offline
- Pridružio: 17 Jul 2005
- Poruke: 3097
- Gde živiš: "Daleko od Negdje"
|
Naklon - pevanju
I
Hajde da stanemo u red
kao sređena ograda,
isprsivši se, kao mesec
u vreme uštapa.
II
Brzo ćemo se udaljiti u polju,
brzo ćemo odande i nestati! -
Komšije i rođaci, galameci i njišući se,
pevaju, kao Jelabuška šuma.
III
Ugledavši vatru - provirio sam kroz prozor,
pozvao te, ali ti glavu nisi podigla,
samo se svileno predivo rasulo,
kao šapat tužni.
IV
Baš u sijanju mraza
pevam ti - kao prijatelju
i od mog glasa već se hvata inje
po krznu okovratnika.
V
I kroz zvezdu
nazire se put
kojim ću otici
da se ne bih vratio.
VI
Kad sam kuću napuštala
sa ocem sam se oprostila,
bolje da sam svileni konac bila,
zapetljavši se, tako bi ostala.
VII
A kroz mesec
vidi se polje
na kome ćemo
ostati, ležeći.
VIII
Prijatelj iz detinjstva
otišao je, kao iz tužne priče,
sanjam njegovu staru vodenicu:
šest krila - kao šest plamenova.
IX
I, na kraju,
kleknuo sam nasred polja,
ne zato što mi je umorna,
već zato što mi je gorela, duša.
X
U kući od pevanja, čas je svetlo, čas tamno,
kao da se našim dahom
nad nama drže
proplanci topline.
XI
Vranac je odgalopirao
jer smo zaboravili zatvoriti vrata,
a iz polja, iznenada utišanog
u naše dvorište kao da je ušla beda.
XII
Iznenada se budim,
kao da sam čuo - tebe!
Sunce se pomalja,
okolo jablani svetleći vise.
XIII
Braća već ulaze u selo
sa Pesmom u čast Povratka,
vetar šumi u brdima,
terajući u igru jelene.
XIV
Milovaše li te ruke tuđe? - dodirnuše malo:
zmiju izgoneći (znači - dodirivali smo)
cvrkućući, kao lastavica
(znači - nismo).
XV
Konju moj, pojuri brže,
čeka me, sigurno, moj provodadžija,
već je otvorio kapiju -
svoj seoski semafor.
XVI
Tužno je - vreme je kišovito,
pohabala se moja stara odeća
i vatreno srce se istrošilo,
duša moja neprekidno jadikuje.
XVII
Tako ste prekinuli
naše sećanje o vama
da se ono ne vraća
čak ni u našim snovima.
XVIII
Pevam i kao kroz suze
nešta svetluca u izgaranju zalaska -
to ja sa konjem po prastarom polju
idem.
XIX
A iza oblaka,
na hrastu mladom
nema ni jedne grane
koja bi mogla zašuštati.
XX
Slabima u tuđini ostaće samo
ove ruke i ova glava -
dim parnjače udara nas po licu
da bi nam najzad izbrisao sećanja.
XXI
I, iznenada - mir, kao da sam
jedini na svetu,
i vejavica u dvorištu, vejavica u bašti,
vejavica u poljima.
XXII
I dan se utišao kao da je umrlo
nešta važno u njemu,
i lisica spava u podnožju brda
pokrivena svojim crvenim repom.
XXIII
Da li ste između Kazanske i Čuvaške zemlje
videli kamen međaš?
To nije kamen međaš, to ja stojim - od nevolje
skamenjen.
XXIV
I vrlo živo,
kao u ruskoj pesmi,
granama udara
breza po imenu Aleksandra.
XXV
Gledam vodu - mirna je,
tiha je moja misao:
može se doživeti još ponešto dobrog,
ali može biti dobra i smrt.
XXVI
Odjednom svi su se vratili, svi smo skupa,
ali plaše nas krici i buka,
i ja sa naporom zaustavljam san,
kako se u stepi zaustavlja povorka kola.
XXVII
Spadaju li to pojasevi sa naših strukova,
prođe li život? -
Pitam, kao što kukavica kuka,
kao što sat kuca.
XXVIII
Ponovo - žetva, i pevači i ptice,
zamislili su se i zaćutali,
neko - na trenutak,
a neko - možda - i zauvek.
Ovde
kao sumske cestare zavoleli smo
sustinu skrovista
sto cuvaju ljude
i zivot je odlazio u sebe kao put u sume
i kao njegov hijeroglif pocela mi se ciniti
rec "ovde"
i ona oznacava i zemlju i nebo
i ono sto je u senci
i ono sto vidimo svojim ocima
i ono sto ne mogu da poverim pesmi
i odgonetka besmrtnosti
nije iznad odgonetke
zbuna obasjanog zimskom noci -
belih grana nad snegom
crnih senki na snegu
ovde sve odgovara jedno drugom
jezikom iskonski-uzvisenim
kao sto odgovara - vazda uzviseno-lezerno
zivota slobodni deo sto ne poznaje granice brojeva
susednom neunistivom delu
ovde
na rubovima grana koje je polomio vetar
u pritajenom vrtu
ne trazimo nakazne grumene soka
nalik na tuzne figure -
sto grle raspetog
u veceri nesrece
i ne znamo rec i znak
koji bi bili iznad drugog
ovde zivimo i ovde smo lepi
i ovde cutanjem zbunjujemo javu
ali ako je oprostaj od nje gorak
i u tome ucestvuje zivot -
kao od same sebe
vest koju ne cujemo
i koja odmakavsi se od nas
kao odraz zbuna u vodi
ostace uz nas kako bi potom zauzela
nasa mesta
koja su nam odlsuzila svoje -
kako bi prostore ljudi zamenjivali
samo prostori zivota
u svim vremenima.
...
I, očaran pesmom, video sam upravo ono što je sakriveno od smrtnika. -N. Garin-Mihajlovski
Genadij Nikolajevič Ajgi (rođen 21. avgusta 1934. godine u selu Šajmuržinu, Čuvaška autonomna republika, umro 21. februara 2006. godine u Moskvi, sahranjen je u rodnom selu) jedan od najznačajnih savremenih pesnika. Prevođen na mnoge jezike, nagrađivan prestižnim nagradama, dobro je poznat i našim čitaocima. Polja su u nekoliko navrata objavila prevode pesama i eseja ovog vrsnog pesnika.
Ajgi je prvo pisao na čuvaškom da bi početkom šezdesetih godina prošlog veka, po nagovoru Borisa Pasternaka, prešao na ruski jezik koji mu je, kako je kasnije u jednom intervjuu izjavio, pružao veće mogućnosti pesničkog izražavanja. Sav predan poeziji, Ajgi je ostvario složeno pesničko delo koje tek čeka svoje tumače. "Dvadeset osam varijacija na teme čuvaških i udmurdskih narodnih pesama" je treći deo iz Ajgijeve knjige "Naklon - pevanju" - sto varijacija na teme narodnih pesama Povolžja (Moskva, 2001). Ovom knjigom Ajgi se vraća bogatom folkloru svog čuvaškog naroda kojim dominira ljubav, seta i gotovo panteističko osećanje prirode. Iako, na prvi pogled apstraktan, on se nikad nije odricao čuvaškog folklora ugrađujući ga u samu jezičku osnovu svojih ruskih stihova. Ove katrenske varijacije to najbolje potvrđuju.
|
