offline
- Pridružio: 16 Mar 2010
- Poruke: 160
|
PRIČA O KRČMI
Malo mesto, nekoliko kuca izmedju planinskih litica i jedna krcma u planini.
Tu pored nje protice brza planinska reka.
Krčma je napravljena jos u davnini.
Zidovi su od čakme, a mali prozori samo odaju malo svetlosti, kako bi noću, bili putokaz planinskim gorštacima, kao i karavanima sa konjima, da gazeći po visokim nanosima snega; nekada i po opasnim vejavicama, može naći sklonište..
Na prozorima su i kapaci, koji se stavljaju noću, kada se krčma zatvara, jer se dešavalo da se u vreme turaka, često dolutaju i razni neželjeni putnici, koji su često pravili kabalak.
Po pričanju starijih, naročito su bili gadni turci, koji su prolazili karavanima; jer su tražili žene srpkinje, kao i blago; pa su se dešavale svađe, koje su često završavale i ubistvima.
Vrata su krčme bila od teške hrastovine, koja su se zatvarala i spolja i iznutra.
U krčmi je pre bilo nekoliko drvenih klupa, na kojima se sedelo a na sredini je bio drveni pod, koji se noću koristio za spavanje, tako što se stavljala slama, kao i ragoža, na kojoj se spavalo, a pokrivalo se pokrovcima, koji su bili izatkani od kozine.
U dnu krčme bio je šanak, gde se piće služilo stoječki ili se uzimala čaša i pilo sedeći na drvenim klupama, sa vretencima, išarane često raznim šarama.
Tu negde u kraju šanka, bio je jedan stočić, pokriven čaršavom, onako izvezanim, za posebne goste, koji su dolazili ili prolazili kroz ovo planinsko mesto.
Kad se malo vreme sredilo, isterali Turci, potom Bugari, Nemci, kada je došla ona prava sloboda, krčma je živnula, naročito u vreme vašara, pijačnog dana i u vreme zimskih dana, kada su pečalbari bili kod svojih kuća.
Potreba za druženjem, da se vidi sa ljudima, da se izvrši pogodba, prilikom odlaska u pečalbu, da se proda stoka, da se kupi par volova, da se kapari, da se izvrši nadovadisanje, za sve je služila krčma u planini.
Krčma je je bila pokrivena ćeremidom, a bila šindrosana i varosana spolja.
Kada je postalo bolje vreme, u krčmi su kasnije kupljeni od privatnog stolara jos nekoliko stolova, koji su postavljani i ispred krčme, kada je bilo lepo vreme, a u vreme kiše su bile unutra.
Stolovi su bili prekriveni kockastim čaršavima, a stolice napravljene od bukovine, kao i stolovi, a kasnije je bilo napravljeno od čamovine.
U krčmi su radili kafedžija Cilko, njegova žena i ćerka .
Cilko je bio umiljat čovek. Svakome je davao piće na veresiju, pa sve beležio u tefter.
NJegova žena bila je maher žena. Svojom umiljatošću je znala da privuče mušterije.
Na zidu u krčmi je bila petrolejka-lampa. Kada se više popije, često se ona namerno ugasi, pa nastaje opšta tuča u krčmi.
Znalo se da se za vreme vašara i pijačnog dana zapiju grupe muškaraca gorštaka ili grupe obesnih mladića, koji su se zakrvili oko neke seoske devojke, pa kada se zapeva i popije, onda posle nastaje opšta tuča.
Naravno da svojim umećem, tihim ubeđivanjem, Cilko uspe da smiri kavgadžije, pa često obema grupama naruči i koje besplatno piće-po celu turu.
Naravno da se to kasnije, kada se izgubi kontrola u pijančenju, sve naplati.
U početku se služila samo domaća rakija, kako ljuta, tako i grejana u toku zime, kao i vino koje se nabavljalo iz privatnih podruma, sa nižeg područja ovoga kraja, gde uspeva vinova loza.
Naravno, u poslednje vreme se više služilo pivo. Naravno da se uz piće sprema i meze, bilo napravljena zimnica od kiselog kupusa, paprika iz kaca, zeleni paradajs iz turšije, planinski sir, planinski pečeni krompir sa sirom.
Svako meze je bilo posebno za svako piće. Kasnije kada se počeo koristiti plin, kao meze, nekada i kao obrok, spremale su se pržene kobasice, bilo posebno, bilo sa kajganom.
Naravno da nije bilo struje, pa se za hlađenje. koristio podrum, koji je bio iskopan u steni, gde je tekla prirodna izvorska voda, u kojoj se hladilo pivo, a i čuvala hrana da se ne pokvari.
U proleće se odlazilo u pečalbu. U selo je bilo samo pop seoski, trgovac, poštar, vodeničar, po koji kovač, seoski uča- pored kafedzije.
U toku leta krčma je takoreći bila prazna, sem u vremenu seoskih vašara i pijačnog dana u nedelji.
Ali kada dođe jesen, ona prava, kada se dunđeri, tesari, zidari, ciglari, pinteri, dlakari i druge zanatlije, vrate iz pečalbu, sve postaje živo u krčmi.
Kada zavlada studen u planini, krčma je jedino sastajaliste u planini. Tu se odvija pravi život.
Naravno da u njoj ženska čeljad nije zalazila.
E kada se počelo sa školovanjem ženske dece, onda su srednjoškolke, studenkinje, počele da zalaze u krčmi, barabar sa seoskim mladićima, koji su tada bili školarci.
Naravno da su ženske iz patrijahalnih normi- u selima se smatrale, da svaka ženska koja zalazi u krčmi je ”kurva”, pa se u selima i zaziralo od ženske čeljadi koja je zalazila u krčmu.
Prave kafe nije bilo u krčmi, bila je divka, često spravljena od raži, koji se prvo ispeče pod vršnjik, pa onda stuca i smelje.
Kasnije se negde krišom nabavljala prava kafa, s kojom su se treznili u kasne sate, a treznilo se i kiselim kupusom, crnim lukom i zejtinom, a ponajčešće rasolnicom iz kaca, s kojom se zimi spravljao kiseli kupus.
U planinskoj krčmi nekada kao konobarica radila je lepa kći krčmara Cilka. Znalo se da se kaže kad radi mlada krčmarica, biće veselo, popiće se mnogo, pevaće se do zore.
Mnogo je njih koji su sa planine, silazili, prodavali naramke drva, planinski krompir, ostavljali celu pečalovinu, ostavljali Pazar od prodate stoke, ostajali do zore i sve proćerdali.
Neki zaljubljenici u mladu crnokosu krčmaricu, ostavljali su i celu letovinu, koju su mukotrpno zaradili u pečalbu, pa onda pljuckali za paklu cigarete.
Crnokosa krčmarica, lepa kao vila, zanosila je često svojom lepotom i oženjene muškarce.
Oči su joj bile kao badem, grudi kao dve crvene jabuke, telo vitko kao zelena jela u planini, usta puna i nežna, o kojima se sanja i lumpuje do zore.
Stari krčmar Cilko i njegova žena, dobro su to primetili, pa su to često koristili, da se zaradi koja više para u planini, ali sve to ima i drugu stranu priče.
Po selima su počele svađe, pa se počelo pričati i pripovedati svakojake priče. Krčmar Cilko je uvideo, da kao domaćin mora odmah da reaguje.
Uplašio se za sudbinu svoje ćerke, pa je odmah ta mlada krčmarica, poslata kod rodbine u Negotinsku Krajinu , tamo kažu u Vlaško.
Kažu tamo se zaljubila i udala, ali su i dalje se pevale pesme o mladoj krčmarici. Pevane su razne pesme:’ ima jedna krčma u planini, Krčmarice mlada, U maloj krčmi sedim sam za stolom”.
Naravno da je u krčmu došla druga krčmarica.
I ona je bila lepa, služila je, nosila mini suknju, belu kecelju, usta namazana karminom, napravljene kose, ali nije mogla da zanese mladeži i stare, kao krčmarica staroga Cilka.
Dok je služila vinom, rakijom, pivom, uživala je, što se pevalo i veselilo do kasno u noć.
Muzika se nekada slušala, kada su na baterije nastali gramofoni, sa pločama, tada popularnih narodnih pevača.
U vreme vasarških dana, u krčmama su svirali harmonikaši, a retko trubači.
U krčmi su se krčmila stada, u njoj se ludovalo, pilo do zore, u njoj se lečila tuga, za izgubljenom voljenom, il zbog neostvarene ljubavi.
Mogle su se videti razne slike iz života, kako mlad čovek, sa čašom šljivovice, sedi sam za stolom, pljucka, negde otsutno gleda u mislima, samo ćuti i pije do iznemoglosti.
Onda se naruči muzika, bilo pojedinačno, bilo sa grupom, pa se tako lumpuje do zore. Tako se u krčmi lečila bolna duša mladosti, koja se nikada neće ponoviti.
Mladost je prošla, a i krčme više nema u planini. Ali su ostala sećanja jedne mladosti, mladih krčmarica, zadimljenih krčmi u planini, u kojima se živelo, ludovalo, pevalo, tugovalo, radovalo i živelo za neko drugo vreme.
Nema više tog vremena, kada se tuga lečila u krčmi, kada se pilo i uz času lečila tuga, kada se pevalo o izgubljenim ljubavima, kada se pevalo o osvojenim ljubavima, kada se bilo srećno, samo kada se dobije osmeh od lepe devojke.
Nazdravljalo se sreći, tugi, nazdravljalo se punom čašom, sa vedrim i srećnim ljudima oko sebe.
Svi su oko sebe-sebe smatrali Našima, niko se nije odvajao od društva.
Slavila se svačija ljubav i sreća u krčmi, a zajedno se pilo i za tugu.
To je bio pun život jedne mladosti, jednog neponovljivog vremena, koga se seća danas još seoski uča, pred penzijom, koji još često zapeva koju hajdučku pesmu o mladoj Mari krčmarici, jedne krčme u planini.
Svaka mladost ima svoju patnju, svoj bol, radost, koja se često lečila u krčmi, a danas je ostala samo pesma i priča o jednoj mladosti, krčmi i njenoj zapisanoj priči u planini.
Seoski uca je doživeo tu mladost i priču o lepoj krčmarici, kao priču jedne mladosti, jednog života u planini, u krčmi koja je bila puna života.
4.jul 2005.godine Vlasotince Miroslav B. Mladenović Mirac
28. mart 2010. godine Vlasotince Srbija
Miroslav Mladenovbić lokalni etnolog, istoričar i pisac pesama i priča na dijalektu Juga Srbije
|
