Treba umeti videti nebo...

• 2Ovo se svidja korisnicima: Gandalf, mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. Primetis to po iskracalom odelu, koje ostavljas mladjem bratu.
Primetis i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmisljali. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju.

Ustvari, velika je to varka. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka.

Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida.

Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. »Ne zidaj vrata veca od kuce «, kazu Eskimi. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju.

Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina.
Ovako sam to cuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu"

Pa ako se i okliznes, nekada, u zivotu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.

I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokori sem mene «.

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.

I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.

I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se, bas kao sto i ove reci cutanja, tudje i moje, tonu nocas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

M. Antic

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Čoveče... Kad sam pročitala naslov topic-a, htela sam baš to da postujem... Pretekao si me, i to za, kako vidim, tri meseca...

Evo, može i ovo:

Kleknimo uz obalu neba. Umij dlanove, tabane, čelo i oči u svetlosti.
Pomolimo se tišini koja nam prošiva srca,
nanizana na trajanje kao beskrajni đerdan.

Ili:

Zatim obavij dlanove oko planina, šuma,
obavij oko oblaka, poneke preostale ptice što se sliva niz zapad,
il nekog zalutalog talasa,
što gornjom usnom, u prolazu,
lizne peščani sprud.

M. Antić, takođe.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

...Imao sam samo bezbroj suludih koraka
od zida
do zida.

I natrag:
od zida
do zida.

Imao sam malo tuđeg smeha i plača
nataloženog na stvari.

I onu jesen,
onu najlepšu jesen na svetu,
onu što miriše na kišu, kao Ciganka
kad žute haljine skida
i među krošnjama krvari...