offline
- TiSi
- Ugledni građanin
- Pridružio: 25 Mar 2009
- Poruke: 388
|
Napisano: 25 Apr 2009 21:23
Свака част!
Мени је увек некако непријатно. Кад пошаљу овако електронски, па и некако, али кад треба у очи, џаба, ухватим себе како се по два дана нервирам. Нисам огуглао па то ти је.
Него, кроз праксу сам приметио да ми је мало лакше да кажем некоме да је неталентован кад приметим да он у ствари нема шта да каже. Не само да не зна како, већ и нема шта. Потпуна празнина.
Ал' кад видим да има шта, да само не зна како, тад ме душа боли. Али, што кажеш, кад се мора, мора се.
Потрошим се објашњавајући, те еуфемизам овде, те еуфемизам онде, те има ту нешто, те ово је лепо... Једном речју, пресипам из шупљег у празно избегавајући ОНАЈ тренутак. Али кад дође тренутак, кад несрећник схвати да му поезија неће бити боља ако промени мене као критичара, па још ако му и други критичар потврди оно што сам му и ја рекао, о мила мајко! Мислим да би несрећнику лакше пало сазнање да му жена набија рогове, него да је неталентован.
Скрибомана не можеш натерати да залива башту (Сорелаг, добар коментар), али имам и лењштине које не знам како да натерам да пишу.
Dopuna: 26 Apr 2009 23:12
Него, да не скрећемо с теме. Било би добро вратити се, не поукама(чему се то ПЕСНИК може поучити у песништву?), већ смерницама које и сами читаоци треба да имају на уму ако желе да уживају, да знају како да читају, да знају како да разликују онога који само личи на песника, од онога ко то и јесте. Да знају разлику између фолиранта (који, руку на срце, није сам крив за дилетантизам у који је забраздио, а чему су кумовали и издавачи, и слаткоречиви критичари, и време у којем се, ничим изазван, обрео...), дакле – да разликују песника од онога ко то није.
Да би прича имала смисла, а због тренутног стања у којем се песништво налази, треба потегнути причу од Мале Крсне.
Елем, један студент, Чех, Јан Палах је за време Прашког пролећа ('69.) извршио ритуално самоубиство насред Прага, из револта због политичког стања у којем се нашла његова земља. Нема разлога дужити о томе, али тај догађај је касније иницирао низ таквих морбидних исказивања политичких убеђења. Јан Палах је касније слављен у Чехословачкој и као херој. Ни то није толико битно. Оно што се Палаху не може оспорити, то је да је стварно нашао начин да убеди цео свет колико је огорчен на тадашње политичко стање у земљи, 'на сав глас'. Начин на који је то показао, по мом мишљењу, сувише је радикалан, претера га. Ипак, човек је имао СТАВ, па се можда, у некој крајњој консеквенци, може и разумети. Човека су 'прождирале' муке једног народа. Можда би поживео још коју годину да су суицидне склоности уочили психијатри, психолози, социолози...
Међутим, кад неко из свег гласа пева:
''Искористи моје мане, онда причај на све стране...''
Онда то превазилази идеју ритуалног самоубиства. Јан Палах је својим чином послао јасну поруку да је спреман да учини безуман чин, али због ИДЕЈЕ. Несрећна Сека Алексић је показала спремност да отпева овакву глупост због ГЛУПОСТИ. Њу је у такву ситуацију довео текстописац, хеј, текстописац, песник!. Довео ју је у незавидан положај који јој налаже да пред целим светом, на медијима, директно шаље поруку:
'Ево, свете, иако се свако нормалан тога стиди, ја сам тај/та који ће на овакав начин да призна да има мане. Иако ни сам/сама не знам како би се те моје мане могле искористити, моје је да то обзнаним!'
Песнички језик јесте бременит значењима, али ово је пример бременитости глупостима.
А, веровао ти мени, или не, неко се испод ових стихова и потписао, неко их отпевао, а што је још горе, неко их и слуша и то сматра песништвом!
|
Japanski vrtovi i haiku, mislite o tome. 
