Jedan Neša i jedna Gaga - priča o nama

Jedan Neša i jedna Gaga - priča o nama

offline
  • Pridružio: 24 Avg 2008
  • Poruke: 602
  • Gde živiš: Aleksandrovac

Jesen devedeset i prve. Na kućnu adresu mi stiže poziv za mobilizaciju za neki usrani rat koji niti sam započeo niti sam imao volje da učestvujem u njemu kao zakleti pacifista.
Držim u ruci poziv i razmišljam šta da radim. Majka plače. Ne ide mi se.
Postavlja se pitanje da li da bežim i sakrivam kod familije ili da se odazovem.
Iako zakleti protivnik oružja i ubijanja rešavam da se odazovem pozivu i javim se u požarevačku kasarnu.
Dolazi i taj dan kada bi trebalo da se pođe. U nekoliko autobusa nas nekoliko stotina odlazimo od svojih domova. Šalimo se, ali nikome nije do šale.
Stižemo u Adaševce u nekoliko zgrada poljoprivrednog dobra. Smeštamo se. Svako dobija po tri kocke, popularna tri mini dušeka. Nema dovoljno kreveta pa ih slažemo na velike kutije u kojima su granate za front.
Hteo , ne hteo strah se uvukao u kosti.
U daljini se čuje gruvanje topova. Potmulo, ali dovoljno da unosi nemir u dušu.
Već sledećeg dana novopristigli se dele i neko odlazi na prvu liniju, neko ostaje.
Srećom po mene, ostajem u Adaševcima u vodu zaduženom za transport nafte. Odmah se traže dobrovoljci koji če pratiti konvoj do prve linije. Javljaju se oni hrabriji, ja ostajem.
Upoznajem se sa selom u koje smo stigli. Srem. ravnica, hladan vetar.
Potpuno sam zbunjen novonastalom situacijom. Pitam se šta će se dogoditi, a nije se dešavalo ništa novo dve nedelje.
Uspešno sam izbegavao da idem sa konvojem i provodio vreme u obližnjem kafiću, uglavnom pijan.
Onda je iznenada došlo naređenje da se povučemo dalje u teritoriju Srbije zbog bezbednosti i tako se moj vod našao u Martincima.
Opet smeštaj na poljoprivrednoj ekonomiji i spavanje na tri kocke na podu.
Svanuo je i 17. novembar.
Moj rođendan. Tog dana sam bio toliko nervozan i sve prepisivao mestu na kome se nalazim. Rešio sam kao i svih tih dana da izađem i da se napijem, ali baš napijem.
Međutim, kada se sudbina namerači na nekoga nema šanse da se čovek izvuče.
Te večeri sam sa društvom seo za jedan sto gde su bile i neke devojke. Igrom slučaja seo sam između dve devojke, a jedna od njih je bila pogađate Gaga.
Malo smo se te večeri upoznavali, a jedna druga devojke me je pozvala da je otpratim do kuće,a li kao što rekoh sudbina je učinila svoje pa sam je samo otpratio.
Sutradan sam ponovo na istom mestu i u istom kafiću naišao na Gagu. Ovoga puta smo imali više vremena za sebe i malo se bolje upoznali. Znate onu izreku za leptiriće u stomaku, e kod mene su bili ne leptirići nego mnogo veća leteća stvorenja.
Nešto kasnije smo promenila ja i Gaga kafić da bi bili sami i u tom drugom kafiću smo se prvi put poljubili. Ni to nije prošlo baš bez jedne zanimljivosti. Pri pokušaju da je zagrlim i poljubim po prvi put oborio sam žardinjeru punu cveća koja je stajala između dva separea. Ceo kafić mi se smejao i zamalo da velika ljubav propadne i pre nego što je počela.
Kasnije sam je otpratio kući i kod jedne srušene kuće smo se dugo ljubili dok je neko kuče koga smo navali Đole besomučno lajalo.

Šta da vam kažem. Dani koji su prolazili su proticali kao u snu. Zaljubio sam se i preko ušiju. Tolčiko da sam joj početkom decembra najavio da ću doći kod njenih da je prosim. Naravno, pošto je ljubavbila obostrana ona se složila i ugovorila moj dolazak za 8. decembar.

Tog decembarskog predvečerja sa rukama punih poklona i sa vereničkim prstenom u džepu uputio sam se u kuću Krstića da prosim Gagu.
Znao sam da mi se sprema rešetanje pitanjima, ali sam sve junački podneo i ja, njen otac i njen brat smo se te večeri baš lepo opijanili.
Čak sam te večeri seo na pod i igrao se sa Markom, šurakovim sinom koji je tada imao malo više od godinu dana.
Tako sam vam ja postao martinački zet.
Vreme mi je proletelo kao metak. Spavao sam kod Gage i mobilizacija mi više nije tako teško padala.

Došao je i taj 29. februar 1992. Razdužio sam opremu i zaputio se kući sa obećanjem da ću doću za Gagu 8. marta. Rečeno-učinjeno.
Tog 8.marta u kumovom kombiju, ja, majka, kumovi,ujak polazimo za Gagu. Svečani ručak, smeh i naravno suze njenih roditelja. Ipak, Gaga ostaje nepokolebana i polazimo u novi zajednički život, a taj život je u našem stanu bio lošiji nego kod njenih što se tiče uslova. U stanu i u celom selu nije tada bilo tekuće vode pa se veš prao starinski, na ruke. Vodu za kupanje sam dovlačio sa bunara i grejali na šporetu.
Ipak, sve to nije uticalo na našu ljubav. Proživeli smo voleći se period kada sam imao platu od nekoliko milijardi i mogao za nju da kupim nekoliko šibica. Preživeli smo i nedostatak osnovnih namirnica. Deterdžent za pranje veša smo sami pravili od ceđi.
Kad smo putovali kod njenih to putovanje je znalo da potraje i po 16 sati za tih 200 kilometara "brzim" prugama Srbije.
Zajedno smo prolazili kroz iskušenja i odoleli mnogim izazovima koje nam je nametalo vreme i mesto u kojima smo živeli. Tada se i Gaga zaposlila kao čistačica u vrtiću i vredno i savesno obavljala svoj posao.
Onda 1996 Gaga je dobila neku čudnu temperaturu koja je dolazila i nestajala po nekoj svojoj logici. Morala je u Beograd na ispitivanje u Istitut za infektivne bolesti, a zatim kad je otkriveno da je žuč problem odmah su je i operisali u kliničkom centru. Ukupno je tada u Beogradu bila 42 dana, a ja sam iz našeg sela stopirao do Beograda i nazad svakog dana i ništa mi nije bilo teško.
Čak su me i policajci na Bubanj Potoku pretresli jer su mislili da nosim drogu jer su me viđali svakodnevno, a posle toga mi pomagali da nađem prevoz.
Kad se situacija sa zdravljem stabilizovala saznali smo najlepšu vest. Gaga je bila trudna. Mojoj i njenoj sreći nije bilo kraja, ali i zabrinutosti kako ćemo uspeti u siromaštvu da podignemo dete.
Ipak, Bog se postara za sve i onaj ko pošteno radi ima za osnovno.
Onda su došli protesti protiv Miloševića da bi se konačno i vlast promenila od koje smo očekivali mnogo više, a dobili raspad firme u kojoj sam radio i koja mi je ostala dužna preko 40 zarađenih plata. Na kraju su nas mafijaši koji su kupili firmu najurili bez otpremnine, bez akcija, bez ičega.
Sve je to trebalo izdržati.
Morao sam da radim sezonske poslove u hladnjači, pod nadnicu, ali sve je to bilo u svrhu preživljavanja da bi moja porodica imala bar osnovno. Onda sam krenuo da radim na građevini i taman kad sam se uhodao zbog zdravstvenih problema sa venama morao sam da prekinem i počeo da se snalazim sa povremenim lakšim poslovima.
Išlo je sve to nekako, a onda je došla 2012. godina. Oktobar mesec, redovna kontrola kod ginekologa i saznanje da ima nešto na materici, ali u nedostatku bolje opreme upućeni smo za Beograd.
Na pregledu u Beogradu potvrda zlih slutnji. Gaga plače, ja izgubljen. Istog dana radimo magnet i još jedan šok. Opasno je. Tumor. Pokušavamo da se snađemo i u relativno kratklom roku Gaga je operisana na GAK-u. Izvađena materica, jajnici i 13 limfnih čvorova. Sve je poslato na histopatološku analizu. Rezultati se čekaju dve nedelje.
Najteže dve nedelje do tada u našim životima. Hrabrimo se da možda nije maligno, ali rezultati su neumoljivi. LIOMIOSARKOM. Jedan od najopasnijih. Doktori predlažu zračnu terapiju i mi uspevamo da se ubacimo na IORS u predviđenom roku.
Tu novu godinu i Božić smo dočeli zajedno na onkologiji. Sve vreme sam bio uz Gagu. Uzeo sam stan u Beogradu samo da bih u teškim trenucima mogao da budem pored nje i da joj ulijem nadu da će sve biti kako treba i da će ozdraviti.
Krajem januara zračenje je završeno. Počinje period života koji se merio ciklusima od tri meseca. Od kontrole do kontrole. Zbog bolesti Gaga je penzionisana i otišla u invalidsku penziju i to je strahovito teško podnela. Po ceo dan u kući sa svojim mislima koje su neizbežno lutale prema bolesti.
Ipak, kako je prolazilo vreme i kontrole su pokazivale da se bolest ne vraća Gaga je ponovo postala ona stara. Puna ljubavi i nežnosti za sve nas. Potrajalo je to dve godine i devet meseci, a onda novi šok.
Primećene su metastaze na plućima i limfnim čvorovima.
Od panike je gora samo ponovljena panika.
Zašto Bože? -pitali smo se uzalud. Snimanja potvrđuju sve i posle kratke zračne terapije Gaga počinje da prima hemoterapiju od koje joj je jao teško. Povraćanja, slabost, umor,prolivi, ostajanje bez kose.
Strahovi da li će terapija dati rezultate, kontrole, snimanja,nova doza ADM-a.
Posle šestog primanja hemoterapije kontrole pokazujuse metastaze malo smanjuju, ali na konzilijumu sledi novi udarac.
Nema više hemoterapije za Gagu. Dostignuta je kumulativna doza i više se ne sme. Dali su joj jedan slab citostatik u tabletama i poslali kući faktički da umre sa rečima da je to sve što mogu da urade za nju.
Supruga počinje da pije te tablete, ali od njih joj je jako loše. Počinje infekcija mokraćnih puteva i bolovi u stomaku.
Odlazimo u privatnu ordinaciju kod onkologa da dobijemo odgovore koji su izostali na konzilijumu koji je tu u stvari ne da sasluša šta pacijent ima da kaže. Ne, ne pitaju ništa sem Kako se osećate. Čim odgovoriš sledi njihova odluka bez ikakve diskusije. Ma koliko da postavljaš pitanja oni ostaju pri svome i jedva čekaju da ti vide leđa dok izlaziš iz skučene sobe potpuno izgubljen i zbunje.
Kod tog onkologa po prvi put saznajemo da postoji način lečenja koji bi mogao da pomogne Gagi.
Vakcinacija autolognim dendritičkim ćelijama u Ulmu u Nemačkoj. Kaže nam i cenu tretmana. Gaga počinje da plače, a ja se hvatam za glavu. POSTOJI LEK, A NE MOŽEMO DA GA PRIUŠTIMO.
I ja i Gaga sledeća tri dana smo u depresiji. Ćutimo. Tišina je teška i mučna.
Donosim odluku jedino moguću u tom trenutku.
Pokrenuću humanitarnu akciju iako nemam pojma kako se to radi. Nemam pojma odakle da krenem ni kako da počnem.
Setim se sajta Vukajlija gde sam nekada provodio puno vremena i na forumu sajta saopštavam im svoju muku, a onda je usledila lavina komentara u kojima sam dobio ogromnu podršku. Mnogi stari prijatelji, ali i novi sa Vukajlije mi pomažu da organizujem prvu humanitarnu akciju. Plačemo i ja i Gaga na svaki gest pomoći. Uz pomoć Vukajlijaša sve ide lakše. Pomažu mi da ostvorim paypal račun, pomažu sa deljenjem apela, pomažu savetima, uplatama, oko prevoda, logistike oko smeštaja kad se sakupi novac, a onda zastoj. Pokrećem akciju i na fejsbuku, ali i dalje zastoj traje. Vrlo malo uplata stiže. Počinjem da sumnjam da se akcija neće završiti uspešno, a onda je neko predložio da pokrenem akciju i na tviteru. Setio sam se da imam nalog i pokrećem akciju i na tviteru i akcija pomovo kreće u željenom pravcu. Dobijam podršku od mnogo ljudi. Ne stižem svima da se zahvalim. Plačem, smejem se, pa ponovo plačem.Vukajlijaši i tviteraši, ali i mnogi poznanici počinju da pružaju sve više podrške. Jedan čovek koji radi u Austriji je tamo organizovao akciju i doneo veliku sumu novca. KUD iz Aleksandrovca organizuje koncert folklora i nekoliko pevača, jedna IT kompanija donira ostatak novca i time se troškovi terapije, puta i boravka u Nemačkoj pokrivaju.
Niko srećniji od nas dvoje.
Odlazimo u Ulm zahvaljujući dobroti i humanosti hiljada ljudi.
Gaga se posle terapije oseća dobro, ali strepnja u srcu ostaje. Da li će sve imati efekta. Borimo se sa svojim sumnjama zajedno. Bodrimo jedno drugo i verujemo da nam je Bog preko dobrih ljudi omogućio da Gaga ozdravi. Tri meseca smo morali da čekamo da bi terapija pokazala efekat i dan kada smo saznali da je terapija bila uspešna bio je naš najsrećniji dan u protekle četri godine.
Šaljemo nalaze u Ulm i doktor predlaže da se terapija ponovi i osigura uspeh prve terapije. Problem je opet novac.
Nije nam bilo fruge nego da sve dobre ljude još jednom zamolim za pomoć. Ovoga puta je leto. Mnogi su na odmorima, akcija teče sporije, ali zahvaljujući svim dobrim ljudima koji su nam pružili podršku posle 38 dana novac za drugu terapiju u Ulmu je sakupljen i mi odlazimo u Ulm puni vere u konačno izlečenje.

Po povratku iz Ulma dobro smo raspoloženi i puni nade, ali Gagi se na glavi pojavljuje neka izraslina za koju doktori tvrde da je masno tkivo. Ipak, pošto je rasla rešavamo da proverimo snimanjem na magnetnoj rezonanci.

Taj dan nikada neću zaboraviti. Saznajemo da Gaga ima metastaze u mozgu i da za to na glavi ni sami nisu sigurni. Otkrivaju se na sledećem snimanju i nove metastaze na plućima, na kostima, i nove metastaze na limfnim čvorovima.
Tog dana su naše nade u izlečenje potpuno srušene. Potpuno zbunjeni i oduzeti od bola koji osećamo ne znamo ni sami šta radimo. Ponovo konzilijum za koji smo se nadali da ga nikada više nećemo videti i odluka da se glava i gornji deo leđa ozrači. Čekamo nekoliko dana do zračenja.
Odlazim u privatnu kliniku da razgovaram sa onkologom koji mi saopštava da je situacija jako teška i da jedino što može pomoći supruzi je citostatik nove generacije Yondelis, ali da on košta mnogo.
Opet novac. Opet novac je taj koji će odlučivati da li neko može da živi ili ne.
Opet je novac taj koji je neophodan za život.
Padam u očajanje, ali ne dam da Gaga to primeti.
Šta raditi' Kako sad organizovati novu humanitarnu akciju kad je situacija lošija? Da li će ljudi razumeti koliko mi je stalo da Gaga živi? Da li će razumeti da ne želim da prestanem da se borim jer volim?
Odluka je nikada teža.
Postoji lek, ali da li ću uspeti? Sumnje me lome i kidaju. Ne spavam od muke, a Gaga očekuje da nešto pokušam, a ja odugovlačim ne znajući šta da radim.
Konsultujem se sa još dva onkologa u privatnim ordinacijama da proverim da li je taj pusti Yondelis jedino što može pomoći Gagi. Svi se slažu da jeste.
Rešavam. Ponovo pokrećem akciju, ali osim početnih dana akcija polako posustaje. Prođe poneki dan bez ijedne uplate. Istovremeno pišem Vučiću, Lončaru. Pišem i tražim od jedne nemačke klinike da ubaci Gagu u prijekat ispitivanja Yondelisa. Nema odgovora. Pišem u Tursku i njihovu kliniku, ali tamo je sve dosta skuplje. Pišem fondacijama, pišem kompanijama, zovem prijatelje koji su već pomagali.
Nema odgovora.
Ne mogu da se ljutim ni na koga sem na sebe što nisam krao za vreme mobilizacije kao što su mnogi radili, što nisam bio švercer cigareta, goriva i svih ostalih potreba devedesetih. Sada bih bio neki biznismen, a ne prosjak.
Međutim, još nisam izgubio nadu da će se nešto promeniti.
Molim Boga da mi pokaže put, da mi šapne u snu šta da uradim jer sve dok postoji i najmanja nada boriću se se za ljubav koju imam za Gagu. Gagu koja me je volela svakoga dana svih ovih godina. Gagu koja je bila uz mene kada niko nije. Gagu koja je zaslužila da živi.
Boriću se jer ne postoji drugi izbor, a vi koji ste pročitali sve ovo do kraja. Vas ću zamoliti samo jedno. Recite vašim prijateljima da postoji jedan Neša koji voli jednu Gagu i da se bori za nju. Možda će neko koga vi poznajete imati želju da pomogne. Možda će prijateljev prijatelj pomoći. Možda neko ko će sasvim slučajno pročitati ovo iz znatiželje. Ne znam, ni u šta nisam siguran sem u jedno.
Boriću se do kraja sa nadom da će taj kraj doći tek za mnogo godina.

Znajte da prema svima koji su nam pomagali od februara do sada osećamo neizmernu zahvalnost na svakom dobrom gest, na svakoj izgovorenoj molitvi i izrečenoj lepoj želji.
Neka bude voplja Božija.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 737 korisnika na forumu :: 35 registrovanih, 8 sakrivenih i 694 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: A.R.Chafee.Jr., Apok, aramis s, Bane san, bojank, caesar, darkstar101, denisnapast2015, Drug pukovnik, HrcAk47, ivan979, kuntalo, kvcali, Lieutenant, Marko Marković, mean_machine, mercedesamg, Milos ZA, miodrag, mrkanidja, n.jokan, Neo BetOnBit, RJ, royst33, ruseskij, SD, shone34, sokars, Toni, VJ, vlvl, vobo, vukdra, xJeremijAx, 223223