|
Pospana suza
Suza klizi niz olujne oblake
I dodiruje tlo ubijenoga srca
U njoj su parčići plavoga neba
I put do njenog slomljenoga Sunca
Krilima ranjenoga Anđela
Ona pokušava ponovo da uzleti
A nikoga da joj pruži ruku
Jer svi smrtnici su prokleti
Kucali su na njena vrata
Kada bi ih sreća napustila
Sada sakrivaju svoje poglede
Jer drugoga je nesreća ugostila
Ali ta devojka pospanoga neba
Nije ostala nezapažena
Kao što se zna broj svih leptira
Zna se da neće ostati usamljena
Smisao života
Pogledaj taj list papira
Miriše još uvek njenim srcem
Pogledaj ta sitna slova
Pisana su jutarnjim Suncem
Osećaš li snagu njenih reči
To je delo svega svetog u njoj
U njima je otkucaj celoga svemira
U njima je ceo život moj
Razumeš li sada šta je ljubav
I zašto proleće razume moj šapat
Razumeš li sada osmeh na meni
I zašto moj život nije kratak
I dok ova noć polako pada
Nad posteljom mojeg imena
Ne zaboravi reči jednoga starca
Bez ljubavi život je bez ičega
Vreme
Tišina mi grebe dušu
Kao da joj je svega dosta
Traži mesto gde počiva mir
Tamo gde je večnost želja prosta
Krv i znoj mešaju se duboko u meni
Krv od toliko slomljenih snova
A moji koraci ne obaziru se na to
Sebi govorim još jedna noćna mora
Ponekad zastanem i samo oslušnem
Pesak mojeg vremena kako curi
Osmehnem se a onda nastavim
Pitam se ko koga ovde juri
Stresoh tu prašinu sa sebe
A ustvari naježih se noći koja dolazi
U treptaju oka još jedan dan nestade
Zaista, vreme ostaje a sve ostalo prolazi
|
