|
Pobrala sam spokojno rechi tvoje plahe
i pune nekakvog bola,
jer znam, neces oticci u monahe,
kao shto zbog necheg kaza.
O, veruj mi, bicce i drugih staza
kojima ces pobecci od mene ti.
Pomisli kako mene nije ni bilo;
kako sam ja samu sebe izumela
samo da bi me ti voleo,
samo da bih umela
biti san tvoj o meni,
tvoj san koji me je gorko boleo.
Ili poveruj jednog dana
kako mi dusha smeta
da imam dushe,
kako mi srce smeta
da te volim celim srca toplim dnom.
Pomisli kako sam ja stkana
od nadopunjavanja zhivota snom.
Pomisli sve shto ti je uteha.
Poveruj kako sam ja kriva
shto u meni jos pre rodjenja,
pre detinjstva i pre mladosti
gori bolna i zhiva
strast da svoje i tudje radosti
pretvaram u bol.
Ili pomisli, da je i moglo biti
sve za chim tvoja pesma zhali,
bilo bi tek za dah chasa,
pa vechnost celu opet ne bi znali
jedno o drugom;
unepovrat i nishta ipak bi moralo
sve da utalasa.
Pomisli, izgubicemo se u noc
kao pesme tvoje odjek tuzhni
u moj kraj;
i znaj, i san i chovek
i bol i sreca prolazna da je;
i da nishta nema toliku moc
da vechno traje.
Ili, kada gorku ovu
od mene dobijes vest,
pomisli da je isti ceo svet,
i bolnu o meni svest
uzberi kao otrovan cvet
i baci je na drum.
I pomisli ponovo
kako mene nije ni bilo,
kako sam ja samu sebe izumela
samo da bi me ti voleo,
samo da bih umela
biti san tvoj o meni,
tvoj san koji me je gorko boleo.
(Desanka Maksimovic)
Dopuna: 24 Feb 2006 1:01
Bolno probudjenje
Vec je, dragi, doshlo bolno probudjenje
i srce mi steglo kao gvozhdje vrucce.
Vec je doshlo gorko, teshko uverenje
da ce jednog dana u sivo svanucce
sve vec proshlost biti. U dushi duboko
vec se crna slutnja kao plima dizhe;
i zadrhti srce, kao ranjeni soko,
i bolno se stezhe, kad ti pridjem blizhe.
Oseccam da ljubav tvoja ce umreti;
i biccu ti dragi, tudja, jednog dana;
a u dushu moju i ti ces uneti
jednu novu povrh mnogih starih rana.
Da, doshlo je, doshlo bolno probudjenje
i srce mi steglo kao gvozhdje vrucce;
da, doshlo je teshko, gorko uverenje
da ce jednog dana u sivo svanucce
sve vec proshlost biti.
* * *
Patnja jesam,
i bol nesmotan jos u klupka
i matica placha.
Patnja jesam,
iako jos stojim dupke,
iako jos koracham.
Kao sharka uznemirena
neprekidno ona u meni palaca
neprekidno preti.
Patnja jesam,
mada prema suncu
okreccem se jutros kao suncokreti.
D. M.
-----------------------------
"Ima dana kad se namuchenom i otrovanom choveku osmehne vedro jutro, i sve tegobe koje su ga jos malochas okruzhivale, crne, teshke i nepomichne kao planine, odjednom nestanu kao maglovita prividjenja. Sve tada biva lako, dobro i jednostavno. I da necce, chovek mora da se raduje. Dishe lako kao na visokoj planini. Zaboravlja odakle je poshao, ne pita se kuda ide. Ne zheli nishta, ne boji se nichega. Javlja mu se dodushe misao: kad su takve strahote tako lako i brzo nestale, one se jos lakshe mogu ponovo javiti..."
Ivo Andric
|
