Na tom koncertu se i Jon Lord malo vise izivljavao na svom intrumentu-ima (Space Truckin bese).Slazem se da to nije toliko kvalitetetan zivi album s obzirom da je nosio epitet kultnog albuma i nosi ga jos uvek.
Citat:''Child in Time'' je numera koja je, u studijskoj verziji, bila domaći zadatak za svakoga ko je za sebe smeo da ustvrdi da je rok-gitarista.
Ona je domaci zadatak svakome i dan danas jer niko pa i autori nisu uspeli da je izvedu ni priblizno studijskoj verziji.Ispravite me ako je nekome to uspelo, ali tako nesto nisam cuo.
Sirius ::Он је присебно одговорио: ''Када сам био сигуран да знам како ће ми изгледати трећи, четврти, пети...''. Дивно, једноставно и паметно.
Ne slazem se ovim stavom.Zasto?Postoji nesto sto se zove "sazrevanje" u umetnickom smislu.
Covek ne moze znati kako ce mu izgledati sledeci album.Ukoliko zeli da se drzi istog stila,svesno sebe ogranicava.
"Kad treba stati" problematika je kompleksna,ali grubo cu reci da treba da zavisi samo od umetnicke inspiracije. Ovo matoro govedo "Corba" je trebalo da zavrsi davno,mnogo pre "sirotinja uboga opet osta suvoga"
ThePhilosopher ::Sirius ::Он је присебно одговорио: ''Када сам био сигуран да знам како ће ми изгледати трећи, четврти, пети...''. Дивно, једноставно и паметно.
Ne slazem se ovim stavom.Zasto?Postoji nesto sto se zove "sazrevanje" u umetnickom smislu.
Covek ne moze znati kako ce mu izgledati sledeci album.Ukoliko zeli da se drzi istog stila,svesno sebe ogranicava.
"Kad treba stati" problematika je kompleksna,ali grubo cu reci da treba da zavisi samo od umetnicke inspiracije. Ovo matoro govedo "Corba" je trebalo da zavrsi davno,mnogo pre "sirotinja uboga opet osta suvoga"
Волим разговоре с тобом јер је то прилика да из мене извучеш и оно што , обично, прећутим.
Имао сам друга који би постао велики сликар ...да је имао ко да му отме четкицу на време! Није умео да се заустави на њеном најосетљивијем врхунцу и увек би направио потез-два више и начинио слици (и себи) непоправљиву штету.
Хајде да се вратимо на рокере. Ту је ситуација значајно другачија. Формирани музичар (а формира се релативно рано) зна већ свој стил, могућности и домете за дужи временски период, али ни то га не обавезује да промени ''фазу''. Точак је мудро зборио јер је знао шта је главни проблем рокера - то је вода у ушима. Прва слава доноси и прве проблеме и многи забораве на то шта су наумили и куда су пошли. Е, на то сам мислио када сам га цитирао. Надам се да ти је овај став сада јаснији и прихватљивији. Ми смо, наравно, на ФДУ учили прве две године и психологију уметника, али овом приликом се не позивам на та знања (мада су она само доказ више), већ на велико искуство које и Бора потврђује. Неки људи умеју да направе 20 литара млека па да проспу...Уосталом, ако коза лаже - рог не лаже. Точак се зауставио када је рекао шта је имао и наставио је свој пут на коме ни један метар није исфлекан. А за Бору, коме није имао ко ''да отме четкицу'' - већ смо рекли... Надам се да си сагласан, а и ако ниси, да ће те ово моје промишљање подстаћи да и ти извучеш неку лепу мисао више.
Наравно, и једно и друго. Тед је наступао у Београду. Иначе, међу најпоштеније ''солере'' могу убројати прерано преминулог Герија Мура. Онај је знао кад је доста...
Иначе, 1976. у Београду смо гледали Би Би Кинга. Е, то је био концерт за памћење. Он је промовисао свој албум ''Lucille Talks Back'' (колико се сећам, тако му се ''звала'' његова гибсонка). Али, каква је то била промоција? Матори је сео на један фендер од осамдесет вати, не више, и кренуо у концерт. Тада нико није знао за израз анплаг (поштено говорећи то и није био прави анплаг), али гитарски реситал јесте. И то такав да га памтим до данашњег дана.
takodje, čini mi se da su se dosta kupovale i italijanske ploče...
Koji su otprilike bili najpoznatiji Italijanski rock pevači?
Pitam zato što imam par starih Italijanskih ploča pa ne znam odakle da počnem...
Dopuna: 03 Apr 2012 18:12
I naravno, iako ne rokeri, ali sigurno nezaboravni Rokeri s Moravu, umeju kritikovati društvo bolje nego bilo koja Rap pesma a da se ne uvredi niko ko ne želi da razmišlja
U pesmi Chilld in Time, mozemo osetiti veliku energiju koja zraci, a studijski snimak, kako?
Pa jednostavno, sniman je "zivi bend", sa komlplet ozvucenim instrumentima. Zamislite bubanj, sa najmanje 6 mikrofona, koliko je pripreme potrebno da se ozvuci i dotera ton samo za bubanj.
Gitara ubodena u Marsala otkacenog do daske u malom studiju. Verovatno je nasnimavano bezbroj puta dok nije dobijen zvuk solo deonice, to ubija na mesto, nijedan procesor ne moze da docara tako nesto.
Tocak je tako snimao ploce, nije mu bio potreban nikakav "doterivac" zvuka, samo gitara, pojacalo i prsti, zato njegove pesme i dan danas zvuce fenomenalno.
Danas se snima sve preko miksete direktno, zbog manjih troskova (boravak u studiju), ritam masina dominira, zvuk je slican (rockman...), ima izuzetaka, ali u principu tako se radi.
Samo snimanje bubnja kosta kao pola pesme, pa se ne isplati, ali se gubi na duge staze.
Nekada sam nerazumljiv i sintaksa je loša jer tada pišem sa telefona. Mada sam morao ono da prokomentarišem. Sada, kada sam seo za računar, malo više o tome.
Što se tiče slikara, da - i on treba da zna kada treba stati. Znači treba da oseti granicu, kada ga više ne vodi inspiracija, nego kada ga vodi "mozak ovozemaljskog sveta". Pod time mislim na težnju da se dodvori publici na neki način ili da bilo šta uradi "isforsirano".
Negde sam čitao o gruboj podeli na dve vrste umetnika:
- prva vrsta je vrsta neke konkretne epohe. Koja razmišlja u tim okvirima, dakle svog vremena, i koja teži da se dodvori publici. Zna šta publika voli da čita, svestan je da zna "zanat" (pripovedanje, recimo) i teži da se "dodvori".
- druga vrsta je ona vrsta neshvaćenih umetnika. Koja oseća nešto u sebi i mora to da izbaci "napolje" iz sebe. Mora reći neku poruku, bez obzira na reakcije publike/kritičara. Često su oni ti koji ruše granice i pomeraju ih na novi nivo. Oni su ti koji govore nešto novo.
I rekao bih, da čim se pokuša gledati očima "komercijale", očima novca i publike, svako delo će se ukaljati. Kada nota, stih, reč, kist bude "razmišljao" izvan pravaca inspiracije.
Da, kod rokera je stvar drugačija. Pa evo i mojih zapažanja kako je drugačija ili kako može biti/treba biti drugačija.
Po mom mišljenju, muzičar nikada ne sme da prizna sebi da je formiran. Može reći: "Krenuću u ovom pravcu jer se tako osećam sada". Ali ne sme reći da je formiran, niti se toga treba plašiti. Jer za 2-3 godine, 5-6, 10 ljudi ne razmišljaju na sličan način. Svet doživljavaju na različite načine. I moraju, i zbog sebe i zbog Umetnosti, neprestano da rade na sebi.
Moraju da imaju i jačaju, kao što kažu pobornici skale Abrahama Maslova - potrebu za samoaktuelizacijom.
Kuda smo pošli? Za zovom umetnosti. I kada ne budu više čuli taj zov, vreme je da se stane. Na primer, jedan od većih strahova Džemsa Džojsa je bio da mu ne prestane inspiracije. Šta će onda? A to se itekako oseti.
Ja se pozivam na svoje iskustvo kao gitariste. Probao sam da nešto iskomponujem za svoju dušu i imam nekih 10 pesama, i uvek kada bih probao da nešto smislim "na silu" - nije išlo. Ispadalo bi sr*nje. Ali nekada, u tišini se jave neke ideje koje se lako pretoče u note i to zvuči lepo.
Po mom mišljenju, dakle, Riblja Čorba nije krenula tim putem. Oseća se neiskrenost. Oseća se srozavanje. Oseća se da nisu motivisani inspiracijom, već nečim gadnim. Neiskrenost, pa i u tekstovima.
Kada vam čovek ovo napiše: "Istina je da se samo jednom ljubi", a pride je povalio X žena, a i sada ima neku mlađanu, šta čovek da pomisli?
Citat:Точак се зауставио када је рекао шта је имао и наставио је свој пут на коме ни један метар није исфлекан.
Preciznije bi bilo reći "dok je imao šta da kaže" i to u svoj snazi. Verovatno je da je i dalje imao još šta da priča, ali eto.
Dakle, moja poenta je, da kada se god u stvaranje upletu neke druge stvari, bilo dodvoravanje publici, bilo stvaranje bez inspiracije, novac, ili X Y Z stvari, rezultat je loš i tada treba stati.
Да се подсетимо како су некад студенти обележавали свој дан.
На данашњи дан почео је са радом легендарни СКЦ и за сваки Дан студената организовао је својску свирку. Наравно, преко целе године нису затварана врата за све врсте програма и публике. На Балкану су били, и остали, број један за такву врсту забаве и дружења.
