"..Ljubav.... kao centrifugalni čin iz duše koji ide ka objektu u neprekidnom toku te ga obavija, u toploj milini, sjedinjujući se sa njime i delotvorno potvrdjujući njegovo bivstvovanje."Pfender
t,
ako neko od ljubavne bujice beži...ili ne ume, ne zna ili ne sme da se suoči tada mu ostane samo sećanje koje uznemirava..
Onoga koga nikad ne zaboravimo tu nema sećanja na njega jer je uvek prisutan u našem srcu, mislima, duši....znači nema potrebe da ga prizivam iz sećanja kad je uvek tu...
kakva kontradiktornost pojmova bujica i ljubav, spojeno je nespojivo a opet kad se reci priblize daju izuzetnu jacinu...jezik je cudo...
kao sto je rec zaljubiti pozitivan pojam a kad ga rasclanimo dobijemo njegovu suprotnost za ljubav ubiti, sve je u suprotnosti i hrani se iz nje...
ljubav ukupno gledajući jeste simbolično rečeno skup malih života i smrti i ponovnog radjanja...pri čemu su one prethodne uvek sedimentno tlo na kome niče sledeća ljubav...koja je uzročno-posledično neraskidivo upravo povezana sa tim prethodnima ..
ili može i ovako:
"..Ljubav je plima koja dolazi iz najdubljih slojeva naše ličnosti i kada izbija na vidljivu površinu života, sa sobom iz morske dubine donosi alge i školjke.
Na osnovu tog materijala dobar -poznavalac prirode može da sklopi sliku morskog dna sa kog materijal potiče..-"
O ljubavi, Hose Ortega
sve je olovno sivo i zelja izlazi kao sediment proslosti koja je i bila nesto a ovo sad poprimilo je nijansu koju zovemo svakodnevnica i vucemo se po njoj, rastezemo kao pljuvacka , a ustvari mi to i jesmo dok nas drugi spominju , pljuju kroz bujicu reci....
pljuni na sve sto jeste deo sveta za koji nikad nisi ni bio rodjen okreni se iskonu io prati znake koji upucuju gde je ishodiste i zivi kao vladar sudbine svoje makar tren napacenog i mucnog zivota....
pljujem i pljuni...
-Čovek koji celog života ide protiv svojih prirodnih sklonosti, po prirodi naginje falsifikatu..- .h.o.
..lažna ljubav, lažni prijatelji, lažni moral...
(masa falsifikata danas čini svakodnevnicu i svet dok oni koji za takav svet nisu ni rodjeni lutaju njime kao da su iz neke druge dimenzije )
"Ljubav, makar i ne imala ništa od intelektualne operacije liči na promišljanje koje ne nastaje ni iz čega, a nihilo nego ima svoj psihički izvor u osobinama voljenog bića.
Njegovo prisustvo radja i hrani ljubav ili drugačije rečeno, niko ne voli tek tako, bez nekog -zato što- jer je svako ko voli ujedno i uveren da je njegova ljubav osnovana; šta više, voleti znači -verovati- (osećati) dao ono štose voli uistinu jesrte po sebi predment ljubavi, kao što misliti znači vorovati da su u stvarnosti stvari onakve kako ih mi vidimo.
Moguće je da ćemo u jednom i u drugom slučaju, pogrešiti moguće je da ono što smatramo da zslužuje da bude voljeno to ne bude onako kako mi to osećamo i moguće da je da ne bude baš onako kako mislimo, no ni svejedno volimo i mislimo dok je takvo naše verovanje ili uverenje..
U tom svojstvu da se oseti osnovanim i opravdanim, i da živi upravo od svog opravdanja, hraneći se njime, u sperezi sa ogiglednošću svog motiva, zapravo se ogleda logički karakter mišljenja.
Upravo je to imao na umu Lajbnic kad je rekao da misao nije slepa, nego da neku stvar promišlja zhato što vidi da je ona upravo onakva kako misli.
(to se može preslikati i na ljubav)
Upravo sa tim, ljubav voli zato što vidi da je objekat podoban za ljubav ili da ga je moguće voleti, pa je tako za onoga koji voli ljubav neizbezhan stav, jedini stav primeren objektu, te ne shvata kako ga i drugi vole, premda je to uzrok ljubomore koja je, na neki način i do odredjene mere, sastavni deo ljubavi.
Ljubav prema tome nije nelogična, i antiracionalna. Možda, jeste alogična i neracionalna, s obzirom na to da se logos i ratio odnose isključivo na veze medju pojmovima.
Ali postoji jedna upotreba reči -razum- koja je šira koja u sebi uključuje sve što nije slepo: sve što ima smisla, nous
...Svaka normalna ljubav ima svoj smisao dobro je zasnovana u sebi samoj, i shodno tome, ona je logide.
Hose Ortega
Uz ugašena svetla stan se pretvorio u mračnu jazbinu osvetljenu plamenim svetlom sa ulice nalik onom u pozorištu.Vodili smo ljubav naglo,nepromišljeno,s nekom vrstom nehotičnog beznađa.Ona je još uvek bila u uniformi-osećao sam hladnu dugmad njene bluze pritisnutu o moju put.Bilo je neverovatno uzbudljivo i to u tolikoj meri da je ona briznula u plač,što je pojačalo moju žudnju.Posle smo ležali jedno pored drugog u postelji,u mraku,i mogao sam da čujem kako se jednolično kucenje njenog srca i kratki drhtaji užitka polako usporavaju.Zapalio sam šibicu da bih se zagledao u one oprezne plave oči što su me netremice posmatrale kroz izlišne suze.
..Velika istina koja nadilazi prorodu ne može se izreći uobičajenim ljdskim jezikom.
Ali ona tišinu ira da doje do duše. Osećam da tišina ove noći traži put do duša, noseći porku nežniju od one koju ispisuje povetarac na površini vode, čitajući poruku naši srca na njima samima.
Ali kao što je bog hteo da duša bude u ropstvu tela, ljubav je htela da budem zarobljenik govora...
...Kažu, voljena moja, da se srce, kada je odvojeno, pretvara u proždrljvu vatru. Mislim da trenutak rastanka nije u stanju da razdvoji naše duhovne svetove. Isto tako, pri prvom susretu znao sam da te duša odavno poznaje, i da privi pogled, u stvari, nije prvi......Voljena moja onaj trenutak koji je spojio naša srca, izgnana iz nebeskog sveta, predstavlja one retke prilike koje me učvršćuju u uverenju da je duša večna. U takvim trenutcima proroda skida kprenu sa lica svoje ograničene pravde - onoga što nepravdom zovu....
H.Dž.
Natrix, drago mi je da ova tema još uvek postoji...
Dopuna: 15 Okt 2008 19:27
Nikako nisam imala vremena da vam iskuckam nešto lepo i zanimljivo, ali čini mi se da mogu da za početak otkucam jednu opšte poznatu rečenicu:"Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način..."
Naravno, mnogi znaju iz kog romana je ova čuvena rečenica, ali za one koje ne znaju napisao je Tolstoj u svom najčuvenijem delu Ana Karenjina.
E sad pošto je tema o ljubavi i mržnji, htela bih da malo prodiskutujemo i o Ani. Tipičan primer da ljubav koju je nekad osećala prema svom suprugu polako nestaje, i pretvara se u neki vid prezira...
