Očev šamar

• 6Ovo se svidja korisnicima: Ričard, Skywhaler, Srki94, Pavac, zola92, aposoulyptic
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Очев шамар

Једном сам се с оцем враћао из града,
Трчкарао за њим к`о питомо куче,
Старији сам него што он бјеше тада,
Али памтим као да је било јуче.

Таман кад стигосмо до старог „Стамбеног“,
Наспрам мале пјаце и Дома Армије,
Сретосмо човјека, видно измученог,
Упалих очију, као да их крије

Од, слабима вазда кивнога свијета,
Што само бездушне шупљелавце слави,
Рече: Здраво, Милак... ваљда да не смета,
Ал` га отац чврстим стиском заустави.

Што си ми се, друже, тако уљетио?
Насмија се, само он је знао тако,
Сад знам да је тугу тим смијехом крио...
И скиде са себе тек купљени сако.

Нешто му у руку испуцалу пружи
И овај то, не знах зашто, једва узе:
Пусти... знаш да новац за трошење служи...
Шапну... немој, зар да д`јете гледа сузе.

Дуго се у причи потом задржали,
Схватих да су стари другови из рата,
Бјех ли исувише немиран, ил` мали,
Нестрпљиво рекох: Хоћемо ли, тата?

Е када се најзад са њим опростио,
Кад нас више није могао да види,
Тако ми је жесток шамар опалио
Да ми и дан данас образ њиме бриди.

Ово ти је, сине, да упамтиш довјек
Да се људи по одјелу не гледају,
Он је и пропао зато што је човјек,
Баш такви најчешће страдају на крају.

Престигле га хуље без срама и стида,
Рђе којима је све сем душе дато,
Ти, сине, не смијеш да постанеш гњида,
Овај шамар нек` те опомиње на то!

Памтим, нијесам се бунио нит` плак`о,
Ваљда сам из прве лекцију схватио
Да се за човјека спрема само тако,
Да ме није тук`о, него лијечио.

Једном сам се с оцем враћао из града,
И сад, са њим вршњак, често туд` пролазим,
Какав ми је шамар ударио тада...
И дан се данашњи њим од себе пазим.

-Невен Милаковић