|
Poslao: 07 Sep 2008 10:33
|
offline
- Pridružio: 04 Jan 2007
- Poruke: 33
- Gde živiš: Bijeljina
|
MALA MOJA IZ BOSANSKE KRUPE
Bilo mi je dvanaest godina
prvi put sam sisao do grada
iz mog sela tihog i dalekog,
kad susretoh tebe iznenada.
Eh, decacke uspomene glupe!
Mala moja iz Bosanske Krupe!
Jesi li me spazila il’ nisi,
zbunjenoga seoskoga djaka,
svijetlokosog i ociju plavih,
u oklopu novih opanaka,
kako zija u izloge skupe?
Mala moja iz Bosanske Krupe!
Naisla si kao lak oblacak,
tvoj me pogled na tren obeznani,
zaboravih ime i ocinstvo,
kako mi se zovu ukucani.
Iznevjerih poput sablje tupe,
Mala moja iz Bosanske Krupe!
Tekli tako gimnazijski dani,
uspomena na te ne ocvala,
modra una u proljetne noci
tvoje mi je ime saputala.
Lebdjela si ispod djacke klupe,
Mala moja iz Bosanske Krupe!
Brzo minu nase djakovanje
lagan leptir sa krilima zlatnim
ipak tebe u srcu sacuvah
kroz sve bure u danima ratnim.
Ta sjecanja mogu’l da se kupe;
Mala moja iz Bosanske Krupe!
Sad je kasno, vec mi kosa sijedi,
gledam Unu, cuti kao nijema,
zalud lutam ulicama znanim
sve je pusto, tebe vise nema.
Ej, godine, nemjerljive skupe!
Zbogom, mala, iz Bosanske Krupe!
Branko Copic
|
|
|
|
|
Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
|
|
|
Poslao: 07 Sep 2008 11:01
|
offline
- tuzor
- Legendarni građanin
- Pridružio: 03 Sep 2007
- Poruke: 4115
- Gde živiš: U Kraljevstvu duha
|
RASTANAK
Tamo amo, s dvojke na četvorku,
varkaš se, a djetinjstvo mine,
prevari te Una čobanica,
odnese ti četiri godine.
Opraštaj se s pustopašnom braćom,
pozdravljaj se zauvijek s Bihaćom.
Zamukoše sobe internata
i u njima smicalice đačke,
osta pusta cesta za Pritoku
gdje smo krali orahe seljačke.
Osta Murat, poslastičar stari
i njegovi kolači "brdari".
A drugovi! Kome prvo prići,
dok okolo spomenari kruže?
Tihim glasom jedva progrgućeš:
- Daj mi šapu. Doviđenja, druže!
Okreneš se, dok suze uminu,
stariji se činiš za godinu.
A sa kim se pozdraviti neću?
Zašto mi se oči rosom pune?
Osta Zora, moja ljubav tajna,
u kućici s druge strane Une.
I tamo sam lunjao, oprezan,
zbunjen, trapav, kao da sam vezan.
Često sam joj pisao zadatke,
šaputao tablicu množenja,
a kad bi me milo pogledala,
osjećah se kao mladoženja.
Sanjao sam o njenome liku
pokraj Une, skriven u vrbiku.
Odoh kroz noć punu kreketanja
(žabe su me pratile u horu!)
i na zidu, blizu kuće njene,
zapiso sam "Branko voli Zoru…"
I danas me uvijek boli duša,
kad se gdjegod javi kreketuša.
(Branko Ćopić)
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 07 Sep 2008 11:28
|
offline
- Sirius
- Moderator foruma
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 18456
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Imam čast i sreću da mi dobar prijatelj bude Tomo Kuruzović, najpoznatiji ''Nikoletina'' i jedan od najboljih, ako ne i najbolji tumač Brankove poezije. Bio je gost kog mene na svečanom završetku festivala. Za vreme prijema nekoliko mladjih glumaca se ohrabrilo (a neki , rekao bih, i drznuli) da govore stihove, bolje rečeno - recituju, pošto to što su oni radili nije baš bilo kazivanje stihova; pre je to bilo nevešto patetisanje i deklamacija, umesto pravog , istinskog kazivanja. Onda je ustao Tomo, mladić od tri puta po 25 godina i počeo da govori ''Malu iz Bosanske Krupe''. Posle onih preverovsko-dučićevskih patetisanja mladih kolega, nastao je tajac. Bezazlena pesma Branka Ćopića, takoreći djačka, počela je da osvaja svaki delić emotivnog prostora. Kako je pesma tekla, i poslednja neznalica u toj sali počela je da shvata veličinu i snagu stihova koji su sve dotakli. Kao kad slušate Jesenjinove stihove - deluju bezazleno, a osvajaju ljudsku dušu kao kad Volga u proleće neumitno raste. Kada je Toma završio, nisu imali snage ni nerava da odmah aplaudiraju, a i taj emotivni naboj učinio je svoje. Kada je ta ''psihološka sekunda'' prošla, sala je počela da se prolama od ovacija. Eto, to je poezija Branka Ćopića i to je njegov najverniji glas, moj dobri Tomo Kuruzović.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 07 Sep 2008 14:41
|
offline
- tuzor
- Legendarni građanin
- Pridružio: 03 Sep 2007
- Poruke: 4115
- Gde živiš: U Kraljevstvu duha
|
Nađoh ovo, što sam već ranije čitao, i nadam se da nije mnogo van teme:
"Pisac Branko Ćopić je izuzetno cenio glumca i zemljaka Tomu Kuruzovića. Smatrao je da niko bolje od Tome nije umeo da dočara njegovog omiljenog književnog junaka Nikoletinu Bursaća. Zato bi Branko, kad god bi se sreli, tokom razgovora, ponovio:
- Sveca ti tvoga, gledam te, kod tebe je to više ručica, nego ručerda. Moj Nikoletina je morao da ima ručerdu u vražju mater! Pa gledam ove tvoje noge. To su neke nogice. Znaš li ti šta je Bursać, Bog te tvoj?! Grdosija od čoveka! A ti? Gledaj, nema nogu, nema ruku, ni nekog glasa.A na sceni, najednom, ti narasteš. Po svemu. Narasteš i u glavi, i u rukama, i u nogama. Ja tebe prepoznajem i po glasu, i u mraku!
Branka pamti kao zanesenjaka i duboko senzibilnog čoveka. Kad je shvatio šta se oko njega dešava i da je pred njegovim narodom i državom nevesela budućnost, nije umeo da izađe na kraj sa razočarenjem i tugom. Prijateljima je nagovestio svoju tragičnu smrt. Da će skočiti na beton. Tomi Kuruzoviću je tako jednom rekao:
- Znaš šta, ja ne mogu više da pišem, a čim ne mogu da pišem, meni nema života. Ja zatvaram svoj dućan. Jedan skočio s mosta, pa ga izvukli. Mene nećete moći. Neću u mulj skočiti.
- A ja sam mu na to kazao: “Slušaj, ne moraš da zatvaraš. Budi u dućanu koji si dosad napisao” - priča Toma. - Ali, on je već bio čvrsto rešio: “Ne, ne gotovo je…”
http://www.ilustrovana.com/2006/2485/2.htm
|
|
|
|
|
|
|
|
