|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 07 Maj 2011 02:14
|
offline
- Maller-ps
- Građanin
- Pridružio: 24 Dec 2009
- Poruke: 60
- Gde živiš: Beograd
|
Napisano: 23 Mar 2011 16:21
jao... ne znam sta da kazem...  ponosan sam na vise nacina  potrudicu se da i ti i profesorica sto pre dobijete primerke... i pozdravi je puno  
Dopuna: 05 Apr 2011 20:54
P.S.
Evo, tek da se vidi da još uvek pišem...
Ne treba ti razlog da umreš, to možeš svaki dan. Treba ti razlog da živiš, da skupiš petlju i ostaviš po strani ono što ti crta bore po čelu iz dana u dan. Ponosan budi jednog jutra kad se pogledaš u ogledalo. Zeleno. I ponekad plavo. I? Dođemo do penetracije zuba u meso... Šta i to je vođenje ljubavi? Ako se sve svodi na to onda sam ja odavno izgubio nevinost. Čak i onu u očima. Zamisli sebe na travi kako ležiš, nekoj gde nema buba i mrava, baš onako filmski. Pored tebe ona u čijim očima nalaziš spas i sklonište od bure. Gledate nebo a sunce samo što nije zašlo za planinu. Onda se okreneš ka njoj, dodirneš joj obraze, tiho izgovoriš „za tebe bih mogao da živim...“ I eto ti smisao svega.
Dopuna: 07 Apr 2011 16:51
Iz mog "divljeg, nenormalnog i asocijalnog" perioda...
Ja sam miris nove knjige
Ti to nećeš nikada razumeti
Za bezvredne gnjide
Uzalud je i tri megafona uzeti
Oni te ne čuju...
Zato budi lep prolećni dan
Neka ih udara kao martinka
Ne boli mene njihov zakovani san
Već o njemu bezvredna polemika
I ne veruj noći kada šapne da si sam
Nisi, ima nekog uvek tu da razume
I djavo ima neku svoju tugu
Pred kojom mora sam da zadrhti
Makar jednom
I onda mi reci kad svima glave dodješ
Kada sav alkohol popiješ i povratiš
Kada sve klinkice iz svog šteka odbiješ
Jesi li svestan da nikad čovek nećeš biti?
zapravo je ovo pisano za bandu al' nevažno...
Dopuna: 26 Apr 2011 3:54
Iz moje neobjavljene zbirke P.S. baš sada naleteh...
Zaboravi
Znate onaj osećaj kada pukne brana,
Ona u očima, ona koja krije izvor bola?
Kada se bojiš da lice više ne sanja
I kada nosiš daleko svaku trun kajanja.
I kada za rođendan nemaš želja.
Trnjem okovan na brdu mašte,
Zaboraviš da pogledaš prvi skup pahulja.
Zaboraviš miris one predivne bašte.
U ogledalu mrtav izraz lica.
U sobi miris mrtvog čoveka.
To si ti, to je tvoja smicalica!
Sve što radiš samo tebi se vraća...
I onu glupost da je važno učestvovati
Zapamti, samo pobednik može da izgovori.
On ne zna kako je sa dna gledati
Sve one koji su ga tako brzo zaboravili.
Pismo iz noći
Sine, bliži se novembar i tvoj rodjendan
Pa ako slušaš, reci šta da ti kupim?
Hoćeš medu plišanog i jedan marcipan?
Ili opet moram da savijem glavu i glasno ćutim?
Na teži način sam upoznao samoću
Pričam kao da postoji neki lakši
Gledao sam te dok mirno spavaš noću
A noćas, eto, san mi ne dolazi
Grebem lice iskrivljenoj noći
Opet moj život mi nije bitan
Čekam andjela pakla i znam da neće doći
Mizeran, podmukao, mrtav, tih, sitan...
Da, bojim se jedne zveri – sebe
Na akordima sudbine još čujem ti ime
Život je kao urlik zbog tebe
Sećaš se? U paklu nikada nema zime...
Pamtim noć kada te je odvela u šetnju!
Tvoja mama, ti i onaj stari most drveni,
Kada je okončala tvoju i njenu „patnju“...
Bože, kako se plavi Dunav za tren zacrveni...
Čista ljubav
Tiha prostorija, muk u gradu
Popunjena optuženička klupa
Izgubili smo potencijal, mladu nadu
Za jedan osmeh kiša na scenu stupa
Par koraka nazad da vidimo dogadjaj
Tiha porodica, otac, majka i dva klinca
Majka jedva preživela poslednji porodjaj
Problematična ali opet cela skica
Tiho, molim vas ni reč o ovome
Ne želim da znam
Provirili smo iza njihove maske
A sada ne bih da znam...
Ono što smo videli
Ono što su oni osetili
Oni su samo proživeli
Mi smo bili tek posmatrači
Maleno srce trpelo je jake udare
Nije bio jak da podnese
I dok ja vama pišem on iz kreveta ustaje
Traži da mu vodu neko donese
Odlazi u kuhinju a tamo mama i tata
Zagrlio je svog medu samo malo jače
„beži u sobu, tvoja mala glava ovo ne shvata!“
Moli ga majka dok teško plače
Krenuo je nazad kad je čuo jedno „NE“
Okrenuo se i video mamu na podu
Tata stoji sa nožem iznad nje
Jadan... Samo je hteo da pije vodu
„dodji sine, sve će biti dobro“
„mama je bila živa, krv i meso a ne glina!“
Onda se začulo od uboda kako puca maleno rebro
I ubica dobija deset godina za ubistvo rodjenog sina...
p.s. Čoveče, šta se u mojoj glavi događalo tada nije mi jasno....
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 02 Jun 2011 00:46
|
offline
- KlinkaPalacinka
- Prijatelj foruma
- Pridružio: 29 Nov 2009
- Poruke: 2494
|
Dobih prvo ovu priču na pp... Trebala je da čeka da se objavi sutra, od strane autora ... Ali ću ga preduhitriti  ... Htela sam da izbacim neku sliku što uhvatih pre neki dan, ali evo prilike da ne ide sama već u paketu sa radom autora
Ejmi, prošle noći sam slušao sobu, pomislih da ima nešto lepo i korisno da mi kaže. A ona kao kurva, ćutala je i poput plamena sveće pratila svaki moj korak, nežno trepereći kada napravim nagli okret bez ikakve naznake da postoji zaista. I godinama sam pokušavao da doprem do nje, da je upitam zašto toliko uporno mene doziva u svoj besmrtni zagrljaj i nagovara sve oko mene da se udalje. Možda je kasno već da se prisećam svojih kajanja i zlih glasova koje sam megafonom nepresušno širio. I sećam se tvojih reči – za kajanje su sposobni samo oni koji su sposobni da vole. Ko ne zna da voli ne ume ni da oprosti, a to što nema kajanja u njegovom srcu odlika je gluposti i ničega više.
Glupi onda ne vole, al’ zato samo dobri pate?
Pa se vratim Ejmi do tvog groba, upalim ti sveću , baš belu kakvu si tražila iz zezanja na starom stepeništu u soliteru gde smo nekada srećni živeli. Zagrlio sam tvoje snove to moraš da znaš, sve tvoje nade i svaku trun tvojih osećanja sam u sebe sakrio, da niko drugi ne ukalja svojim pogledom. I u retrovizoru samo refren je ostao, bezlična senka nas. I ona stara bezobrazna misao – ti me zapravo više ne razumeš zar ne?
 
Prvu fotku sam slikala vračajuči se sa Morave, proslava poslednjeg dana škole... Između nekih zgrada
Druga je nastala juče... Slikala sam iz kombija kad sam izlazila sa parkinga... Jedva sam stigla jer je tip koji vozi već krenuo Kontam da ćeš izvaliti inicijale i 011 - Beograd
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 14 Dec 2012 02:18
|
offline
- Maller-ps
- Građanin
- Pridružio: 24 Dec 2009
- Poruke: 60
- Gde živiš: Beograd
|
Napisano: 19 Jun 2011 20:30
Odlazim noćas i ovaj grad više neće osetiti moje korake na svom tlu. Na sitnim papirićima koje pronalazim po džepovima bezuspešno ti pišem pismo kao da se opraštamo. Par nepovezanih rečenica, to je sve što sam uspeo da napišem, ali nadoknadiću, obećavam. Nisam mogao ni mirno da sedim leptiru moj, stegao sam tvoj srebrni lančić što sam jače mogao zubima i nemo posmatrao jutro kako sviće u pola noći. I ponosno sam gledao svoj odraz u bari blizu stanice, ja sam te noći imao ono o čemu drugi mogu samo sanjati. Te noći dobio sam tvoje suze na dar, te noći poput svetlih bisera, zvezde repatice osvetlile mi put. I nisam mogao zaustaviti suzu, ni drugu... Ni treću, pa i sve ostale koje su nemo pratile. „dobro veče, vašu voznu kartu. Dokle putuješ momak?“
„idem što dalje, zar treba tebe da se tiče moja smrvljena duša?“
I to jutro, došlo je brže nego obično, pa se cvrkut malenih ptica (metak im sudio) probijao kroz prozor kupea i zvao me napolje, da potrčim nazad kod vas.
“Putnički voz iz Beograda za Niš stoji na osmom koloseku. Polazi odmah.“
Prvi trzaj, škripa metalnih točkova i zvuk one zlobne pištaljke. Prvi znak da noćas zaista odlazim.
Dopuna: 07 Avg 2011 2:07
Eto, tek usput napisah ovo... 
Kiša lije. Sredinom jula, možeš li zamisliti? Već nekoliko dana nam zadaje glavobolju i sprečava nas da radimo bilo šta izvan četiri zadimljena zida. Nikada, baš nikada ne bih sumnjao u tebe da ćeš poslati neki originalan poklon ali mislim da je ovo prevazišlo granicu mog razumevanja.
Ne krivim te, ne boj se. Možda se plašim u celom ovom plišanom sivilu da te ne izgubim, da mi slučajno ne pustiš ruku i odlutaš daleko za nekom iluzijom daleko iz moje mašte.
Znaš one mogu biti opasne, povuku te za sobom jer im treba saputnik, pruže ti sve što želiš ali samo na kratkoj putanji, dok ne naiđe neko nov. Onda te puste da toneš u ambis sama i ne osvrću se za tobom. I kunem ti se, nije to najgore što ti se može desiti. Čak i oni prolaznici čija si lica mogla da prepoznaš lako, ostave te da nestaješ u magli svojih požuda. I makar platili životom niko te tada neće povući nazad.
Ali ne brini, ja te neću kriviti čak ni tada.
I osetiću toplinu postelje čak i kada ne budem u njoj. Osetiću tvoj miris kože i dodir tvojih trepavica na mojim golim leđima. I ostaće nada da polako tinja za neizbrisivim zorama koje si dočekala kraj mene. Malenog mene koji nije ni zaslužio da ga grliš i želiš, koji nije zaslužio bačene torbe na pločnik železničke stanice i zagrljaj jači od svih zvezda padalica. Maleni ja koji nije zaslužio tvoj oproštaj iako si mi ga pružila. Neka je kiša neka lije, bar nisam sam u ovoj noći. A takav sam, ne mogu da se borim sa malim detetom u sebi koje te još želi kraj sebe.
I znaš one želje koje poželiš pre duvanja u trepavicu? Sve je to laž, izmislili su je neverni ljudi i lakomisleni mućkaroši. Lakše je tako šibicariti ljudskim sudbinama i osećanjima, nekako sebe ograde od muke i nemirnih snova. A savest ako ne ubije čoveka on onda može da izdrži sve. Baš sve. Pa čak i sebe da gleda kako okreće leđa svemu što je dobro u životu, može da istrpi svitanje zore sa pogledom uperenim u prazan krevet. I nije mu hladno.
Neću te kriviti ni kada mi budeš tražila da odem daleko, negde gde me nikada nećeš pronaći i gde nikada nećeš čuti jesam li živ i zdrav. I tada će u meni goreti sve vatre zapada baš kao kada si me i upoznala. Ili si me samo upoznavala, više ne prepoznajem ni sam.
Oprosti ako ti deluje kao da te kritikujem. Ali šta smo bez kritike? Onda smo samo nanizani pokušaji. Čak i kada se ti pokušaji pretvore u uspeh, kada odnesemo neku pobedu vrednu pamćenja i divljenja ne vredimo ni trunku pažnje. Nemi poziv iz daleka voljene osobe.
I lagano se briše iluzija o belom golubu iznad tvog ramena, nestaje sva snaga koju si ulivala i fali samo tren da se pojaviš i da vreme prestane da leči slomljeno srce, ovu paramparčad krvavih misli koje si ostavila onog dana kada smo te poslednji put videli.
Ne brini, za to želim da krivim samo sebe.
Dopuna: 29 Sep 2011 9:36
Samo da znaš
Osetićeš noćas da kapljem ti niz vrat
I kako spuštam se do mesta gde si nekada
Čuvala srce, crno ali ipak samo za nas.
I prazninu osetićeš između pramenova
Kroz koje sam vukao prste od mermera
I šaptao ti najlepše laži koje si zamišljala.
I to nadam se da sada znaš
Jer još uvek ponekad sanjam nas
Ostavljene, zagrljene
Zaraćene, zakrvljene
Nasmejane i uplakane
Povređene, osramoćene
Ponosne, iskrivljene
Kao ostvarene roditelje
I umrtvljene osmehe
A tek ponekad, iskreno srećne.
I biću onaj klinac zauvek
Opkrojen velom tvoje mašte
Idealan i jedini vladar plavetnilom obojen
Svetac i kurva, baš sve što požele!
Skot sa srcem od kamena
Rođen da mrzi i da ostavlja
Isto ono đubre sa uplakanim očima
Koje je nekada znalo tačno šta misliš i osećaš...
Dopuna: 14 Dec 2012 2:18
Nisam zaboravio ovaj forum, i dalje je jedini koji obilazim samo vremena nemam uopšte... elem, ono zbog čega sam ovde
Dripac
U meni gori sećanja snop, kao da sam tu dok lagano kopaš moj grob. Tačno znam šta osećaš, jednom davno sam i ja bio na tom mestu, razbijao sam ogledala, skraćivao sebi prste i vadio oči sa đavolom. Slomi se srce od marcipana brže nego što ti misliš a lomi ga onaj u koga imaš najviše poverenja. Uvek je tako, ne boj se kristalne tišine. Čujem ih, pričaju o meni kao da već nisam tu i kao da osećaju umesto nas. Budan sam toliko dugo da je vreme prestalo da postoji pa mi ne zameri ako zvučim kao neko drugi, nikada do sada nisam morao da pišem ovakvo pismo pa baš od svih ljudi na ovom svetu nisam ni mislio da ću tebi pisati. Nisam od onih koji se vraćaju, to moraš da znaš. Svaki put kada bih se vratio ja bih na ista vrata izašao, bio dripac ili svetac- isto je tebi i meni. Kao pile na vrućoj ringli skačem u krug kad pomislim na tebe i radujem se što mi baš ti držiš pištolj na čelu. Čekam da povučeš taj okidač. Čekam uporno i bezobrazno ti se smejem u odrazu. Povuci slobodno, i ja bih da ti nisi ja. Jer ipak jedina si na svetu kojoj ne bih mogao to da učinim. I kada povučeš oroz moraš razumeti da nemaš prava da budeš ljuta ili tužna. Ne smeš tek tako da zaplačeš i da kažeš kako nije fer. Ostani ja do kraja, zver teško postaje lutak. Koliko god da falim ti razumi da ne postojim više, kaleidoskop razbijen nema baš puno smisla pa neće biti razumno da uzimaš moje deliće i sastavljaš me. Večni mrak je ništavan naspram one tame koju sam ja umeo da stvorim. Moraš se roditi takav. Ni onaj metak koji ispališ u mene neće biti kao ostali. Ovaj mora biti glasniji, teži i okrutniji. Mora duže trajati jer običnu bol ne zaslužujem. Niko nikada neće shvatiti kolika santa leda je moglo moje srce biti da nisi naišla ti i otopila svaki delić, poremetila smisao leda i uništila verovanje u kraj.
|
|
|
|
|
|
