Kratke Price

2

Kratke Price

offline
  • $elena 
  • Zaslužni građanin
  • Pridružio: 15 Apr 2011
  • Poruke: 572

Simbolična priča o propasti rimskog carstva (!)

Igra ti SV, jednom prilikom, rulet.
Igraju i mnogi drugi i to samo po sebi ne bi bilo neobično da on ne igra na sebi svojstven način:
10 na crno, 10 na crveno !
Traje to izvesno vreme, dok ne priđe lokalni momak...iz kraja... i upita ga dobronamerno:
"Brate, što igraš tako ? Nikad ne možeš da dobiješ, a ako dođe nula - pući ćeš !"
"Šta tebe briga koliko ću da puknem", rece Saša i nastavi da igra... podižući ulog.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 28 Avg 2012
  • Poruke: 62

Jedna od ovih priča mogla bi da vam se dopadne elektronskaknjiga.com/



offline
  • Proučavanje međuvremena
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 16497
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Колачи од блата, или: ако случајно сретнете моје детињство...

Песник каже - ''од колевке па до гроба најлепше је ђачко доба''. Истина, али ја га не раздвајам од оне две-три свесне године када још не кренете у школу, а већ би да откривате свет, дотакнете све што се може, испробате све што вам допадне ручица. Родитељи су, као на стражарском месту, морали да бдију над нама, тако радозналима, а тако повредивим. Тренутак непажње је било довољно да се разбије глава, љосне у баруштину или поједе нека зелена воћка.
Наравно, нису ни родитељи били свемогући стражари. Понекад смо остајали сами. Отац на послу, а мајка - до комшинице, на кафу. Нас су у том малом моравском граду, касаби такорећи, у почетку, одбијали да прихвате јер смо били ''страно тело''. Отац и мајка су рођени у књижевној основици па смо и ми говорили неким чудним језиком (вуковским српским), у крају у коме су већ два падежа била подвиг. При том нас је општинска комисија наметнула тадашњем газди јер је имао ''вишак'' простора. На решењима , рецептима и свим документима још увек је на дну, поред потписа писало ''СФ-СН''. Такве газде су звали кулацима..А отац је био ратни херој, мистично ћутљив. Радио је у одељењу Народне одбране, у згради која се одвајкада звала начелство - па је и тај симбол моћи додатно доприносио анимозитету и страхопоштовању средине. Ни његово цивилно одело није могло да с лица скине ратничку природу. Како су нас заволели? Када су оца поставили за председника школског одбора реонске школе чиме је постао један од најважнијих људи у реону (сада су то месне заједнице) он је сместа својом невероватном енергијом, присебно, мирно али непоколебиво почео да мења слику те заједнице. Никла је модерна школа, почело је са асфалтирањем улица, прокопавањем дренажа...Одједном је тај заостали, рурални крај, постао део града. А мајка је, наоружана својим домаћичким вештинама, размењивала знања са локалним женама. Нас троје, сестре и ја, били смо најбољи ученици, па су нас наставници показивали просветним инспекторима, слали на такмичења и показивали нас код посета важних личности. Наравно, срца разредних вршњака освојили смо тако што смо им шапутали, помагали да поправе оцене и тукли се с њима сваки дан. Такав је био обичај. Потучемо се, окрвавимо носеве и пружимо руку. Онда вас сви признају. После тога је све било лакше. Живот је чинио своје. Када смо одлазили из Бурјана , тог дела града који је име добио по цвету који се бранио смрадом, изашла је цела улица да нас испрати. А улица се звала симболично - Тежачка. Тежаци су сеоски надничари најниже врсте.
Ја сам сестрама био жива играчка. Пошто је обема рано оперисано слепо црево, своје ''операторске'' вештине и болничка ''искуства'' оне су испробавале на мени. Узели би татине прљаве чарапе и имитирале наркозу и онда ме, као , оперисале. Стопут су ме обукле у своје хаљине, а колача од блата најео сам се за цео живот. Са мном су се оне, пак, попеле на свако дрво у околини, а сви улични џукци морали су да буду припитомљени и мажени. За нама је увек ишао чопор прљавих авлијанера који су весело трчкарали поред нас и махали репом. У уличне чарке смо ишли заједно и Љиљана је била ''харамбаша''. Тако су је и звали, а Биљана је последња губила живце...а кад их изгуби, онда уме да пусти руку и да млатне по леђима или глави, као млатом. Тако смо расли у дворишту у коме нам је главна забава било прасе Шарко. Прасе је, на наше незнање, расло и претворило се у огромну крмачу ...због које нас је мајка једног дана одвела на сат времена до школског игралишта. Кад смо се вратили, наш Шарко (коју смо и даље звали мушким именом) била је заклана, ошурена и истранжирана. Тек су нас богате, свеже кобасице , нас вечито гладне, мало утешиле...
Непоновљиви дани детињства. Када би људи знали колико су то драгоцене вредности, свега би се одрекли - и угледа, и достојанства, и сујете, и гордости, чак и поноса, само да њихова деца проживе како треба то једно једино детињство. Сигуран сам да нисам погрешио што сам због њих претрпео све и свашта.

offline
  • Pridružio: 06 Maj 2013
  • Poruke: 644

Napisano: 22 Jul 2013 0:27

Čovek- D.Maksimović

Poznavala sam u detinjstvu pticu srca sitna kao lešnik a umrla je već treću zoru kad su joj ljudi oteli gnezdo i goru. I sećam se nekog starog tužnookog pseta koje je imalo snage da skapa od žalosti kada je nestalo drage ruke iz koje je primalo milovanje, udarce i kosti. Samo sam ja preživela smrt voljenih bića i mnogo mi se dragih prijatelja izgubilo u dubini mraka, preživela sam niz izdaja i kleveta i rastanaka i opet mi se hoće i sunce i sveta.

Dopuna: 22 Jul 2013 7:47

U jedno toplo veče, pred kraj leta, dao si mi prvi osmeh. To je videla reka svojim sjajnim okom, koje je po njoj plovilo i kraj koje smo šetali.
Da li sam ti tada bila draga?
A ja sam ti dala stotinu drugih osmeha.
Možda ti je i to bilo malo?
U jedno toplo podne, pred kraja leta, kad su umirali žuti, ostareli suncokreti i mirisali teško, ti si se opio njihovim mirisom i poljubio mi kosu.
Da li sam ti zaista tada bila draga?
A ja sam ti po stotinu jutara slala po stotinu poljubaca.
Možda ti je i to bilo malo?
I jednom u početku jeseni poklonio si mi svoje srce zauvek. Htela sam ti ih dati još stotinu; ali imala sam svega jedno, malo, nesrećno srce.
Da li ti je ono dosta dragi?

D.Maksimović- Pitanje

Dopuna: 22 Jul 2013 8:10

Zavole bela mirisna riža crni bodljikavi trn. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da je ruža zavolela trn? I kada mu ona u jednu bisernu zoru reče kako ga voli, on se grohotom i prezrivo nasmeja. Ti ne veruješ meni, je li, dragi da se trn prezrivo nasmejao? A kada jednog dana neko htede uzbrati belu mirisnu ružu, trn mu izbode ruke. Ti ne veruješ meni, je li, dragi da mu je trn izbo ruke?

Desanka i dalje...

Svaka tvoja reč, u meni je do pesme porasla, svaka tvoja reč. Svaki tvoj dodir, u meni je do zagrljaja porastao, svaki tvoj dodir. Naš slučajni susret, u meni je do života porastao, naš slučajni susret. Sve što mi se zbog tebe dogodilo kao očarano živi u meni, i čini se, neće proći, sve što mi se zbog tebe dogodilo. I volela bih da tek sada volim prvi put. Volela bih da neverujem da će me srce za tobom proći - kada budeš jednom otišao.

Samoća

Otišli su svi. Samo šumski cvet mali stoji još uza me, moj verni drug od jutra do mraka. Zovu ga vetrovi da sa njima podje povijajući moćno njegov stas, ali on ostaje kao prikovan uza me. Dolaze leptiri i šapuću mu na malo rumeno uvo da sa njima podje, ali on ostaje uz mene, naginjući lice na moj dlan. Spusti se ptica na susednu granu i mami ga pesmom umiljato, ali on se okrene i sluša šta ja govorim. Dodju redom vetrovi pa odu, zatrepere leptiri pa odlete, zatrese ptica granu pa prhne dalje; padne katkad duga senka nekog čoveka kraj nas pa i ona ode. Odu svi. Samo poljski cvet mali stoji uza me. Njegova tanka sen, kružeći lagano kao kazaljka, pokazuje mi koji je čas dana.

Dopuna: 16 Avg 2013 22:03

Вечер тихой песнею над рекой плывет
Дальними зарницами светится завод
Где-то поезд катится точками огня
Где-то под рябинушкой парни ждут меня
Ой рябина кудрявая белые цветы
Ой рябина рябинушка что взгрустнула ты
Лишь гудки певучие смолкнут над водой
Я иду к рябинушке тропкою крутой
Треплет под кудрявою ветер без конца
Справа кудри токаря слева кузнеца
Ой рябина кудрявая белые цветы
Ой рябина рябинушка что взгрустнула ты
Днем в цеху короткие встречи горячи
А сойдемся вечером сядем и молчим
Смотрят звезды летние молча на парней
И не скажут ясные кто из них милей
Ой рябина кудрявая белые цветы
Ой рябина рябинушка что взгрустнула ты
Кто из них желаннее руку сжать кому
Сердцем растревоженным так и не пойму
Оба парня смелые оба хороши
Милая рябинушка сердцу подскажи
Ой рябина рябинушка оба хороши
Ой рябина рябинушка сердцу подскажи

Dopuna: 16 Avg 2013 22:04

Sanjaj o čemu želiš sanjati.....
Pođi kamo želiš ići....
Budi to što želiš biti...
...zato jer imaš samo jedan život...

offline
  • Proučavanje međuvremena
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 16497
  • Gde živiš: I ja se pitam...

ПРОЗОР У ВРЕМЕНУ


...Ноћ. Тек је почела. Зашто о њој нисам раније размишљао на овај начин? Кажу да човек проведе једну трећину живота спавајући. Код мене је то, свакако, много мање. Колико само непроспаваних ноћи проведених у шетњи, учењу, слушању музике, дружењу, несаници, дежурству, пожарству, патролирању, немом ишчекивању на објавници мртве страже? Не, сигурно се та једна трећина не односи на мене. Али...непроспавана ноћ је непроспавана ноћ и не може се заменити ни са чим.

Најгора је, ипак, ноћ у болници. Најраније почиње, а никада и никако да прође. Главна светла искључују релативно рано. Мало разговарамо, упола гласа; онда утихнемо, зажелимо једни другима лаку ноћ и препустимо се мислима, надајући се да ће нас оне успавати. Покушам да мислим о било чему. Ћутим. Чак се и не трудим да спустим узглавље, већ га држим под углом, као да ћу примити трансфузију. Жмурим. Отворим очи и погледам сат. Стоји. Чини ми се да и секундара стоји. Затворим очи. Опет отворим. Опет исто. Огромна зграда као да спава, само звуци инсталација, кисеоника, монитора, шум грејача и климатизације подсећају где сам. И мириси, наравно. Понеки уздах, јечање у сну, нечије бунцање; редак звук кломпи медицинског особља. Полусветла на конзоли изнад сваког кревета као у авиону, отворена врата и благи сјај ходника. Тихи , неразговетни, разговор из собе дежурног лекара.
После извесног времена, у тој релативној тишини цимер до мене у пола гласа више констатује него што пита: ''Не спаваш...'', а онда и одговори: ''Ни ја...''. Трећи у соби исто се огласи: ''Ни мени неће сан на очи...''. Почнемо полушапатом да разговарамо. Тема се лако нађе. Животни путеви су довољно дуги и интересантни и добро послуже за почетак разговора. После десет минута на вратима нечујно појави се болесница из женске собе и притвори врата без речи. Без љутње. Све нам је било јасно. Ни оне не спавају, али им смета звук. Добро. Ућутасмо и вратисмо се својим мислима. Више и не гледам на сат.
Онда је некако наишао сан од ког човек не може да се брани. Падао сам са неког симса, па узлетао; онда сам бушио неке балоне пуне воде и звао некога. Трајало је то мучење сатима. Можда сам пет минута и спавао када је почела позната, јутарња спасоносна ''бука'' са ходника, типична и препознатљива за болницу. Освит на прозору. Казаљке се некако помериле на шест сати. Улазе по свом протоколу сестре да узму крв, измере притисак, температуру, дају лекове... Цимер узима лонче да пристави за кафу, његов је ред. Стижу чистачице, или претерано нервозне, или необично разговорљиве и веселе, коментаришући догађаје из града или из превоза. Рутина.

Почиње спасоносни дан, шта год то значило...

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 623 korisnika na forumu :: 48 registrovanih, 2 sakrivenih i 573 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 1567 - dana 15 Jul 2016 19:18

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: A.R.Chafee.Jr., Apok, Belac91, darkangel2, DENA, djordje92sm, doklevise, dragisa dragisa, Dusko Nikolin, Gama, gasha, Georgius2, Hetzer, igorkozar83, ikan, indja, ivance95, Jose2, Kaplar, Koca Popovic, Kubovac, lakiluciano, lazicdb, mean_machine, menges, messerschmitt, miodrag, mrav pesadinac, nebojsag, NenadG, Nesho2, nuke92, Oluj2.1, Orkestar, pavlo, Pippi Langstrumpf, Srki94, stug, Toni, ucenik32, versus2, VES 11119, vladaa012, Voja1978, Vojkan Petrovic, xandar, Zerajic, zgoljo