ivance95 ::To i dalje ne objašnjava to što ti se ne sviđaju Minnivini coveri.
Ni meni se ne sviđa Minnivini coveri. Sem što je slatka, sve ostalo je već viđeno. Imaš gomilu snimaka devojčica koje pevuše metal.
Ja bih rekla da ste vas dvojica nju samo gledali. Kakav glas, kakvi bakrači. U nju gledate, a u glavi druga muzika....
Čuj Nemam ti ja te kompleks emocije ljubomora i tako to....
Jednostavno mi se ne dopada. I ne volim obrade. Lako je pevati tuđe, hajde odradi nešto svoje.
Retko koju obradu volim. Devojka lepo izgleda, ali je više ''metal maneken''.
Ceo grad je izlepljen nekim ''cover'' grupama. Ispade to sada neki biznis.
Ranije se to zvala ''tezga''. Odeš i sviraš razne izvođače, a sada izabereš jednog, ''skidaš'' mu pesme, nastup i još imaš specijalan naziv za to....Idi ....
Ako se uklopim mislim da ću nestati. Nestati kao ličnost, kao osoba koja stvarno jesam. Ne mogu da se uklopim u sve ovo što vidim. Mogu samo da lažem samog sebe, što godinama i radim. Očigledno sam dobar u tome. Osjećanja mi se prepliću, nejasna su i nedefinisana. Odlučio sam da idem u pravcu istine, one istine koja je duboko u meni. Da dodirnem sebe onakvog kakav jesam. A onda, negdje na pola tog puta strah, pa opet preplitanje misli i na kraju ponovni zakljucak da je to put koji vodi samo ka jednom - samoći. Pa se vratim. Ponovo malo lažem sebe, malo lažem druge. Nemam problem sa tim, jbg, ipak je u pitanju moj opstanak. Pa se onda ponovo umorim i od toga. Ponovo se posvetim čistini, odbacivanju ega... i tako u krug. Krug koji iscrpljuje više nego da sam odlučio da do kraja pratim jedan put, kakav god on bio. Osjećanja, želje i potrebe vagam izmedju ega i sebičnosti. A u tom vaganju život trpi. Na život se prenio sav teret nesnalaženja, nedoumica, ideala, traganja, kajanja, nadanja, saznavanja i razočarenja.
Na kraju sve se svodi na, uklopiti se i živjeti za druge, a u suštini nestati ili neuklopiti se u taj kalup i živjeti istinski, biti tu, kako god to za nekoga sa strane izgledalo.
Na kraju, ipak sam osjetiopotrebu da nešto napišem. Konfuzno ili ne, kako god, samo da napišem. Da se tok misli ne vrti konstantno u krug, u glavi, već da izadje kroz ruke i na kraju se stavi tačka. Možda nije u pitanju istinska samoća, već nostalgija za stvarima i ljudima koji ne mogu da se vrate, neki i mojim greškama, koja stvara osjećaj nezadovoljstva onim šta je posle svega ostalo.
... кад је тај жанр у питању, неминовно се намеће поређење са Nightwish, а ако постоји српски Најтвиш и српска Тарја, онда је то, по мени, дефинитивно Дуња Деурић...
