|
Evo i nesto moje.... 
Ipak
I istina je bila gluva,
Kada, tražila sam reči prave,
Hvatala se za tudje ruke.
Pratila druge muke.
A zapravo, videla svoje oci,
Kako, grčevito, u suzama se dave.
Pravdu zazivaše,
Ti nemi svedoci vremena.
Koliko god da različiti ti i ja smo,
Plutajući u živom blatu stvarnosti
Sa tobom,
Shvatila sam, nema promena.
Ako moj život još jednom pukne,
Pa ponovo dospe, u tvoje ruke,
Više neće da postoji, u meni, ni zrno dobrote.
Odakle tebi toliko zlo?
Ti si samo delo neke druge, proklete, maskote!
Krojiš, sečeš,
Probadaš noktima moju kratku večnost!
Govorim ti da svako svoj put ima,
Moje usne se pomiču, ali nema glasa.
Niz usnu kaplje, crvena tecnost.
Pa ipak, posle svega, mašta mi daje smisao.
Vodom zapljusne onaj tren kada je teško,
I život, uvek,
Kao da po mojoj koži, nije loše pisao.
Na praznom platnu vidim gotovu sliku
I pazi sad,
Priča na njoj nema veze s tobom!
Moj život!
Moja priča!
Samo i jedino, odgovara mom liku!
|
