|
Plač Matere Čovekove
Danas je nesrećan dan sinuo,
i prvi mi je pogled pao na bedu:
najbliže njemu, u tihom predgradju,
jedna je Majka raspela kosu sedu,
jer joj je sin preminuo.
Danas je umro jedan Čovek,
I Majka mu je vrisnula:
-Oh, kada čovek nije Čovek
već rob nekog, koga nema,
od koga sam do juče milost iskala:
oh, kada je čovek gori nego crv,
neka se raspe po zemlji anatema,
i neka se prolije sva crvena krv!...
O, Sine, moj dobri sine!
Otac ti nije Sveti Duh,
Ni Drvodelja sa livanskih puta.
Sine, ti si plod dve neme žudje
i jednog besvesnog minuta.
Nisam te rodila u jaslama,
već u krvavoj postelji,
izmedju četiri vlažna duvara,
jednog šarenog, zamrzog januara.
Sine, tebi su i meni rekli da smo robovi,
i naša su srca bez mislosti sekli,
i našu su snagu bez milosti razvlačili
i sve su nam uvek tumačili
da se setimo
da to Bog tako želi!
Rodjeni, mrtvi sine, Bog je laž,
i naši su ga dušmani izumeli.
Ustani, Sine, da se svetimo;
da krvlju vekovnih namesnika boga
posvetimo forume Rima,
i da kopljem ponovo probodemo rebro
Učitelju iz Jerusalema.
Da iskopamo Judino srebro,
i da na tome svetom mestu
podignemo Čoveku hram,
i dovedemo u hram našu Novu Vestu
koja će sebe iskreno dati.
Ustani, Sine, da grozne laži
koje se rađaju u ime Oca i Sina
sahrane Sin i Mati...
Danas je umro jedan Čovek,
i zalud je Majka sede kose čupala
i u grudi se lupala...
Nije se probudio.
Onda ga je sama okupala,
i obukla ga u crno.
I u dnu svog vrta, o ponoći,
sama ga je sahranila...
I tužna se majka Čovekova
tu, pored groba, nastanila...
|
