|
Jos jedan od onih dana kada robujem izmedju cetiri zida,
nemila tisina saputnik jedini i sustanje vetra daleki prolaznik.
Ne cujem nikoga, ne slusa me niko, pricam price sam u svojoj glavi...
O Boze, zaboravicu da govorim ne prozborim li neku sa bilo kim !!!
Cigareta za cigaretom, bombona, cokolada, kafa, cigareta, kafa, jos slatkisa, ne mogu da se zasitim, nijo to ono sto trazim.
Odlucujem se polako da krenem, odlucujem se na ono sto najmanje zelim. Zavlacim ruke u rukave starog kaputa, otvaram bojazno vrata i krecem u nepoznato.
Dugo sam ranije gledao usamljene starce kako setaju polu-pustim ulicama, bilo ih je i u stvarnosti i na filmu.
Nije mi tada bilo ni izbliza jasno kako se covek tada oseca, blizu je ljudi a tako sam.
Ovo me jos vise ubija, prolaze deca setalistem, dernjava i graja. Bojim se da zaustavim nekog od njih, mozda ce da se uplasi i zaplace. A hteo bih samo da prozborim koju rec...
Vidim u parku par jadnih starica kako hrane golubove i pricaju sa njima ko sa rodjenima. Ne! Nema sanse da i ja postanem takav !!
Prokleto setaliste, jos mi je gore. Pustam duge korake prema prodavnici iza coska.
- Dobar dan komsija, dugo vas nije bilo.
- ..mm..'bar dan...mmm
- Kao i obicno?
Nisam vise ni pokusao da odgovorim, samo sam klimnuo glavom. Boze, ja stvarno vise ne umem da pricam... Do kuce sam skoro trcao...
Jos jedan od onih dana kada sam pokusao da izadjem napolje...
|
