|
Последње пиво којем сам дао шансу десило се пре 33 године и који дан!
Тачније, 10.07.1986, Бакарића Мол, Хвар.
Не сећам се које је било, али сам ту ставио тачку.
Покушавао сам са разним, домаћим (тада из СФРЈ!) и страним, резултат исти- коњ вам је дијабетичар! Гадно, ми, па то је.
При томе сам окружен пивопијама, што фамилија што друштво. На квас сам зато увек спреман, да не кажем всегда готов!
Другар који је држао свакојаке угоститељске објекте ме објашњава по неком правилу да пивопије презиру квас и обрнуто. Лично знам неколико антидоказа.
Обожавао сам (у недостатку кваса, правог), тут гут и наследника му евромалц, док је радила покојна пивара у Зрењанину.
Код ових пивопија, другар, локалпатриота, пртио је гајбу (без гајбе, само флајке), зрењанинског у ранцу, на некакав хорски фестивал у Немачкој! Шифра, шта зна Шваба како се прави пиво. Мислим да је, тешка срца и са бол на душу, свом домаћину понудио читаву једну боцу!
Именовани Мића је, иначе, био вицешампиoн на првим данима пива у Зрењанину. Умало да победи, али се загрцнуо и ту изгубио на времену.
Ту назови фешту, грандовску парафразу октоберфеста, презирем из дна душе. Вечито ми покваре крај годишњег одмора. Тешим се да више страдају они који у вароши остају, удишу испарења амонијака до дубоко у јесен, кад кише ублаже проблем.
Чаша доброг вина или квалитетне жестине,пак, увек су добро дошле.
ПС У Зрењанину су зелене политрашке биле табу, разлог је 18+.
|
