offline
- zoranzota
- Zaslužni građanin
- Pridružio: 09 Okt 2010
- Poruke: 679
- Gde živiš: Kragujevac
|
+ Prica danaJednom su jednog starog pastira, koji je vec preko sedamdeset godina cuvao ovce upitali novinari: ''Mozete li nam ispricati nešto licno, sto vam se zasigurno moralo dogoditi, za tako dugo vreme. ''Razlog, zasto su uopste novinari dosli je bio: drzava je odlucila da mu dodeli pocasnu penziju za njegov osamdeseti rodjendan, jer je posteno obavljao svoj posao eto vec punih sedamdeset godina, a nikakvih drugih osnova ne bi mogao imati po kojima bi dobio zasluzenu penziju, jer nije bio nigdje prijavljen, na nikakvim platnim spiskovima preduzeca.
Starac se ispocetka branio, da je on obican pastir i vec mu je bilo neugodno sto su uopste dosli oni kojih se niti u snu covek ne bi nadao, a kamoli da ce jos o njemu neko i pisati u novinama, za koje je on, onako nepismen, samo znao da postoje. No, novinari kao novinari, napasni kao osice, nisu se dali tek tako odbiti. A prostodusni je starac na kraju ipak popustio i zapoceo pricati.
Imao je on obicnih prica, koje su za obicnu raju i koje se mogu pricati uz vatru deci, jedino je mislio da su one suvisne. - Kada sam imao dvadeset godina, nasao sam u sumi malo nejako psetance. ....
Onako malecno mi se smililo, pa sam ga jednostavno pokupio sa sobom bez razmisljanja. Vec nakon par dana mi se to pseto privrglo, i ja sam ga zavoleo. Svuda sam ja njega vukao sa sobom, delio sa njim sto sam i sâm imao. I pseto je lepo napredovalo.
No, seljani su me poceli zadirkivati govoreci da je to vuk i da ga trebam ubiti, jer da ce se veliko zlo dogoditi. Kako sam ih mogao poslusati, kad mi je srcu priraslo i gotovo. Pseto je postalo krsno, veliko, i kad bih ponekad nesto bio zaboravio u selu, slobodno sam ga pustio, rekavsi da mi to sam donese. Gledao bi me za trenutak u oci, kao da trazi na neki drugi nacin, a ne recima, sto sam mu kazao. Bio je to vrlo pametan pas i pomagao mi je kad cuvam ovce.
Jednog divnog, letnjeg popodneva, nebo je nekako pritislo. Bilo je vedro, ali vazduh je bio tezak, kao da ce kisa.Usao sam u kolibicu u planini, u kojoj je bio i tor za ovce koje su tu boravile u senci par stabala. Cim sam legao na lezaj, oci su mi se same sklopile. Bilo je sparno.
Ne znam koliko sam dugo lezao, tek nesto me je prenulo iza sna. Neko krkljanje i rezanje. Sve je bilo nekako priguseno, tako da nisam bio siguran da li ja to spavam ili sam budan. Izasao sam da vidim ipak sta je. Vrata kolibice su gledala na zapad. Narandzasta suncana lopta je bila jos za koplje visoko. U smeru prema suncu moj je pas sedeo. Njuska mu je bila sva krvava, a kako je bio okrenut postrance, sunce mu je narandzasto prosijavalo kroz oci. Kao da je mesto njih imao dvije zeravke. Sve je izgledalo tako nestvarno tim vise, sto se ispred njega nalazila hrpa puseceg mesa iz prohujalog zivota. Odmah sam shvatio sta je bilo na stvari.
Usao sam hladno mirno u kolibu i skinuo pusku koja je bila pokraj vrata i ponovno izasao. Podigao sam lagano pusku, nanisanio mu glavu, glavu mog vuka. On se nije ni pomakao. Kao da je osecao krivicu sto je prokockao moje poverenje, koje sam u njega ulozio. Povukao sam obarac i on je pao.
Da bih nekako spasio, sto se spasiti dalo, otisao sam u selo po nekog od seljana i kola. Pomalo me je bilo i sram sto prije nisam seljane poslusao. Sunce je upravo zalazilo, kada smo poceli tovariti leseve ovaca u kolica. Mozete zamisliti koliko je bilo moje zaprepascenje kada sam izmedju ovaca naisao na tri lesa vuka i jedne vucice. Srce mi se steglo, a na oci mi grunuse suze. Ubio sam svog istinskog prijatelja. Posumnjao u zvezdu na nebu.
Odonda je proslo sezdeset godina, a ja tu sliku ne mogu zaboraviti, kao da se danas zbilo. Odonda sam se nekako povukao u sebe. Reci su mi nevoljno prelazile preko usana. Bio sam vrlo pazljiv. Jasno mi je postalo da nema vise mesta u mojoj dusi za bilo kakvo osudjivanje bilo koga.
Cena toga je bila visoka, a niti me je ko pitao da li zelim kupiti to iskustvo.
Autor meni nepoznat
|
