|
Ка Годоу
Нико не зна од када непомично ћуте, ушушкани у непродорност свога мука, и допуштају да их дани заобилазе. Мисле да у тој непокретности и тишини лежи одгонетка постојања,а сваки ћути своју самоћу које умишљеним заједништвом уоквирују и дају им снагу свеопштег правила. Тишина која међу њима влада само је понегде подерана ретким уздасима и зевањем. Једнога јутра док је линија хоризонта царским резом засецала надуто небо, а новорођенче заплакало руменилом по наилазећем дану, тихи одјек тога плача увукао се кроз подеротине под вео тишине и разбудио једног од њих. Лагано се придигао и получујно призвао другог - Дан је. Пођимо. Након трзаја пуног неверице овај га је неколико тренутака немо посматрао, затим одмахнуо руком и промумлао - Не данас. Сувише сам поспан да бих некуд пошао. Збацивши зебњу коју су ове речи побудиле, окренуо се ка Сунцу и рекао - Не! Сувише си будан да би се усудио. Нaкон тога је спустио на прашњаву земљу свој први корак после незнано дуго времена и пошао. Кажипрст новог дана опомену га да је време да напусти мртву стражу над својим животом.
Нови Сад, 2006.
jednoj devojcici zahvaljujem jer je nekim svojim mislima podstakla nastanak ove pricicicice,a verujem da ce se ona prepoznati 
|
