offline
- big boss
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 21 Mar 2009
- Poruke: 5
|
Уклета земља
Једна далека земља,напуштена и сама,одвојена од целог света. Није имала среће,била је уклета! Није нашла мир и спокој. Једног дана,недеља беше,један миран и веома сталожен човек,средњих година,одлучи да покрене парну машину и одведе уклету земљу или у пропаст,или у вечну славу и бољи живот,вредан живљења. Седео је на клупи и у глави му беше помућена свест,јер заправо није био тако храбар да сам покрене револуцију. Све је било јасно,све је смислио,само је храброст недостајала како би револуција у потпуности успела. Елем,та храброст би била присутна да жели подићи обичну револуцију,али он хтеде подићи револуцију против Бога,јединог и свемоћног,нашег творца. Иначе,старац беше веома миран и повучен. Непрестано је био у својим мислима,у свом свету,ван уклете земље и бедног живота,на неком лепшем и бољем месту. Болеле га је неправда од стране Бога,није могао више трпити бол и патњу која је задесила његов народ,као и њега самога. Седео је на клупи и посматро тужна лица јадних и бедних пролазника,а очи,очи му беху празне и дубоко заривене у свест пролазника. Одједном му из ока букну пламен,затим упути поглед ка небу и испусти неки чудан и оштар крик,налик на режањ љутог пса,гордо се насмеши и тихо проговори:,,Почиње,Боже!Почиње револуција уклете земље.''
У тај мах,као гром из ведра неба, зачу се громогласан и уједињен урлик свих присутних грађана,који је улио велику дозу самопоуздања старцу и тада старац схвати да чини праву ствар и да није сам. Та чињеница му врати толико тражену храброст,коју је изгубио при првој помисли на велику револуцију. Сада,када је скупио све што му беше потребно,одлучи да одмах поступи како је претходно замислио. Старац устаде,оштро осмотри сваког понаособ,редом,од првог до последњег,па се закашља и гласно,најгласније што је могао рече:,,Градимо кулу,браћо! Градимо кулу до неба,до небеских висина,јер тамо нас чека наш циљ,тамо је наше,јер нама припада рај! Та кула ће ићи до неба,а на врху ће бити шиљак како би проболи Бога кроз срце,јер само тад ће народ бити миран. То ће га болети,али и треба да боли,бар мало да осети наш бол и патњу-патњу уклете земље!''
Тим речима старац заврши своје излагање,а народ,народ остаде непомичан,још у неверици и чуду које их је задесило. Тада поче велика и мукотрпна градња небеске куле,која ће их решити свих мука и скинути вечно проклетство своје земље,наметнуто од стране Бога. Људи посташе празни и прозирни,без смеха,без суза. У глави им беше само један циљ-бољи живот! Без туге,без патње,без бола,са осмехом на лицу желе корачати ка смрти,иако је смрт близу,иза ћошка,у сваком трену их вреба и чека праву прилику за напад.
Прошло је много година од почетка градње куле,Божје убице,али сада,сада је остало само толико да се зада последњи ударац. Та част,али и велика одговорнос припаде управо старцу,главном револуционару. Старац узе оштрицу у руке,гордо и пакосно се насмеши и зада победнички ударац,право у срце,тамо где највише боли. У тај час земља постаде црна. Једини и најбројнији становник беше тама,која је у једном залогају прогутала сав труд и наду становника уклете земље. Народ је тада схватио да им нема спаса-уклето остаје уклето!
|
