...tako neke pričice...

2

...tako neke pričice...

offline
  • saten  Female
  • Legendarni građanin
  • Zvezdočtec... :)
  • Pridružio: 05 Jan 2008
  • Poruke: 3093
  • Gde živiš: Montmartre Quarter :)

Nema na čemu. Pohvala je iskrena i od srca. Sa nestrpljenjem iščekujem sledeće priče! smešak



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 07 Apr 2011
  • Poruke: 54

Razmišljanja na minus


Ponovo će zima. Imam utisak da zima i ne odlazi od mene. Hladnoća svuda. Uvukla se u srce studen i parališe, ledi sve. I krv i misli i osećanja. Dobar psiholog bi pitao: „Od kada ste u ovakvom stanju?“, nažalost, prvom i jedinom... Oduvek, rekla bih ja, još i pre nego što sam ugledala ovaj svet. A kako se i može osećati neželjeno dete? Unapred grešno, začeto pre braka u vremenu kada je to bila užasna sramota, kopile koje je trebalo biti ostavljeno pred vratima čoveka koji ga prvo nije hteo priznati. Moja majka jednom reče: „Ne možeš to tako da gledaš, ti si dete ljubavi, plod jedne velike ljubavi, to je cela istina...“. Izem ti ja, majko, tu veliku ljubav, kad je jedno malo i tek rođeno, bespomoćno biće zamalo platilo odbačenošću od onih koji su mu podarili život! Ej, ŽIVOT, savršenstvo prirode, dar i privilegija!
Pa kako se onda završila, kad je bila tako velika, moram da pitam!? Ako tako prolaze velike ljubavi, kako li se završavaju one male? Molim se onda da nikada ne doživim takvu „veliku“ ljubav...
Hladnoća. Ta hladnoća u saznanju da te ni tvoji najrođeniji nisu hteli, utisnuta je valjda u moju auru, u moje biće, u svaki njegovu ćeliju i zato je stalno tu. Ne mogu joj pobeći, od sebe nigde ne možeš pobeći. Pokušam ponekad da se ogrejem nekom, kao novom idejom ili nekom pruženom toplom rukom, ali nemilosrdni severac zafijuče i ponovo sve sledi.
Hladnoća oduvek. Moje rođenje nije ogrejala topla reč majke. Samo suze, tuga i hladnoća. Nažalost, nisam imala dobre vile da ublaže „zle čini“ kao u „Trnoružici“. Suze, tuga i hladnoća. To je moj život. I ime su mi takvo dali, hladno, zimsko. Na hladnoći ništa ne raste i ne uspeva. Tako i kod mene. U utrobi večitog snega i leda nema života. Ravna crta. Mrtvilo.
Jesam li ja to postala hodajuća grudva snega?
Ali u srcu, negde duboko, jako, jako duboko, tinja jedan plamičak. Sigurna sam da još postoji tamo i da nekako odoleva svoj ovoj hladnoći. Osetim ga ponekad, u očima bljesne njegov sjaj. I tada znam da sam još uvek živa. Nazvala sam ga Nada. Možda od njega jednom ipak postane buktinja. Velika, lepa, topla. Vatra, vatra u srcu, vatra svuda. Toplota koja topi sneg i led. Pretvara ih u vodu. Voda daje Život. Natapa polja. Semenke klijaju u proleće i rađaju. Obožavam proleće. Svakog proleća se ponovo divim svakoj mladoj, napupeloj grani. Ceo život željno sanjam svoje proleće...
Ponovo je zahladnelo. Jutra sa mrazevima. Zima pred vratima. I hladnoća. Neizbežna.



offline
  • Pridružio: 07 Apr 2011
  • Poruke: 54

Naprati


Danice jesi pomuzla?
Jesam, mamo!
Treba da se podlije...
Podlila sam, mamo!
Jesi nahranila piladiju?
Još jutros, mamo!
Danice, jel zamešen hleb?
U furuni je, mamo, peče se!
Danice, je l sve spremno za na njivu?
Sve, mamo, samo da se krenemo!

Danica je sve i svuda stizala. Vredna, lepa, stasita, dobra, na ranu da je staviš. Omiljena u familiji i u komšiluku. Još samo da se uda i usreći nekog dobrog momka na diku i ponos porodici i majci koja je rodila i svakom poslu naučila. Ali nikako... imala je već 25 godina, a u selu je to matora devojka koju niko više neće pa makar joj i kruna bila na glavi. Prosci su godinama dolazili i kako su dolazili tako su i odlazili. Ni sa jednim se nije mogao napraviti dogovor. Nešto tu nije bilo u redu. A Danica je bila vesela sve dok joj se ne spomene udaja, a onda bi se načas pretvorila u sveo cvet. I kako je vreme odmicalo, svakim danom je sve više kopnela. Devojačka sprema, odavno gotova, sve njenom rukom rađena, spakovana pod konac u drvenom sanduku, čeka srećan dan... a on ne dolazi. Danica sve češće sanduk sa spremom otvara, vadi vežene peškire spremljene za kićene svatove i uparađene konje i tiho zbori, kao da spisak neki pravi i u amanet majci ostavlja: „Ovaj ćeš, mamo, na krst, ovaj krstonoši, a ovi će za barjake... na koljivo metni ovaj, ove za vence ko nosi odvoj, a najveći meni za u sanduk. Ovo ćeš mi obući, ovu košulju sa punim bodom i ovo jeleče što sam poslednje srmom izvezla. A beli čaršav koji sam tkala i belim vezom ukrasila, umesto bračne postelje neka mi bude večna postelja na onom svetu...“ Jecala je majka, krišom gledajući usahle oči i obraze svoje miljenice. Obrazi, nekada jedri od zdravlja i rumeni, kao u jabuke, jedan da lupiš drugi da pukne, a sad upali i bledi, sa koščatim jagodicama kao u starice, neprirodnim na mladom licu. Oči, nekada sjajne od osmeha i pitome kao duša u jagnjeta, sada mrtve, upale u očne duplje. Koža, nekad boje kao u sveže breskve, sada bolesno žuta kao vosak samrtnikove sveće.
„Gde da idem i gde da se devam, gde pomoć i lek da tražim, kako da je spasem od čudne bolesti kojoj se ni ime ne zna...?“, pitala se jadna majka. Dolazili i lekari i vidari i ništa ne nađoše. Devojci nije ništa, a bolesna... vene i kopni, tiho umire zdrava zdravcata.
„Jao, crna crnice, sedi odmah i slušaj šta imam da ti kažem!“, utrča jedan dan kod Danicine majke prva komšika, kuća do duće i ko da su jedna kuća, sva zadihana i usplahirena, kao da je smrt samu usput srela.
„Moja kuma bila kod Milanke da je malo obiđe, znaš da su one neka daljnja familija i reč po reč dođoše i na tvoju Danicu i njenu pokojnu Anđeliju, kako su bile nerazdvojne drugarice, kako su se volele više nego rođene sestre i kako, eto, njena jadna Anđa ode od jektike, a eto i Danica nešto čudna, nikako da se uda a već odavno omatorela za udaju, a tek će ti njoj Milanka, kroz stisnute zube i suze: Aha, udaće se kad i moja pokojna Anđelija!
Ju, što tako Milanka pa Danica je dobro dete, kaže joj moja kuma, Anđu ti je do poslednjeg dana obilazila, iz kuće ti nije izbijala, pomagala ti je oko nje, nije se plašila da će i ona da dobije bolest, celo selo je znalo koliko su se volele... pa zar je malo plakala, skoro se razbolela kad je Anđa umrla, stalno ti se nalazila u bolu i sad te obilazi kao druga ćerka da ti je, što tako zboriš, pobogu, greh je...
Kad ti ona onako ko da sam đavo iz nje progovara: Kad moja Anđa nije imala sreće da se uda, da rađa, da živi, neće ni ona... Kad su već bile kao sestre dok je Anđa bila živa, nek budu sestre i u smrti... Kad ja nosim crninu i kukam, zašto da se Danicini vesele... nema joj spasa, njen je spas kod moje Anđe, njeno maramče kod Anđe na onom svetu, zakopano sa njom mrtvom, kao što će i Danica uskoro biti... ponovo će one biti zajedno, tamo...
Moja ti se kuma prekrsti, posede još malo i odmah odande dotrča do mene da mi kaže, a ja evo odmah do tebe... trči, kukavice, trči u vrbake kod baba Vojke vračare, trči iz ovih stopa, umreće ti dete na oči, je l vidiš? Ti znaš šta znači kad se nešto nečije zakopa sa mrtvacem... taj vene, kopni, suši se kao cvet bez vode, kao mrtvac u sanduku, živ truli i umre bez ikakve boljke... Trči, spašavaj, možda još nije kasno, možda se može raščiniti i odvezati...“
Danicina majka, bleda kao smrt i skamenjena od straha, slušala je ovu strašnu kletvu. Bože pa što tako? Šta je njena Dana kriva? Šta da radi sad? Da kune i ona? Koga? Tu jadnicu koju je bol za mrtvim detetom celu izobličio i pamet joj poremetio da ovako nešto uradi? Svi smo mi drugačiji u bolu i svako se sa svojim bolom drugačije nosi. Ne može ona to... i svi smo grešni i svi ćemo na strašni sud kad nam dođe vreme, a ona sada mora svoje dete da spasi... Ona mora! Na kraj sveta ima da ide ako treba! „I nebo i zemlju ima da prevrnem dok joj leka ne nađem!“
Sačekala je da se smrkne i kad svi polegaše i zaspaše čvrstim snom, iskrade se i pođe prema reci u vrbake. Srce joj je lupalo kao ludo, kao da će iz grudi iskočiti. Umotana velikom maramom i zabrađena da je neko ne prepozna ako je vidi, jedva je videla kuda ide. Zapinjala je o trnje i granje, spoticala se o oblutke, upadala u neke rupe, te na kraju i pade, oguli se i iskalja. Suze joj na oči navreše. Noge ko da nisu njene, ne slušaju, ko da su teški balvani, sve joj se čini da ide unazad i da nije odmakla od kuće i sela. Šta ako je neko sretne? Pa nek je sretne, šta se koga tiče gde ona ide, svako nek gleda svoja posla! Ma ima da uradi ono što mora makar joj to bilo zadnje... i njoj i svima koji joj se na putu nađu!!!
Hrabrila se i molila celim putem. Nikoga nije srela, ima Boga! Okrete se brzo oko sebe i uđe u vrbak. Reka je hučala sablasno. Na slaboj svetlosti meseca, grane vrba isprepletene iznad vode u čudne oblike, ledile su krv... neka čudna magla se odvajala od površine vode i lelujala, kao duše pokojnika koje traže spokoj... vazduh je mirisao na memlu i trulež... i mrak je bio težak ili se to samo njoj činilo da joj nekako pritiska leđa, kao da joj tu neko sedi i steže je... sova huknu iznad njene glave i preseče je! Čula je otkucaje svoga srca tako glasno da je nesvesno grudi jače stisnula onom maramom, da je ne oda. Gutala je stalno, kao da srce hoće da joj izađe na usta a ona gutanjem pokušava da ga vrati i primiri. U tami se nazre kućerak od blata i pruća i slaba svetlost iz njega. Baba Vojka je u gluvo doba spravljala razne napitke od trava i vodice protiv naprata. Starica je živela sama, ni kučeta ni mačeta i ničega se i nikoga nije bojala. Ljudi su je izbegavali, plašili se njenih moći i čuda, zaobilazili je i sklanjali se i samo teška muka ih je terala da ponekad dođu i zavape za pomoć. O njoj je kružila priča, išla tiho od usta do usta, nikako naglas, da se na tog koji priča ne bi srušila staricina kletva, da ga ne bi urekla i bacila mu čini na stoku, porod i potomstvo. Kažu da je bila mnogo lepa kao devojka, lepa kao vila, ali puka sirotinja. Zagledao se u nju jedan seoski momak, bogataški sin, stasit, lep, viteške naravi, dika i ponos celog sela. I ona je gledala u njega, a vatra joj je, kažu, izbijala iz pogleda, prosto ga je mamila svuda za sobom. Svuda su se mogli videti, pratio je kao omađijan, kažu da gotovo beše poludeo, pamet načisto izgubio za njom. Njegovi su bili nesrećni, priliku za ženidbu mu pronašli u bogataškoj kući u susednom selu i sve dogovorili, a on ni da čuje! I svi su mu govorili da ona nije za njega i da je se čuva jer je čudna, povazdan po šumi šeta i sa zverinjem se druži, kida travke i kuva nekakve čorbe. Govorili su mu da joj je i majka takva bila za života i da je zato muž, otac Vojkin i ostavio, a ona mu se onda svetila. „Veštice su one, obadve“ govorili su mu, aja, momak nikoga nije slušao. I onda, onakva njegova snaga iznenada počela da vene i suši se, dok ga jednog dana nisu našli mrtvog na obali reke, uvezanog i uplelog u vodene lijane i trave. Posle se pričalo da ga je ona namamila u vilinsko kolo a zna se da ko u vilinsko kolo uđe iz njega živ ne izlazi... Selo je posle toga oteralo devojku, koja se nastanila na onom istom mestu na obali reke gde je pronađen nesrećni momak, i više je nisu viđali. Družila se sa vilama i zverinjem i travama i samo pokadkad, se iz vrbaka čulo strašno zavijanje, kao da sami vuci i kurjaci kolo vode, upozoravaju i plaše narod da ne prilazi devojci jer je oni čuvaju. Neki kaži da su je viđali na pun mesec kako se gola, raspuštene kose do pojasa, kupa na onom mestu gde se nesrećni momak udavio i ludački smeje da se krv ledi u žilama. Kažu i da je starešina sela, starina koji je mnoge ratove preživeo i preturio preko glave, najstarija glava u selu, krepak starac, ubrzo pošto je devojku isterao iz sela, iznenada umro. Ništa mu nije bilo, u hodu, koraknuo i samo se srušio. Znali su u selu da je samo ona kriva za to, ali više niko nije smeo da joj bilo šta kaže, da joj se približi, a kamoli da je popreko pogleda. Od tada su je se plašili. Ali kad čoveka velika muka snađe, još kad je dete u pitanju, nikakav strah nije dovoljno veliki.
Danicina majka oprezno kucnu na musavi, sav u paučini i nekom ponjavom do pola ušuškani prozor. Začu se neko šuštanje iznutra pa tihi laki koraci i na kraju glasić starice, nekako tih, ali odlučan i siguran:
„Ko si i šta oćeš u ovo doba?“
„Baba Vojka, pomozi ako Boga znaš, dete mi umire...“, jedva izgovori Danicina majka i na kraju je glas izdade.
„Ulazi“, zapovedi baba.
Žena napipa malena vrata odmah do prozora i uđe. Kako uđe, poče da plače. Suze provališe iz nje kao poplava kad branu provali i bujica krene da nosi i valja sve pred sobom. Sav bol i strah koji su se skupili toga dana i tokom ovog noćnog puta, krenuo je nazdrživo kroz njene oči.
„De, de, biće sve dobro, ajde mi pričaj kakva te muka naterala da sama po noći dođeš čak ovamo. Mora da je neka velika nesreća... dete kažeš. Ajde mi sve potanko ispričaj, da čujem o čemu se radi pa ćemo posle da vidimo šta ćemo i kako ćemo.“
Reči starice je umiriše. Kao da joj je kamen pao sa srca, tako je pojava ove male, stare žene delovala na nju. Njen smirujući glas i odmereni pokreti ulivali su poverenje, što se ne bi moglo reći i za okolinu koja je sablasno delovala pod vatrom sa ognjišta, kao i onu napolju oko same kućice. Još uplašena i uplakana, jednim okom je preletela po sobi u polumraku. Po zidovima i sa tavanice te jedne jedine sobe, visile su razne sušene trave u busenima, nategače raznih oblika i veličina, venci od poljskog cveća, crnog i belog luka i papričica, na konac nanizane kriške sušenog voća, neki konci i vune. Sa čađave tavanice iznad samog ognjišta ljuljala su se neka čudesa koja nije mogla da razazna, kao neka krzna životinjica, ili repovi, krila, šta li? Na drugoj strani ramovi sa ikonama, krstovi i raspeća, sveće svuda okolo, kandila i kadionice. Sve je mirisalo na tamjan i bosiljak i razne lekovite trave. Senke od vatre sa ognjišta igrale su po zidovima i po svim tim pokačenim stvarima, neki magijski, ritualan ples...
Iz kazančeta, obešenog o verige u crnom, počađavelom ognjištu u jednom ćošku sobe, još se pušila tajanstvena čorba.
Baba sede na tronožac pored okruglog stočića na sredini sobe i pokaza ženi isti takav naspram sebe. Pored prozora je bio krevet sa slamaricom, prekriven tkanim ćilimom sa lepom šarom. U ćošku između kreveta i prozora bilo je nešto nalik na oltar. S druge strane kreveta, u drugom ćošku, stari kredenac, odavno načet zubom vremena. Kotarica od pletenog pruća puna granja za vatru. I to je bilo sve. Soba mala i natrpana, ali nekako čista. Zemljani pod se sijao, dobro izriban i užućen blatom od ilovače sa reke.
Danicina majka je pričala, a baba Vojka pažljivo slušala i klimala glavom.
„Dobro, evo ovako ćemo da probamo. Samo da znaš, neću da te lažem, mnogo će teško da bude. To je najteža vradžbina, a i mnogo si dugo čekala, odocnela si. Zašto nisi došla pre? Zar ti nije palo na pamet da je to to? Znam, nije, ne da se to, ne da ti se da se braniš, mnogo teška magija, mnogo teška. Ali ne plači, ajde glavu gore, borićemo se, sve što znam uradiću, samo moraš da me slušaš i da radiš sve što ti kažem i kako ti kažem. Prvo ćeš na mlad mesec da skupiš vodu iz kuće u jednu flašu, u cik zore kad prvi petli zapevaju. Onda ćeš devojče crvenim koncem da premeriš i uzduž i popreko, tako tri puta i iz jedne niti, sve ojedna da bude, razumeš? Donećeš mi njenu košulju koju će posle da nosi stalno do nje, dokle bude trebalo. I parče Slavske sveće od poslednje vaše Slave. Sve to ćeš zajedno da mi doneseš na prvu mladinu. Jesi li sve zapamtila? To je za početak a posle ćemo da vidimo. Ajd, idi sad kući i ne sikiraj se. Moli se pred Slavskom ikonom i pali kandilo svako veče, nek gori cele noći u kući. Nju kad zaspi, svako veče da prekrstiš tri puta ovim krstom što ti ga dajem i da svaki put kažeš „spasi Bože, majko Bogorodice i svi sveci na nebu“.“ I dade joj krst od drveta sa stručkom bosiljka uvezanim crvenim koncem oko krsta.
Uplakana žena se savi da joj poljubi ruku, a baba je izmače. „Nemoj, reče, nisam ja pop da mi ljubiš ruku i da mi se zahvaljuješ pre vremena, ne valja se, da se ne urekne, nego požuri i uradi sve što sam ti rekla pa dođi ponovo na mladinu. I nemoj da plačeš više, da slutiš na zlo. Sad samo misli da će na dobro da bude.“
Danicina majka je sve uradila onako kako joj je rečeno. Na mlad mesec u gluvo doba opet se nađe kod baba Vojke u kućerku.
„Jesi sve donela?“
„Jesam.“
„Daj.“
Baba uze onu flašu vode, otkinu struk bosiljka iz busena sa zida, nekoliko čena belog luka sa venca, uze onu košulju i iz nje izvuče nit tkanja. Nit i beli luk ubaci u flašu, a koncem koji je Danicina majka premerila Danicu, uveza onaj struk bosiljka. Parče njihove Slavske sveće upali pa je ugasi u vodi iz flaše i tako tri puta. Onda je upali i stavi na sto ispred jedne čudne ikone. Umoči bosiljak u flašu vode i stade da bućka po njoj tiho pomerajući usta i mrmljajući nerazgovetne reči neke molitve. Samo se kad kad glasnije čulo „Danica“. Dok je to radila baba je zevala kao da će svaki čas pasti u dubok san, ponekad je štucala pa opet zevala. U kućerku je vladala mrtva tišina, samo je babino mrmljanje remetilo na trenutke i ono poneko, glasno izgovoreno „Danica“. Kad je završila, baba se tri puta prekrsti i onom vodom, u koju je na kraju ubacila struk bosiljka, poprska Danicinu košulju. Parče Slavske sveće ugasi i pruži je ženi.
„Slušaj me sad dobro. Ovom ćeš vodom celu kuću da poprskaš i naročito njen krevet ujutru čim ona ustane. Zatim će devet jutara da popije po tri gutljaja i da umiva lice okrenuta prema istoku, od dole na gore, od brade preko čela, a uveče da prska krevet pre nego što će da legne u njega. Razumeš? Ona voda koja ostane u flaši posle devet dana da se na raskrsnicu zajedno sa bosiljkom i ovim svim što pliva u njoj, prospe u gluvo doba noći. Tad ne smeš ni reč da progovoriš, ni sa kim, ni pre ni posle, odma u krevet da odeš i da zaspiš, je l jasno? Ovo parče Slavske sveće na pun mesec da odneseš na groblje te devojke, da upališ sveću i tamjan u kadionicu i da sa time Danica okadi njen grob tri puta, a onda da sveću zakopaš što dublje kod njenih nogu. Evo ti ovo krilo slepog miša, njega ćeš da joj metneš u slamaricu ispod glave, na to da spava, a ovo parče zečjeg repa sa voskom Slavske sveće češ da joj ušiješ sutra u ovu košulju i nju mora da nosi do sledeće mladine. Kad je opereš, nikako da je ne sušiš napolju nego unutra, a ona nikako bez nje nigde da ne izlazi. I dalje da je krstiš kad zaspi i da pališ kandilo. Evo ti i ove trave, da joj kuvaš da pije po ceo dan mesto vode i sa malo meda da joj sladiš. Dođi u sledeću mladinu i donesi novu flašu vode. Samo to. Da vidimo kako će joj do tada biti. Ajd sad.“
Sledećeg mladog meseca Danicina majka se ponovo nađe kod baba Vojke.
„Jesi li sve onako uradila? I kako je?“
„Meni se čini, majko, tako ću od sad da te zovem, ako se ne ljutiš, da je malo živnula... Počela je da priča sa svima nama, priča nešto i onda se i osmehne, a u meni zaigra puno srce! Čini mi se i da je više ne čujem svake noći da plače. Evo čula sam je još onomad pa sinoć...“
„Dobro je... čisti se... biće izgleda dobro, još nije dockan... e sad slušaj ovako: sve ćemo sad da ponovimo sa vodom što si donela, samo što nećeš onu vodu što ostane posle devet dana umivanja i prskanja da prospeš na raskrsnicu, nego ćeš u vodu, u reku, nizvodno, nek ode sve sa vodom i ko vodom odnešeno, od tvoje ćerke i od tvoje kuće, sve što je napraćeno nek oteče daleko od vas. To ćeš da ponavljaš dok prosipaš iz flaše i na kraju ćeš da se prekrstiš u pravcu istoka tri puta i da kažeš „spasi Bože, majko Bogorodice i svi sveci na nebu“. Onda ćeš niz vodu da pustiš i venčić od cveća i sveću u nategači, da nameniš pokojnoj devojci da se umilostivi i primiri i da ti dete ostavi na miru. I vodu ćeš da joj izliješ onako kako se to radi na pojutrici i do četrdeset dana, neka joj duh počine u miru, nek ne luta više i ne crpi snagu iz tvog deteta. To ćeš sve da radiš u cik zore, u svitanje, sa prvim petlovima, da joj duh smiren ode na večni počinak i da se više ne vraća. Kad sve završiš dođi da vidimo šta ćemo dalje. Ako više ne treba da se baje, moraćemo da joj napravimo zaštitu, da više ništa ne može da se zalepi za nju za vjek i vjekov. Idi sad, dete, svome detetu i radi kako sam ti rekla. Ne boj se, biće dobro, osećam. Još ćeš ti da igraš na njenoj svadbi i da ljuljaš unuke. Idi.“
Tako je Danicina majka dolazila dugo kod baba Vojke. Sve je radila kako joj je vračara govorila i najzad Danica poče polako da dobija boju u obrazima. Bivala je sve veselija, lepša i ponovo postajala ona stara, sve i svuda stizala. O svojoj smrti više nije pričala.
Radost joj se ponovo razlivala po licu koje dobi staru jedrinu. Obrazi jedan da lupiš drugi da pukne... Lepota devojka.
Jednog dana pojaviše se i prosci na kapiji. Čuli su da je devojka malo starija, ali vredna i dobra a i njihov momak je bio malo stariji, miraz im zato nije bio važan, moglo je i bez njega i tako se lako dogovoriše i zakazaše svadbu na jesen. Sve je teklo kao mirnom vodom. Udade se Danica i ode u jedno selo, udaljeno od njihovog ne više od dana u volovskim kolima, da vodi domaćinstvo i odgaja sinove. Dva je rodila, a žensko joj se nije dalo. Umrlo je ne mnogo po rođenju... Devojčica sitna i bledunjava, slabašnih i nejakih pluća. Krstiše je na brzinu i dadoše joj ime Anđela. Nije joj se dalo da živi...

A baba Vojku i dan danas obilazi Danicina majka, priča joj o svojim unučićima, o Danici i njenom mužu i gleda je u dubokoj starosti. Uči od nje, spravlja trave i meleme i zajedno pomažu svakome ko zatraži pomoć. Starica je voli kao ćerku koju nikad nije imala. Ćerku koju joj sudbina i ljudi nisu dali da ima sa svojim draganom, koga sahrani a ona ostade da ga žali u samoći do smrti. Iako već toliko stara da jedva hoda, na dan njegove smrti, uz ćerkinu pomoć, će ponovo ući u reku da se tako sjedini s njime...

offline
  • Pridružio: 07 Apr 2011
  • Poruke: 54

Mlada



Rada je tupo gledala, sa suzama u očima, u okićenu kapiju. Ona je značila da su je grubo odbacili i bacili u neki drugi svet koji ne poznaje i koji je plašio. Bilo je žalosno gledati je kao mladu u onoj svečanoj svadbenoj odeći, onako mršavu i nerazvijenu, sa nevinim i uplašenim dečijim licem. Nije znala šta je čeka tamo, u tom novom domu, potpunih stranaca. Plašio je taj čovek, mnogo stariji od nje, koga je samo jednom videla pre nekoliko meseci i koji će joj uskoro biti muž i porodica i sve. Nije jasno mogla da shvati šta se to sve od nje očekuje, ali je osećala da je potpuno drugačije od svega što se do sada od nje očekivalo u roditeljskom domu. Nije mogla da shvati ni zašto mora da ode od svoje kuće, zašto je daju tako na brzinu, kao neku stvar. Brat Bora je bio stariji, trebalo je prvo on da se ženi, tako je bilo i u njihovom komšiluku prošle jeseni i takav je bio red u selu oduvek .
Majka Gina ulete u sobu gegajući se, onako krupna i zadihana i kad dođe do daha izusti – Idu... čuju se puške i muzika na drumu iza krivine... jesi ti spremna?
Rada savi glavu da joj majka ne vidi suze koje su pretile da kliznu niz obraze.
- Šta si se tu ukipila!? Pitam te lepo jesi spremna?! Šta je bilo, opet ćeš da plačeš? Ja ću od tebe da poludim! Šta ti sad fali!? Nemoj očuh da te vidi takvu, presešće ti! Jes’ čula ti?! Opameti se dok nije kasno! ’Ajde, ne ideš na sa’ranu, udaješ se i to za onakvog momka! Eh, crna sam ti, kad te rodih takvu! Nemoj da nam upropastiš ovako dobru priliku, inače... – krenu rukom da je udari, ali se začu puška u neposrednoj blizini i ona izlete kako je i ušla.
Rada obrisa oči i podiže glavu. Kroz zavesu na prozoru ugleda veliku i lepo okićenu povorku svatova. Za koji čas će i ona biti deo nje i više ništa neće biti kao dosad. Njen život se iz korena menjao za nekoliko trenutaka, znala je i naježila se. Ustvari njen život je počeo da se menja još kad joj je otac Boža umro, pre nekoliko godina. Imala je tada 8 godina i svega se dobro sećala. I sahrane i maminih svađa sa dedom i babom posle toga i odlaska u kuću očuha, koji je stalno bio nečim nezadovoljan. Nije mogla da razume zašto su morali da odu od babe, dede i strica u tu nepoznatu kuću, kod tog groznog čoveka. Nije mogla da razume ni majku, koja je više verovala tom tuđincu nego njima, ali morala je da sluša i radi kako joj se kaže. Skupila se još više i povila kao pas kad očekuje gazdin udarac, a voli ga i dalje, i trpi, i trpeće sve zarad te ljubavi. I ona je volela svoju majku, iako nije razumela kako je mogla da je se odrekne tako lako. Jedva se privikla na očuha i novu kuću, a sad ovo, udaja. Zašto, majko, zašto?
Svatovi su nazdravljali jedni drugima iz okićenih buklija, pozdravljali se, grlili i ljubili. Taj smeh i pesma su je ubadali u dušu. Srce joj je divlje kucalo i pretilo da je uguši. Videla je Boru ispred vrata, uparađenog, važnog, kako čeka da je „proda“, da zaradi na njenoj muci... njen brat Bora koji će ostati tu, u kući, uz majku, zauvek, jer očuh nije imao dece. Takvo je bilo nepisano pravilo odvajkada. Sinovi su naslednici, muške glave i domaćini koji se slušaju, a ćerke su „tuđa kuća“, da služe i budu poslušne, svima. Neki inat joj proradi, neko osećanje, uskomešano, buntovničko. Kad bi sad mogla da pobegne! Da ode negde daleko i vrati se kad sve prođe! Znala je da je to nemoguće i da bi bilo još gore tada. Bruku joj nikada ne bi oprostili, nikada! Ni njeni, ni ovi tuđinci, ni selo. Bila bi „obeležena“ za navek. Neka, trpeće, ali bi najviše na svetu volela da rodi devojčicu i onda više ne bi rađala! Samo jednu devojčicu koja bi onda morala da bude glavna, naslednica, da ostane sa njom u kući. Neće je dati nikada da ode od nje u nepoznato...
Puče puška blizu prozora i ona se trže. Povici odobravanja i hvale značili su da je mladoženja pogodio jabuku na drvetu i da je prvu prepreku prešao. Sve joj je bliže... Ispred ulaznih vrata čekao ga je Bora i tražio da mu plati, inače mu sestru neće „dati“ da je vodi. Običaj je da dever, mladoženjin brat, pregovara sa „prodavcem“ i on posle i izvodi mladu pred svatove. Mladoženja nije imao rođenog brata pa je ovu počast dobio njegov brat od strica. Gledajući to kroz zavesu, Rada se osećala kao da je krava, njena ljubimica Ruža za kojom je danima plakala kad su onomad morali da je prodaju. Dever i Bora su se cenjkali na opšte zadovoljstvo i odobravanje gomile, koja se tiskala oko njih da bi bolje čula cenu.
-E neće moći tako zete, malo je to! – čula je Borin glas i smeh i negodovanje mladoženjinih svatova na te reči.
-Pa kad je malo da se vratimo mi onda kući, nema od veselja ništa! – nadjačavao je graju svatova dever.
-Kako ’oćete, ali ovakvu devojku nećete naći nigde, to da znate! Devojke, kao što je moja seja, nema u pet sela okolo, pa vi vidite! – važno izdeklamova Bora, kao dobro naučenu pesmicu.
-Da vidimo šta će da kaže mladoženja... brale, šta da radimo? Da platimo ili da se vratimo kući bez devojke, a? – namignu dever šeretski i pokretom ruke ućutka svatove.
Mladoženji je očigledno sve ovo bilo veoma neprijatno i jedva je čekao da se ova mučna, obavezna ceremonija završi.
-Platićemo koliko traže – jedva prozbori sebi u bradu.
Dever slegnu ramenima, očigledno nezadovoljan što se time njegova važnost uloge i sposobnost cenjkanja završila, svečano dade novac, pruži ruku, rukova se i izljubi sa mladinim bratom i time je „posao“ bio sklopljen. Avlijom se prolomiše uzvici, zvižduci i pucnji iz oružja. Muzika poče, pesma se zaori i kolo zaigra. Sa svih strana su dotrčavali svatovi da se uhvate u kolo.
Bora otvori ulazna vrata i propusti devera i mladoženju pa ih povede do Radine sobe.
U sobi je, na njenoj sredini, stajala devojčica i nemo gledala u vrata, čekajući da se otvore i da njena sudbina uđe unutra.

online
  • Dragi Ivić
  • Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 17684
  • Gde živiš: I ja se pitam...

janamandres ::Draga Saten, jako, jako mi je drago da sam uspela da izazovem takve doživljaje i reakcije svojim pisanjem i da sam svoje emocije umela da prenesem na pravi način, da i čitaoci osete baš isto ono što sam osećala i ja dok sam ih pisala. Ovaj tvoj komentar mi daje poseban polet i želju za daljim pisanjem, hvala ti na tome, od srca! Smile


Немаш појма колико сам поносан...

offline
  • Danica
  • Pridružio: 21 Jan 2008
  • Poruke: 707
  • Gde živiš: još uvek sam na istom brdu ali sada sama

Citat:Jednog dana pojaviše se i prosci na kapiji.
Prelepo,predivno,kao priče iz moje mladosti.Milina mi je bilo da čitam.I gde si do sada bila,sa tvojim pričama.
San se usni nekada ga se setiš,nekada ne,jednostavno zaboraviš.Dušu prepustih u ovo ludo vreme nečem što me ni ne dotakne,brinenem o važnim za život događanjima.Probudim se i opet isto.
Iskreno sa velikim uživanjem sam čitala tvoje redove tvojih priča,pa čekam nastavak.

offline
  • Pridružio: 07 Apr 2011
  • Poruke: 54

Tetka Danuška, Siriuse, naterali ste mi suze na oči... hvala vam, hvala, beskrajno hvala... retko imam vremena za pisanje od, kako ste to lepo rekli tetka Danuška, gomile stvari koje ne dotaknu dušu a moramo ih se baviti jer su neophodne za goli život. Poslednja od ovde postavljenih pričica MLADA je deo romana koji sam započela, i koji ću završiti nekad, jednom, s obzirom na to koliko "često" sedam da pišem, ne mogu precizno reći kada će to biti...
Evo još nekih delova koji će vam se, nadam se, takođe svideti jer, da otkrijem, istiniti su i prate život dve osobe meni veoma drage i značajne, moje dve bake kojima sam i posvetila ovaj roman, da ih time otrgnem od zaborava...


Bila je jesen 193... i neke. Jesen divna, berićetna, plodovima teška. Veseljem i svadbenim povorkama iskićena. Miris baruta iz svadbarskog oružja mešao se sa slatkim mirisom grožđa i vina i svakojakih đakonija sa svečanih stolova. Devojački i momački glasovi natpevavali su se u kolu uz zvuke frule, tamburice i harmonike.
I u dvorištu gazda Dimitrija u Dubravini, tog sunčanog, jesenjeg dana, gužva i pesma. Vratnice širom otvorene, okićene vencima ispletenim od svežeg cveća. Skupili se svatovi, puna avlija. Gazda ženi sina jedinca. Jedva dočekaše taj dan i on i njegova žena Živka. Momak je već odavno trebalo da se oženi, a oni da dobiju unučiće. Teško je bilo naći devojku za momka u već poodmaklim godinama. Ali hvala dobrom Bogu koji ih je pogledao i njihove molitve uslišio!
U susednom selu, ne baš tako dobro stojeća familija, imaše devojku, zapravo devojčurak, koju rešiše da udaju, kako bi time rešili svoje imovinske probleme. I tako, ni jedni ni drugi nisu bili u situaciji da biraju. Ovi sa lepim imanjem i momkom od već skoro 30 godina, a ovi drugi sa dugovima i devojčicom od 14 godina. Zli jezici su govorili da je to prodaja devojčice, ali šta će joj faliti. Momak je lepuškast, zdrav, jak, jes’ malo stariji, ali možda je to i bolje, više će ga slušati i poštovati. Prilika je dobra, imaće sa njim sve što joj treba, a selo neka priča šta hoće!
Sve je bilo spremno, svatovi posedaše u kola i svadbena povorka krenu. Na čelu barjaktari, muzika, puške. Konji svečano okićeni vezenim peškirima, u grive im devojke uplele cveće, a zvončići i praporci se čuju sa svakim korakom. Deca trče za povorkom kroz seoske sokake, bosonoga, čupava i musava, a ispred kapija i plotova pored puta, poređao se narod da pozdravi svatove. Sve veselo i svečano. Čak ih je i vreme tog dana poslužilo, toplo i suvo.
-Neka je sa srećom gazda Dimitrije!
-Množilo ti se i rađalo, prvo muško bilo!
-Daće Bog! Živi bili i fala! – otpozdravlja gazda Dimitrije, zavaljen u svom sedištu. Na njemu novo odelo, šešir, kao sneg bela lanena košulja. Zadovoljno gladi duge brkove dok gleda ponosno u narod duž puta. Neće više ispirati usta sa njima ove seoske sokačare! Eto i njihov se Dragiša ženi. U oku mu zacakli jedna suza. Godinama se pričalo kako Živka drži sve konce u kući u rukama i kako njoj ni jedna nije dovoljno dobra za snaju. Da je tako ni ova joj ne bi valjala! Eh, selo mora nešto da priča i da je najbolje, iznašli bi nešto. Eto sad opet pričaju kako je to zadnji voz, pa je morala da ćuti i da prihvati ovu priliku koja se ukazala, ovu devojčicu koja još nema ni pristojan miraz.
Nije njegova Živka neka zla žena. Mrze je u selu što je vredna, snalažljiva i otresita, što nikome ne ostaje dužna, brza na jeziku i umu, ma živa vatra je njegova Živka! Ni on joj se ne suprotstavlja, jer zna da je ona uvek u pravu i da na sve misli. Kad nešto kaže, ono tako i bude, sto puta se u to uverio do sada. Nema dana škole, a niko je u varoši ne može računicom prevariti ni na pijaci ni u dućanu. Zna sve gde je šta jeftinije, štedljiva je i prava domaćica. Njenim veštim vođenjem domaćinstva su tekli i stekli. To narod ne prašta. To kad si bolji i kad stičeš. Pogleda krišom u Živku sa puno ljubavi. Njemu je Bog dao ovu jaku ženu, daće bog i njegovom Dragiši. Nema veze što je devojče toliko mlado, bolje će učiti i prihvatati. Njegova Živka će je naučiti svemu što zna, da postane dobra žena i domaćica.
-Živka, evo dočekasmo, idemo po snajku, a uskoro i baba i deda da postanemo, da Bog da! – drhtavim glasom reče Dimitrije i uze svoju ženu za ruku.
-Daće Bog, Dimitrije, daće Bog – prozbori tiho Živka i uzdahnu. Da nije bila toliko tvrdoglava i uporna odavno bi to bili! Ali to sad ne može da im prizna. Sa zebnjom je razmišljala kakvo je to dete što će joj se uskoro useliti u kuću. Mlada je, ne možeš predvideti kakva će postati i u šta će se pretvoriti. Njen je Dragiša mnogo dobar, na oca se umetnuo, ne valja to. Njemu će trebati žena kao ona što je svom Dimitriju, inače će biti izgubljen. Dimitrije je tih i miran čovek, nikada na nju nije podigao ni glas, a kamoli ruku. Sažaljiv, pre zaplače on nego ona. Takav je i Dragiša. Zato se ona godinama plašila da ne nađe neku koja će njegovu dobrotu iskorišćavati i žednog ga preko vode prevoditi. I mnogo voli da čita, ljubi ga majka, knjigu iz ruku ne ispušta kad do nje dođe . Koliko puta se ljutila na njega da će oči pokvariti uz petrolejku. Onda je na kraju počela da mu kao prebacuje da tako troši gas, da treba da se štedi i on bi onda seo pored šporeta, otvorio vratanca i pod plamenom vatre čitao! Posle joj je bilo žao, jer je to bilo još gore za njegove oči. Majkin sin! Ponos! I pored državnog posla u majdanu sve je stizao i sve je voleo da nauči i da zna. I muške i ženske poslove. Skoro bolje od nje je vezao stolnjake i peškire. Znao je i da skuva, nije ga bilo sramota što su to ženski poslovi. I u bašti je bio pedantan, voleo cveće i sve pod kočić i konac sadio. Njegove leje su bile prave kao strela. I ocu je sve pomagao. Od zidanja do stolarije. Imao je zdravu pamet, na nju, smišljao je i pravio razne zanimljive stvari. Svaka kapijica u avliji se drugačije zatvarala, imala drugi „patenat“. Svi su se u selu čudili kada je kokoškama napravio podzemni prolaz iz kokošinjca u dvorište, same su izlazile. Ujutru je samo trebalo otvoriti prolaz, a uveče ga zatvoriti, da se ne uvuče neka lisica ili lasica, a imale su i basamake i unutra i spolja za tavan, tamo su i spavale, zbog veće sigurnosti. Na sve je mislio! Pisao je i pesme, krišom, ali ona je znala i za to. Nije mu nikad htela reći da zna, neka ga, da se ne srami pred majkom. Nije bila pismena, ali je naslućivala da su pesme ljubavne, zato ih je krio. Znala je da je imao tajne ljubavi, ali nikad nije priznavao i čekao je da mu ona odabere devojku. Isuviše je poštovao majku i njen sud. Više puta joj je bilo žao što je zbog njene brige i probirljivosti zamalo ostao neženja. I tada je znala da joj to nikada ne bi prebacio. Takva je duša bio njen Dragiša, meka kao pamuk. Zato je sada strepela da li je dobro postupila što je rešila da dovedu ovu devojčicu. Ali kad ponovo razmisli, ovo je možda ipak najbolja prilika. Veoma je mlada, lako će je napraviti onakvom kakvu žele, neiskvarena je to je sigurno, a i mora da ćuti, jer su njeni dobili mnogo da bi se iščupali iz dugova. Sve će biti u redu, umirivala je sebe.

%

Jelisaveta se probudila, još sva pod utiskom sna. Lagano se protezala i zatvarala oči da vrati slike i uđe ponovo u taj san. Bože kako je bio divan! Beli pastuv, sa dugom kao sneg belom grivom i ona priljubljena uz njega, jezdili su poljima i livadama. Mišići su mu se ocrtavali, čvrsti, kao izvajani, a sapi su mu podrhtavale od snage. Sav je sijao od znoja, a kapi su po njemu bljeskale, kao kristali na suncu. Okolo se širio miris poljskog cveća, ptice su cvrkutale, leptiri leteli tamo amo uplašeni galopom ovog lepotana. Oduvek je volela konje, belce posebno. Još kao dete jahala je njihovu Belu, lepu kobilu sa pitomim očima kao u jagnjeta, nije se plašila. Ali u ovom snu, lepota ovog konja je nadmašila sve osećaje koje je do sada doživela! Bila je kao na nebu, kao da je u snu jahala na krilatom konju kroz bele paperjaste oblake. Obraza prislonjenog uz njegov, šaptala mu je nežno u uvo i ljubila ga ovlaš u obraz. A on bi samo zarzao i zaklimao glavom i poleteo još snažnije i brže. Kakvo osećanje! Poželela je da ne ustaje iz kreveta i da nastavi da sanja ovaj san. Sećaće ga se dok je živa, bila je sigurna u to, kao što je bila sigurna da je san imao neko skriveno značenje, veoma bitno za njenu budućnost. U stvarnost je vrati kukurikanje petla, a kuckanje o staklo na vratima je trže i ona shvati da je odavno već trebalo da je na nogama.
-Jelka, ’ajde ustajte, majka je rekla ’odma’, moramo na njivu! – to je bio njen brat Mirko koga je obožavala. Bilo ih je četvoro. Najstariji brat Vasa, srednji Mirko, pa ona i najmlađa Kaja. Sve jedno drugom do uveta. Majka Milica je rano ostala udovica, a oni bez oca, koga se jedino najstariji Vasa sećao kao kroz maglu. Otac Petar se nije vratio iz rata, poginuo je negde na Solunskom frontu, ni grob mu se nije znao. Majka se kao lavica borila da ih prehrani, školuje i izvede na put. O mužu je retko pričala, valjda joj je bilo teško, pa su i deca prestala da je zapitkuju. Radila je sve što bi našla a i deca su morala da joj pomažu. Imali su njivicu i vinograd na brdu, više grada, u Šumaricama, nešto sitne stoke i piladi, jednu kravu i jednu kobilu za vuču kola. Majka je bila stroga i uvek ozbiljna, retko se smejala. Jaka volja i upornost držale su ovu mršavu i koščatu ženicu da ne poklekne i ostavi decu siročiće. Svi su se pitali odakle Milici tolika snaga da uzdignutog čela ide dalje sa četvoro gladnih dečijih usta bez ičije pomoći. Ponos joj nije dozvoljavao da moli za pomoć, već je skupila svu snagu da samo svojim radom prežive i ona i deca. Svo četvoro su završili neku školu ili zanat, sad ih je trebalo polako opremati za ženidbe i udaje, jer su se već zamomčili i zadevojčile.
-Evo idemo, oblačimo se! – Jelisaveta skoči iz kreveta i požuri da probudi Kaju, koja je još spavala. Bila je teška na snu, a mama nije volela da čeka. Prodrmusa je i podiže prekrivač sa nje.
-’Ajde Kajo, mama će se ljutiti, znaš da ne voli da kasno idemo na njivu. Brzo ustani i obuci se, ja sam rekla da smo već spremne. Ne znam kako je nisam čula kad je ustala, uvek je čujem, a sad sam se valjda zanela onim snom... jao, Kajo, moram da ti ispričam taj san! ’Ajde, pričaću ti na njivi, ustaj lenjivice! – reče joj nežno, sestrinski i malo je čupnu za kiku.
Kaja sanjivo otvori oči i kad vide sestru potpuno obučenu, nadnesenu nad njom, skoči kao oparena.
-Joj, opet sam se uspavala! Pa što me nisi budila, sad će mama opet da viče na mene! A sinoć je naglasila da rano ustajemo i idemo na njivu ceo dan, i da vodimo računa da se ne uspavamo... a, jesi ti to meni rekla da moraš da mi ispričaš nešto važno ili sam ja to sanjala?
-Nisi sanjala, rekla sam ti da moram da ti ispričam svoj san, zbog koga sam se i ja uspavala pa nisam čula kad je mama ustala. Požuri sad, pričaću ti kad stignemo na brdo. Bože, kakav je to bio san!
-I ja sad moram da čekam dok ne stignemo na brdo! Stvarno si bezdušna, sejo! – gunđala je Kaja, navlačeći haljinu preko glave i istrčavajući iz kuće za sestrom.
-Pa dobro vas dve, dokle da vas čekamo! Šta sam ja rekla sinoć i kome? Imate sreće što ste već velike, sad bi radio prut, k’o nekad! Petlovi se čuju uveliko, a mi još nismo ni pošli! – dočeka ih majka, namrgođeno i ljuto.
-Izvini mama, neće se ponoviti – gotovo u glas rekoše sestre i brzo zauzeše svoja mesta u zaprežnim kolima. Vasa pucnu bičem i Bela krete polako, starački, ali sigurno.
Sunce se već pomaljalo iza brda i najavljivalo lep dan. Počela je berba kukuruza.

%
ovde ide MLADA...



%

Kukuruzovina je šuštala pod rukama veštih berača. Klipovi veliki, žuti kao zlato, leteli su preko glava i padali na gomile pored vrsta. „Dobro je rodilo ove godine, biće hrane“, pomisli Milica. Strepela je za sebe i decu, jer su se nove nevolje osećale u vazduhu od kako je kralj onomad ubijen u Marselju. „Sve mi miriše na novi rat, Bože mi prosti, ako grešim“, ova misao joj nije dala mira. Pred očima joj zaigra Petrov lik u uniformi kad ga je ispraćala 1914. Najmlađa Kaja bila joj je na sisi, dvogodišnja Jela joj se obesila o ruku, petogodišnji Mirko je trčkarao za tatom, mahao mu i slao poljupce, dok je školarac - prvarak Vasa, sa tablicom pod miškom, nemo stajao pored nje i namršteno gledao u očeva leđa natrpana vojničkom spremom i puškom. On joj je najviše naličio, namršten i ozbiljan iako još mali, shvatao je svu ozbiljnost tog trenutka. Takav je i dan danas. Njoj je desna ruka i odmena, bratu i sestrama i brat i otac i zaštitnik. Kao najstariji sin bio je i najobrazovaniji. Završio je trgovačku školu i radio. Rekao je da će se on poslednji oženiti, kad sve njih zbrine i udomi. Jela mu se najviše suprotstavljala, bila je već devojka u svakom pogledu, lepuškasta, živa i brbljiva. Morao je da je pazi i ne skida sa oka. Volela je da ide u Sokolanu na matinea, da igra i druži se i već je skretala na sebe pažnju momaka. Milica je već imala na umu jednu priliku za njenu udaju i zajedno sa Vasom je radila na tome. Jela je završila žensku domaćinsku školu i gotovo svu spremu za udaju sama uradila, mogla je već sutra da je uda. Ako to ne bude ove jeseni, sledeće će sigurno. Najmlađa Kaja, koja je završavala šnajderski zanat, mnogo je pomagala sestri u pripremi miraza. Počele su da pripremaju i njen, jer sledeće godine kad završi zanat, biće i ona spremna za udaju. Mirko je voleo da ostane na poljoprivredi, neko je morao da ostane na imanju. Završio je samo četiri razreda osnovne škole i dalje nije išao. Bio je dobar kao dobar dan, svima da pritekne u pomoć i da se nađe, više tuđa sreća nego svoja, što bi rekli, a zemlja je tražila slugu, ne gospodara. Morala je da nađe načina da mu obezbedi bolje uslove za ženidbu, jer je njihova kućica bila nedovoljno prostrana za jednu porodicu. Imali su kujnicu, u kojoj su nekada pored šporeta spavali baba i deda, a sada Vasa i Mirko i još jedan sobičak u kome su bile njih tri i malu verandu i predsobljance na ulazu, koje je odvajalo prve dve prostorije. Ni dvorište nije bilo bog zna kako veliko. Odmah uz kuću bila je štala u kojoj je jedva bilo mesta za kobilu Belu i par ovaca, a u nastavku kokošinjac i koš za kukuruz sa oborima za svinje ispod njega. U jednom oboru je ležala krmača sa prasićima koji su još sisali, a u drugom veliki vepar. Na kraju se nalazio ambar sa trapom, pušnica i podrum za zimnicu i vino i niska šupa za drva. U dnu dvorišta, u samom ćošku do plota nalazio se poljski klozet. Ekonomski deo dvorišta bio je odvojen tarabom i kapijicom sa šipom. Pored kuće i ispred kuće, do puta, bila je bašta sa cvećem i povrćem i šmrkom blizu ulaznih vrata. Na pragu kuće uvek je dremala stara keruša Zeka i uz nju, ne plašeći se, mačka Mara sa mačićima.
Iako je bilo malo, bilo je njeno. Bilo je održavano i uredno, siromašno, ali pošteno domaćinstvo. Samo je ona znala koliko je teško biti sama sa četvoro dece u ovom surovom svetu. Sama bez muške glave u kući, bez domaćina. Nastaviti tamo gde je surovo prekinuto i raditi kao da se ništa nije desilo. To su govorile njene žuljevite i ispucale ruke od pranja tuđeg veša i kopanja tuđih njiva. Bila je ponosna na svoj uspeh, na svoju borbu, na svaku boru na licu, zarađenu od muke, sunca, kiše, vetra i mraza. I ujeda ljudskih, koji ženu bez čoveka gledaju drugačije. Ali se ona nije dala. Nije dozvolila nikome da je ponizi, da uživa u njenoj patnji i bolu. Nije htela da im pruži to zadovoljstvo. Nikada. Išla je dalje, potiskujući bol duboko u dušu. Odneće ga sa sobom u grob, čvrsto se sebi zaklela. Ne toliko zbog sveta, koji zna da bude zlurad i uživa u tuđoj nesreći, koliko zbog svoje dece koju mora da izvede na pravi put i zaštiti od te ljudske pakosti. Oni su njen život i sreća i samo to je važno.
Gledala je svoju decu, sad već ljude, koji su bili zdravi, vredni, dobri i pošteni i srce joj je bilo puno. Šta jedna majka može da traži više od Boga? Zahvaljivala mu se svako veče ispred ikone Svetog Nikole, Slave njenog pokojnog muža. Njen čovek je dao život za slobodu otadžbine, slobodu dece. I svoje dece. Tamo daleko... Ostavio kosti na tuđoj zemlji, ko zna gde i njoj amanet da završi ono što je on započeo: da sačuva njihovo ognjište i decu i podigne ih u poštene i dobre ljude. Ona je bila žena heroja. Morala je i sama da bude heroj i ne ukalja svetlo ime Solunskog ratnika, oslobodioca. Bilo joj je samo teško što mu nema ni groba na kome bi mogla bar da se isplače, da olakša dušu i izbaci iz sebe svu teskobu, bol i strah, ali je ponosno nosila svoj krst i nije želela milostinju. Nije želela da neko sažaljeva ni nju ni decu. Zašto da ih sažaljeva? Hvala dobrom Bogu svi su bili zdravi i pravi, zdrave pameti i dobre duše. A posla uvek ima, ako čovek hoće da radi. I čim su deca stasala da mogu da rade bilo šta, radila su. Tako ih je vaspitavala. I da se vole i drže zajedno, uvek. Da se nađu jedni drugima u svakom trenutku, da dele i dobro i zlo i kad budu imali svoje porodice. Zaklinjala ih je da se ne svađaju ni oko čega do groba. Majčinska je najveća želja i radost da se deca vole i poštuju i posle smrti roditelja. „Znajte da ću vas gledati i sa onog sveta i da ću vas prokleti i mrtva, budete li se otuđili i mrzeli jedni druge“. Tako im je govorila, ali je osećala da nema potrebe, jer su se njena deca iskreno volela i lepo slagala. Znala je da sutra može spokojno da sklopi oči, sigurna u njihovu slogu. Pružila im je sve što je mogla, a najvažnija je sigurnost. Bila je ubeđena da je sigurnost važnija od ljubavi. Ljubav se podrazumevala. Koja majka ne voli svoje dete? Često je komšiluk ogovarao da je hladna prema deci, kruta, da je bez osećaja i nemilosrdna. Čula je iza leđa glasove dušebrižnika „jadna deca, ostala bez oca, a majku ko i da nemaju“. A valjda su ih oni hranili i podizali? Samo je ona znala koliko je neprospavanih noći probdela nad njima, sa sasušenim suzama na obrazima, lupajući glavu šta sutra da im da da jedu, da obuku, da se izleče i da kad svane niko od njih ne primeti upale oči i ne oseti njenu brigu. Mnogo puta joj je bilo žao što nema više vremena za njih. Kad bi oni pospali, imala je toliko još posla da uradi. A onda ih je, mrtva umorna, pre nego što je san savlada, dugo posmatrala, slušala njihovo ravnomerno disanje i gledala u njihova nevina dečija lica, ne usuđujući se da ih pomazi ili poljubi i time im poremeti san. Suzdržavala se od izliva nežnosti da ih ne bi probudila, ljubila ih u vazduh iznad glava i blagosiljala. Ponekad je mislila da je dobro za njih da se pravi hladna i često gruba, da ih ne razmazi, da će ih to očvrsnuti i pomoći im da se lakše hvataju u koštac sa životom. Morali su da imaju čvrstu ruku i da slušaju, kad već oca nisu imali da ih tome uči. Deca su to. Začas krenu lošim putem. Tako se pred sobom pravdala i ućutkivala svoju savest, koja je znala kao avet da se nadnese nad nju, da je raspekmezi, da je omekša i obeshrabri i da joj kljuca u mozak: „ti nisi nikakva majka, u tebi nema nežnosti ni ljubavi, ti si mašina koja samo radi i od dece traži isto!“ I onda ih je još snažnije svijala oko svojih skuta, kao kvočka piliće, a kao vučica bila ljuta kad im preti opasnost. Čak je i muževljevo prezime, koje je ponosno nosila, oslikavalo vučju snagu ove žene. Pa ako to nije značilo da voli svoju decu, šta onda znači ljubav? Zar je trebalo da ih miluje, ljubi i drška po ceo dan, a da ovamo skapavaju od gladi? Nije ona imala vremena za takvo iskazivanje ljubavi. Morala je da im stvori, a verovala je da će i sami shvatiti, kad postanu ljudi, šta je njena velika žrtva značila. Davala im se cela i to je bila ljubav. Prava majčinska ljubav.

offline
  • Pridružio: 07 Apr 2011
  • Poruke: 54

Gospođa Jela i gospođa Slavka i sećanje na vanilice gospođe Slavke



Gospođa Slavka i gospođa Jela, dve predratne prijateljice i dame, sedele su u trpezariji gospođe Slavke i pile kafu. Na stolu od punog drveta, prekrivenom heklanim stolnjakom, uz kafu su se uvek nalazile vanilice, specijalnost gospođa Slavke, koje su se topile čim bi se stavile u usta. Što su duže stajale, bile su sve lepše i topivije. Gospođa Jela je hiljadu puta pokušala da ih umesi da budu kao gospođa Slavkine, ali joj to nikada nije pošlo za rukom. Pored vanilica, na pozlaćenom poslužavniku, na kome je bila divno uštirkana šustikla od poentlesa, u kristalnoj šupslici sa srebrnim poklopcem, obavezno se nalazilo i sveže, ovogodišnje slatko od kupina i naravno, činijica sa srebrnim kašičicama, bokal sa vodom i čaše, sve iz istog kristalnog kompleta. A slatko od kupina je bilo omiljeno slatko ove dve dame i obe su ga svojim porodicama godinama spremale i po njenu bile prepoznatljive.
Na komodi pored prozora, stilskoj kao što je i trpezarijski sto, bujale su afričke ljubičice, svih boja i varijeteta, još jedna specijalnost gospođa Slavke i njena velika ljubav. Dve prijateljice su odmereno razgovarale, ponekad šapatom, kako ne bi narušile popodnevni odmor vremešnog supruga gospođa Slavke, gos‚n Laze. Vreme i ratne i poratne godine ostavile su trag na izboranim licima dveju prijateljica, ali se one nisu dale. Lepi maniri gradskih gospođica izbijali su iz svakog njihovog pokreta i reči. Gospođa Slavka, supruga poznatog arhitekte u penziji; gospođa Jela, udovica poreskog činovnika u Opštini, davno upokojenog od teške bolesti bubrega. Obe sa divno onduliranom frizurom kod gospođa Nate, dugogodišnje frizerke iz komšiluka. Gospođa Slavki je gospođa Nata farbala sedu kosu u prirodnu lešnik nijansu, dok je gospođa Jela obožavala sedefasti preliv koji je vukao na „jorgovan“, nešto između blago plavog i ljubičastog, samo da nije baš „obično“ seda. Gospođa Jela je bila nešto skomnijeg izgleda, kao što je i odgovaralo njenom društvenom statusu u odnosu na gospođa Slavku, ali su i dalje bile drage prijateljice kao iz školskih dana ženske domaćinske škole. Ona se nikada nije šminkala niti manikirala nokte i nije volela da nosi nakit, nije marila ni za sat, dok je gospođa Slavka uvek bila diskretno našminkana blago crvenim karminom, počupanih obrva i uvek dugih, urednih, namanikiranih noktiju i sa obaveznim diskretnim nakitom: malim minđušama sa crvenim kamenčićem, priveskom na tnananom lančiću i prstenom sa istim takvim kamenčićem i naravno, burmom, dok je na ruci uvek imala satić sa zlatnom brazletnom. Njeno lice se sijalo od pomade i bilo neobično meko, uprkos mnogim borama i tragovima vremena na njemu.
Starinski zidni sat sa velikim klatnom jednolično je remetio tišinu sobe u pauzama razgovora dve prijateljice.
-Poslužite se gospa Jelo, izvolite Vami kaficu. Uzmite i vanilice, nemojte se ženirati. Kako su Vaši kod kuće?
-Hvala na pitanju, gospa Slavka, svi su veoma dobro i zdravo. Sin i snaja rade, a deca rastu.
-Eh, kako ste Vi srećni gospa Jelo, imate dva divna unučeta, a meni, eto, Bog nije dao da od mog Bobe doživim tako nešto. Jurio je po belom svetu za zvanjima i ostao neženja. Sledeći put obavezno da povedete ona dva anđela. Kako su samo dobri i mirni i kako pametno znaju da se razgovaraju, kao starmali. Nena Vam je tako umiljata i slatka, i sva onako živa, a Mikica miran i dobar kao nekakva devojčica! Blago Vama gospa Jelo, uvek puna kuća, i vesela!
A Nena i Mikica su obožavali da idu sa svojom bakom kod njene dobre prijateljice gospođa Slavke. Kao i sva deca imali su neke svoje razloge. Nena je posebno volela slatko od kupina i nana Slavkine vanilice, koje je i baka lepo spremala, ali koje nikako nisu bile kao nana Slavkine a Mikica je voleo da se vozi liftom jer je nana Slavka živela u jedinoj zgradi sa liftom u gradu. Zgrada je imala čak i ime koje je takođe naglašavalo o kakvoj se posebnoj zgradi radi: Palata Morava. Doduše stan je bio na drugom spratu, ali je to malenom Mikiju bilo dovoljno a ponekad je molio baku da se nekoliko puta popnu i siđu liftom pre nego što pozvone na nana Slavkina vrata. Ma koliko su kod kuće bili nemirni i bučni, kod nana Slavke im to nije padalo napamet. Sam taj kućni mir i ta neka nana Slavkina otmenost i smirenost, činili bi da su deca bila toliko mirna i da se osećaju nekako važna, kao veoma važni gosti, tretirani kao odrasli i ravnopravni sa bakom, tako da ih baka Jela prosto nije prepoznavala i nije mogla da ubedi gospođa Slavku da oni nisu baš takvi anđelčići kakve ih ona vidi. Kod nana Slavke su sedeli sa njima dvema za velikim, teškim, okruglim trpezarijskim stolom i bili posluženi isto kao i baka. Dok su njih dve pile kafu iz lepih porcelanskih šoljica za kafu sa tacnicom, na kojima su bili naslikani prinčevi i princeze u predivnim haljinama, njih dvoje je iz istih takvih šoljica sa tacnom, samo većih, pilo belu kafu sipanu iz porcelanskog čajnika sa poklopcem, iz istog servisa. Bili su im postavljeni i isti takvi tanjirići za kolače, nad kojima su jeli vanilice i pazili da ne mrve okolo, uz obavezne salvete da posle obrišu ručice i usta od prah šećera. I mada ih je baka ponekad opominjala da je dosta vanilica i bele kafe, nana Slavka ih je nudila rečima: „Ma hajte, gospa Jelo, neka jedu koliko im je volja, deca su, napraviće nana Slavka druge. I moj je Boba kao mali mogao mnogo da ih pojede.“ A miris vanilica se osećao u celom stanu. Nena je volela taj miris na vanilice koji je uvek bio prisutan u toj kući kad god da su došli a volela je i tu tišinu, i red i mir kojom je stan odisao. Obožavala je i bajke o princezama i prinčevima pa joj je i nana Slavka, koja je imala šoljice i tanjiriće sa njihovim slikama, delovala kao neko iz tog sveta. I veliki zidni sat koji je kuckao sporo, doprinosio je tome miru i spokojstvu a posebno je dečju pažnju zaokupljala kukavica koja je iz njega izlazila, na njihovu veliku radost. Nemajući uopšte pojam o vremenu mogli su satima strpljivo da čekaju da se kukavica ponovo pojavi, uđe i izađe nekoliko puta, uz obavezno jednolično ku-ku, ku-ku, ku-ku...
Na zidovima su, osim sata, bile pokačene i neke ogromne umetničke slike u zlatnim izrezbarenim ramovima i veliki portret nana Slavkinog sina, koji je bio negde daleko i koga je često spominjala sa nekim posebnim prizvukom u glasu. U zastakljenom delu trpezarijske vitrine nalazile su se još mnoge lepe i otmene stvari: porcelanske figurice raznih životinjica i dece, princeza i balerina, sjajile su se odnade poput sunca, a vrhunac je bila jedna malena balerina koja se vrtela i igrala uz muziku, na velikom lepom čamcu koji se zvao gondola! Nena je želela da jednoga dana i ona ima ovakvu balerinu a i da sama kad odraste bude balerina i igra u takvoj paperjastoj beloj haljinici sa paperjastom krunom na glavi. Nana Slavka bi izvadila gondolu iz vitrine i navila je jednim ključićem. Onda bi krenula divna muzika a balerina počela da se vrti i poskakuje i tako sve dok muzika ne bi prestala. Onda bi je nana Slavka ponovo navila, i ponovo, i tako nekoliko puta sve dok jednog trena ne bi rekla da sada balerina mora da odmori jer se umorila igrajući i vratila gondolu u vitrinu, praćena žalosnim licima dece kojima nikada nije bilo dosta gledanja. O, svačega lepog je bilo kod nana Slavke i sve je nekako bilo potpuno drugačije od one gužve i buke kod njihove kuće jer ih je, u manjem stanu od nana Slavkinog, bilo petoro i jedva su imali slobodan kutak. Kod nana Slavke je sve bilo nekako odmereno, nenatrpano, po ukusu uređeno, jednako tiho, mistično i tajno kao u starim dvorcima iz bajki. Čak su i afričke ljubičice svojim šarenilom odskakale od beline šustikli na tamnom nameštaju i tako mamile dečije poglede.
Baka Jela i nana Slavka su pričale o običnim svakodnevnim stvarima i tekućim problemima, o trgovinama i pijaci, o receptima i spremanju kolača i zimnice, o nekim starim zajedničnikim poznanicima i njihovim porodicama. Deca su najviše volela da slušaju priče iz njihove mladosti i detinjstva, da čuju kako su i one bile nestašne i pune vragolija kao i sva deca, i to im je bilo mnogo zanimljivo jer nisu mogli da zamisle da su i ove dve starice nekada bile male, nestašna deca koja prave razne zvrčke i ponekad bivaju kažnjene od svojih mama, tata, baka i deka. A i strašne su im bile te njihove kazne u ono vreme: klečanje na kukuruzu ili ljuskama od oraha, pa onda packe po dlanovima ili prut po turu, ili cimanje za uši i za kosu na zulufima. Nena je mnogo više volela priče o igrankama, matineima na koje su prijateljice išle kao devojke, njihovim kavaljerima koji su im poklanjali ruže, serenadama pod prozorima na mesečini, ljubavnim pisamcima i tajnim ceduljicama. Sve joj je to ličilo na bajke, a njena baka i nana Slavka na princeze koje čekaju svoje prinčeve. I sve je bilo lepo dok u razgovoru ne bi spomenule taj rat, taj neki užas koji su preživele, to neko zlo koje deca nisu bila u stanju da shvate. I te strahove za svoje bližnje što je taj rat urezao u njihova lepa lica i sve ono što je doneo i odneo sa sobom. Tu bi se priče zaustavljale, pojeli bi na brzinu po poslednje parče vanilice i kretali kući. Tek kasnije, kada su učili u školi o tome i shvatili kakvo je to strašno vreme bilo, pitali bi baku da im priča o pojedinostima. I ona bi im pričala ponešto, ali to ćemo ostaviti za neku drugu narednu priču.
Bilo kako bilo, posete kod nana Slavke ostavljale su poseban utisak na dvoje dece, a mnogo kasnije, kada su odrasli, i divno, setno sećanje na dve prijateljice koje su delile mnoge međusobne tajne, i na one nezaobilazne, sočne vanilice koje niko nikada nije uspeo da napravi kao gospođa Slavka. I dok je gospođa Jela bila manji majstor za vanilice možda i zbog toga što je više vremena posvećivala unučićima i njihovim vragolijama, koje je ponekad vešto prikrivala od njihovih roditelja, dotle je gospođa Slavka velikom ljubavlju usavršavala svoje vanilice i imala ih uvek spremne, možda za drage ili slučajne goste, ili za putnika i namernika, ili pak za svoga sina koga je željno iščekivala godinama, ili svoje unučiće koje je toliko želela da ima.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 797 korisnika na forumu :: 37 registrovanih, 7 sakrivenih i 753 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3466 - dana 01 Jun 2021 17:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _Sale, A.R.Chafee.Jr., amonsrb, aramis s, Atomski čoban, Bane san, branko7, caesar, Chainsaw, chica, crnitrn, darkangel, Djole, Dorcolac, dragon986, Faki-Valjevo, HrcAk47, kovinacc, kybonacci, madza, Marko Marković, Markoni29, miodrag, moldway, nenad81, ObelixSRB, Panonsky, pera12345, Sirius, Slobodan Kovačević, stegonosa, Toni, Trpe Grozni, tvrda stina, vathra, yufighter, zoranis