Ljubavna priča:)

• 2Ovo se svidja korisnicima: Michael Samuel, mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ovo je jedna priča koju sam ja,lično napisala.
Nadam se da će vam se svidjeti.
Priča je ljubavna,veoma dirljiva. :-)


Slučajno su se sreli,ne nadajući se.
Stajali su tako na kiši dok se kapljica po kapljica slivala niz njihova lica. Gledali su se,nisu progovorali ni riječi.
Ustvari,ne bi ni mogli izgovoriti nijednu jedinu riječ od tolike treme i iznenađenja. Našli su se posle mnogo godina i nije im bilo svejedno. Bez obzira što je prošlo toliko vremena,znali su prepoznati jedno drugo. On je imao onaj prepoznatljiv osmijeh,njoj najdraži koji je navodio nju na smijeh bez ikakvog razloga.
On je znao prepoznati svoju malu princezu koju je volio najviše pa čak i na najveću udaljenost.
Nastavili su život jedno bez drugoga,krenuli su dalje sa drugačijim osobama,nimalo sličnijim njima. Uprkos tome,srce im je stalo kad su se ugledali. Toliko da su stajali ukočeni i upijali pogled koji je bio sličan,ali hladniji nego prije. Ipak,očigledno je psole svega... Kolika god udaljenost da je bila tada,u tom trenutku osjećali su se tako blisko. On je koračao prema njoj,ona je samo stajala. Nije se moglo protumačiti da li su na njenom licu kapljice suza ili kiše. Ili je to bilo pomiješano...
Kad joj se približio,osjećaj je bio čudan. Neka mješavina bijesa i ljubavi,smirenosti što ga vidi posle dugo vremena.
Ljutnja,bijes što je nije znao čuvati,što je nije zadržao,što je dozvolio da mu bude prošlost...i želja da opet osjeti njegove mekane i sočne usne i želja da on obriše njene suze koje su se miješale sa kišom slivajući se niz njeno predivno,anđeosko lice.
Oboje su stajali,ukočeni i pratili poglede. Ipak,nešto je moralo ubiti i prekinuti tu tišinu. Zagrljaj...
Zagrlili su se tako snažno,jako ne ispuštajući jedno drugo iz naručja.
Vidjelo se da bi to bila prava ljubav,samo da nisu bili toliko ponosni. Vidjelo se da im je žao što su tako blizu,a tako daleko. Željeli su jedno drugo,ali su se suzdržavali..jer je kasno. Krenuli su dalje, i tu se ništa nije više moglo. Samo su mogli uživati taj trenutak. A sutra,sutra će sve biti normalno,kao da se ništa nije desilo. Sutra će taj zagrljaj podariti neko drugi. Neko, ko je njihov izbor.
Kad je ispustio iz naručja,pomilovao joj je lice i pomislio: " Bože,tako mekano,još ljepše nego prije...". Ta njena ljepota ga je hranila,htjeo je da taj trenutak traje zauvijek.
Upitao je: " Kako si? "
" Dobro sam" - odgovorila je drhtavim glasom mucajući.
" Drago mi je. Znaš...maštao sam da te nekad vidim ovako "slučajno", ali samo MAŠTAO...nisam slutio da se to može ostvariti. Sad sam dobio priliku da ti kažem neke stvari. Sjetim te se često,znaš? Onog' tvog' ludog smijeha i...
"Zašto me se sjećaš kad te ona sada ispunjava!? "- prekinula ga je.
"Ispunjava me,ali ne dovoljno...Sa tobom sam bio srećniji,ali jebiga...zabrljao sam." Jesi li ti srećna sa njim?-upitao je.
Spustila je glavu i rekla tiho : " Jesam."
On je vidio veliku nesigurnost u tom odgovoru,ali nije ništa rekao. Nije imao pravo ništa više reći!
" Možeš li nešto da mi učiniš i onda idem, zauvijek !? " -upitao je.
" Možeš. ". I sama je znala šta hoće,zato je i odgovorila tako. Htjela je i ona to,potajno.
Poljubio je. Taj poljubac je izgledao duži nego ikada. Sočniji nego ikada.
Dokaz da im je prijalo bili su osmijesi koji su se stvorili odmah nakon što je poljubio.
Trebalo im je to ... Trebalo im je da se podsjete starih dana,da osjete jedno drugo.
Nisu se osjećali loše,to će ostati njihova tajna. Tajna sa kojom će živjeti i sjećanje na njega/nju koji će zauvijek ostati. Samo će njihove usne znati istinu,ostaće trag na njima koji će pokupiti usne njihovih sadašnjih partnera. To mora biti tako...takve su okolnosti.
Njihovo vrijeme je BILO, pa PROŠLO.Ovo je samo mali tračak nade da bi uspjeli,sada. Ali, kad bi pokušali hiljadu puta,hiljadu i jedan put im ne bi uspjelo.
Kao što je rekao,otišao je. Krenuo je svojim putem,u stvarnost.
Ona je stajala, gledala kako odlazi. Gledajući,nasmijala se njegovom hodu koji je bio isti. Pomislila je: " Nimalo se nije promjenio. ".
Onda se samo trgla i krenula,takođe u stvarnost.
Kad je stigla noć,motali su film u glavi. Željeli su poslati poruku za laku noć,ali onda su skontali da nema potrebe za tim, da je to prije bilo normalno,sada nije više isto. Shvatili su da imaju osobu koja im može reći "laku noć" uživo.
I sudržali su se.
Nastavili su živjeti u sadašnjosti, sa osobama koje vrijede ostati u njihovim životima.
Kad se sretnu...ostaje samo pogled,toliko brz i neprimjetan da se i ne osjeti da je bio tu. ))))))))

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pa dobro, priča kao priča, nije loše, ali par iskrenih, dobronamernih kritika. Prvo, priča uopšte nije originalna. Mislim, naravno da ne može svaka priča biti potpuno originalna, ali mogao bih se zakleti da sam neke rečenice pročitao u nekim drugim tekstovima sa sličnom pozadinskom pričom. Drugo, malo onaj sočan poljubac vuče na nekakvo srkanje, kao da im curi nešto. Možda bi bolje bilo reći strastven poljubac ili u ovom slučaju "strastveniji nego ikad". Isto i za sočne usne. Može da prođe, ali nekako mi to kao da ga je ujela pčela pa se naduo. Ima drugih, lepših epiteta... na primer mekane. I treće, treba malo da poradiš na gramatici, sintaksi i stilu pisanja uopšte. Na primer, imaš negde na početku reč "psole" umesto "posle", negde nisi stavila razmak posle zareza, imaš neke reči kompletno napisane velikim slovima, a čini mi se da si negde stavila i apostrof gde isti nema nikakvu funkciju... i još par sitnica, a sve je to veliki no-no kada pišeš literalno delo. Ne verujem da je to stvar neznanja, već verovatno brzine, što je ok ako se radi o nekom neobaveznom piskaranju, ali ako već hoćeš nešto da objaviš negde kao sopstveno literalno delo, onda je dobro da se potrudiš oko toga da tih gršaka ne bude.

U svakom slučaju, nastavi da pišeš. Imaš talenta i biće to sve bolje i bolje.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Hvala na dobronamjernim savjetima od srca.
Ova greška : "psole" čista brzina. Čak nisam ni primjetila.
Riječi koje su napisane sve velikim slovima...
Ustvari,te riječi sam htjela naglasiti.
Ove rečenice su moje. Samo, ima možda jedna,dvije koju sam pročitala kao citat negdje pa ubacila da izgleda ljepše.
Naravno da bi ovaj sastav napisala drugačije,mnogo ispravnije kad bih pisala na papiru.
Ovo je već na kompjuteru sa unošenjem smajlića i takvih stvari.
I ovo jeste neobavezno piskaranje. Pišem čisto kad sam neraspoložena,pa da emocije istresem na papiru.

Hvala puno!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Što se tiče tog naglašavanja, nema potrebe to da radiš. Na čitaocu je da sam zaključi šta treba da bude naglašeno, a šta ne. U tome i jeste lepota literalnog dela, jer svako može da protumači priču na neki svoj način.

A što si neraspoložena ?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

To mi je sve jasno,ali nisam htjela od ovoga da napravim neko originalno, literalno dijelo tako da ...


Dođe nekad tako.

• 1Ovo se svidja korisniku: Sorelag
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Evo jedne ljubavne priče, nije delo mojih ruku i emocija ali na mene je ostavila izuzetan utisak. Priča je objavljena u časopisu Blic žena i učestvuje u konkursu za najbolju ljubavnu priču trećeg doba.

,,Mili moj, kad plačem od čežnje za tobom, kažeš manje ću da trčim u WC. Dragi moj, kad vapim za tvojim dodirom, kažeš, otpusti masera. Slatki moj, kad sanjam o tebi širom otvorenih očiju, kažeš, pazi da ne udariš u stub na ulici.
Srećo moja, otkako imam tebe, kažeš, prestani da igraš ,,loto,,. Ljubavi moja toliko si šašav i pozitivno lud da ne mogu da shvatim da mi prijaš a ne gojiš.
A kada smo se prvi put sreli, ja sam tebi ličila na malo lepšeg nilskog konja, a ti meni na čovečuljka sa stomačićem i sitnim svinjskim očima.
Šanse da se rodi ljubav nije bilo ni u tragovima.
Izgledalo je, dok smo se gledali, kao da ćemo da se bodemo rogovima i njačemo od tolike odbojnosti. Gledao si me sažaljivo, a ja tebe tako otrovno da je cveće u restoranu od šoka izgubilo miris.
Sećam se da sam tada bila teška 130 kg, umorna od života , sveže razvedena.
Nosila sam suknju broj 300, trudničku tuniku i papuče za pijacu. A frizura!Kao da me je neko prestravio, pa se kosa nakostrešila kao metla. Takva kakva sam bila tada, ne bih privukla ni jogi dušek, a kamoli muškarca.
Tebe sam gledala kao da si Marsovac.
Moje visine, vitkih nogu koje drže stomak kao bojler, lepih usana ali sitnih očiju, sa malo kose i šiljatim ušima.
A onda se desilo čudo.
Ti si progovorio a ja sam ostala skamenjena.
Tako si lepo pričao, nežno i muževno u isto vreme. Ja sam se nadovezala i rodila se magija. Progovorile su naše duše, nagomilana želja i emocije zarobljene u našim deformisanim telima.
Vreme je prolazilo. Bili smo ludi od ljubavi, gladni jedno drugog i željni životnih sokova, na koje smo davno zaboravili.
Voleli smo se , uživali, brinuli jedno o drugom.
Ja sam sve slabije jela, ispunjena tobom, najdraža srećice.
Prestala sam da se stidim svoga tela, vratila mi se želja da budem lepa za svog čoveka, ljubomorno sam čuvala svoju ljubav i nisam se hvalila njome.
Danas znam da ti, ljubavi moja, imaš najsladji stomačić na svetu, a oči su ti toliko lepe da se ja odmaram u njihovim dubinama kad se umorim. Kroz tvoje duge trepavice stalno emituješ nešto što samo ja prepoznajem.
A glas! Tvoj čarobni glas! Neopisivo lep, melodičan, boli prosto kada mi šapućeš koliko prija.
Najdraži moj, volim te svim svojim bićem i nije me stid da te ovim putem zaprosim.