|
* * *
Ima časova samoće
kada srce s čuđenjem spoznaje da ne ljubi.
Prestajemo družiti se, umorni: da je taman.
Netko još spava, bezazlen, u onom krevetu.
Ali možda mi spavamo... Ah, ne, mičemo se.
I tužni smo, šutljivi. Kiša je uporna.
Jutro s tromom, nemilosnom maglom.
Kako smo sami!
Gledamo kroz stakla. Rublje popadalo;
zrak težak; voda šumi. A soba,
hladna u toj tvrdoj zimi koja je vani drugačija.
Tako ostaješ šutljiv, s licem među dlanovima.
Laktovi ti na stolu. Stolac posve tih.
Samo odzvanja nečije sporo disanje,
disanje one što tamo, smirena, prelijepa, spava
i sanja da je ne voliš a ti si njen san.
Vicente Aleixandre
|
