Sluchajevi

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

>>


Sluchaj broj 23


Vecheras je mozhda veche. Tu, sada, iza ugla. Desice se neshto lepo.

I ono veche je bilo takvo.

Prepoznacemo se. Ponekad ljudi koji zhele isto mogu da se prepoznaju.

Tako bih da mi se vecheras desi neki susret. Potpuno sam spreman.

One vecheri, krv mi je brzhe tekla telom. Prepoznao sam ga iz daleka.

I sada neko luta. Samo je pitanje sluchaja da li ce nam se putevi ukrstiti. Ako ne vecheras, onda neke druge vecheri.
Toliko ljudi se jednako osecca.

Nikada ne idem na mesta gde ljudi dolaze da bi se sreli. To treba da je iznenadno. Tako je lepshe.

One vecheri je bilo magichno. Iz sporedne ulice izlazi mushkarac u crnom, dugom kaputu. S rukama u dzhepovima.

Svi mi tragamo. Neprestano tragamo. Teshko mi je da to opishem rechima. To je jedan oseccaj. Toplina, uzbudjenje, trema.

Mozhda ce me ove vecheri neko pogledati onako kako me je on pogledao. Kao da se dugo poznajemo. Pocheli smo da prichamo i nastavili zajedno niz ulicu.

I vecheras rade prodavnice picca, duzhe nego druge radnje. Ljudi ulaze i izlaze.

One vecheri smo ushli zajedno u prodavnicu i kupili pivo. Izashli smo napolje i nastavili da shetamo.

Nad parkom je padao mrak. Seccam se da sam se obradovao parku kao maloj oazi. Sedeli smo na klupi.

Nije bilo potrebno da prichamo, zato shto smo se slichno oseccali. Ipak razgovaramo, razmenjujemo imena, osnovne podatke.
Kao da cemo time prebroditi neki jaz.

Dotakli smo se. Prvo vrhovima prstiju. Vrhovi prstiju su tako osetljivi.

Ochi mu sijaju u mraku. Vlazhne su. Daje mi i drugu ruku. Ostajemo tako spojeni dlanovima, rashirenih shaka.

Mi smo ljudi iz istog sveta, koji nam je jednom bio oduzet a sada nam je ponovo vraccen.

Ispituje mi prstima lice. Prelazi preko jagodica, nosa, ochiju. Zhmurim. Zaustavlja prste na mojim ustima. Hteo bih da mu ljubim prst po prst, ali se ne usudjujem. Ako se pomerim, napravim bilo kakav pokret, sve ovo ce nestati.

I sada vidim tu sliku iz parka. Kao da sam i onda, negde sa strane, posmatrao tu nepomichnu skulpturu. Dva mlada choveka koji liche, na klupi, u parku.

Polako sam pomerio ruku. Pomilovao sam ga po kosi, skliznuo prste niz obraz do brade. Popeo sam ih do usana. Iznenadio sam se koliko su bile nezhne.

Spustio je ruke na moja ramena. Kao da me zaustavlja.

Povukao sam ruku i stajao nepomichno. Plashio sam se da ce sve prestati. Shirom sam otvorio ochi. Jos uvek je bio tu.

Pozheleo sam da sve drugo zaboravim. Ostao bih vechito u ovom trenutku, blazhen i ispunjen.

Zapalio je cigaretu i chvrshce umotao kaput oko sebe. Stajali smo poluokrenuti ledjima jedan prema drugom. Pushili smo istu cigaretu i doticali se samo dok smo je dodavali. Negde kod filtera, opet se uhvatismo za ruku. Smejali smo se.

Okrenuli smo se u istom trenutku i zagrlili snazhno, kako se grle ljudi koji se odavno nisu videli, a tako su jedno drugom nedostajali.

I vecheras bih taj zagrljaj. Da me usrecci, ponese, da dâ smisao ovom danu i mnogima posle njega.

Shetali smo stazom i neprestano se doticali. Njegovi prsti su prolazili kroz moju kosu, preko lica, duzh ledja. Ja sam klizio jagodicama preko njegovog vrata, duzh tople skrivene linije iza uveta. Zaustavljao sam ruku na njegovoj slepoochnici i oseccao ritam pulsa.

Stali bi da se zagrlimo. Tako bih da vecheras nestanem uronjen u nechiji kaput.

Ne znam kako smo stigli do metroa. Ushli smo u vagon i seli. Kolena su nam se dodirivala. Ovo je bio drugachiji svet od mrachnog parka. Neonske lampe, zvuci, ljudi koji prolaze.

Jedva mogu da zamislim sledecu sliku. Dva mushkarca, usred metroa koji juri, ljube se kao da im je poslednji put. Kao da su jedini ljudi na ovom svetu koji ce takodje nestati, zajedno s vozom koji zhuri. Osim tog poljupca, vishe nikada nishta nece postojati, i on je ono chime su reshili da ispune svoje poslednje momente.

Ne mogu tachno da se setim drugih ljudi u vagonu. Mozhda su prolazili, gledali nas, komentarisali. Nije mi bilo vazhno.
Ponekad sve zastane.

Kada smo izashli napolje, vetar me je opomenuo da mi je lice vlazhno od poljubaca. Bilo mi je hladno, i to je prvi oseccaj koji je nagovestio prestanak charolije.

Vecheras shetam sâm i groznichav. Ulice su puste i neprijateljske. Jedem vreme koracima. Iz sporednih ulica izlaze devojke koje se smeju, parovi koji glasno prichaju, zhene s velikim torbama, mushkarci u odelima koji pognute glave zhure kucci.

One vecheri smo doshli do vrata i on je izvukao kljucheve. Stajao sam sâm u mraku, u uskom hodniku dok je on neshto prichao nekim ljudima iza vrata. Stavio je prst na usta, govoreci mi da cutim. Ja sam cutao i peo se uskim stepenicama za njim. U polumraku sam razaznao minijaturnu sobu, punu predmeta, bez vazduha, s malim prozorom koji je gledao na bashtu. Navukao je zavese i zavladao je totalni mrak.

Nisam pripadao onome shto se dalje deshavalo. Bio sam svestan da mi smeta shto sedim go na krevetu, da mi je hladno, jos hladnije od njegovih vlazhnih usana koje su klizile duzh moje kichme. To vishe nije bila ni oaza, ni mrachni park. Mi vishe nismo bili poslednji ljudi, nego obichni ljubavnici u iznajmljenoj sobici londonskog predgradja, chiji me je mrak tako boleo.

Vecheras, kao i mnogih vecheri pre ove, uronio bih u neku charoliju. Uhvatio bih je, udahnuo duboko, zadrzhao je u stomaku, i ne bih joj dao da nestane.


London, 1995.

<<


(Mirjana Danilovic, "Sluchajevi")