"O majmunu"(i choveku)

• 1Ovo se svidja korisniku: mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ja nisam znala u koji forum ovo da svrstam pa sam ovde postovala...

Citat:Psiholog, Volfgang Keler, vodio je tim Pruske akademije nauka u ekspediciji na ostrvu Tenerife, u eksperimentalnoj stanici koja je od 1912. do 1920. istraživala mentalne sposobnosti čovekolikih majmuna. Onda je 1917. godine objavio knjigu (Mentalne sposobnosti čovekolikih majmuna ) o tome šta je sve zapažao tokom tog svog projekta - da se mamun vaspita i da se istraže granice njegove (praktične) pameti.



Iste godine Franc Kafka objavio je svoju priču o Crvenom Petru, takodje majmunu, koga se vaspitavalo (na jedan način) i dao joj je ime Izveštaj jednoj akademiji.


Mentalne sposobnosti čovekolikih majmuna Volfganga Kelera, sa početka priče, niko nije dovodio u vezu sa mentalnim sposobnostima čoveka.



Izveštaj jednoj akademiji, opet, shvaćen je uglavnom samo kao metafora iako je ta priča dovoljno potresna i kada se čita doslovno. Priča o mamunu koga je snašla jedna stvarno grozna sudbina je čak i potresnija ako je doslovna nego ako se distanciramo i posmatramo je kao figuru za čoveka. Za čoveka se uvek misli da snosi makar deo odgovornosti za sudbinu koja ga snalazi, iako nije prošlo mnogo vremena od kada se u išlo u Afriku u lov na ljude, safari koji je posle rezultirao čitavom naukom o problematici i poblematičnosti tih ulovljenih, jer se ovi nisu baš najbolje implementirali u svet u koji su dovedeni.

Istina, nisu oni ni bili dovodjeni u taj svet sa namerom da se u njemu snalaze, nego da se vaspitaju (slično kao majmun, reč je o majmunu) jer se računalo na njihovu koliko toliko upotrebljivu praktičnu inteligenciju. Svet je uostalom pun takvih užasnih priča.



Elizabet Kostelo je književnica, koju je izmislio njen kolega, književnik Džon. M. Kuci.



Digresija



Da li njih dvoje mogu da budu kolege, obzirom da je on nju ipak izmislio? Čini se da nema razloga da ne mogu (da budu, kolege). To možda liči na neku nadrealističku postavku, malo pirandelovsku, ali još uvek ne znači da je ova i nemoguća. Čak suprotno, stvarnost se odavno oslobodila okvira realizma, tako da on sada samo polaže prava na tumačenje kao i bilo koji drugi pravac; Može da daje sud, ali samo u svoje ime. Niko nije u obavezi da se tim sudom i rukovodi.

Elizabet Kostelo i Džon M. Kuci jesu kolege i sagovornici. Razgovarali su i o ovom majmunu.



Kraj digresije, povratak na temu



Dakle, pred kraj svog životnog puta Kostelo se često vraća na Kafkinog Crvenog Petra (majmuna koji je ''postigao odlične rezultate, plativši veliku ličnu cenu''). Ona dopušta sebi da se pomalo požali poistoveivši se tu i tamo sa njim, pronalazi neke sličnosti, ali se ipak trudi da celu stvar ne posmatra kao metaforu, već kao jednu istinitu priču, ispričanu bukvalno i bez skrivenih poruka, koja jeste tragična. U njoj je majmun, o kome je ovde reč, jedina žrtva. Nedužna žrtva, što stvar čini stvarno groznom.



Eksperiment :

(uprošćen opis, ako nekoga zanimaju detalji može da ih pronadje u navedenim tekstovima)



Majmun se nalazi u kavezu. Gde je bio pre, kako je tamo dospeo i šta će sa njim biti posle, možda možemo da slutimo, ali ta tri pitanja, u ovoj priči nisu važna.



Sada je u kavezu.i prvo što se traži od majmuna jeste da razmišlja. Zapravo, to nije sasvim precizno rečeno. Traži se da majmun razmišlja, ali u jednom odredjenom pravcu, u granicama praktično korisnog.

Pa, opet, ni to nije potpuno tačno. U granicama praktično korisnog - da, ali za koga korisnog?

Ne za svoju korist, bar ne sasvim. Ne traži se od njega da svoju praktičnu pamet upotrebi za svoje ciljeve, ako se pretpostavi da bi on mogao da poželi i da pobegne, recimo. Onaj što organizuje ceo ovaj program nikako se ne bi složio sa takvim ciljevima, niti bi ga radovala takva primena praktične inteligencije. Sve je ionako hipotetički, svima je jasno da majmun više nema gde da beži. Zna i on.



Majmun je u kavezu.

Njegova hrana (ovde se radilo o bananama - tako je uvek najlakše, podrazumeva se da majmun voli banane) stoji izvan kaveza, na zemlji. Majmun ne može da je dohvati, osim ako ne upotrebi jedan štap koji mu je za tu priliku stavljen uz rešetku kaveza.

Majmun se čudi, na početku, postavlja svoje prvo pitanje, koje je uvek i poslednje - zbog čega?

Zašto mu se otežava da dodje do hrane? Na kraju, zašto je u kavezu? Još nije stigao do metafore, stvar je uostalom doslovna. Ne postavlja se pitanje značenja kaveza, on je činjenica koja se ne može ignorisati. Nikako. Šta god da pomisli, gde god poželi da se uputi, sretne se sa njom (sa činjenicom). To jeste kavez, a ono jesu rešetke.

A eto, ta misao je prvi korak u suprotnom smeru. Nepoželjna je, nigde ne vodi, takva misao je ustvari obična bludnja.



Majmun je naslutio.



Da li je cinizam misliti da je majmun svestan besmisla svoje situacije? Da li to znači da bi, time, majmunu pripisali da je sklon bavljenju pitanjima smisla? Da on poseduje, pored praktične, i apstraktnu inteligenciju?

Onu koja prethodi, od koje ga treba odučiti, da bi se na kraju opet, to je neminovno, na nju vratio. To je ono ''zašto?''. Ne ono ''kako'', to ''kako'' se samo po sebi nametne, ali ovo ''zašto'' ipak ostane da smeta kao rupa nasred slike.

Vidi se po njegovim kretnjama da ga besmisao cele situacije nervira, znači da ga je potpuno svestan.

Ali, to nije ono što se ovde traži od njega. Svest o situaciji u kojoj se nalazi je čak nepoželjna, pa i kažnjiva. Na kraju, svest o situaciji je ovde čisto traćenje vremena. Mora da se okane tih misli i usredsredi se na zadatak. Kako da upotrebi štap, kako da se domogne banana. Ne da udari čuvara, ne da njime odgurne banane i baci ga u pravcu svojih gledaoca, koji su se poredjali ispred kaveza i očekuju razrešenje. Ne, štap je vezi sa bananama, svaka druga upotreba te stvari bila bi tretirana kao zloupotreba.



Gordost i gubitak koncentracije



Da li je majmun dovoljno svestan sebe da može da se uvredi zbog ovog maltretiranja? Jeste. Majmun je sasvim svestan sebe i svestan je situacije, sagledao je stvar, ljut je i uvredjen. Ali je i gladan, i sada će se povinovati. Majmun, smožden velikim problemom. Dolazi do ruba ludila koje bi, da nije majmun i da nije neiskusan u takvim stvarima, mogao da nazove čak moralnom dilemom. Da li se sasvim odreći svog majmunstva, a to opet i nije iskrena dilema. To i nije bilo pitanje nego obična retorika. Majmun i svi drugi znaju odgovor mnogo pre nego je ovo kvazi - pitanje formulisano.

.

Početak depresije



Majmun se smirio, sedi u ćošku kaveza i ćuti. Mogao bi da se stekne utisak da ga je demoralisala ta njegova nesposobnost da ovlada upotrebom predmeta oko sebe, ovo je vežba iz praktične psihologije. Izvan njenih granica nema šta da se traži, sve drugo je pogibeljno po majmuna.



Pesništvo



Majmun oseća da su ovakva razmišljanja nepoželjna, vode ga u slepu ulicu

Slepa ulica, to je metafora. Majmun nailazi na metaforu, taj stari kamen spoticanja, neizbežan sada kada se već krenulo stranputicom.

Stranputica, takodje metafora. Kamen spoticanja, slepa ulica. Onaj ko je gladan, onaj koga se mami bananama, taj koga se ovde pokušava da nauči praktičnoj pameti, ne sme da plete mrežu od ovakvih pojmova, jer će se sam u nju upetljati, ostaće gladan a možda se pojavi, otuda, i neki pauk (jer, šta je svrha paukove mreže, ako ne prizivanje i samog pauka) i to se sve završi loše.



Majmun (to se vidi) zna šta znači slepa ulica. Nije do sada morao da joj traži ime, da je objasni, ali zašto bi uopšte (ikada) zastranjivao u takvoj meri, i bavio se značenjem slepe ulice? Ponekad tako trčiš i dotrčiš do zida. Onda se okreneš za 180 stepeni, promeniš smer i otrčiš odatle. Možda on zna toliko o slepoj ulici (i to je bilo sasvim dovoljno). Ali to sada više ne važi. Opet je na krivom putu (on misli pogrešnu misao) Od njega se ne traži da pronadje izlaz iz te slepe ulice. Naprotiv, to nikako, to bi ličilo na pobunu. Moglo bi da se tretira i kao pokušaj suicida.



Ako bi se majmun u svom razmišljanju odmetnuo od traženog pravca, ako bi ono što je naučio vežbajući upotrebu predmeta oko sebe, pokušao da primeni tako da ostvari svoj cilj (ne naučnikov, ne čuvarev, ne ni cilj publike koja bi se u ovom slučaju možda i prepala), ako bi štap za primicanje banana doveo u vezu sa alkom na ključevima kaveza, ili sa glavom onoga koji ga čuva, takvo ponašanje shvata se kao kriminogeno.

To je sabotiranje i ne odobrava se.



Ono što se odobrava jeste da se uzme štap, da se posluži njime, da se te banane dovuku do ograde kaveza i da se više ne misli o tome.



Majmun to zna. Ogladneće još malo, obrisaće svoje teške majmunske suze, ogradiće se od celog dogadjaja, i onih koji ga posmatraju kako se lomi i premišlja, kako pati, neosetljivi na njegovu privatnost.



Ljudi koji saosećaju sa drugim jedino ako im podje za rukom da se (navodno) poistovete sa njim, ljudi koji su blagonakloni samo ako je taj drugi zatvoren u kontekst koji mu je namenjen (u ovom slučaju kavez) ali se izlazak iz tog konteksta - kaveza ne odobrava. Neka vrlo surova publika. Publika.

Da li je to dovoljno bukvalno rečeno?

Ana Radmilović

http://www.creemaginet.com/sajt/node/3528

shvatiti kao metaforu...

chovekolikost ws. ljudskost?