...tako neke pričice...

• 4Ovo se svidja korisnicima: zoranzota, saten, ema 93, tetka_danuska
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Navre tako neka priča, navrne ko mutava i ja, šta ću, pustim je da izađe i da mi se smesti na prazan papir... kad je već bio prazan... pa, rek‚o neka je, ne traži ‚leba, ne traži ništa, a ko zna, možda nekome i nešto da, makar to bio i kratak predah od posla dok sedi i čita je...



Najdraža uloga

Stajala je na pozornici, obasjana reflektorima, sva sjajna, kao zvezda. Zvezda večeri, zvezda predstave, njegova zvezda. Sijale su joj oči, lice, sva je sijala aurom sreće. Zaglušujuća buka publike, ovacije i gromoglasni aplauzi, sve se to mešalo sa njegovim glasom, koji joj je pun ljubavi i divljenja, šapatom, govorio u uvo:
-Odlično odrađeno, mala! Ti si moj ponos, moje otkriće, moja inspiracija, moja najdraža glumica... jednostavno moja!
Najzad je progovorio, rekao, priznao. I njegov pogled je govorio to isto. Ni tu na pozornici, pred svim ovim svetom, nije pokušavao da sakrije svoju ljubav. Sada je bila sigurna da je to ipak ljubav. Više je nikada neće mučiti crv sumnje. Topila se od sreće... omamljena slavom, njegovim vrelim pogledima, ljubavlju, koju je iz sveg srca želela da uzvrati, odmah, sada. Gorela je od te želje ispod njegovih pogleda. Maštala je danima o tome, na ovoj istoj pozornici, dok su spremali predstavu. Sada će to konačno i doživeti i reći mašti zbogom! I dok je mahala sa scene i dok je primala čestitke i dok je uzimala pružane cvetove i bukete cveća, osećala je njegov pogled na sebi. Pri svakom pokretu osećala je peckanje na koži. Ljubio je već tada, mislima. Vrtelo joj se u glavi od tolike navale pomešanih osećanja. Zavesa se lagano spuštala, a ona je ponovo čula njegov nežan glas, promukao i težak od želje:
-Hajde, želim te sada samo za sebe. Dosta sam te delio sa svima na ovoj sceni, od rekviziterke, garderoberke, majstora scene, preko glumaca do zadnjeg posetioca u sali. Strašno sam ljubomoran što su svi mogli da vide ono što sam ja prvi otkrio... Ipak sam ja najzaslužniji, ja sam komandant ove parade, a ti si moja najdraža glumica. I sada želim da ti to još hiljadu puta ponovim: Ti si moja najdraža glumica... ti si moja, razumeš? Želim da uživam svakoga dana u tvojoj ljupkosti, prefinjenosti, tim urođenim damskim pokretima, tvom milujućem glasu, u tim tvojim sevajućim smaragdima i kad si ljuta i kad voliš... i možeš da ćutiš koliko hoćeš, sve sam pročitao u tim anđeoskim očima. Sebe sam video u tim zelenim dubinama, kao u ogledalu i to mi je dovoljno. Više mi nećeš bežati, kao do sada, posle svake probe. Otpustio sam dobru vilu i zaustavio sam vreme. Sat ove noći neće pokazati dvanaest, Pepeljugo... Hoćeš li da budeš moja najdraža glumica zauvek? Princeza na zrnu graška i sve princeze iz bajki i sve heroine iz romana? Gle, ti crveniš, o zaboga, o anđele, zar toga još uvek negde ima?! Kakav sam ja srećnik!
Suza joj se nemo skotrljala niz zarumeneo obraz i od one nekadašnje, sumorne, preobratila u suzu sreće. Neće više nikada biti tužna, sunce je tu, oslepeće od tolike svetlosti...
Podigla je lagano ruku da bi zaštitila oči. Top reflektora bio je uperen u nju, a iz mraka se začuo glas tonca:
-Gospođo Žanka, predstava je odavno završena, svi su otišli. Zašto ste još uvek na pozornici, u mraku i potpuno sami? Moramo da rasklopimo scenografiju, molim Vas da se udaljite da se ne biste povredili...
Prstom je brzo otrla tu suzu, sumornu izdajicu i praveći dramsku pauzu da bi dobila na vremenu dok se seti odgovora, laganim, damskim, sad već teatralnim pokretom ruke, odmahnula u vazduh.
-A, da... pokušavala sam da nađem svoj tekst, negde sam ga na sceni zaturila, a ja bez njega... nigde ne idem... čak i posle svih ovih godina... Znate... ovo mi je najdraža, najdraža predstava i najdraža... najdraža uloga... da.... do viđenja...
-Gospođo Žanka, a tekst? Zar ga nećete tražiti? Sačekaćemo...
Pocrvenela je, uhvaćena u laži, okrenula se ka mraku i samo prefinjeno, damski, odmahnula rukom i nestala sa scene.

• 3Ovo se svidja korisnicima: zoranzota, saten, ema 93
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Zašto???


-Žao mi je gospođo, vi ne možete imati decu – glas priznatog doktora odzvanjao je kao u metalnom buretu kroz njen mozak. Drhtavim rukama se jedva oblačila, dok je pokušavala da ne dozvoli suzama, koje su nadirale i pretile da je uguše, da kliznu niz beskrvne obraze. Pod joj se ljuljao, a tavanica izgledala preblizu. O, Bože, zašto?! Ne, to ne može biti istina!!! – vrištale su nabrekle glasne žice, a glas nije izlazio. Vrata su se otvarala i zatvarala, ljudi su prolazili kraj nje kao u nemom filmu. Ništa nije registrovala osim tog zujanja u ušima. Želela je samo da što pre stigne negde gde će moći da pusti ovaj krik, koji joj je razdirao dušu. Zar je moguće da neće imati ni jedno, a želela ih je bar petoro...?! Celog svog života je osećala da bi umrla da ovo sazna, a gle, evo živa je, hoda! Kakav apsurd!!! Čak se i nasmejala, cinično doduše, ali se nasmejala. Sama sebi, bezvrednoj, jalovoj, nerotkinji...o, majko moja, kako ovo ponižavajuće zvuči i kako boli! Tu, gde je trebalo da mrda i šutira, da raste i razvija se od mrvice, tu boli, strašno i prazno...! Zamišljala je tu prazninu kao ogromnu crnu rupu, beskonačno crnilo i tamu, bez tragova života.
Nije znala kako je stigla kući, kao da je mesečarila, samo je kroz zamagljen pogled prepoznala vrata. Zadnjim atomima izdržljivosti preturala je po tašni. Gde je taj ključ??!!!! Suze su kao bujica provalile sve brane i nezadrživo grunule. Kao monsunske kiše.
Uletela je u sobu u zadnjem trenutku, jer su grčeviti jecaji već tresli njeno slomljeno telo, dok se iz grla oslobađao bol.
Plakala je satima. Sav bol, nemoć, gnev na sebe i sudbinu kuljali su kao prolećne bujice, koje plave sve oko sebe. Nepresušni izvori
nesreće, koja je zadesila i uhvatila totalno nespremnu i u neverici.
A onda se sve smirilo. Jeziva tišina kao posle zemljotresa. Otupeli izraz lica i usporeni, automatski pokret ka daljinskom upravljaču.
Slika na tv-eu bljesnu kao munja, koja najavljuje grom. Zbrčkana koža novorođenčeta i njegov plač prekriše ekran. U pozadini oznojeno, umorno, ali zadovoljno lice žene, koje blista kao oreol oko Bogorodičine glave. Ljubav izbija iz svake pore tog majčinskog lica dok uzima svoj dar prirode prvi put u ruke i privija ga na nabrekle grudi. Čedo nestrpljivo ispija sokove života koje mu daruje majka. Majka! Reči doktora ponovo udariše kao grom, strujni udar proizvede impuls, koji pokrenu prst na daljinskom. Program se promeni. Suze su joj ponovo krenule, jecaji sada očajni, beznadežni.
-Danas je u ovom kontejneru u ulici Potomaka, kraj zgrade 2, nađeno beživotno telo novorođenčeta, uvijeno samo u stari čaršav. Kao što vidite policija je na mestu zločina i vrši uviđaj. Čim saznamo pojedinosti istrage, javićemo se ponovo. Studijo... – glas reporterke vrati je u stvarnost. Surovu. Hladan znoj obli joj čelo, a mučnina proizvede snažan grč u želucu. Pojuri u kupatilo i izbaci iz sebe svu ogorčenost, bes, mržnju, poraženost, nevericu. Krik nemoći zapara prostoriju.
- Zaštoooooo...???!!!!!!!

• 3Ovo se svidja korisnicima: zoranzota, saten, ema 93
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pogibeljna ljubav


Bila je njime opsednuta godinama. Svaki minut u danu, svesno ili nesvesno je pripadao njemu. Noću joj je gospodario snom. Svakoga jutra se budila sve žalosnija, tuga joj je kuljala na oči presušenim suzama. U svojoj samoći stvorila je od njega Boga, svog idola, svog idealnog muškarca. Zamišljala je njihov život, njihovu decu, slatku devojčicu i vragolana dečaka, porodična putovanja, slavlja, razne situacije i one lepe i one manje lepe, vodila izmišljene dijaloge, dan po dan slagala kao scenario svome filmu. U njenoj mašti bio je njen zaštitnik, nežan ljubavnik, pesnik koji je samo za nju pisao najlepše stihove, a onda ih uz gitaru, pored kamina, u tihoj noći prepunoj zvezda, pretakao u melodiju samo njoj komponovanu. Jak, muževan i romantičan. Njen vitez, njen oslonac. San svake žene, a samo njen. Krišom ga je posmatrala svakoga dana na poslu. Bio joj je tako blizu, a ustvari tako daleko. Milionima svetlosnih godina i prošlih i budućih života daleko! A ona ga je želela ovde i sada, odmah i do poslednjeg svog daha. Primećivala mu je svaku novu boru na licu i želela da podeli sa njim svaku tu brigu i svaku godinu koja na njemu ostavlja trag i ovo novo inje u kosi. Ta prosedost mu je davala osvajački šarm i u isto vreme neku ozbiljnost i pouzdanost. Svaki njegov osmeh je hvatala i prisvajala, vrebajući kao prosjak iza nekog ćoška. Bila je slepa za sve drugo oko njega iz realnog sveta, za njegovu pravu porodicu i decu sa drugom ženom. Nije želela da ih vidi, oni za nju nisu postojali. Postojao je samo on i ona uz njega. Kao senka je išla za njime svuda. Nekad u mislima, a nekad u stvarnosti. Java i snovi su postali jedno i više nije znala da ih razdvoji. Požurila je za njime niz stepenice da je ne bi čekao. Na kraju radnog dana on je uvek prvi izlazio da upali auto, a ona je žurila za njim da je ne bi čekao na parkingu. Nije volela da je čeka. Činilo joj se kao da bi mu time stavila do znanja da ga ne voli dovoljno. A gorela je od želje da mu pokaže kolika je bila njena ljubav! Istrčala je iz firme i doviknula mu:
Evo me ljubavi, stižem!
Kočnice su zaškripale, čuo se tup udarac i uskomešani glasovi ljudi. On je izleteo iz svog auta i očajno poleteo ka njoj.
Koleginice, zaboga, koleginice, recite nešto! Zašto ste to uradili, pobogu? Zašto ste se bacili... samo se odjednom stvorila... nisam imao vremena... o Bože, zovite hitnu pomoć, zovite!
Glas mu se izgubio od nemoći, dok je nežno sklanjao kosu sa njenog lica i pokušavao da ustanovi povrede. Njenim usnama je preleteo osmeh. Lagano je otvorila oči. Ona više nije sanjala. On je zaista bio kraj nje, osećala je njegov dah i njegov dodir, topao i nežan.
On me zaista voli, pomisli, ništa nisam izmislila! Hvala ti, Bože!
Videla je sebe kako leži i njega nagnutog nad sobom, kako joj nežno miluje lice. Videla je ljude koji uplašeno trče, videla ambulantna kola, ali ništa više nije mogla da čuje. Čula je samo vetar i harfu, nežne tonove iz žica, koji je omamljuju. Opet joj je svirao, samo njoj. Muzika je nežno milovala po licu i ona pomisli kako je lepo imati snove koji se ostvaruju! Onda se vinula i poletela u san.

• 3Ovo se svidja korisnicima: zoranzota, saten, ema 93
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Nije uvek sve tako crno

Kasnila je na posao. Uvek kasni. Sto puta je sebi rekla da će sutra krenuti na vreme i ne vredi. Svakoga jutra se priča ponavljala. Uvek se u poslednjem trenutku seti da je nešto zaboravila: da zalije cveće, da baci đubre, da izvadi iz zamrzivača nešto što će spremiti sebi za jelo posle posla, da nahrani svoju ljubimicu, macu Đuđanu, da opegla bluzu koju je baš danas naumila da obuče... i svaki dan tako. Samo kada bi ustajala pet minuta ranije... Ali ne. Bila je od onih jutarnjih spavalica, kojima je svaki minut spavanja dragocen. Namerno je navijala sat da zvoni što ranije, da bi joj bilo slađe kad otvori oči i pomisli da ima još vremena za spavanje. Ono čuveno „još pet minuta“, produžavalo se na sat i po, do trenutka kad se ustajanje više nije smelo odlagati. Često je na sebe bila kivna zbog toga. Kako mora da je lepo da ustaneš na vreme, ispratiš izlazak sunca lagano se protežući, spremaš se natenane dok kroz prozor čuješ glasove tek probuđenog grada i buku saobraćaja, užurbane korake, jutarnje pozdrave komšija. Ona sve to nije imala vremena da vidi, jer je svakoga dana trčala. Usput se zakopčavala, češljala, skupljala lične stvari, mobilni, ključeve od stana. Mnogo puta je tako mobilni ostajao kod kuće i onda bi ceo dan bila „gluva“ bez njega. Mnogo puta je zaboravljala i ključ u vratima, pa bi ga komšinica, tetka Desa, nalazila i uzimala kod sebe. Sjurivala se svako jutro niz stepenice i sudarala sa komšijama, kojima je jedva uspevala da promrsi komšijsko „dobro jutro“.
To jutro je bilo jedno od gorih. Onih njenih „još pet minuta“ su je debelo koštali. Znala je da će joj se ta njena „taktika“ buđenja jednom obiti o glavu. Uspavala se! I to žestoko. Sudarala se sa stvarima i sa samom sobom dok je u petoj brzini pokušavala da se spremi i ne zakasni za autobus. Umila se pljusnuvši jednom vodu u lice, oprala zube dva puta manuvši četkicom, jednom gornju, drugi put donju vilicu, obrisala se peškirom ne pogledavši se u ogledalo i izjurila iz kupatila. Prstima je proščešljala poluzamršenu kosu i brzo je zavezala gumicom u rep. To je bila jako zahvalna frizura, koja je imitirala urednost. Obukla je prvo što joj je palo pod ruku, a da ne mora da se pegla. Izvinila se pogledom Đuđani, koja će morati da krcka ostatke od sinoć dok se ona ne vrati. Ne, imala je dovoljno, neće biti gladna, ali je ona volela da njena ljubimica uvek ima svežu hranu. Pokupila je tašnu i ključeve sa stola i izjurila. Ključ joj je dva puta ispadao iz ruke dok je pokušavala da ga ugura u bravu i zaključa stan. „O Bože, gubiš vreme, saberi se!“, svađala se sa sobom nemo. Preskakala je po dva stepenika i umalo nije slomila nogu na poslednjem, posrnuvši pri doskoku. Sad je još i šepala! Samo joj je još to trebalo, da zbog bola u nozi uspori! Šta će joj se još loše desiti ovog jutra!
Samo što je zakoračila na ulicu, dobila je odgovor. Kiša je rominjala, očigledno celu noć, sudeći po barama okolo, a ona nije ponela kišobran. Jedan auto je pri velikoj brzini prošao kroz baru i skoro celu je okupao. Sada joj kišobran, definitivno neće ni trebati... baš lepo! Dok je trčala niz ulicu, pomalo vukući nogu, jer je još boluckala, ljudi su se okretali za njom i začuđeno je gledali. Primetila je te poglede i besno, polutiho promrsila psovku kroz zube. Kao da nikada u svom životu nisu videli osobu koja je isprskana od glave do pete i koja trči po kiši rano ujutro da ne zakasni za autobus, pri tom skackajući kao vrabac! Svašta! Naš narod je čudo! Što lepo ne gledaju svoja posla! Neka idu gde su pošli, po hleb, po doručak, na pijacu, na posao, šta blenu u nju! Ipak je morala sebi da prizna da to baš i nije svakidašnji prizor... a da je znala ono što je malo kasnije saznala...
Kao bez duše stigla je na stanicu gradskog prevoza u poslednjem trenutku. Ljudi su već ušli i vozač je zatvarao vrata. Brzo mu je zakucala na prednja i očajno, gotovo vrisnula „otvorite, molim Vas, zakasniću na posao!“ Vozač je otvorio vrata i blagi smešak mu se pojavio na usnama. Gle sad ovoga! Zar i on? Smeje joj se u lice i uopšte ne pokušava to da sakrije! Pogledom ga je ošinula i pokušala da se probije dalje od njega i od vrata. Prokleta kiša, baš je danas našla da pada, nije moglo da se mrdne od gužve! I tako je ostala tu, kod vozačevog sedišta. Bila mu je tik iza leđa i ulovila ponovo njegov pogled i osmeh. Šta ovaj misli da je!? Pokušavala je da ne gleda više u njega, već kroz prozor, zamagljen kišnim kapima i dahom putnika. Ali osetila je da on i dalje preko vozačevog ogledala gleda u nju. I nije samo on gledao, gledali su i ostali putnici. „Da mi ne rastu rogovi“, zlurado je pomislila, složivši facu hijene, spremne da ujeda. „Isprskana sam i blatnjava, pa šta! Zar se to vama nikada nije desilo?“ Došlo joj je da im se svima isplezi, kao što je znala da radi kao mala kada je bila ljuta na nekoga. I ovaj uporni vozač... Krajičkom oka ocenila je da su približnih godina, da je imao prijatnu spoljašnjost, dužu, smeđu kosu sa kovrdžama i zelene oči koje su tražile njen pogled. I kada su se približili stanici na kojoj je trebalo da siđe, okrenula je glavu i u ogledalu ponovo videla njegov pogled i osmeh, ali je tada ugledala i svoj lik. I zanemela. Prizor je bio više nego poražavajući i jadan... zemljo, otvori se!!! Tek sada joj je sve bilo jasno! Nije znala da li da se smeje ili da plače! Obrazi su joj u sekundi buknuli, a suze pretile da krenu od poniženja. Kroz glavu joj je prošlo da je sinoć bila toliko pospana kada se vratila iz grada, da nije imala snage da skine šminku sa očiju... a jutros se u žurbi samo pljusnula vodom i obrisala peškirom... Oko očiju su joj bili crni kolutovi razmazane maskare... izgledala je kao zombi! Sad već i on ozbiljan, uočivši njenu promenu i reakciju, vozač joj samo brzo pokaza na oči i pruži joj maramicu. Nije se više osmehivao, samo je nemo gledao sa simpatijom. Pokušavala je krišom, sagnuvši glavu, da se obriše koliko toliko, ali je samo još više razmazivala! Predala se, shvativši da je taj posao uzaludan i da će joj se do posla prolaznici slatko smejati... a tek kolege na poslu! Biće potpuno izblamirana, da od sramote neće moći nigde da se pojavljuje izvesno vreme. Njena omiljena poslovica „ko zna zašto je to dobro“, kojom je sebe obično sokolila u kriznim trenucima, sada joj je zvučala potpuno apsurdno - šta od ovoga može biti dobro, zaboga!!! Nije trebalo ni da ustaje iz kreveta! I dok je razočarano gušila u sebi bes i oplakivala svoju sudbinu, razmišljajući da se vrati kući i javi šefu da joj nije dobro, što uostalom i nije bilo daleko od istine, rodi joj se spasonosna ideja! Pokušavala je, onako stisnuta sa svih strana, da otvori tašnu i iz nje izvadi naočare za sunce. Jeste da je napolju padala kiša i da će se ljudi krstiti, ali će to biti bolje nego da umiru od podsmeha! Uspela je da ih nađe i odmah ih stavila. Pogledala je istog trenutka u vozača i videla njegov saučesnički pogled sa odobravanjem. Izgledalo je kao da je i njemu laknulo što je našla rešenje. Na stanici je brzo izašla iz autobusa, okrenula se i videla vozača kako joj maše i smeši se ohrabrujuće. Tek sada je primetila koliko je imao lep osmeh i lepo lice. Podigla je palac za „ok, hvala!“, okrenula se da pođe i nasmejala. I kiša je stala i sunce se pomaljalo iza oblaka. Jaknica i pantalone su se prosušili u autobusu i ona više nije izgledala kao da je poplava izbacila. Udahnula je svež vazduh posle kiše punim plućima i sigurnim korakom krenula ka firmi. Pogledavši na sat, videla je da ima vremena i doručak da kupi. Smejala se samoj sebi do kancelarije! Zamišljala je kako je izgledala ljudima u prolazu i gotovo se zakikotala na sred ulice. Bože kako je život čudan i lep! Nepridvidiv, ali ipak lep! Još samo pre nekoliko minuta, želela je da se zemlja otvori i da je proguta, činilo joj se da se ceo univerzum urotio protiv nje i da su joj sve lađe potonule, a gle sada! Sunce je sijalo, ona se smejala, osmeh lepog vozača je sijao, noga je više nije bolela i svi oni jutarnji problemi su bili iza nje. Do kancelarije niko ništa nije primetio. Upristojila se brzo, popila kafu i odahnula sa olakšanjem. A onda joj je misli zaokupio lepi vozač... jezdio joj je kroz glavu kao vitez, koji je svojoj dami priskočio u pomoć, mada joj ništa konkretno nije pomogao, osim što joj je pružio podršku. Ponovo se nasmejala i poželela da ga ponovo vidi. Želja joj se ispunila odmah sutradan, kada je ušla u autobus. Samo joj se nasmešio i poželeo joj dobro jutro, a njoj se učinilo da je sunce jače zasijalo u trenutku. Autobus je bio u mraku, samo su njih dvoje bili obasjani! Nasmešila se i ona njemu i stala pored njega, baš kao i predhodnog dana. A onda su bez reči oboje počeli da se smeju setivši se jučerašnje scene i razgovor je nezadrživo krenuo. Nešto se lepo događalo među njima, a da toga još nisu bili svesni. Nisu ni primetili kada su prestali da persiraju jedno drugome i kada su pre stigli do njene stanice za izlazak. Iako su oboje bili nasmejani, osetila se neka tuga pri pozdravljanju. „Nešto“ je ostalo da visi u vazduhu. „Nešto“ što će kasnije dobiti svoj pravi naziv i budućnost...
I tako se to nastavilo iz dana u dan. Iz pomalo čudne, donekle komične situacije i loše započetog dana, rođena je jedna prava ljubav. I kao što uvek biva, sunce dolazi posle kiše. Čudni su putevi sudbine. Postoje neke tajne veze i tajni zakoni. I nije uvek sve tako crno kao što nam se u prvi mah učini...

• 3Ovo se svidja korisnicima: zoranzota, saten, ema 93
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Slatka smokva, neslana šala


-Komšija Živa Pilican, kafedžija i vlasnik kafane „Kod Žive Pilicana“, imao je u dvorištu najslađu smokvu u okolini- pričao je moj otac, dok smo brat i ja otvorenih usta i ne trepćući slušali njegove dogodovštine iz detinjstva. Nema deteta koje ne voli da sluša ovakve priče iz prošlosti i života svojih najbližih.
-I najbolju rakiju u svojoj kafani. Sećam se da su me moji baba i deda uvek slali kod njega da kupim rakiju za praznike - nastavlja tata.
U to teško, posleratno vreme, vladala je velika nemaština. Mi tada nismo imali, kao vi sada, slatkiše u izobilju. Za nas je i voće bilo poslastica, a kocka šećera pravi praznik. Sećam se da je moja baba morala da drži pod ključem ostavu u kredencu, jer smo vaša tetka i ja znali da se krišom dočepamo i slistimo sve zalihe šećera u kockama, što ih je baba čuvala za blagdane. Ni batine nisu pomagale, jer smo tada bili željni svega. Zato je voće, nama deci, bilo najdostupnija poslastica i jedva smo čekali da počne da zri. Kad pojedemo naše, kretali smo na komšijsko. Kako koje sazreva i stiže, bilo je na meti nas nekolicine „najhrabrijih“ iz ulice. Vraćamo se, tako, iz škole i gde ćemo, nego pravo na neko drvo puno slatkih plodova! Naravno da vlasnici nisu mirno gledali kako im mi čerupamo voćke, jurili su nas, tužili kod roditelja, dobijali smo i dobre batine, ali ništa! Jednom zamalo nismo i glave pogubili kad je čuvar neke trešnje zapucao iz lovačke puške, a mi - skači dole sa najviših grana, vratove da slomimo! I to sve zbog Velje Buljunčeta. Stao na jednu trulu granu trešnje i ona se slomila, a on, dok je padao, razdra se koliko ga grlo nosilo „jao, majko, da poginem bez zrna baruta!“. To čuo čuvar, pa dreknu i on „e pa nećeš bez zrna baruta, majku ti lopovsku!“ i pripuca, a mi poskakasmo i bež’, kud koji, kol’ko nas noge nosile! Eh, deca k’o deca, gde imaš mirno dete i lepu babu! – smejao se naš otac, a u očima mu se tada pojavljivao onaj vragolasti, deranski sjaj...
-Živa Pilican je bio najgori od svih komšija. Strašno je vikao i psovao, treštalo je po komšiluku, pravio nam zasede i sačekuše, a ako koga od nas uhvati, bridelo mu je uvo dva dana! On i njegova žena nisu imali dece, pa smo mi mislili da su oni „decomrzci“.
Tako, jednog dana, rešimo da se Živi Pilicanu osvetimo za sve muštranje koje smo od njega doživeli. Neko dobi suludu ideju da mu napravimo umrlicu i zalepimo mu na kafanu. Pošto sam ja išao u tehničku školu i najbolje crtao i pisao, dobih zadatak da je ja napravim. Skinuli smo sa bandere jednu umrlicu za „mustru“ i ja krenuh da je kopiram. U to vreme se nisu stavljale slike, samo tekst, pa mi je posao bio lakši. Završio sam kopiranje, pa onda tušem sve lepo obradio da se skoro uopšte nije razlikovala od onog originala sa bandere. Uradim tako dve iste, jednu da stavimo na kafanu, a drugu na pekaru, malo dalje niz ulicu, jer je po hleb rano ujutru išao ceo komšiluk. Da zbrka bude veća, a osveta jača i slađa! Kasno te večeri, iskrademo se iz kuća - mi osvetnici i završimo posao. Niko nije spavao te noći, jedva smo čekali da svane. Sećam se da je dedin sat tako sporo kucao, da sam se plašio da jutro nikada neće doći!
Mlekadžija Tola je prvi video umrlicu na kafani, kad im je to jutro nosio mleko. Brzo se prekstio, osvrnuvši se na sve strane i ne isporučivši mleko, pohitao da kupi sveću za pokojnika. To znam zato što nam je prvi komšija bio Leka lecider i voskar. Video sam kroz prozor mlekadžiju sa svećom u ruci i komšiju, čika Leku, kako živo pričaju, krste se oprezno i u čudu odmahuju glavom. Tiho sam se iskrao iz kuće i pošao za mlekadžijom, pa se sakrio u kanal za kišnicu koji je išao duž cele ulice i ispod mostića, baš prekoputa kafane, čekao da vidim šta će dalje biti. Kad se mlekadžija sa svećom u ruci vratio do kafane, skinuo kapu i tiho ušao na drugi ulaz kuće da pokojniku zapali sveću i udovici izjavi saučešće, kroz ulicu se začulo urlanje Žive Pilicana. Onako go, samo u gaćama, sa ogromnim stomakom koji je išao ispred njega, raščupan i crven u licu, dotrčao je do kafanskih vrata i besno pocepao umrlicu. Za njim je, bled k’o krpa, sa izbečenim očima k’o da je video duha, išao mlekadžija Tola i brzo se krstio, sav izgubljen.
-Majku im mangupsku, platiće mi kad ih se dočepam!-psovao je Živa Pilican i brzo ušao u kuću.
Pokrio sam usta rukom, nisam smeo glasno da se smejem da ne bih bio otkriven i jedva sam čekao da ispričam događaj sa lica mesta svojim saučesnicima, kao pravi ratni izveštač! Bio sam ponosan na svoju hrabrost!
A kod pekare je bila druga umrlica za koju kafedžija nije znao i tu se dešavao drugi deo priče. Kako je ko dolazio po hleb, nije ni ulazio u pekaru, odmah se vraćao i žurio kod Leke lecidera po sveću. Pera pekar, začuđen što nema mušterija, iako je jutro već dobro odvrklo, izađe ispred vrata i zateče nekoliko komšija koji su se krišom krstili i gledali u nešto na vratima. Pekar spazi umrlicu, sam se prekrsti na brzinu i uđe unutra. Malo posle je izašao lepo obučen, zaključao pekaru i uputio se da kupi sveću i oda poštu komšiji, kako dolikuje i kako ide red.
Začas se ispred kafane skupila gomila naroda sa svećama. Tiho su žamorili, neke žene su otirale suze maramicom, a muškarci poskidali kape i pognutih glava tiho išli prema ulaznim vratima kafedžijine kuće.
-Bože blagi, juče čovek bio živ, šalio se, pričao sa mnom, k’o ja sad s’ tobom, a danas ga nema!
-Eee, šta ti je život! Danas jesi, sutra nisi...
-Šta mu bi, onakva ljudina, k’o od brega...?!
-E, šta je...sudbina, eto šta je! Niko neće na tuđ dan, nego kad mu je zapisano...svi ćemo mi tamo, kad nam dođe vreme...
-Bar se nije mučio, lepa smrt, cap i gotovo, sklopiš oči i nema te više!
Ne treba ni reći ko je bio više iznenađen kad se Živa Pilican pojavio na vratima, živ živcat i veoma besan!- slatko se nasmeja otac setivši se te scene.
-A isto tako ne treba reći ni kako su se proveli osvetnici, to jest’ mi, kad se saznalo čije je maslo bila ova neslana šala! Ja sam najgore prošao, jer sam bio, tako reći, kolovođa u ovom slučaju. E pa tako, dve nedelje nisam mogao lepo da sedim posle toga... Moj otac nije štedeo prut po mom turu. „Zar te ja zato dao u tehničku školu, da crtaš umrlice komšijama i da me svadiš sa njima?! E sad će da ti presedne to tvoje „umeće“!“ I preselo mi!
Ali to nije i kraj ove priče, što je najgore. Samo posle šest meseci od tog događaja, Živa Pilican se stvarno upokojio, pokoj mu duše...ujutru ga naš’o, ispod šanka, Mika pijanica, časovničar ondašnji. Svako jutro on je bio prvi gost kafane. Čim Živa otvori, on dođe na prvu jutarnju časicu da smiri ruke, kako bi posle mogao da namešta sitne mehanizme u pokvarenim satovima svojih sugrađana...- i tu otac zaćuta, zagleda se u neku daljinu, lagano i odsutno zaklima glavom prošaranom sedim vlasima, dok smo ga brat i ja snuždeno gledali, jer smo znali da je priči tada bio kraj.

• 3Ovo se svidja korisnicima: zoranzota, saten, ema 93
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Svilene bombone


Bili su deca od sestre i brata, od ujaka i tetke, njih četvoro. Brat i sestrica i brat i sestrica. Između braće i sestara malo veća razlika, oko 9 godina. Tako se pogodilo, slučajno, u obe porodice. Jole i Veca deca od sestre, Mija i Cica deca od brata. Dečaci predratna deca, devojčice posleratna. Lepo su se slagali i družili, naravno, ne svi zajedno. Dečaci na svoju stranu, devojčice na svoju. Jole i Mija su bili već veliki, gotovo momčići i imali su svoje male, prve tajne. Suprotni pol je polako počeo da ih zanima, pojavile su se prve simpatije i oni su to, naravno, pokušavali da sakriju. Njihove sestrice, Veca i Cica, male musavice, samo su im smetale i gledali su da pobegnu od njih. A one, radoznale kao mačići, uhodile su ih i prisluškivale. Najlepša igra im je bila „da vidimo šta rade bate!“ i onda su se šunjale za njima. Tiho su se kikotale prisliškujući njihove „muške“ razgovore. Čuljile su uši da razaberu imena njihovih simpatija i onda kredom pisale po tarabama, još nespretnim rukopisom, JOLE i ta i ta, MIJA i ta i ta, to su srca dva... i crtale srca probodena strelom. Znale su i da im preturaju po džepovima od školskih kecelja i traže „ljubavna pisma“. Sricale su nađene ceduljice naglas, da i oni čuju da su ih otkrile i onda bežale pred razljućenom braćom. Nisu ih se mnogo plašile. Bilo je dovoljno da otrče kod starijih, posebno babe i dede i da počnu da se keze i pekmeze, da kobajagi plaču i tuže braću kako su ih tukli i za kike vukli i braća bi nastradala. Posle su im se iza nekog ćoška slatko smejale i plezile. Prave male veštice! E to braći dozlogrdilo i jednog dana reše da ih nasamare i da im se osvete.
One su, kao i sva deca tog posleratnog doba, volele slatkiše, koje su retko imali. Znale su da zalepe svoje nosiće na izlog leciderske radnje u komšiluku i da čežnjivo gledaju sva ta blaga rasprostrta po tezgi. I svilene bombone, koje je lecider baš merio u fišek za nekog srećnika što će se sladiti njima! Njih su najviše volele, mmm, te svilene bombone... tako slatke, glatke i šarene, da ne znaš koju bi pre, raznoraznih boja, koje su širile njihove male zenice i terale im vodu na usta!
Jole i Mija se dosetiše kako da se osvete i smisliše pakleni plan. Al’ će se nevaljalice najesti „svilenih bombona“! Čekaj samo dok im oni pokažu ko su i sa kime su ušle u rat! Jer ovo je već bio pravi mali rat ko će kome više napakostiti!
Seme ricinusa je bilo šareno i lepo i podsećalo na svilene bombone. Dečaci su čuli od starijih da se od toga dobija „sraćkalica“ i već su zamišljali kako male musavice idu zamazane i plaču, kad ih bude proteralo! Slatko su se smejali ovoj zamišljenoj slici. A oni će posle ići svuda za njima i vikaće da čuje cela ulica i sva deca u njoj:“Usranice, usranice!“ i osveta će biti potpuna!
Nađoše zatim hartiju i napraviše fišek. Kad ga napuniše ricinusom, izgledao je baš kao onaj sa bombonama iz komšijine bakalnice. Fišek zatim Jole stavi u džep svoje kecelje. Sad je samo trebalo namamiti radoznalice i čekati.
Čim su došli iz škole, Jole i Mija se nađoše na svome uobičajenom mestu, na grani jedne stare kruške. Mogli su da krenu u sprovođenje plana, samo da prvo stignu njihove „žrtve“. Nisu trebali dugo da čekaju i one se pojaviše. Gvirile su iza jednog žbuna jorgovana i mislile da se ne vide. Dečaci počeše da razgovaraju, ali tako glasno da Veca i Cica nisu morale da čulje uši da čuju. Mrdao je žbun od njihovog „tihog“ uhođenja i kikotanja, ali one su bile sigurne da su „nevidljive“. A braća se raspričala, sve je pucalo!
-Mijo, jel’ znaš ti onu Ružicu iz petog jedan? Izgleda da joj se sviđam, a i ona meni– dernjao se Jole.
-Stvarno? Uh, ona se i meni sviđa! I šta sad? Šta si uradio? – tobože se raspitivao Mija i krišom namigivao bratu, smeškajući se.
-Napisao sam joj danas ceduljicu...
-A ona?
-I ona meni, samo ćuti, nemoj nikome da kažeš, a naročito onim malim dosadama, Veci i Cici, znaš kakve su, znaće cela ulica i dve kuće pride – još glasnije će Jole, a devojčice se cele pretvoriše u uvo , ni disale nisu.
-Bata Jole, ’oćeš da pokažeš bar meni šta ti je napisala, ćutaću kao zaliven, pa mi smo braća!- jedva se suzdržavao od smeha Mija.
-E ne mogu sada, brale, ostala mi je u džepu od kecelje, kasnije, kad se vratimo...- i namignu mu, siguran da je riba zagrizla mamac.
Još kako da jeste! Male uhode se samo pogledaše, grm se zaljulja i zašušta jače, a one savijene, „nečujno“ otrčaše koliko su brže mogle! I naravno, pravo u sobu. Kecelja je uredno bila okačena, kao i uvek, na čiviluk pored vrata. Osvrtale su se da ih neko od starijih ne vidi kako bratu preturaju po džepovima, jer kako će posle da ih ubede da su ih braća tukla džabe, ako ih se kojim slučajem dočepaju.
U jednom džepu ništa, a ni u drugom ništa od ceduljice, ali zato pronađoše fišek. Otvoriše ga i ukazaše im se bombone, šarene, lepe, čudne, nalik na svilene. Okice im se raširiše od iznenađenja i sreće! Aha, Jole mora da je dobio na krajcaricama i kupio bombone. Nevaljali bata! I krije od njih! Sigurno nije ni mislio da ih podeli sa njima! Zapljeskaše veselo ručicama i obliznuše se nestašno i saučesnički. Već su zaboravile na ceduljicu i mislile samo na ovaj slatki pronalazak što im je došao kao dar sa neba! Radovale su se kako će mu pojesti sve iz fišeka, za inat! Izašle su iz sobe, sele na klupicu pored česme i sa nestrpljenjem čekale da se braća pojave, pa da pred njima u slast jedu, a oni da gledaju. Tako im i treba kad su cicije! Vrpoljile su se na klupici i svaki čas gledale u kapiju. Što ih sad nema, ne mogu više da izdrže? A bombone su ih tako mamile iz fišeka!
Malo zatim evo i njih. Veca i Cica jedva dočekaše. Poskakaše sa klupe i pokazaše im šta su našle, spremne da beže, ali ovi ne reagovaše mnogo.
-Pa dobro, kad ste već našle, jedite, vaše su – kao ljutito se brecnu Jole.
-Bato, a jel’ su ovo svilene bombone? – oprezno i naivno ga upita Veca.
-Aha, neke nove, od skoro, a što su ukusne...! – namignu Jole Miji.
-Samo vi jedite, mi nešto nismo gladni, idemo da učimo – ubeđivao ih je Mija.
Braća odoše, pa iza savese u sobi, likovaše pobedi! Devojčice halapljivo navališe na fišek, pa su jele, jele i sve pojele. Jes’ da su im bombone bile malo čudne, ali su one verovale svojoj starijoj braći. Na kraju zaključiše da su njihove bate ipak dobre prema njima. A „dobre“ bate su sa nestrpljenjem čekale reakciju...
U toku noći, devojčice su, svaka kod svoje kuće, jaukale od grčeva i bolova u stomaku i nisu mogle da se maknu iz poljskog klozeta. Majke su uplašene i zabrinute čučale pored njih, brisale im oznojena čelanca i u panici nisu znale šta da im rade. Iz njih je lila voda i napred i pozadi. Povraćale su i imale gadan proliv. Toliko je bilo strašno da su do jutra izgledale kao senke. Izmučene, blede i malaksale, sa upalim očima i tamnim podočnjacima. Totalno dehidrirale, da su zamalo mogle i da umru, rekli su im kod lekara.
Nekoliko dana ukućani su pokušavali da saznaju šta se dogodilo. Deca su uplašeno ćutala, bojeći se kazne. Odrasli su šaputali između sebe, veoma ozbiljno i zabrinuto, što je deci jasno govorilo da su nešto debelo zabrljali, pa ko sad sme da prizna! Iscrpljene devojčice su bile još male i nisu bile svesne šta im se dogodilo i zbog čega, a dečaci su shvatili da su oni krivi. Iako su, kao usput i više za sebe, promrljali da je moguće da su se najele zelenih šljiva i onda napile hladne vode, što im ne bi bilo prvi put, bili su sto posto sigurni da im se to desilo od njihovih „svilenih bombona“. Odrasli su samo sa nevericom odmahivali glavama i sumnjivo negodovali. Sva pažnja je, međutim, za sada, bila usmerena na oporavak devojčica.
A Jole i Mija su krišom plakali, uplašeni za živote svojih sestara. I nikada nisu mogli da zaborave koliko ih je, naizgled bezopasan nestašluk, mogao da košta. Nenadoknadivo i strašno. Shvatili su tada da je cena bila previsoka. Život se uči na greškama, a ova greška je mogla da ih košta živote najdražih bića.

• 1Ovo se svidja korisniku: saten
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 10 Jul 2011 0:28

Во Кристалноста на љубовта

Носталгијата по некои мали,но сепак слатки спомени го ширеше неосетно врз мене својот мек превез на тага.
Беше некаде околу полноќ.незнам колкава беше моќта во тој миг на облаците,но со својата брзина го затскирваа слаткиот и нежен облик на месечината,недаваќи ми да се сладам во нејзината убавина,малку и наивно поверував дека се крие кутрата од мене,од моите моменти кога сакам да го отворам некаде во тој налет на неконтролирани емоции процепот на времето и да проникнам се до оној момент кога застана ,да го пронајдам тој заглавен запчаник во неминовниот часовник и со силата на тајната надеж го пуштам повторно да врти.
Но сепак,сепак ги видела последните бледи ѕвезди на нашето небо,се сетила на своето детство и узнала дека има еден сон кој сеуште не го сонувала,а така го посакувала.
Смислувам сега разни начини да ја скротам таа дива и несктотена желба за повторно со разни начини на измислени нејзини ликови,и раскажувам како некогаш имаше глас на флејта која нежно низ тенките усни шепотеше некои зборови кој ја миреа секоја моја клетка,сите зборуваа за неа.
Зборовите беа сега стретството со кое ги чистев најтемните делови од душата,со зборовите како магични клучеви ги отварав вратите на срцето бараќиго оние делови кои бараа брзо зацелување.полека започнав да го сваќам нивното вистински значење,но и нивната моќ.
Измина периодот кога ми требаше една цела вечност да излезам од збунетоста,за периодот кога одев до самите небеси,и во тие бескрајни пространства го барав одговорот,се чудев на чуството на непријатност што тогаш ме обземаше,бев тогаш само еден изгубен смртник кој случајноста му ги отвараше вратите на нестварноста и му ги покажуваше сите скриени тајни.
Времето не се мереше,светлината имаше поинаква убавина,длабочините на бескрајот беа исполнети со љубов од која можеа да црпат само вистински вљубените,сликата на љубовта тука небеше н екоја опеана песна и посакувана супстанца,таа беше еден покрив над телата во која беа всадени две сјајни ѕвезди со кристална чистота,нивната чистота се прелеваше и се надополнуваше,во тој небесен занес шепотев со човечки глас,Мила моја небесниот дар што во срцето ми е васадено никогаш нема да ме доведе до искушение ни во еден миг да посакам да запловам во нечија туѓа галаксија,ни пак да дозволам на адскиот оган да ја нагори кристалноста.
Некаде во некој скриен дел на таа бескрајност безобразието ме гледаше со вжарени очи,пред тие очи понекогаш го губев првобитниот идентитет што ме дефинираше многу порано пред да осознаам за моето вистинско постоење,но и тогаш некоја исконска сила ме водеше да не потклекнувам пред тоа дрско и подмолно безобразие.



Nikodin Cernodrimski

Dopuna: 10 Jul 2011 0:29

Прв полноќен сон

Присутна беше во далечините,и само одразот на твоето лице го гледав во блесокот на месечината,но дланките кои сега ги чуствував врз мене,ги скршија сите скаменети сеќавања кој беа заробени во некој дел од моето скриено дувло на тајни мисли,спомените веќе воскреснаа со мирисот на полското цвеќе кое секогаш го редев на бујните коси,а ти небаре си ќерка на Вселената,со сладок кикот бегаше еден чекор пред мене.
Пробав со заминување на дневната светлина да го смирам треперот на твоето срце,но со секое мое поминување по таа блага топла нерамнина стануваше вител кој како магнет ги лепеше моите прсти да брзаат се повеќе и повеќе,распламтуваќи ја жешката страст до невидени граници.
Со твоите бедра ја раздели ноќта на половина,со твоите воздишки ги зароби сите мои погледи,а како возврат со мојот бакнеж те натерав да ја отворив вратата на скриената Боженственост,зарем не,неверуваше дека сум немирен скитник во непознати предели,сите твои места кои со топлина си ги заградила ги посетив,а ти со восхитувачките движења на твоето немирно тело ја зголемуваше мојата желба за нови и нови патувања.
Со твојата врелина проба еднаш,двапати,трипати да ме стопиш,ситна ѕвездена честичка да ме направиш,толку ситна што во центарот на твоето срце да ме сокриеш,заборави,зарем не немиреноста уште од детството ја носам ,низ порите на кожата твоја се пробив и повторно повторно скитам по секој твој дел на телото,отворена за повторно го гледам со гладен поглед целиот насликан пејсаш кој во мали рељефни испакнатини се прелива.
Спиралата на сите соништа започна да се одмотува,и од секој сон земавме по само еден детаљ правеќи ја оваа стварност во мали потоци од жежок пот кој го остававме да капи на тепихот.
Празнината што зјаеше во нашите души,сега и ти и јас ја потполнивме,сега во мојата насмевка заспиваш,дишеќи со ритам кој изворот на времето ми го кради,со безгрижност те покривам и те оставам барем првиот полноќен сон да го отсонуваш на моето рамо.

Nikodin Cernodrimski

• 3Ovo se svidja korisnicima: saten, zoranzota, ema 93
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ovu sam pričicu napisala davno, razočarana u prvu ljubav. Strašno je kada ti se prva velika ljubav dogodi kao veliko razočarenje...pronađoh je i reših da je postavim i ujedno poželim mladim ljudima da im se događaju samo lepe stvari u ljubavi i neka ih ružne, koliko god to može više, zaobilaze...


Ljubav je slepa - jedna priča


Leptir, koji je leteo po jednoj livadi, divio se cveću i zaljubljivao u svaki, opijajući se, pri tom, njihovim bojama, mirisima i lepotom, spazi iznad svoje glave, daleko, jedan veliki, zlatan cvet. Srce mu zaigra, duša zapeva i on se silno zaljubi u cvet i požele da se miluje sa njegovim svilastozlatnim laticama i da se opija njegovim mirisom i sokom.
„Divni cvete, ma koliko daleko bio, doći ću ti! Ništa me ne može sprečiti da ljubim tvoje prelepe latice!“- zapeva leptir, sav srećan, a to ču ovca, koja je u blizini pasla sa svojim stadom i kad vide kako leptir zaleprša prema Suncu, zableja iz sveg glasa:
„Hej, leptiru, to nije cvet, to je Sunce, ne idi, spržiće te! Njegova lepota je opasna, kad se približiš ubiće te svojim toplim zracima!“
A Sunce se smešilo, treperilo i blistalo, pa se leptiru činilo da sav taj sjaj prosipa samo za njega i da ga zove k sebi u zagrljaj, pevajući mu o ljubavi. On se okrete, pogleda u ovcu i reče:
„Pakosnica, zavidljivica! Krivo joj je što volim i što sam voljen, a ona nije!“
To reče i odlete put Sunca, da bi samo koji tren kasnije njegov pepeo, lagano i skoro nevidljivo, pao po livadi. Tad ovca ponovo zableja:
„Jadni, glupi leptiru, lepo sam ti govorila, a ti ne slušaš starijeg, pametnijeg i iskusnijeg. Sad truni u ime ljubavi...“ – i nastavi da pase.
Iz obližnje šumice, u tom se pojavi i krenu prema ovci veliki, lepi ovan. Ovca prestade da pase i iskolači svoje, ionako velike oči. Srce joj zaigra, duša zapeva i ona se silno zaljubi u ovna i požele mnogo malih jaganjaca sa njim, sve do svoje smrti. Bio je krupan i jak, sa divnim, mekim runom i velikim rogovima koji su ulivali strahopoštovanje.
„Oh, divni stvore, biću tvoja do smrti! Ništa me ne može odvojiti od tebe i sprečiti da te volim!“ – blejala je na sav glas srećna ovca, a to ču mlada pastirica, koja je čuvala stado i kad vide kako ovca ide ka njemu, povika uplašeno:
„Hej, ovco, to nije ovan, to je vuk u jagnjećoj koži, ne idi, poješće te! Njegova lepota je lažna, jer kad se približiš, zbaciće tu kožu i zaklaće te svojim zubima!“
A vuk u jagnjećoj koži sa njihao i glavom mamio ovcu da pođe sa njim u šumu, pa će voleti samo nju za ceo život. Ovca se okrete, pogleda pastiricu i zableja:
„Pakosnica, zavidljivica! Krivo joj je što volim i što sam voljena, a ona nije!“
To reče i odskakuta za vukom u šumu, da bi se samo koji minut kasnije čulo njeno očajničko blejanje i pobedonosno vukovo zavijanje. Tad pastirica reče:
„Jadna, glupa ovco, lepo sam ti govorila, a ti ne slušaš starijeg, pametnijeg i iskusnijeg. Sad truni u ime ljubavi...“ – i nastavi da čuva stado.
Sa puta koji je vodio iz grada, u tom se pojavi i krenu prema pastirici prelepi mladić.
Konj je pod njim poskakivao, a pesma koju je pevao lepršala je livadom poput poletarca. Devojka ga spazi i kad joj on priđe, srce joj zaigra, duša zapeva i ona se silno zaljubi u mladića svojih snova i požele da je vodi na kraj sveta i da je voli do groba. Bio je lep, imao je divan glas, pričao joj najdivnije stvari i nežno je gledao nebeskim očima i milovao po kosi.
„Ljubljeni, voli me i biću tvoja zauvek! Niko i ništa me ne može sprečiti u tome. Poći ću s tobom gde god budeš išao!“ – pevala je i igrala po livadi, sva srećna, mlada pastirica, dok je on nasmejano gledao. Starica koja je kopala u susednoj njivi i sve to videla i čula, spremajući se da ide kući, pozva pastiricu da dođe i pomogne joj oko stvari. Kad pastirica dođe, ona joj tiho reče:
„Ej, devojče, čuvaj se, to nije običan momak, to je gradski šarlatan, prevariće te! Njegova lepota je varljiva, kao i njegove reči, jer ako mu se isuviše približiš, iskoristiće te i baciti kao pocepanu košulju!“
A mladić se iz hlada smešio i slao joj rukom poljupce, brao cveće i pravio venčić, zvao da se vrati i smišljao joj najlepša imena, pa je pastirica mislila da je voli više nego sebe samog. Isprati staricu i kad se ova putem izgubi, reče:
„Pakosnica, zavidljivica! Krivo joj je što volim i što sam voljena, a ona matora nije!“
To reče i otrča mladiću, koji je čekao raširenih ruku i obećavao da će ostati zauvek sa njom, da će imati kuću i mnogo dece i da će je voleti do smrti.
Nekoliko dana kasnije su seoski mladići, u reci, našli telo mlade pastirice, obeščašćene, iskorišćene i odbačene kao što se bacaju pocepane košulje. Tad naiđe starica, pogleda u beživotno, lepo lice devojke i reče:
„Jadno, glupo devojče, lepo sam ti govorila, a ti ne slušaš starijeg, pametnijeg i iskusnijeg. Sad truni u ime ljubavi...“ – i ode dalje, pogrbljena, sa suzama u očima.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sve priče su lepe, ne znam koja je od koje lepša. Svaka nosi neku jaku poruku, i dopada mi se način kojim si predstavila likove. Prosto sam mogla da zamislim sebe kao posmatrača koji je doživeo svaku opisanu situaciju. Ja sam bila i na pozornici, i u žbunju, i na ulici ispred pekare gledajući ljude kako se krste ispred umrlice, na livadi...

Sve pohvale!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Draga Saten, jako, jako mi je drago da sam uspela da izazovem takve doživljaje i reakcije svojim pisanjem i da sam svoje emocije umela da prenesem na pravi način, da i čitaoci osete baš isto ono što sam osećala i ja dok sam ih pisala. Ovaj tvoj komentar mi daje poseban polet i želju za daljim pisanjem, hvala ti na tome, od srca!