|
Svetlost i tama prepliću se sa noćnom tminom,
koja u zaborav zove sve svoje cvetnim velom zasijane zvezde lutalice
u kap noći gde svetlo žarke toplote jezera plavog gori nebeskom visinom
u nepoznatom pravcu,ka srcu jedne tužne sanjalice...
Tužna sanjalica...Za nju samo osmeh vetra postoji,
samo toplota sunca koja je greje u ovom surovom danu,
jer ni ona sama nije svesna toga da postoji
zla sila koja bol proliva na svaku njenu duševnu ranu...
Ona je samo još jedno krhko biće,koje sudbina surovom stazom vodi,
ona je samo pupoljak mladi koji tek uči kako da cveta treba...
Misli su njene samo lađe što plivaju na slobodi
nečujnog leta skrivenih vila iznad neba...
Kažu da je niko razumeti ne može,i da to nikada neće moći,
jer isuviše emocija život njen svakodnevno pokreće
prema jednom snu iz bajke tajnovite noći
u kojoj spava ogledalo sreće...
Ogledalo sreće...Nikada svoj osmeh u njemu videti nije smela!
Nešto je sprečavalo...Jedan nepravedan događaj...
Koji je ponekad zaboraviti htela...
...ali je pratio bolni osećaj...
Kako da zaboravi nešto tako važno?
Nešto što pokreće bujicu bolnih osećanja u duši?
Kako da zaboravi to bolno osećanje snažno,
koje joj tako često srce suzama guši?
Skrenula je misli ka nebu,ka mesecu,suncu,zvezdama...svemiru...
I shvatila da treba da živi!Srećno...Kao nekada davno...
Ne,nije se predala svom unutrašnjem nemiru...
Postala je srećna...Tek toliko,koliko je bilo njoj samoj znano...
Kažu da je u ogledalu sreće ugledala osmeh svoj,
i da je tada njeno srce napustila večna tuga...
|
