|
buncanje konstantinovo
taki sinopulo
Jovana je kiša
koja polazi od mora i ide ka večeri.
Magla s korenjem ispod zemlje.
Jovana je reka.
Ona je oblak iza nekog glasa.
Ona je dim od trave što sagoreva.
Ona je sekunda ekstaze između dve opasnosti.
Jovana je reka.
Jovana je prozor otvoren ka jugu.
Ona-deca koja su ozišla sa pustog trga.
Jovana je lik ispod neba.
Ona je reka.
Svetlost zemlje i tama joj ocrtavaju smeh.
Kada se kuća sruši Jovana napušta
svoje telo i peva drugde u noći.
Jovana je reka.
Jovana je preključe juče danas.(Danas ponovljrno do beskraja).
LAgana je kao pospana glava cveta.
Teška je kao zatvorena knjiga.
Ona je stalna najava noći.
Sa Jovanom gubiš samog sebe a ponovo
se stičeš u snu.
Jovana je reka.
Jovana je obala reke.
Ona je trska na obali reke.
Ona je sen iznad te reke.
Ona je reka.
Jovana je drvo sa očima
san sa ustima
zvuk sa ušima
oblak sa nogama.
Reka zlatnih kosa čija svežina smiruje more.
Reka.
Jovana je mesto koje smo videli
pa nikada više.
Stanica gde ćemo se jednom u prah sresti
ubadajući jauk u prah putovanja.
Jovana je granica koja se stalno miče.
Ona je paperje koje odnosi vetar.
Ona je krilo u vremenu.krilo
nad praznim prolećem.
Jovana je reka.
Neka reka.
Ne znam vam tačno reći šta je
Jovana
|
