offline
- tuzor
- Legendarni građanin
- Pridružio: 03 Sep 2007
- Poruke: 4115
- Gde živiš: U Kraljevstvu duha
|
Као велики индивидуалиста и смотрени трагалац властитих осећања, којима није дозвољавао да се повуку пред (несумњивим) интелектуализмом, Пандуровић је, као и већина ПРАВИХ српских песника који су живели приближно "у једном добу", умео да на својој лири изнађе и родољубиве жице. Олако стрпани у песимисте, то су поред њега и те како знали и Милан Ракић и Владислав Петковић Дис, ништа слабије и мање вредно од "оптимисте" Шантића.
Тако је Божидар Ковачевић, поводом Песама Симе Пандуровића ("Српска књижевност у сто књига", издање Матице Српске и СКЗ), написао и следеће:
... откуда да Пандуровић даје онако топле песме с родољубивим мотивима? Барес је из крајњег индивидуализма и песимизма прешао у обожавање нације и добио веру у отаџбину. Исто тако и Пандуровић: не могући да издржи тешки став крајњег индивидуализма и доследног песимизма, Пандуровић је у отаџбини нашао онај занос који ће му заменити "велику идеју", накнадити разочарање у живот, пробудити веру у свемир, вечност и лепоту. Тако су се у нашој поезији, захваљујући у знатној мери баш песмистима Ракићу и Пандуровићу, поново јавили тонови родољубља с новом садржином.
Пандуровић је учествовао у рату са Турцима, а потом и у Првом светском рату, као добровољац, да би непосредно пре слома због болести био отпуштен из војске. У Ваљеву, у чијој је гимназији био наставник у време изласка прве збирке песама, дочекао је тако ломан Аустро-угарску окупацију. Несмирен, поносан и родољубив, није могао да отрпи изјаве неких сународника, који су своју "продају вере за вечеру" хтели да наметну и другима, па су се на збору зарицали на лојалност окупатору, изражавајући жеље за присаједињење западне Србије Угарској. Таквих "лижисахана" има, на несрећу, и данас, али - хвала Богу - има и оних који могу да им на прави начин одговоре. Наравно, Сима Пандуровић се оштро успротивио таквима, жигошући их на збору, па не чуди што је ухапшен непосредно затим, и провео утамничен неко време у ваљевским затворима и београдској тврђави. Интерниран је прво у Болдогасоњ, па затим у Нежидер где је остао до краја рата. Нежидерско гробље и сада чува кости интернираних Срба.
Али, тешке околности правог човека само очврсну. У заробљеништву Пандуровић је остао стамен и постојан, бавећи се мишљу о покретању једног великог часописа. И, чим се рат завршио, светлост дана је 1919. године угледао чувени часопис Мисао (осим њега, Пандуровић је уређивао и часописе Прогрес, Реч и Воља).
Код Пандуровића је карактеристично и што три "врсте" његових песама (љубавне, мисаоне и патриотске) нису оштро подвојене, па тако и у његовој родољубивој поезији често увиђамо суптилну мисаоно-психолошку анализу.
ВОЈНИЧКИ РАСТАНАК
Нашој мајци јави да идемо, Врâне!
Нас ће тући огањ, снегови и кише.
Отаџбини својој у пролећне дане
Доћи ћемо с венцем победе на глави,
Или никад више, или никад више!
Врâне, нашој мајци да идемо јави.
Драганама кажи: "Пошли су где грца
Наше робље и где ветар мржње веје;
Где ће танад врела раздирати срца;
Где ће урлик смрти хорити се само,
Страшни помор нове гробове да сеје".
Драганама кажи: "Отишли су тамо!"
"Вратиће се да вас, уз победне трубе,
- Реци нашим драгим женама и деци -
Пробуде, кад опет процветају врти,
Да вас више воле и страсније љубе;
Ил' заспати тврдо на постељи смрти".
Њима тако, Врâне, на растанку реци.
Нас предводи прошлост, будућност и нада
Тамо где већ пљушти киша оштрих зрна,
Где потмуло грми страшна канонада,
И застава смрти лепрша се црна;
Где злокобни јарам још робове тишти,
А земља од кише и од крви пишти.
Преци ће се наши из гробова дићи
За последњу борбу! Док се дише пара
Из просуте крви, даље ћемо ићи;
Водиће нас сенка великога Цара,
Полумесец док се не сруши у крви,
Ил' док не паднемо - последњи и први!
ЦВЕЋЕ ОВОГ ПРОЛЕЋА
Звуче оштри звуци из металних труба
Судбоносним пољем, где крваво вече
Долази да свежи траг покоља истре.
Ту осветна бура и смрт прође груба,
После дуге, страшне и свирепе сече,
Преко Ибра, Лаба и Ситнице бистре.
Прелили смо чашу очајања пуну,
И скупљеним бесом петвековног гнева
Расковали тврде и челичне ланце;
Напунили земљу срцима што труну
За гажену прошлост о којој се пева,
И појили крвљу равнице и кланце.
Изгажена трава, и села се диме...
Кад свемоћни помор, у коме се коље,
Сатире и пали, и руши и веша,
Прође овом земљом у Судбине име, -
Мртво, пусто оста историјско поље,
И прострт је тужно свуда леш до леша.
А сутра ће, преко нових барикада
Костију из рата што ништи и мрви,
Обасјати сунце новог величанства
Сунцокрете наших пожутелих нада,
И црвене руже наше топле крви,
И кринове беле нашег достојанства.
1913.
БЕОГРАД У РОПСТВУ
Откада те нисам видео, мој Граде
На ставама мирним Дунава и Саве,
Где сам своје дане проводио младе,
Дане првих снова, љубави и наде.
Сурова је бура преко твоје главе
Прегрмела с бесом свирепости слепе,
Уништила с мржњом твоје ноћи плаве,
Пролећа, лета и јесени лепе.
Како си ми данас мрачан и орон'о!
Ни пуста трага радосном животу.
Варварин је груби злурадо ти дон'о
Глад, ропство, беду, увреду, срамоту.
Од завере мрачне на слободу људи
Ти си мучки удар задобио први,
Поносан и храбар; - из твојих су груди
Потоци потекли племените крви.
Данас, ти си тужан и остављен скоро.
И улице твоје, и тврђава стара
Пусте су, и њима одјекују споро
Још само тешки кораци варвара...
Ал' плавом ноћи, када душе траже
Утехе у миру што с висина дође, -
Дух слободе, поред оружане страже,
Невидљиво твојим улицама прође;
Одлази на старе бедеме, и стане
Гледајући видик у нади и слутњи,
Ослушкује дуго, докле зора сване,
Удаљену буру што бруји и тутњи.
Јер далеко тамо хаос је крвави
За слободу и за ропство, који хуји.
И урла и бесни у свеопштој страви,
У оркаснкој ватри, страсти и олуји.
Док уморне душе, без среће и наде,
У немирном сну се растају од света
Срамоте и ропства, мој поносни Граде,
Дух слободе твојим улицама шета.
И обиђе жртве што се у сну снаже,
Надом на слободу; и кад осмех стидљив
Прве зоре сине на оне што траже
Хлеба, - он је мин'о покрај мртве страже
Бесмртан и миран, поносан, невидљив.
РОДНА ГРУДА
На крају, ипак, дође један дан
Кад човек не жели више да се бори,
Кад му дух затражи какав виши план
Живота, - дан тужан, и празан, и знан,
Кад све бива једно, јер се све прегори.
Тад сумња, к'о влага, продире у веру,
А пламен се вечне страсти тихо гаси;
Бледе наше душе, седе наше власи;
Трагови се драгих успомена перу,
А одјека стари не налазе гласи.
Са свима тежњама и надама - даље!
Довољни су души тада скромни кути,
Зрак који нам сунце кроз прозоре шаље;
Срце ћути; пусти пред нама су пути;
Живот, то је кошмар, идеали - траље.
Ал' и сада кад су сви видици сиви,
Кад видимо јадну вредност свију ствари,
Кад су нам сви људи немили и криви,
А срушени вере старински олтари, -
Једна лепа нежност још у нама живи:
Нежност према земљи и родноме крају
Чијим нам је дахом дух некада плењен,
Где и сада звезде истим сјајем сјају,
Исти ветар дува плодан, неизмењен,
Исте шуме, цвеће и мириси трају.
Исте птице поју. Јер и земља свака
Има своје ветре, мирисе и боју,
Своје сунце, своје сенке од облака;
Јер свака, најзад, има душу своју,
И, к'о своја, биће и мртвима лака.
Само једна љубав не чили у пари
Пролазности; само једна се не мења;
Само своја земља не лежи у бари
Досаде; и поред свију искушења,
Све се више воли што се већма стари.
|
Ако кажем "нема на чему", био бих неискрен.
