offline
- lidzaja
- Građanin
- Pridružio: 21 Sep 2009
- Poruke: 199
- Gde živiš: KV
|
ПОНЕДЕЉАК
Разби ме овај понедељак. Годинама ме мучи, дави и не дозвољава ми да дишем. Кад зазвони аларм у понедељак ујутру, ја имам веома јаке суицидне пориве којих се на једвите јаде отресем. И тако већ 23 године, сваке недеље, сваког месеца.
Од 1986. године ( ау, па то је прошли век, брате рођени), ја се навикавам на тај осећај мучнине, на тај порив да скочим ласту са трећег спрата, на размишљање како би ми све било лакше кад се понедељак не би звао понедељак, него нпр. среда или четвртак. Али не, он се грчевито држи свог имена (к'о пијан плота), кидише на мене сваке седмице у намери да ме тотално упропасти и сатре. Колико се ја сваки пут блентаво надам да ће се за недељу дана десити чудо и да се понедељак више неће звати понедељак, толико се (а можда и више) он нада да ме једног понедељка ујутру неће затећи.
Мрзимо се више него што се и може замислити. Између нас се може осетити и напипати та суманута жеља да једно друго уништимо за вечита времена.
Једноставно нисам у стању да поднесем његову, наравно умишљену, величину и тај презир према мени. Од његовог лудила ја сваког, али сваког, понедељка ујутру добијем алергију, и то углавном по лицу, па се онда чешем и чешем, и стижем на посао као Бик Који Седи пред ратнички поход. Те ратничке боје саме од себе ишчезну негде око подне, али до тада...
Не умем да говорим понедељком ујутру, једва стигнем да се умијем, облачим се најбрже што умем и могу и док све моје колегинице понедељком долазе на посао свеже офарбане, са блиставим фризурама и осмесима, дотеране и мирисне, ја стижем као неко ко је до сада радио по дворишту па је кренуо да избаци ђубре. Коса ми је углавном благо рашчупана, људи мисле да ми је то фазон и не слутећи шта се заправо збива, гардероба је скоро увек грубог спортског типа, тако да је и Гуровић, понедељком ујутру, женственији од мене.
Годинама сам ја покушавала да укапирам шта се то догађа, кривила себе, јадиковала и набацивала себи којекакве комплексе док се тај злотвор није разоткрио, док није из рововске борбе кренуо у фронтални напад. А онда сам и ја скинула рукавице, па се ми, ето већ 23 године, немилосрдно шамарамо, смишљамо разне пакости једно другом а није нам страна ни употреба недозвољених средстава. За нас Женевска конвенција не важи, а богами, никад и није. Ратни заробљеници не постоје, код нас се броје само жртве. Једино се трудимо да избегнемо колатералну штету- зато што је овај сукоб више него личне природе, али деси се да понеко и настрада, ни крив ни дужан. Обично су то људи из непосредног окружења, па се после читаве недеље трудим да им надокнадим тај стрес који им, нехотице, приредим понедељком. Како он излази на крај са уторцима, средама и осталима, немам појма али сам мишљења да се баш и не труди да им то било како компензује.
Још бих се ја вама јадала, али крајње је врема да почнем да смишљам нови план, нову пакост и злобу – са њим се само тако може изаћи на крај.
Можда једног дана...
|