису престајале. Милица је била пред матуром, па је требало мислити и на издатке за прославу матуре и планирану ђачку екскурзију у иностранство. Био је то значајан издатак, и Марија једном приликом рекла:
- Знам да ће јој бити тешко ако не иде, али кад немамо новца, не мора ићи, и готова ствар! Шта ћемо јести ако њој дамо толики новац за екскурзију?
Саша се није сложио са Маријом и рекао да кад ос¬тала деца иду, ни она не треба да буде изнимка, и после неколико дана про¬дао кола, па је са тим новцем подмирен трошак за екскурзију и ма¬турско вече, а оно што је преостало остављено је у кућни буџет за плаћање заосталих рачуна за струју, воду и друге комуналије.
После извесног времена Саша је рекао Марији:
- Шта ће нам викендица, кад имамо Бабину кућу у селу. Тако је отишла и викендица. Продали су је прилично јефтино, јер није било купца који би платио колико је заиста вредела.
Новац од викендице су претворили у евре и ставили у банку, и после сваког месеца помало трошили, и тако на једвите јаде састављали крај са крајем.
Време је некако пролазило а животни услови су били све тежи и тежи, и то је био један од разлога што је Саша имао све више здравствених проблема.
Дошло је време да се не може без лекара, али и време када онај који нема новаца нема много наде да ће му званична медицина помоћи, јер се већина лекара острвила, па кад види болесног човека, не мисли како ће га излечити већ само како да му извуче новац. Кад одеш у поликлинику код специјалисте, тамо су увек велике гужве и дуготрајно чекање. Уствари све је намештено тако, да немаш другог избора, већ да идеш у неку приватну амбуланту, где ради исти лекар као и у поли¬клиници, и где се све обави брзо али мораш масно платити, али и ту немаш никакве користи, осим што ти каже да си болестан, а то си знао и сам да не идеш лекару.
Ипак саша је одлучио да једног дана посети свог лекара опште праксе који је био добар и савестан човек. Отишао је у амбуланту, али га лекар није могао примити, јер преглед није био заказан, и вратио се кући необављена посла.
Пошто му је речено да се заказивање обавља телефоном (како да закажу они који немају телефона?) Саша је назвао некакав Кол-центар. Телефон је звонио, али нико није дизао слушалицу. Ипак након трећег покушаја добио је везу. Јавио се пријатан женски глас који му је саопштио да ће лекар бити слободан тек следеће недеље и предложио време прегледа, што је Саша, немајући другог избора, прихватио.
Коначно, након неколико дана Саша је успео да посети свога лекара. Био је то један сасвим пристојан човек средњих година. Лепо га је примио, саслушао до краја, измерио крвни присак и на крају дао упуство за специјалисту. Све је било врло коректно и у најбољем реду.
Сутрадан је Саша отишао у Поликлинику на преглед код специјалисте, али опет није био примљен. И ту је било потребно зака¬зивање прегледа. Надлежна сестра му је дала један папирић са бројем телефона и рекла да је сада листа попуњена, и да се јави првог дана следећег месеца на назначени телефонски број, и тако закаже преглед.
Требало чекати двадесет дана, али дошао је и тај дан. Саша назвао поменути телефонски број. Телефон је звонио, али није било никог да дигне слушалицу. Скоро цели један сат Саша је покушавао да добије везу. Увек се јављао сигнал који је давао знак да је веза слободна, али нико није дизао слушалицу. Након одређеног времена, видно изнервиран, одлучио је да више узалуд не окреће бројчаник на телефону, већ да поново оде у Поликлинику, што је следећег дана и учинио.
Обратио се надлежној сестри која му је рекла да је он требао преглед заказати телефоном, таква је, каже, процедура, и она ту ништа не може. Мораће да чека следећи месец, јер је листа попуњена.
Видно изнервиран Саша се обраћа „Правнику за заштиту права пацијената“. Примила га је једна жена средњих година, која је, након што га је пажљиво саслушала, телефоном назвала оделење на којем је Саша требао бити прегледан. Након разговора, љубазно му је рекла да иде назад тамо, и да се јави Шефу оделења, и са њим разговара.
Када се тамо појавио Саша је рекао сестри да му је Правница за заштиту права пацијената рекла да потражи Шефа оделења и да са њим разговара, сестра је рекла да је Шеф заузет, али нема проблема, јер ће она сада њега убацити у списак, па да на преглед дође следећег дана.
Такав поступак је Саши изгледао чудан, али пошто није хтео да прави проблеме, примио је речено к знању, и сутра дошао на преглед.
Заказан је био за 9 сати али је на преглед који је трајао непуна два минута, стигао тек у 11 часова. Надлежни лекар је само бацио поглед на упут и рекао да треба обавити преглед ултра¬зву¬ком, што је значило да мора поново заказивати преглед код лекара опште праксе, ићи код дотичног лекара, и са упутницом поново ићи на заказивање прегледа ултразвуком, затим чекати најмање месец дана на тај преглед, па онда заказати преглед код специјалисте и тако даље и тако даље...
Суочен са насталим проблемом Саша је одлучио да на ултразвучни преглед иде приватно. Упитао је Специјалисту да ли он може да му препоручи некога приватника за ултразвук. Тек што је то изговорио, специјалиста отвори фијоку и узе посетницу. Тури му у руке и рече да да истог дана у одређено време дође код њега на преглед.
И шта се десило? Преглед је обављен истог дана, и то експресно, опет за само два минута. Када је изишао из ординације и пришао секретарици да му да налаз, речено му је да преглед кошта 3000 динара. Није му баш било право, али је платио, узео налаз и дошао кући као посран голуб, олакшан за 3000 динара, што у реалном смислу и нису велике паре, али је то износ од 10% његове, за постојећу скупоћу, мршаве пензије.
Никакве, ама баш никакве користи од поменуте процедуре није било, није добио ни лека ни упута шта даље да ради, већ само савет да дође на ултразвук након шест месеци.
Онако озлојеђен рече Марији:
- Сад ми је јасно зашто су онолике гужве у Поликлиници. То су организоване гужве, смишљене са циљем да се пацијенти на индиректан начин присиле да траже помоћ у приватним амбулантама у којима раде лекари који ординирају и у Поликлиници. То је нешто јако прљаво, али то је наша стварност.
Затим је наставио:
- Након овога личног искуства сада ти заиста верујем, кад ти мислиш да је наше дете украдено. Поквареност у друштву је узела толико маха да људи у грабежу за новцем заиста немају никаквих обзира, да су на све спремни, и кажем ти, да си ти била у праву.
- Нисам ја била у праву само по питању нашег украденог детета, и у много других случајева ја сам била у праву, само ти то никад ниси хтео да признаш, јер сте ви сви мушкарци пуни себе. Мислите да сте ви паметнији, а жене су за вас само глупаче које треба да раде у фирми, да кувају, перу и спремају, када се врате кући, и на крају да иду са вама у кревет и да глуме како им је онако уморним јако лепо, и да вам на крају рађају и подижу децу.
- Ајде, бога ти Марија, немој сад да ми набрајаш као неки поп, ја ти кажем оно што мислим да је истина, а ти сад нашла да ми причаш причу, а сама видиш како сам уморан и лоше расположен.
- Кажеш да си уморан и лоше расположен, па ајде да те ја сада позовем у кревет, да видим какво би било то твоје расположење. Знам сигурно да не би био ни уморан ни лоше расположен, а и твоја болест би се прилично средила.
- Да ли се шалиш или озбиљно мислиш?
- Наравно да се шалим. Видиш да спремам сто да поставим ручак. Сад ће деца из школе. Само што нису дошли.
- Значи, опет се завитлаваш са мном?
- Не завитлавам се, али знаш да су ту деца.....
- Е, па кад смо отворили ту тему, да ти испричам један виц. Можда ће те мало насмејати.
- Причај, ако није дуг. Само брзо. Пожури.
- Ево укратко: Био један један релативно млади брачни пар, па наумили тако нешто да раде, а у стану мали синчић. И шта ће, не могу пред њим. Онда се тата сети и каже малом да оде на терасу да мало погледа шта се дешава вани на улици?
Син оде на терасу и ћути, а тата да провери да ли је син заиста на тераси, гласно га упита, шта се дешава напољу, и на суседним терасама?
Син укратко одговори:
- Ништа се не дешава. Само је мали Ђокица на тераси, и његови раде оно исто као и ви!
- Виц је добар, иако није нешто нарочито, али Саша – настави Марија – ти си изгледа стално опседнут са сексом, ти стално мислиш на то. Пoкушај наћи неки други садржај у животу. Ето на пример, телевизија, погледај неки леп филм и тако то....
- Телевизију? Да гледам телевизију? Па шта има тамо? Да слушам неке мудросере како се олакшавају, или оне безвезне криминалне филмове, где ни један кадар не може проћи без неког убиства, где се стално пуца, убија, а што се тиче секса, па цела телевизија је уствари један велики општедруштвени секс. Погледај само ону страну серију у којој човек њушкајући као пас, на основу мириса утврђује да ли је жена невина, или како оне даме у минићима и прекрштеним ногама излажу своја батаке. Е, баш у вези тога имам једну причу.
Ево је:
Гледао човек телевизију, кад тамо на екрану нека рецимо „дама“ у минићу села у фотељу, прекрстила ноге, изложила батаке, па прича ли прича. А минић кратак, па се голи батаци добро виде, а чово то гледа и слади се као мачак на џигерицу. И све би било у реду да то није видела његова жена, и одмах искључила телевизор. Видећи шта му жена уради, човек повиче:
- Ама жено шта ми то радиш, пусти ме да гледам телевизију!
А жена му одговори:
- Знам ја шта ти гледаш. Е да знаш, док јер мене живе, то ти нећеш гледати!
Човек устане, укључи телевизор, а жена га поново угаси. И тако то ишло два три пута, док се жена није сетила како да реши проблем. Узела неке новине и селотејп, прекрила доњи део екрана и рекла:
-Е сад гледај ову горњу половину колико хоћеш!
И тако се прича завршила.
***
Тешко болесна стара жена лежала је у кревету без наде у опоравак и размишљала о свом протеклом животу, о свему и лепом и ружном што јој се у прошлости догодило. У једном трену сетила се једног свога великог греха. Сетила се да је пре много година била саучесник у крађи детета. Радила је у породилишту као болничарка, и тада се то десило.
Осећала је грижу савести, па иако је целог живота била атеист и никад није ишла у цркву, одједном је одлучила да се исповеди.
Замолила је рођаку да јој позове надлежног свештеника, али он кад је видео да није уписана у књигу верника, и није плаћала парохиал (црквену чланарину), није хтео тек тако да дође, већ је тражио да му плати 200 евра за долазак и исповед. Пошто жена није имала новца да то плати, млади поп није хтео да дође, и она се није могла исповедити. Осећала је тежину свога греха као неку тешку мору, па је и даље је имала жељу и потребу да се исповеди пред свештеником.
Видећи каква је ситуација, њена рођака одлучи да колима оде у село код једног старог доброћудног попе, и да га замоли да дође, да га она довезе колима до жене која је желела да се исповеди.
Замишљено, учињено, и тако је поменута рођака једног дана посетила тог пријатнога човека.
Кад је дошла код њега, поп је позове у кућу која је била одмах поред цркве, угости слатком, ракијом и кафом, па након што су мало отсели у угодној хладовини поред његове куће, седне у кола, и жена га довезе до грешнице да је исповеди. Пре исповеди, свештеник јој након краће молитве рече да мирно и полако исприча све што мисли да је у животу грешила, а да то до тада није ником на исповеди казала.
Рекао јој је да зна, да оно што каже на исповеди, чује Бог, и да мора говорити само истину, јер ако на исповеди каже нешто што није истинито, то ће бити велики грех.
Она му је искрено рекла да није била верник и да у цркву никада није ишла, али ето, сада је дошао час да се покаје и да се исповеди и пред Богом призна све своје грехе, на шта јој је поп одговорио, да је добро учинила што је пришла исповеди, и да никад није касно, ако човек жели да покаје и обрати Господу. Још јој је рекао да је према црквеним прописима све оно што човек каже на исповеди тајна, коју зна само Свевишњи и он зна, и да он то не сме ником другом казати.
У току исповеди признала је да је учествовала у крађи једног детета, тако што је по наређењу лекара који јој је био шеф, дотичној жени дала инјекцију са среством које изазива поспаност, и да је у одређено време, кад јој је било наређено узела дете из болничке собе, изнела из зграде и предала непознатом човеку који је дете ставио у комби и некуд отишао.
Кад је то чуо поп је упитао, да ли она била свесна шта ради, и да ли је знала да је то крађа а свака крађа је грех, јер тако каже осма завест Божија, и да је то изузетно велики грех јер се ради о крађи детета.
Рекла је да у часу извршења греха била збуњена, да једноставно није мислила и да је тако поступила зато што се бојала да не изгуби посао, у случају да не послуша наређење лекара који јој је био шеф, и који је у то време био све и свја, човек који је тада у породилишту ведрио и облачио, и ако би се неко њему замерио, није му било, опстанка у болници.
Старога попа је тај случај заинтересовао, и он је у даљем разговору током исповеди настојао да од ње извуче што више података на основу којих би се могло закључити куда је украдено дете однесено?
Врло вешто је успео да из ње извуче неколико чињеница на основу којих је могла кренути потрага за украденим дететом.
На крају кад је исповед била завршена, поп који је био врло паметан човек, се замисли и рече да би најбоље било да она или неко њен, у кога има поверења, потражи жену којој је дете украдено и каже где се сада дете налази.
Затим јој је дао благослов и саветовао да у будуће добро пази да не чини греха, и тако су се на леп начин растали. Пре него што је кренуо, питала је попа колико треба, да плати? Одговорио да се исповед не наплаћује, и да њему никакав новац не треба, али ако жели, може да пошаље неки прилог за цркву, што није обавезно. Међутим она је по жени која је возила попа назад његовој кући послала одређен прилог према својим могућностима.
Тиме је све око исповеди завршено. Пријатељица је затим одвезла попа натраг у село његовој кући, а онда се вратила код ње и у току разговора рекла како је тај стари попа лепо примио и угостио, и да је он један изузетно добар и племенит човек, који се увек радује кад га неко посети, јер од како му је жена умрла, живи сам и тешко подноси самоћу, па зато воли кад му неко дође у кућу.
***
После исповеди некадашња болничарка, име јој је било Драгица, осетила је велико душевно олакшање, и то јој је помогло да њено здравствено стање крене на боље, да се опорави и устане из кревета, што нам казује колико је исповед благотворна и колико чиста савест може утицати на наше здравље и расположење.
И заиста има много примера када неко сам од себе пожели да се исповеди, после искрене исповеди осети неку радост и лакоћу која на покајничку душу делује као чаробни лек и често доведе до оздрављења, за разлику од присилне исповеди која се некад смртно болесним појединцима безобзирно намеће. – [Види: Томас Ман (Thomas Mann): „Чаробни брег“, глава трећа]
Ипак сестра Драгица дуго се снебивала да послуша свештеников савет и да потражи Марију – жену којој је украдено дете и да јој саопшти шта је знала. После дужег оклевања једног дана је коначно смогла снаге да то учини.
И тако је изненада у Маријиној кући зазвонио телефон. Када је подигла слушалицу, чула је њој непознат једва чујан женски глас који јој је сапштио нешто чему се није никад ни у сну надала. Јавила јој се она болничарка што је учествовала у крађи детета. Замолила је да дође код ње на важан разговор.
Марија је још истог дана отишла да је посети. У току разговора болничарка јој је рекла све што је знала о украденом детету.
Уствари Марија је сазнала оно у што је одавно сумњала. Сазнала да њено дете није умрло, већ да је украдено. Стара болничарка није знала и није могла да јој каже где се дете, ако је живо, налази, и то је сада Марију бацило у још већу муку. Знала је да је њено украдено дете можда живо, али није знала где се налази и како и на који начин почне потрагу за њим.
Одлучила је да Саши ништа и томе не говори, да га с обзиром на његово нарушено здравље не узнемирава, али је данима и ноћима о свему размишљала , а није знала ни пута ни начина како да дозна где се налази њено дете.
И како се то у животу понекад догађа, игром случаја једног лепог дана упознала је старог попа који је исповедио болничарку. Поменути поп је био врло проницљив човек, и он је иако би био врло стар, на основу неких ситних и први поглед неважних чињеница предпоставио где живи породица у којој се налази њено украдено дете.
То је уистину био корак ближе али далеко од потпуног решења, јер немамо ништа од тога ако знамо место у коме дете живи, ако не знамо у којој породици се у поменутом месту налази.
Ипак то је Марији дало наду да настави трагање, дало јој је нову снагу и помогло да превазиђе разочарање и малодушност. И она је наставила да трага.
Отишла је у градић у коме се према поповој предпоставци могао налазити њен син. Неколико дана безуспешно је шетала улицама у нади да ће, ако га сретне, на неки начин препознати, али у почетку није имала среће. Након што је неколико дана провела у поменутом градићу, и шетајући улицама живела у нади да ће у једном трену угледати и препознати свог сина, ништа се од тога није остварило. Била је и уморна и очајна и све наде су је напустиле, а онда се десило чудо. У аутобус је, којим се враћала у место у којем је становала, одједном ушао један младић и врло учтиво запитао да ли је слободно да седне на празно седиште поред ње. Одговорила је да је седиште слободно и понудила да седне.
У тренутку када је младић дошао и питао да ли је седиште слободно, није га честито ни погледала, јер је била лоше расположена, сама себи тешка и није јој било ни до чега.
Након извесног времена аутобус је кренуо, вожња је текла нормално, и Марија је у једном часу утонула у лаган сан којега је у једном трену прекинуло нагло кочење аутобуса. У том часу њена ташна која јој је стајала на крилу, пала је на патос, и младић који је седео поред брзо се сагнуо, дохватио је, додао јој и рекао:
- Госпођо изволите вашу ташну.
Захвалила му је и боље га погледала. Младићево лице чинило јој се познато. Лице тог младића а и глас на неког је потсећао. Покушала је да се сети на кога је он својим изгледом потсећа, и у једном тренутку јој се учини да поменути младић личи на Сашу. Почела је да га крадомице посматра, и што га је више гледала све је више долазила да уверења да поменути младић изгледом лица и гласом јако личи на Сашу.
Долазећи до таквог сазнања све више је осећала узбуђење. Гледајући га, помишљала је да би то могао бити њен син. Пожелела је да га упита како се презива и где станује, али није нашла начина како да то учини. Хтела је да га отворено упита како се зове и где живи, али једноставно није ишло, устручавала се, и није могла да се присили на тако нешто. Но, ипак на срећу, изненада се десило нешто сасвим неочекивано. Када су излазили из аутобуса неки човек из гомиле назвао је младића по имену, и она је то чула. Застала је и прислушкивала њихов даљи разговор и чула још неке појединости на основу којих је појачано њено уверење да би поменути младић могао бити њен син. Одлучила је да настави трагање.
Сада је знала његово име и где се налази кућа у којој живи. Чврсто је одлучила да оде у ту кућу али тек следећег дана док се мало одмори, мало размисли и духовно припреми за тај корак.
***
Међутим, не зна се због чега није ишла тамо да одмах тражи да јој врате њено дете, већ је измислила неки разлог, да кaо бајаги нешто пита, и ушла у кућу само да види свога украденог сина који је у то време већ био одрастао млaдић спреман за женидбу.
И шта је урадила?
Ништа. Видела је свога сина у тој кући. Чак је са њим и разговарала. Имала прилику да га препозна, добро осмотри и установи да и по неким кретњама и понашањем јако личи на Сашу, а затим се вратила својој кући. Била је стопроцентно уверена да је поменути младић њен син, али држећи се правила да ни у каквом послу не треба пренаглити нити на брзину доносити важне одлуке, своме мужу није о томе ништа говорила, само је размишљала шта да уради?
Пре свега одлучила је да буде смирена и да добро размисли шта ће и како ће радити. Знала је да са повратком детета, које је сад одрастао младић, неће бити једноставно ни лако, и да ће ту бити много разних препрека.
Грозничаво је размишљала о свему, закључила да то дете није расло поред ње и да је она, иако му је права и биолошка мајка сада за њега потпуно страна особа. Он је емотивно везан за лажну мајку, и када би се суочио са сазнањем да је његова права мајка друга особа, сигурно би доживео велику непријатност, разочарење и ко зна шта би још могло да се деси.
Постојала је ту и материјална страна. Богаташка породица у којој је младић одрастао и у којој сада живи, у том смислу може му много више пружити него његови прави родитељи.
Његов лажни отац је недавно умро. Остала је само лажна мајка која је стара и већ прилично болесна жена за коју се може предпоставити да неће дуго живети, а он је њихов јединац, у правном погледу законити син са правом да у датом тренутку наследи сву имовину у породици.
Рачунала је да, ако она није имала ту срећу да дели судбину са тим дететом од његовог рођења до данашњих дана, да ужива у радости његовог постојања и одрастања, не чини ништа што би могло да поремети његов садашњи живот, јер она је његова мајка и у њој поред свега горкога постоји осећање љубави према том младићу, жеља да му живот буде бољи и угоднији, а биће времена, ако Бог да, да се све размрси и доведе у ред на прави начин када за тако нешто дође време.
Сматрала је да је најбоље да сада тој жени која јој је украла дете, а која је већ једном ногом у гробу, не прави проблеме покретањем поступка у вези крађе детета, али да јој сасвим отворено, у четири ока саопшти, да она зна сигурно да тај младић није њен биолошки син. Само то, и ништа више, јер је знала да од тог часа жена која јој је украла дете у својој свести неће имати мира, и да ће до краја свог живота живети у страху од могућности да тај младић сазна истину о своме животу.
Но, и поред изложеног размишљања одлучила је да оде попу, да га пита за савет. Био је то онај исти поп за кога смо већ рекли да је некад, већ прилично давно исповедио жену која је признала да је учествовала у крађи детета. Поменути поп је био пензионер и врло стар човек, али је имао изузетно добро памћење, и уз помоћ књиге у којој је водио белешке, врло брзо је схватио да је пред њим жена којој је дете украдено. Мало се замислио и рекао:
- Све се може средити и ја ћу ти помоћи колико могнем, али немој журити. Сачекај мало да жалост прође и да се ситуација смири. И жена га је послушала. Коначно је одлучила да мало причека.
***
Све што је у вези крађе детета чуо, стари попа је забележио у један свој посебан тефтер, рачунајући да то треба да буде записано, да се не заборави, јер, ко зна шта се може десити у будућности, можда ће то све једног дана затребати. И заиста је дошао дан када је то затребало, и било је корисно што је записао, јер сада, после толико протеклих година, ко би се свега могао сетити. Сретна околност је била и што је попа још увек, иако јако стар, био жив, и у дубокој старости у глави бистар човек, а појединцима који су га питали, како да у старости има тако бистру главу , увек одговарао, да је целог свога живота редовно постио, никад није пушио, и у сваком пићу био умерен.
***
Изненада једног дана баш док је Марија припремала палачинке са пекмезом од шљива, у кућу стиже Милица у друштву са младићем који ју је довезао својим колима из Београда. Угледавши Милицу Марија се обрадова и рече:
- Ево, као да сам знала да ћеш ти доћи. Припремила сам палачинке са пекмезом, оне што их баш ти волиш. Опери руке и седи да их пробаш.
- Мама нисам сама. Ту је и један младић, студент који ме је довезао са својим колима. Нешто се забавио око кола. Идем га позвати да уђе.
- Па зови га свакако. Нема смисла да бар мало не сврати.
Милица је спустила своју путну торбу у ходник, за час отрчала на улицу да би се након неколико тренутака појавила са младићем пред Маријом и рекла:
- Игоре, ево ово је моја мама Марија.
Кад је видела Игора, Марија се запрепастила. Мало је недостајало да од узбуђења не падне у несвест. Срце јој је почело да лупа као лудо, а у глави је осетила неки притисак. Узбуђење је било велико, јер то је био онај младић којег је пре неколико месеци препознала као свога украденог сина.
Био је то прави шок. Једноставно није знала шта да каже. Остала је без слова. Ипак, успела је да остане присебна, за тренутак је савладала узбуђење и рекла:
- Баш лепо што сте дошли. Управо сам спремила палачинке које Милица воли. Надам се да ће се и вама допасти.
Затим им је показала сто у дневном боравку и понудила да седну.
Милица није дозволила да их мама служи, већ је сама отишла у кухињу и донела палачинке за Игора и себе, а Марија је за трен отишла у купатило да водом охлади лице и попије мало воде, јер је узбуђење било велико, и требало је времена да се мало смири.
Кад се вратила, рекла им је:
- Децо ја идем мало у двориште да нешто видим, а ви се служите како желите.
***
Кад је младић сео у кола и отишао, Марија је одмах почела да испитује Милицу. Питала је ко је тај младић, од куда га познаје, какав је њен однос са њим, и све друго што јој је пало на памет. Поред осталог питала је и да ли се она, можда, са тим младићем забавља, на што јој је Милица одговорила да јој је он само колега са факултета и ништа више, и да јој није ни на крај памети да се у тако нешто сада упушта.
Кад је то чула, Марија је одахнула, осетила је као да јој је тежак камен пао са срца, али се ипак није могла ослободити сумње да постоји могућност да се они неким случајем превише приближе, и од тога је страховала. Није могла да се сети, да нађе погодан начин да јој каже да је тај младић њен, то јест Миличин рођени брат близанац, Грчевито је о свему размишљала али није могла ништа паметно да смисли и била је у великој бризи.
Често је размишљала шта да ради? Дали да и Саши каже све што је сазнала о њиховом украденом сину? Дуго се колебала јер није знала како би он могао на то све реаговати и шта све може из тога произићи? Често је сама себи постављала питање, због чега је све на овом свету компликовано и замршено и како се из свега тога извући? Молила је Бога да јој помогне и да је упути на прави пут, да поступи тако како ће за све бити најбоље, да се већ једном реши та мучна ситуација.
И није требала дуго чекати. Премда га није много интересовала политика Саша је редовно куповао дневне новине. Радио је то из навике. Обично би погледао спортску страну и ставио их на страну.
Једног дана се десило да је Марија узела новине да их мало погледа. Листала их је без везе, јер у њима није било ништа што би њу интересовало.Пуким случајем погледала је страницу на којој су биле објављене читуље, и угледала нешто што није могла да верује својим очима. Међу преминулим је видела и фотографију жене која јој је украла дете.
Тако је сазнала да је поменута жена умрла, и да је дошао час да се све разреши и разјасни. Никад се Марија није радовала ничијој смрти, па није могла да се радује ни смрти поменуте жене, али и поред тога она је истовремено доживела и велико узбуђење, и радост и бригу, јер је осетила да је дошао час да своме сину каже истину о његовом пореклу. Није знала како ће он реаговати кад сазна да му је она права биолошка мајка, ни како ће реаговати Саша кад све сазна, ни како ће се ствари у у целини у будућности догађати. Иако је жарко желела да се све што пре разреши и расплете, опет је код ње превладао разум, и одлучила је да ништа не ради на брзину, већ опрезно и полако, да све прође без велике буке и прејаких узбуђења, држећи се старе народне пословице која каже да „тиха вода рони брег“ и „јутро је паметније од ноћи“.
Након дужег размишљања сетила се старог попа и потражила, да га упита за савет. Он јој опет рече да још мало сачека, да прође жалост и да се све смири и обави оставинска расправа па да онда поново дође код њега.
Тако је и било. После око шест месеци Марија је поново потражила попа који рече:
-Ја сам свештеник, слуга божији и ја код сваког свог поступка морам мислити да помогнем људима. Зато желим да ти кажем да имаш у виду да ће тај човек, односно твој рођени син, када сазна да му жена која је умрла није била права мајка, доживети шок и велико узнемирење. Да би се то избегло и да све прође са најмање комликација, ти најпре своме сину напиши једно анонимно писмо у којем ћеш му саопштити да жена која је умрла није била његова права мајка већ једна друга жена која је жива и која жели да га види, па ако хоће нека дође на одређено место ради разговора, али пре него пошаљеш писмо, пронађи некако његов кућни телефонски број, назови га, али немој казати ко си ти, него му само реци да ће убрзо примити једно писмо чији ће га садржај узбудити, али да ће он на крају доживети радостан тренутак. Када то кажеш, спусти слушалицу и ником ништа даље не говори, и ништа не причај.
***
Када је примио анонимно писмо које му је послала Марија, Игор је најпре помислио да је то нека подвала или неслана шала, није му придао никакву важност, згужвао га и бацио у смеће.
Међутим, ипак је црв сумње радио. У једном часу почео је размишљати о садржају поменутог писма. Поставио је себи питање:
- Шта, ако је оно што је написано у писму истина?
И одједном се у њему пробудила жарка жеља да што пре све разјасни. Међутим, проблем је био у том што није знао ни како да почне ни од куда да крене.
Страшно га мучило сазнање да жена која је умрла и коју је он сматрао својом мајком, стварно није била његова мајка, и да је његова права биолошка мајка још увек жива и да се налази, можда, негде ту у близини.
Ужасан немир је морио његово биће, јер није имао никакве могућности да сазна истину. Почео је да пати од несанице, а кад би заспао, сањао је чудне снове. Ноћи су му постале тешке и кошмарне. Док је ноћу будан лежао у кревету у глави су му се ројиле свакојаке мисли. Сетио се да је пре неколико година у новинама било више прилога о крађи деце из породилишта. У почетку се чинило да ће у вези са тим бити велика хајка, али све се брзо слегло и још брже заборављено, као да је неки моћни џин ставио своју огромну руку на поменуту тему. Сетио се и да у неким новинама читао како је на француско - швајцарској граници полиција запленила камион пун фетуса. Било је говора да су поменути фетуси пореклом из Мађарске и Србије. И то се све брзо слегло и утишало. Да ли је ту на делу нека моћна мафија или су таква писања само „новинарске патке“, измишљене сензације, штампане са циљем да се подигне тираж? Ко би га знао. У овом мутном времену, све је могуће. Људи се не презају ничег само да дођу до новца.
***
Лутајући градом са тешким мислима у глави једног данa прeд вече Игор је срео свог пријатеља Милана, позвао га да мало седне са њим у најближу гостионицу да се испричају.
Нашли су згодно место у башти једног ресторана. Све је заиста изгледало као некој бајци. Покрај баште је весело жуборио мали поточић а цели простор је био у хладу зеленила жалосних врби, чије су висећe гране као жива зелена завјеса чиниле ово место врло пријатним и угодним.
Одавно се Игор и Милан нису видели и сада је била прилика да се лепо испричају. Игор је осећао потребу да сретне неког ко би га могао разумети, да изложи свој проблем, или боље речено да се изјада. Хтео је нешто да каже, а није знао како да почне. Желео је да прича о проблему крађе беба, али уопштено, тако да не каже Милану да се тај проблем тиче лично њега.
Милан је имао друге проблеме. Радио је у фирми која је у међувремену приватизована, и од тада је пошло све наопачке. Најпре су неки добили отказе а они који су остали, једно време нису редовно примали плату, да би затим плате потпуно изостале. Преко годину дана није примио од фирме ни динара, и није било друге већ да покуша с некии послом на бувљаку. Тамо је продавао патике и папуче које је куповао од Кинеза и неку робу коју је доносио из Мађарске. Једно време некако је ишло, али из дана у дан, како је време пролазило беспарица је била све већа, па се и од тог посла није могло живети.
Иначе, Mилан је по природи увек био велики незадовољник. Никад му није ништа ваљало и увек је нешто критиковао, и често је био контрадикторан. За време комунизма није био задовољан, а сад прича како се у то време знао ред и како се лепо живело, на шта му је Игор одговорио, да то није истина, и да му се то само чини, јер кад човек једно време проведе у систему у којем се лоше живи, па дође промена и наступи други систем у којем се живи још лошије, људи мисле да је предходни систем био добар, и хвале се како је тада било добро и причају како се некад лепо живело. Од лошег увек има горе и све је релативно, а многе ствари за које мислимо да смо у праву обична су варка.
Милан је имао и неке своје теорије као што је она о преломним историским тренутцима, кад је цео светски систем у кризи, кад завлада неимаштина и неред, а лоповлук и непоштење узме маха. То су времена која предходе великм ломовима и великим историјским преокретима.
Као пример наводи случај у Римском царству кад је зав¬ладао лоповлуки и неморал. Тада се појавило хришћанство помоћу којег је држава зауздала народ и завела ред. У том смислу често је спомињао св. Апос¬тола Павла и његову посланицу Солуњанима у којој каже:
„Најбоље бити овако као ја (то јест живети без жене – додао Б.М.), а кад већ не можете и курвате се и успаљујете, онда нека сваки муж има своју жену, и свака жена свога мужа, е да курвања не би било“
Тиме је озакоњено једноженство, и то је женама одговарало, јер су тако биле сигурне да их мужеви једног дана неће напусти. Зато су баш жене биле те које су одушевљено прихватиле хришћанство..
Затим би наставио:
И сада је дошло на рeд преломно историјско време, јер се у свету намножило много бирократије и нерадника. Превише је разних лоповских безвезних занимања од којих никакве користи нема. Многи људи добро живе а да ништа корисно не раде, а они стварни радници који заиста нешто производе су на просјачком штапу, и тако више не може да иде.
Узмимо само школски систем. Ја сам у првом разреду у основној школи имао само таблицу за писање и један буквар, а сада прваци морају да носе на леђима читав товар књига, и то је само зато да би се неким људима омогућила зарада. Ту су они који пишу те књиге, па оне силне комисије које их прегледају и одобравају, па штампарије, па књижаре и бог те знао ко још...
Сетимо се још ђака-пешака, сеоске деце која су приморана да у свако доба године планинским стазама пешаче до школе, и никога није брига да ли је киша или снег, да ли ће се дете прехладити, или на путу срести вука, медведа или какву другу зверку, и шта се тада може догодити? Замисли какав је мозак могао написати закон према којем је родитељ уз претњу казном присиљен да своје малолетно дете упише у школу ако му кућа није удаљена од школе више од пет километара, што значи да је дете присиљено да сваког дана пешачи
тамо и натраг пуних 10 километара. У супротном следи позив од судије за прекршаје и плаћање казне, и нико не пита сељака да ли има новца да плати казну.
А тај исти мудри чово који је написао и одобрио такав закон, своме детету у граду не дозвољава да пе¬шачи 200, 300 или 500 метара до школе, већ га вози аутомобилом да се његово чедо не би уморило.
А шта се онда дешава? Људи напуштају села и силазе у градове, и тако се прави нова сиротиња. Ето то је и један од одговора због чега људи напуштају села и беже у градове.
У тренутку када је Милан за трен прекинуо своју причу, узео у руку криглу са пивом и примакао устима, Игор, као да је једва чекао, настави:
- Е баш Милане, ти не знаш за меру. Ја сам са тобом сео да мало разговарамо о нашим проблемима, а ти мени држиш читаво предавање и развукао неку твоју теорију о докторатима, ђацима пешацима и другим проблемима, а знаш да то мене ни најмање не интересује.
- Па јасно ми је да те не интересује – настави Милан – јер ти у животу ниси никада пешачио. Тебе је твој отац возио колима у школу, па не знаш шта је патња. А да си само један дан имао прилику да пешачиш десет километара, другачије би ти сада говорио.
- Значи, ти си – упаде Игор - да деца из села уопште не иду у школу и да остану неписмена? Да ли је то решење?
- Ја не мислим да деца која станују у кућама разбацаним по планини не треба да иду у школу, одговори Милан - али треба тражити неко хуманије и погодније решење да се деца не муче и не излажу опасностима. Таква решења се траже и остварују у другим земљама, па што се не би тако радило и код нас. Чак у далекој Монголији, где људи живе у јуртама – шаторима од коже, деца не пешаче, већ у јурти постоји телевизор и сунчана ћелија која производи струју, па дете не мора да ломи ноге пешачењем, већ преко телевизора у својој кући слуша наставу. То сам лично видео преко телевизије, и мислим да је то у реду.
И опет кажем да је целокупни садашњи школски систем код нас почев од основне школе па до универзитета уствари један добро смишљен инквизиторски систем, чија је сврха да децу и омладину оптерети са мноштвом непотребних ствари, да их натера да уче и бубају многе ствари које им никад у животу неће бити потребне, а од којих нико никакве користи нема, све са циљем да се великом броју професора и разних других чиновника обезбеде добро плаћена радна места. Омладина у свом најлепшем животним добу често узалудно троши време бубајући разне ствари које им нису потребне и од тога свега у реалном животу никакве користи немају.
Па ни славни Никола Тесла није на леђима носио ону торбетину пуну којекаквих књижурина, него само таблицу за писање и буквар као и ја, па види докле је догурао и шта је постигао.
Затим начини малу паузу, дохвати чашу са водом да покваси грло и настави:
- Систем на Универзитету је у суштини један добро разрађен феудални систем који под видом слободе универзитета омогућује појединцима да раде како хоће и шта хоће и ником не полажу рачуна, и да државним новцем који се скупља од пореских обавезника располажу по својој вољи и себи набијају плате.
Колико имамо само разних титула, доктората, магистара, мастера и т. д., а да од тога народ и држава никакве користи нема
- Нема народ и држава – упаде Игор – али имају они лично. Одбрани чово неки безвезни докторат, окити се титулом, и то му преставља визу за радно место где се мало или ништа не ради, а добра плата и привилегије омогућују живот на великој нози. Колико је само разних доктора и докторчића који ништа корисно и паметно у току целог свог живота нису урадили, а тај докторат им је једини „научни рад“ који су остварили у животу
- А што се тиче лекара и њихове такозване Хипократове заклетве настави Милан - па то је у практичном животу чиста смејурија. Нећу рећи да нема честитих и поштених појединаца, али већина њих се определила за лекарску струку само зато што им она гарантује добру зараду.
Када су питању лекари, ја скидам капу само када су у питању добри и савесни хирурзи. То је стварно тежaк, напоран и одговоран посао, али само када је у питању савестан и одговоран човек. Човек који има осећаја према болеснику и жели да му помогне. А замисли ону врсту лекара који пацијента посматра као месар теле, гледа само да болесном човеку узме новац. Познати су и такви случајеви да је болесник био мртав, а лекар је од родбине узимао новац, тобож, да се заузме да га спаси.
Знам и случај једног хирурга који је био ноторни алкохоличар и није могао ништа да ради док се добро не налоче, јер су му се у нормалном стању, то јест кад у себи није имао алкохола, руке тресле и није могао да барата са ножем.
И реци ми где је ту Хипократова заклетва? Какве везе има тај човек са Хипократом?
И онда је Милан баш као да је питао Игора прешао на другу тему и наставио свој монолог.
- Свима је познато да су у породилиштима мајкама крали децу. То си, ваљда, чуо. И новине су о том опширно писале. Писале су једно време, а онда је све легло. Ућутало се као да ништа није било. Зашто? Ко стоји иза тога? Коме је у интересу да се, такви проблеми не реше и такав криминал не расветли? Ајде реци, ко је тај ко спречава истраге и спречава да се истраге проведу енергично и до краја. Сигурно је да то није неки мали човек без икакве моћи и утицаја, већ они који све имају у својим рукама и дрмају са државом као мајмун са тарабом.
Ваљда ти је познато да у болници у сваком оделењу постоји примаријус. То је главни лекар који држи све под својом командом. Па ајде, реци ми, да ли је могуће украсти дете из породилишта а да то примаријус не зна? Па какав је онда то човек и каква је његова улога, и ко њега на такву дужност бира и поставља? На основу каквих критерија се бира примаријус у некој болници? Па то мора бити специјалиста, искусан лекар, човек са много угледа и врлина.
И сад, гле чуда, тај угледни лекар ради личне материјалне користи украде мајци тек рођено дете. А знаш шта значи крађа детета? Па то је највећи могући злочин, раван убиству из користољубља, ако не још и горе. Значи, упитању је лова, новац, и када је у питању новац ту падају све препреке, и човекољубље и морал и Хипократова заклета, све ту пада и нема ту никаквих обзира. Циљ је само да се дође до лако стеченог новца, а колико ће патити ојађена мајка, каква ће бити судбина украденог детета, на то нико не мисли. Важно је само да је лова у џепу.
И како се може то дете осећати ако којим случајем као одрастао човек сазна да људи које сматра својим родитељима то нису и да негде другде постоје или су постојали његови прави родитељи. Какав лом се у души тог човека може десити?
У тренутку када је то Милан изговорио, у Игору као да се нешто преломило и више није могао слушати његову причу. Нагло га је прекинуо речима:
- Е, баш Милане ти претера са том твојом причом. Нећу рећи да је наше друштво идеално поштено и да нема појединих лоповлука, али ти ниси ничим задовољан, теби нико не ваља и за тебе су сви људи лопови, а мислим да ниси у праву када тако говориш, и можда би било боље да ти мало испиташ себе и своје поступке. Да ли си се икада запитао какав си ти човек и због чега се у теби накупило толико незадовољство?
Милан мало изненађен неочекиваним Игоровим речима, ућута, мало се замисли и након краће паузе настави:
- Ја сам Игоре искрен човек и увек говорим оно што мислим. Знам да то првенствено за мене није добро, јер људима је увек слађа лепа лаж од горке истине, али шта ја могу кад сам такав. Ја знам да људи, па и ти лично, волите кад вам се прича онако како вам годи. Кад се све приказује лепшим него што је у стварности, али ја једноставно тако не могу, а ако се теби моја прича не допада, погледај мало на Интернету што је све записано и дато у јавност о „крађи беба“, па ћеш видети да ли сам ја у праву или не.
И још нешто. У друштву у којем царује општа поквареност и безобзирност према животу и судбини малога човека, у друштву у којем је све непоштено и покварено, илузорно је очекивати да лекари буду поштени, јер према ономе што раде крупније зверке они су ипак само ситна риба.
И тако је у не баш превише љубазном тону овај пут завршен Игоров и Миланов разговор.
***
После разговора са Миланом Игор је био јако нерасположен. Све му се у глави помешало. Толико је био безвољан да није могао ни да вечера, већ је отишао право у кревет. Дуго је лежао али није могао да заспи. Онда се одједном сетио Милановог савета, устао, отворио комјутер и почео да претражује по Интернету. Када је укуцао „дете.крађа“, отворио му се сајт са великим бројем наслова.
Око два сата је тражио и пронашао доста података о поменутој теми, али како је већ био уморан, све је то прегледао површно и одлучио да потрагу настави прегледањем старих новина.
Како је знао је да је човек за кога је мислио да је његов отац редовно читао све бројеве листа „В. н.“, и да их је након читања пажљиво слагао број по број, паковао у неке картонске кутије и носио на таван, одлучио јe да мало пролиста поменуте старе новине. Није му било тешко да пронађе оно што је тражио, јер је стари на свакој кутији лепо написао шта се у истој налази. Случај је хтео да баш у првој кутији коју је отворио пронађе опширан фељтон са насловом „Отмице из колевке“ аутора М. Р. објављен у „В.н.“ у времену од 1. до 14. августа 2002. године.
Пошто би излагање целога фељтона заузело много простора а не би било ни сврсисходно, овде ћемо изнети неколико појединости (одломака) које су за Игора биле посебно интересантне:
Тако је на првој страници поменутог фељтона поред осталог запазио је следеће:
„.... када је др В....... М......... у ГAK ................ за 100 марака, прасе и литар ракије једној жени дао туђе дете са отпусном листом коју је лично потписао и у коју је унео лажне податке о порођају, стању и полу детета.“
Када је дошао до шестог наставка запазио је наслов “ТРАЖЕ ЧЕТВРТО ДЕТЕ“ иза којег је следио поднаслов: „Љиљана и Јовица В....... имају троје здраве деце, али се не мире с тим да им је тек рођени син пре 11 година преминуо, јер за то нема никакве документације,............“
Породиља о којој се ради (Љ.....) поред осталог је рекла:
„Родила је мушко дете које је заплакало, а потом јој је речено да дете мора неко време да буде у инкубатору. Међутим, убрзо је др К..... рекао да „не брине, још је млада, и да јој је дете умрло“....
У даљем наставку новинског текста дословно пише: - После неколико дана дошли смо себи (мисли се на родитеље – додао Б. М) и затражили обдукциони налаз, али нам је саопштено да аутопсија није завршена. Били смо упорни да би на крају добили тај докуменат са потписом др Ђ..... К..... На извештају, међутим, нема ниједног печата.“
Једанаести наставак фељтона почиње са насловом УЗРОК СМРТИ НЕ ПОМИЊАТИ и поднасловом: Лекарски налази о узроцима смрти новорођенчади углавном непрецизни и непотпуни. У истрагу за својим напрасно умрлим бебама кренули....из Београда....из Панчева и .... из Зрењанина ( имена особа намерно изоставио Б.М.).
У поменутом прилогу може се поред осталог прочитати и следеће:
„И К......Ж.......сада настањена у Зрењанину, кренула је у истрагу за својим наводно умрлим сином, који је рођен 6. маја 1979. године у Сокобањи, а после три дана напрасно умро у .................... породилишту.“
................................................................................................
„А док она (К. Ж. – додао Б.М.) покушава да докаже за многе недоказиво, њена кћерка А... је на Правном факултету успешно одбранила семинарски рад на тему „Крађа деце из породилишта“! За свој рад је користила управо новинске чланке о овој теми, али и кривичну пријаву своје мајке К........“
Једанаести наставак фељтона почиње са насловом „НАШЛИ СВОЈУ КЋЕР“ и поднасловом: „Ми смо трагали и нашли дете које нам је украдено по рођењу.....“ (поднаслов је намерно скраћен - Б. М.)
Ова прича се протеже на три наставка (12, 13 и 14) и обрађује случај девојчице која се родила у ГАК .................... 5. маја 1979. год. Родитељима је речено да је девојчица умрла, али они су ипак након много перипетија успели да пронађу своје дете. У поменутом случају се спомиње др С. Д.
(Напомена: У оригиналном тексту који је својевремено објављен у листу „В. н.“ дата су пуна имена и презимена дотичних особа и пуни називи здравствених установа, али у овој књижици из практичних разлога су приказани само инцијали.)
***
Након што је прочитао фељтон „Отмице из колевке“ Игор није имао мира. Осетио је потребу да се поново састане са Миланом. Назвао га је мобилним телефоном, па су се договорили да се нађу у башти Градске кафане, Убрзо су се и састали и сели за један сто у углу баште испод једног великог кестена који је правио угодну хладовину.
Поручили су кафу и почели разговор на тему крађе беба. Међутим Милан је по свом старом обичају, сада читав проблем гледао из гругог угла и заступао мишљење да лекари који учествују у крађи беба нису криминалци већ изузетно хумани људи који чине добра дела. Ево како је гласило Миланово образложење:
- Узмимо на пример један брачни пар. Обоје раде, и муж и жена. Онда жена роди двојке и шта да ради? Кад оде на посао, мора јој неко чувати децу код куће или да их носи у обданиште. Око деце треба радити, спремати храну, прати и тако даље. Са једним дететом, како тако, а са двоје, бога ми, тешко. И кад јој једно дете украду, то је за њу мање посла и олакшање.
Ако жена већ има двоје деце, тешко ће се из материјалних разлога одлучити на треће, па ако затрудни, нема друге већ на абортус, а то је и болно и ризично. Овако кад јој украду једну бебу, остаје и њој само једна и лакше јој је. Мање посла и мањи издаци, и могућност да роди још једну бебу, а кад су људи млади и воле се, прављење беба је угодан посао који се обавља са уживањем. Дакле да закључимо, кад жена роди двојке, и лекар ћорне и прода једну бебу, сви су на користи, и лекар који је продао бебу, и онај који је бебу купио, а и родитељи чија је беба украдена, и коначно и сама беба јер ће одрасти у породици са вишим животним стандардом и биће јој угоднији живот. И кад се то све тако гледа, ту је не видим ништа лоше – заврши Милан.
Слушајући Миланово излагање Игор је остао без речи, иако је увиђао да ту има неке логике, док са становишта морала то није могло бити у реду, али Милаn као Милан. Данас прича једно а сутра друго, и увек тврди да је он једини у праву.
Игору још једна ствар није била јасна. Питао је сам себе, због чега се некад дружимо са људима који нам углавном увек у току разговора покваре расположење. Шта је то што нас привлачи таквим људима? Питао се али није могао да пронађе одговор.
***
Једног дана Марија је поново навратила до попа да га упита шта даље да ради?
Стари поп се замислио, мало поћутао и одговорио:
Све је то јако сложено и мени је врло тешко да ти дам неки паметан савет, али ја сам божји слуга и морам помагати људима, Позваћу тога човека или боље речено твога сина да дође код мене и све ћу му лепо испричати, па ако он пристане да се види са тобом, позваћу вас обоје код мене да се састанете и видите и о свему разговарате.
Шта ће од тога свега испасти, сам свети Бог зна, али ја могу толико да учиним и учинићу, иако ту много ризикујем, јер то је све јако запетљано, али, ето покушаћемо са божјом помоћи, можда ће ипак све да буде како треба. ***
Речено, учињено. Стари поп је поступио како је и обећао. Позвао је Игора на разговор и све му потанко изложио. Игор је рекао попу да је примио неко анонимно писмо, а у вези могућег састанка са својом правом мајком дуго се снебивао и на крају невољко пристао. По његовом држању јасно се могло наслутити да се много не радује том састанку.
***
Коначно једног дана и тај састанак мајке и сина је договорен. Удешено је тако да се након вечерње молитве у цркви састану у канцеларији месне црквене општине, мало касније, кад се народ који је био у цркви разиђе, тако да могу бити сигурни да неће бити никога да их омета у току разговора.
Када су ушли у просторију и сели за сто, поп их је најпре замолио да устану да се помоле и добију божији благослов за смирен и разуман разговор који требају обавити.
Након завршене молитве поп је полако тихим смиреним гласом испричао све што је знао о целом случају и што је мислио да треба да каже. Казао је и шта она жена рекла на исповеди али њено име није спомињао, јер то црквена правила не дозвољавају.
Марија је била јако узбуђена и испуњена осећањем неизмерне среће, док је Игор цело попово излагање слушао некако хладно без узбуђења, као да се све то њега не тиче, већ као да се ради о неком другом лицу.
На крају кад је све како треба разјашњено поп им је рекао да приђу једно другом, да се рукују и пољубе и да онда наставе разговор сами без његовог присуства. У трену када је Марија пољубила свога сина, њене очи су биле пуне суза. Говорила је:
- Сине, мој драги сине, ево драги Бог је дао да сам те коначно пронашла.
Насупрот Марији Игор је деловао прилично уздржано и рекло би се некако хладно узвратио мајци пољубац.
Нешто се дешавало у његовој глави што је више личило на забринутрост него на радост. Осећало се као да се није баш много радовао овом сусрету.
Марија је то приметила и рекла:
- Сине драги, зар се не радујеш нашем сусрету, кад смо се коначно након толико година срели и видели. На шта јо је Игор одговорио:
- Знаш мама, бићу искрен, и кажем за мене је све ово што се сад догађа између нас више шок него радост, ово је за мене једно велико изненађење, нешто што ни у сну нисам могао наслутити да ће ми се икада у животу десити, и мени је потребно време да се средим и пресаберем, јер ја сам сада уистину невероватно збуњен човек, нити знам шта да мислим ни шта да кажем. Искрено ти кажем и молим те да покушаш да разумеш моје душевно стање.
Марија је са неверицом слушала Игора и није јој било јасно због чега он сада тако говори. Била је потпуно изненађена, јер није тако замишљала први састанак са својим украденим дететом, својим сином кога није честито видела од оног тренутка када га је последњи пут подојила. Очекивала је да ће он при сусрету испољити радост, очекивала је синовљев топли загрљај, осмех на лицу и радост у његовим очима, али тога свега није било.
Није могла да издржи да га на крају не упита:
- Драги сине, ти као да се овом нашем сусрету не радујеш? Шта је теби? Реци ми нешто. Кажи шта ти је на срцу?
Игор је једно време гледао у земљу и ћутао, а онда реч по реч полако почео:
- Знаш мама, све сам чуо и све ми је познато. Сад знам да си ти моја биолошка мајка, али мама мораш да схватиш да ја преко двадест година уопште нисам знао за тебе, нисам знао да постојиш, па иако сам свестан да си ти моја права мајка, ти си за мене страна особа, још увек си за мене странац, особа коју сам видео тек пре пола сата.
- Игоре, како не можеш да схватиш да сам ја твоја мајка, ја сам тебе родила, и лоши људи су тебе као дете украли, ја сам дуги низ година мислила на тебе. Осећала сам да си жив, да негде постојиш, сањала сам те, стално мислила на тебе, цели мој живот је прошао у чежњи и настојању да те пронађем и видим, и ето сада ми се, Богу хвала, та моја жарка жеља остварила.
- Било је шта је било – рече Игор и настави – ја не знам шта се дешавало и шта је тебе мучило, бар до сад нисам знао, али ја сам одрастао са тим људима који су према мени били добри, пазили ме, школовали, и ја сада живим у газдинској кући, богат сам човек, званично сам њихово дете, а шта би био, да ме нису украли, да сам одрастао са тобом и са мојим правим оцем који је у суштини сиромашан човек? Какав би ми он живот могао пружити, и шта би ја био и радио да сам одрастао са вама? Сиротиња, најобичнија сиротиња.
- Немој сине тако. Нисмо ми сиротиња. Ми имамо своју кућу и добар комад земље, а отац ти је економиста, признат стручњак кога кога сви људи поштују и цене. У нашој кући се увек пристојно живело и никад нико није био гладан. Сестра ти је завршила факултет, па шта ти уствари хоћеш......?
- Све је то тако, али ви сте ипак у односу што сам ја наследио, фукара, најбичнија фукара, и ја нећу да будем део тог света.
Ето, сад знаш да сам ја твој син, али ме остави. Пусти ме на миру да водим свој живот и немој ми долазити да те овде људи виде, а ја ћу кад будем имао времена доћи да се видимо, и све ће бити у реду када схватиш да смо ми ипак два света и да не можемо заједно.
***
У моменту када су се растајали Игор је из лиснице извадио неколико крупних новчаница и пружио мајци рекавши:
Ево, узми ове паре требаће ти:
Марија га је гледала збуњено. Одбила је да узме новац и рекла:
- Игоре, за Бога милога, шта ми то радиш? Па мени не треба новац, већ љубав, осећај да ме волиш као мајку, разумеш Игоре....
- Па ја не разумем шта ти хоћеш. Дајем ти паре а ти нећеш да их узмеш, а говориш о некој љубави. Па да не осећам нешто према теби, не би ти нудио новац. Хеј, где ти живиш? Љубав је теоретска ствар. Фикција! Где нема новца, нема ни љубави, схвати то један пут, разумеш...
Слушала га је и није знала шта да одговори. Била је збуњена. Ништа јој није било јасно али је ипак полако почела да схвата да, иако му је она рођена мајка, она и њен син не припадају истом соју људи, да су они ипак два различита света која се никад не могу разумети. Схватила је да је између њих прокопан дубок јаз који је тешко прескочити, и врло јадно се осећала.
Сетила се да је некад давно у једној књизи прочитала:
„Наше дете које смо родили и одгајили, имаће у себи онолико наше личности, нашег „ја“, колико смо му у току нашег живота пренели. Ако смо у току живота са нашим дететом имали добру комуникацију, ако смо с њим довољно разговарали, и ако смо му у што је могуће већој мери кроз разговор пренели своја искуства, доживљаје, знања и ставове према одређеним проблемима и ситуацијама, наше дете ће у своме „ја“ носити више наше личности, и наша личност ће у већој мери да продужи своје постојање и након наше физичке смрти. Да би то остварили ми морамо са својим дететом разговарати о свему већ од малих ногу, и научити га да са нама комуницира,“
Размишљајући о томе била је свесна да је она немоћна да поврати оно што је прошло и што је за увек промакло, осећала је неку горчину и било јој је у души врло тешко.
***
Када се вратила кући Марија је затекла старију кћер Милицу, пришла јој је, снажно је загрлила и очију пуних суза нежно љубила говорећи:
-Ти си моје једино право дете. Тебе једино имам. Ти мене једино волиш и разумеш.
- А зар она, моја млађа сестра Љиља није твоје дете? Зашто тако говориш?
- Јесте, и она је моје дете, али није тако умиљата као ти. Она се више окренула тати. Зар не видиш да је стално с њим. Ти си моја а она је татина, а ми вас обадве једнако волимо, и тата и ја.
О своме састанку са Игором ништа није говорила ни са Сашом ни са Милицом. Чекала је како ће се ситуација развијати и неки повољнији тренутак.
Уместо радости након састанка и виђења са својим сином Марија се врло чудно осећала. Није јој било јасно његово понашање, иако је покушавала да га схвати, али у њеном бићу све је било кошмарно и пусто.
Осећала је да живи у неком чудном свету који није њен и који она не може да прихвати, иако се налази у стварности у којој је једино новац права вредност која као неки молох пустоши наше душе и пред којим узмиче све племенито и узвишено, и да појмови као осећање, љубав и све друго што има везе са човечјом душом постаје нешто као само мислена именица, нешто нестварно, нешто што ником не треба.
Дуго је о свему размишљала и све јасније долазила до сазнања да је један део њеног живота неповратно прошао и да оно што у нашем животу буде у одређеном времену пропуштено ни на који начин не можемо надокнадити.
У њену душу се уселила туга и она се све више осећала се као усамљени залутали путник у напуштеној железничкој станици која више никоме не треба и кроз коју су сви возови већ одавно прошли....
Крај првог дела
Наставак (Други део је на страни 4)
|
A forum ne funkcioniše po principu da urednici brišu ono što im se ne sviđa.
