Oduvek sam volela da gledam putopise. Nisam imala želju da baš sva mesta vidim uživo. Kad sam pre sest godina videla Kon Tikijevu priču o Šarm el Šeiku, pomislih, e tamo hoću da odem. I sledeće, 2003., ukazala mi se prilika da posetim Egipat. Odlučila sam se za varijantu Kairo I Hurgada. Nisam ni slutila da će to putovanje ostaviti veoma duboke utiske na mene.
Putovanje počinje još u avionu. Ako imate sreće da letite noćnim letom. Trideset minuta letenja plus petnaest minuta sletanja iznad Kaira spada u iskustva koja je gotovo nemoguće opisati. Najlakše vam je da to strpate u jednu reč - LEPOTA. Ti prizori su toliko lepi da oduzimaju dah. Neko reče da liči na osvetljenu matičnu ploču. Još uvek ne shvatajuću šta vam se sprema, uživate u početku svog putovanja. I ne sanjate da će od tog trenutka sve imati slično dejstvo. Ako postoji razlog zbog koga treba videti Egipat, onda je to, svakako, lepota kojom oplemenjuje. Jedan egipatski pesnik je rekao: “Svuda na svetu postoji lepota koju mozak može da zamisli I oko da vidi. Samo u Egiptu postoji lepota koju mozak ne može da zamisli, već samo oko može da je vidi.” I to je ono što obeležava putovanje u ovu zemlju.
Kairo ima oko dvadeset pet miliona stanovnika. Za mene je jedan od najlepših gradova na svetu. Pleni svojom raznolikošću. Tu ćete videte običnu straćaru pored raskošne palate I ništa vam neće zaparati oči. Teško je reći da li je lepši danju ili noću, okupan svetlima. Mi smo stigli oko ponoci I voznja do hotela u trajanju od oko sat vremena oduzima dah. Izvinjavam se jezickim sitnicarima (u koje I sama spadam) sto cu ovu frazu ponavljati cesto, ali ne pada mi na pamet nista preciznije. Vidite samo siroke ulice I avenije, sve bljesti. (Zato I mogu da voze bez svetala.) Ziv saobracaj u ponoc. Kao da ste usetali u one programe sa Travel-a. Ukoliko ste se prethodno obavestili, prepoznavacete objekte od znacaja ili bogatstva. A onda stizete u hotel. Gde sobari, kao u holivudskim drugorazrednim filmovima, nose po 10 kofera odjednom. Prvo sto vam vodic kaze po ulasku u autobus je da u Egiptu vreme ne postoji. Prevedeno na nas jezik, 1 min = 5 min, 5 min = 10 min, 10 min = 20 min, 20 min = sat vremena ili duze. Sobe su paviljonskog tipa, sve u parteru, okolo bazeni – scenografija holivudskih filmova. U nasoj ne radi brava I sijalica. Sa sobarima koji slabo govore engleski uspevam da se dogovorim – pokazujem sta ne valja I kazem NOW. On kaze 2 min. Ja kazem NOW. Bravu su, zaista, popravili u roku od 1 min, a za sijalicu smo cekali 10. A onda novi samar. Osvrnes se po sobi, kad ono socijalisticki stan iz SFRJ sedamdesetih. Sednes da se osvestis. Sve je neverovatno staro, klima-uredjaj nekog drvenog tipa, ogroman I, naravno, drnda. Tapete prljave, lampa nikakva. Ormari kao iz nasih sela u koje smo odlazili kod rodjaka davnih godina. Jedino je posteljina bezobrazno cista. Bezobrazno stara (vidi se da je koriscena preko 20-30 god.), ali bezobrazno cista. I to umiruje. Kupatilo se nadovezuje na sobu. Stara, ofucana kada, plocice polomljene, I vrlo zanimljivo poimanje “of modern amenities” u kupatilu. Jedino je sve besprekorno cisto. I vec sam videla Tita u uglu kako pusi tompus, smeska mi se I pita me: “A, sta kazes, jesam faca?”. Njegov uticaj na dragog mu prijatelja Nasera ce biti vidljiv tek sutra u obilasku grada, ali ovakavih nekoliko sokova u samo 2-3 sata po sletanju, svakako, ne ocekujete. A onda slag na tortu. Pocinje hotelska muzika. Ko je makar jednom bio na jadranskoj obali, zna o cemu se radi. Mislim, sedamdesetih I osamdesetih. Isti nacin pevanja (da ne napisem krestanje I zavijanje) svetskih hitova kao na terasama hotelskih bisera duz jadranske obale. E, moja Makarsko, tesko da u tebi vise ovako nesto ima, a evo ovde, I posle toliko godina, oni su verni “starim, dobrim, proverenim vrednostima”. Ma ne, nije mi nista smetalo (dobro, sem muzike), ali prosto je sok. Uspevam da utonem u san, jer se, zaista, osecam pomalo izudarano, a sutra se ustaje rano I krece u celodnevni obilazak. Kazu da se to zove kulturoloski sok. Druga grupa, takodje smestena u hotelu sa 5 zvezdica, imala je potpuno drugacije iskustvo. Oni su se raspametili od luksuza – kazu da su po sobama mogli da igraju zmurke I voze bicikle.
(to be continued)
Dopuna: 24 Jun 2008 14:25
Iako je bila druga polovina oktobra, obilazak piramida je bio rezervisan za prepodnevne sate. Zbog vrucine. To je, dakle, jedan ogroman prostor na kome je gomila peska, nekakvi spomenici, mali I veliki, I auto-trase za vozila radi lakseg kretanja. I, naravno, prvo lekcije iz ponasanja. Suveniri kostaju toliko I toliko, jahanje kamile toliko. Ne popustajte ma koliko da traze. Ne upustajte se u razgovor, jer ce on onda trajati I trajati. Ne odgovarajte na pitanja, jer to vodi u razgovor koji ce trajati I trajati. Bicete izmaltretirani. I tako iznebuha, ne znate da l’ da gledate oko sebe, da li da slusate vodica, nadjete se ispred Velike piramide. I tu sve stane. Zamrznut trenutak. Moja prva misao je bila: “Pa, ovo je stvarno svetsko cudo.” Neverovatno je mocna I uliva spokoj. I prosto biste samo da je gledate. Ali nema se vremena. Zato sledi slikanje, pentranje po prvih par stepenika, slikanje, setnja medu prodavcima suvenira… Mora se dalje. Sledi obilazak Mikerinove piramide I ulaz u njene odaje. To je, zapravo, klaustrofobicna setnja kroz hodnicic u kome saginjete glavu, a hodate u koloni. Desetak minuta u jednom pravcu. Zatim prica o sfingi. Tu dobijate one uobicajene informacije koje vec znate, ali poslednjih godina se cuju I novije verzije koje diktira Discovery da Giza, ipak, nije graditeljsko umece starih Egipcana, niti su piramide faraonske grobnice, vec se radi o gradjevinama “posebne namene” koje, verovatno, cuvaju tajne istorije civilizacije. Pitanja da li su sve to gradili vanzemaljci su izlisna. Sasvim je izvesno da se radi o civilizaciji naprednijoj od nase. Da li je ona dosla iz svemira ili je nestala u nekoj planetarnoj kataklizmi, svejedno je. Tako da ja od srca preporucujem da se zanimate punjenjem mobilnih telefona pored piramide ili da uzivate u lepoti I spokoju prizora. Apsolutni dozivljaj esencije lepote je na svakom koraku I to treba upiti u sebe. Pogled sa vidikovca na sve tri piramide u izmaglici je velicanstven. Izmaglica je neprestana – u svako doba dana. Objasnjavaju je klimatskim uslovima. Tada sam pozelela da jednog dana dodjem ponovo u ovu zemlju I da ostavim nekoliko dana za ovaj plato. Prosto da se setam tuda I zastajem s vremena na vreme. Smatra se da Velika piramida ima transformatorsko dejstvo na one koji je posete. Da dolazi do velike promene iznutra. Da covek pocinje da se okrece sebi. Svako ko ocekuje da po povratku iz Egipta nastupe nekakve trenutne, vidljive promene, bice razocaran. Duhovni plan iziskuje veliki rad na sebi, a njegove nagrade ne obelezava spektakularnost. Samo spoj sa samim sobom.
Drugi deo dana je rezervisan za obilazak muzeja. Ako ne znate nista o zemlji koju obilazite, setacete holovima otvorenih usta. Te faraon ovaj, te faraon onaj, te blaga, te cudesa. Mumije, nazalost, necete videti ne samo zbog toga sto je to prilican finansijski izdatak vec I zato sto je ogranicen broj posetilaca u ovom odeljku zbog oksidacije. Cucete pricu o najvecem reformatoru egipatske religije, ocu slavnog Tutankamona. Kako sam ja sve te price vec znala, odvojila sam se od grupe I setala dvoristem prepunim turista iz citavog sveta. Poseban je osecaj nalaziti se na mestu gde su oko vas ljudi sa svih strana planete. Vidite koliko smo, zapravo, isti. Malo se razlikujemo u izgledu, govorimo razlicitim jezicima, ali to mesanje stvara osecanje bliskosti I sigurnosti. I nekako ste blizi sebi.
A onda nesto sasvim ovovremeno. Najpoznatiji bazar u Kairu, Kan el Kalili. Starovremski soping mol. Necete moci da se odbranite od pitanja: “Where do you come from?” I “Will you marry me?” (Odakle si? I Hoces li da se udas za mene?) Tesko da cete progovoriti koju, makar I sale radi, jer sem par pitanja, oni ne znaju nista drugo. Ali ako se, kojim slucajem, upustite u razgovor, budite sigurni da ce ta osoba ici za vama dobar deo vremena. Kazu da je to njihov nacin izrazavanja potrebe za komunikacijom. Sta god da je, veoma je naporno. Tako da ceta posle par minuta zazaliti zbog svoje ljubaznosti. Ako ste do sada o lavirintu samo slusali, evo vam prilike da ga dozivite iz prve ruke. Skrenete li bilo gde, recimo 2-3 puta, vise necete umeti da se vratite. Zato je nabjolje to kratko vreme iskoristiti za istrazivanje glavnih sokaka, obilazak radnjica I odmor u nekoj cajdzinici. Od cenjkanja nema nista, jer se ostaje prekratko. Mozda I nadjete nakit koji vam se dopadne, ali cene ozbiljno prevazilaze one koje vam je dao vodic. Suveniri nisu narocito kvalitetni, a dzidza-bidze iako mame poglede nisu nesto sto biste stavili na sebe. Guzva je potpuno neshvatljiva. Mrak lagano pada dok trazite svoj autobus po parkingu. I opet to osecanja spajanja sa sobom I celim svetom. Ali umor je vec preovladao I zelja za prepoznatljivim komforom hotela je prejaka. A sutra je jos jedan ovakav dan.
Posebno izdavajam ovaj deo, mnogo je lep
Citat:... odvojila sam se od grupe I setala dvoristem prepunim turista iz citavog sveta. Poseban je osecaj nalaziti se na mestu gde su oko vas ljudi sa svih strana planete. Vidite koliko smo, zapravo, isti. Malo se razlikujemo u izgledu, govorimo razlicitim jezicima, ali to mesanje stvara osecanje bliskosti I sigurnosti. I nekako ste blizi sebi.
Citat:I opet to osecanja spajanja sa sobom I celim svetom.
Nas hotel se nalazio na 5 minuta od Gize i izlazak autobusa na auto-stradu znaci da cete ubrzo videti piramide, do pola i u izmaglici. Jucerasnje osecanje je prevazidjeno. Vozite se modernom cestom a sa vase strane ONE. Drevne a vecne, nejasne a upecatljive, daleke a nadahnjuju osecanjem spajanja. Nemate vremena da uzivate u tom osecanju. Pogled belezi trosne kucerke pored raskosnih palata bogatih Arapa. I tako slika do slike. Poseta prvoj sagradjenoj piramidi u Sakari jasno vam daje do znanja da su je gradili neki vama blizi ljudi. A pored nje “zgradica” u kojoj cuvaju kolosalnu statuu Ramzesa, bez polovine jedne noge. Ni tu pricu nisam slusala. Setala sam po onom pesku bez ikakvih misli. Skroz iscrpljena. Voznja do Memfisa, prestonice starog Egipta, licila je na ulaz u raj. Zelenilo, voda, cvece, kolibe i ljudi koji obradjuju zemlju. Valjda kao pre nekoliko hiljada godina. Autenticnost hvata za gusu i toliko je na svakom koraku isprepleteno drevno i moderno da shvatite da se covek nije mnogo odmakao od sebe za sve ove milenijume.
Voznja kroz savremeni Kairo je bolna isto koliko i velicanstvena. Ljudsku bedu i patnju nije lako gledati. Grad ne moze da obezbedi smestaj za toliki broj ljudi, te oni, recimo, potpuno regularno zive na groblju. Zovu ga Grad mrtvih. Nase cigan-male su sasvim pristojne cetvrti u odnosu na ovaj deo Al Kahire. Veliki deo stambenih zgrada nema krov i na tim platformama se gaje koze, ovce i ostale domace zivotinje. Tu, takodje, bacaju smece. Da ne bi placali komunalije, zgrade ostaju nedovrsene. Otpad je svuda naokolo (jer kako nista ne placaju, nema nista od usluga javnih preduzeca), smrad se siri na sve strane. A onda deo grada koji je identican, recimo, Novom Beogradu ili Pancevu (ili bilo kom nasem gradu). Nije to atmosfera komunizma koju imate u zemljama istocnog bloka, vec bukvalno nase zgrade, nasi putevi, atmosfera nase zemlje, sve nase. I to pored gradjevina arapske arhitekture koja oduzima dah. U prvi mah izgleda kao skrnavljenje. Iako su ti delovi Kaira arhitektonski neskladni u odnosu na ostatak megalopolisa, neprijateljstvo u vazduhu se ne oseca. Skoro da cete osetiti postovanje koje je Titu ukazivao citav svet. Naravno, moderno je moderno kao i svuda u svetu. Siroke avenije, ogromne i uredjene saobracajne petlje, nivoi u saobracaju, glavne institucije mocne kao u bilo kojoj prestonici. Novac svuda isto mirise. Mi smo imali srece da grad obilazimo u petak, koji je dan Velike molitve i tada je saobracaj veoma proredjen. Zapravo nismo videli nista od poslovicnih guzvi i haosa. Jedino su poneki kvartovi vrveli od ljudi kao u kosnicama.
Poseta Citadeli i Alabaster dzamiji, takodje, oduzima dah. Ali vise i ne ocekujete nista manje. Ukoliko su zene neprikladno odevene (otkrivene su im ruke ili noge) dobice odgovarajucu garderobu. Filigranski radjeni prozori u dvoristu, specificni lusteri i spletovi sijalica koji predstavljaju ovu dzamiju i na internetu, izmesani domaci i stranci, price na raznim jezicima. Cak i kad ovaj prostor zamislite kao bogomolju, on ima svecarski karakter, odise spoljasnjom lepotom i vidi se da uliva unutrasnji mir. Zanimljivo je da u Kairu ima oko devet hiljada dzamija, a da se turistima najcesce pokazuje ova koju su gradili Turci. Dok setate dvoristem, neprestano oko vas jure deca uz nezaobilazno pitanje “Where do you come from?”, osmehuju vam se, namestaju da ih slikate. Ovde rec gostoprimljivost ima potpuno drugacije znacenje. Neposrednost kontakta na koje smo vec zaboravili, srdacnost koja nam je izbledela uz zahtev novog vremena da zadovoljimo, pre svega, svoje potrebe. Uspeli smo da dobijemo i strucak muslimanskog bosiljka koji ima sladunjav miris. Sa platoa iza dzamije se vidi citav grad ukoliko je vreme lepo. Tu vec pocinjete da se osecate kao da ste u nekom romanu, jer vam se desava ono o cemu ste citali u knjigama. I to nece biti prvi put. Taman kad pomislite da cete odahnuti bar do sledece tacke na mars-ruti, ispred autobusa vas ceka prodavac dzidza-bidza koji na cistom srpskom nudi tri za deset. Tri ogrlice, narukvice ili vec necega za deset funti, nasih sto dinara. Toliko nas je razgalio da je pola autobusa kupilo djindjuve koje nikada nece staviti na sebe. A onda se ispostavilo da je to uobicajena praksa. Jer usledila je poseta parfimeriji ciji je vlasnik pricao jedno sat vremena na cistom srpskom, postujuci padeze. Osim monologa o parfemima i cajevima (naravno da cete dobiti caj), on razgovara sa gostima i to na fascinantan nacin. Uspostavlja komunikaciju kroz pitanja i odgovore. Naravno da smo svi pokupovali parfeme koji se mogu naci samo u Kairu i da smo se slikali. Nisu Srbi povlascena nacija. Ovakve prodavnice su u egipatskoj prestonici na svakom koraku i svako je uspostavio veze sa turistickim vodicima zemalja ciji turisti najvise dolaze. I svi ti prodavci manje-vise rade isto. Ovde se turizam shvata veoma ozbiljno.
Uvece se islo na vecernje krstarenje Nilom u trajanju od tri sata za koje dobijate veceru i trbusni ples u izvodjenju predstavnika oba pola. Vise nisam mogla. Odlucili smo da sredimo misli i utiske setajuci hotelskim kompleksom. Obilazili smo radnjice i butike, kupili piramide od alabastera, poslali razglednice koje nisu stigle, prosetali izmedju bazena, vrtova i paviljona. Put nas je odveo do same kapije. Izlazi se na auto-put, veoma sirok, koji vodi za Aleksandriju. U vazduhu sam osecala miris iz “Aleksandrijskog kvarteta”. Posebno je osecanje da su duz moderne auto-strade nanizani razni objekti, kuce, obicne i one malo lepse, hoteli. Popricasmo sa jednim taksistom od oko sezdeset godina. Dobrocudni cikica koji pamti Tita i nesvrstane i Jugoslaviju. Razgovarao je opusteno i tek kasnije cemo shvatiti kako se strah od pravoslavaca uvecava u odnosu na starosno doba. Sto su mladji, vise nas se plase. Ali o tome cemo iz Hurgade. A sutra nas ceka putovanje autobusom kroz pustinju do naseg letovalista.
Nisam bas mislila da cemo se voziti po pescanim dinama, ali sam ocekivala nesto po cemu bih mogla da kazem da je to pustinja. Ostah uskracena. Put (a cini mi se da su i njega pravili Jugosloveni) odlican, ide izmedju gomile gradilista. To bi bilo najpreciznije opisano. Vozite se, oko vas gomila suta i kamenja, pa iskrsne nekakvo gradiliste. Grade fabriku. Onda opet pesak, kamenje i sut, pa gradiliste. Prave soping mol. Zabole vas oci od tolikog suta i gradjevinskog materijala razbacanog naokolo. Ali, zidaju stambene zgrade. Okolo su nekakve planine, od zemlje, valjda, s ponekom stenom, drvcetom i gomilom prasine. Kako smo vrlo brzo upoznali krajolik, odmaramo se u prijatno hladnoj unutrasnjosti autobusa. Klima-uredjai su podeseni na 15-17 stepeni, te su laki dzemperi vise nego pozeljni. A onda Suec u svoj svojoj velicanstvenosti. Taj trenutak sam dozivela posebno. Oseca se covek kao na izvoru istorije, obuzme ga neumitnost postojanja zivota pored svih tih smrti i ubijanja kojima smo okruzeni. Iako tog dana nije bilo brodova, jer se ti prelazi odvijaju po odredjenom i unapred isplaniranom rasporedu, ja sam videla i stare jedrenjake u nizu, sve se nekako pusilo od zivota, i savremene brodove kako uredno cekaju u redu. U kakvoj god literaturi da ste citali o Suecu (istorija, beletristika), tacno je opisan. Kao da ste u knjigu usli. Vidite ga u daljini, obavijenog izmaglicom. No, taj susret kratko traje.
obavezan klik za vecu
S vremena na vreme cujete glas vodica. “Ne zaboravite da ste ovde Bog.” Krajem devedestih godina, u Luksoru se desio masakr – teroristi su ubili 700 turista. Ne samo da su pronadjeni I likvidirani, nego kazu i da im je pobijeno sve njihovo do petog kolena unazad. Od tada se situacija smirila, mada se u Luksor i dalje ide samo u konvojima. I zbog toga ste vi Njegovo Velicanstvo Turista, tj. Bog licno. Sto treba znati da bi se izbegle neprijatne situacije. Jer Egipcani jesu dobrodusni, ali oni zive od turizma, para nemaju, a vi ih imate. Kao trgovci su potpuno beskrupulozni. Voznju taksijem dogovarajte unapred. Ne nasedajte na pricu o novcanicama zbog kojih vam se trazi kusur. Samo pripretite turistickom policijom. To ce ih momentalno smiriti. Ne bojte se rasklimatanih taksija, necete ispasti. Ukoliko bilo ko pokusa da vas maltretira na bilo koji nacin (sto je nemoguce da se desi), spomenite turisticku policiju. Ako ostanete bilo gde nocu i morate da se vratite taksijem, budite spremni na to da oni voze bez svetala. To moze da bude neprijatno, ali vam se nista nece desiti.
Nas hotel se nalazio u arapskoj cetvrti, 4 km udaljenoj od centra grada. Imala sam utisak da me vode kroz neke katakombe i uopste mi nije bilo prijatno. Nekakvi podzemni hodnici, pa levo, pa dole, pa desno pa… Ma ko u filmovima sa arapskim palatama. Ulaz hotela gleda na ulicu, ali zadnja strana, koja izlazi na more je za sprat i po niza. Soba brise sve nelagodnosti. Ogromna je, kreveti su ogromni, sve je lepo i moderno, a opet u arapskom duhu. Dovoljno hladno i bez klima-uredjaja. Kupatilo, takodje, prostrano, savremeno, ima cak i neku vrstu bidea. Motivi na plocicama odaju da ste na istoku. More je na 2 min od nas. Restoran na 4, a do recepcije ima celih 8 minuta hoda. Trebalo mi je tri dana da se naviknem na rasporede i setnje kroz ovu palatu pretvorenu u hotel.
Odmor je mogao da pocne. Odustali smo od posete Luksoru. Posle toliko dozivljaja, odvojiti jos jedan dan u kome se vozite sest sati pod klima-uredjajima, pa ste 6 sati na +40, a onda opet sest sati voznje nije uopste delovalo primamljivo. Doci cemo ponovo ili cemo ici na krstarenje. Oni koji su se odvazili da idu kazu da je potpuno neopisivo to sto su videli, da je graditeljski mnogo mocnije od piramida. Odustali smo i od posete beduinima u pustinji – kratka voznja dzipom po pesku, caj i vecera u satoru i gledanje u zvezde. Kazu ljudi da takvo nebo nigde nisu videli. Prihvatili smo samo odlazak brodicem na Rajsko ostrvo i ronjenje na otvorenom moru. Nismo hteli da nam bilo sta ometa sledecih 7 dana baskarenja po pesku i u vodi. No, ovo je istok. Nista, ama bas nista nije kako vi to zamisljate. To su rekli cak i oni koji su vec posetili Tursku i Tunis.
Hurgada je jedno od tri najpoznatija egipatska letovalista. Sarm el Seik je najpopularniji i, svakako, najmondenskiji. Ain Sukna (koja se po hotelskom kompleksu cesto naziva Stela di Mare) je zavucena u pustinju na oko sat voznje od Kaira i ponudice neverovatno iskustvo mesta u kome zive obicni, bogati Egipcani (Sarm je rezervisan za pripadnike kraljevskih porodica, odnosno seike). Hurgada je, nasuprot njima, sasvim obicna i izrasla je u letovaliste iz ribarskog gradica. I, valjda, zato pruza najpotpunije iskustvo orijenta na letovanju. Poslednjih godina, na turistickoj mapi Egipta se pojavljuje i El Guna. Nasa grupa je bila rasporedjena u tri hotela. Seraton, 5 zvezdica, na oko 25 km od samog grada, gde zapadnjacki komfor preovladjuje nad lokalnom atmosferom koju ovaj lanac zna da mora da neguje; Palma de Miret, 4 zvezdice de lux, neka vrsta arapske palate, smestena u mirnoj arapskoj cetvrti; Regina, 3 zvezdice, smestena u srcu glavne ulice od koje se coveku dize kosa na glavi i lici na Palisad na Zlatiboru. Sasvim slucajno, mi smo bili smesteni u hotelu koji je naknadno dodeljen zbog povecanog broja putnika u toj turi i ispostavilo se da je bio najbolja varijanta.
Palma de Miret se nalazi na 4 km od centra grada u mirnoj, dugackoj ulici koja ima sve sto vam treba: gomilu hotela, pozamasan trzni centar, ulicu kojom je prijatno setati i gledati naokolo. Ima sopstveni trzni centar, kao i svaki hotel, a njen vlasnik je arapskog porekla, dok hotele u centru drze vecinom stranci, najcesce Rusi. Nema plazu, bar ne ono sto zamisljate da cete imati. Ima jedno polukruzno parce zemlje, odnosno peska, koliko dozvoljava teritorija hotela, a pesak je braon boje. More je “tesko” je za hodanje zbog gomile kamenja i nije bas uvek pretoplo. Nemate bas gde ni da plivate, vise se vrtite u nekom malom krugu, a ni u dubinu ne mozete da odete, jer se sme jedva 15 m od obale. Zato je ronjenje gotovo bozansko iskustvo i nudi vece opustanje. Necete videti onoliku raznolikost i gustinu ribica kao na tv (to je sve u Sarmu), ali relaksiranost koju osecate posle ama bas svakog ronjenja vam instinktivno govori da ovde treba roniti radije nego plivati. Skoljke i korale ne biste smeli da dirate, ali ko da odoli?
Ja sam u ovdasnjem trznom centru obavila cenjkanje, tek da vidim kako to izgleda. Zene ne mogu da dobiju neki narocit popust, ali moj prodavac je, cini mi se, video sta, zapravo, radim, pa smo oboje uzivali. Trajalo je sat I po. Za nekoliko letnjih odevnih predmeta trazio je 15 dolara. Za deset minuta cena je pala na deset. E, odatle je vec bila druga prica. Ostatak vremena smo proveli u verbalnom nadmudrivanju i dosli do cene od 7 dolara. To je tada bilo nekih 400 dinara i to bi me na nasoj buvljoj pijaci kostalo mozda duplo. Pravo da vam kazem, dusa me bolela. Doslo mi da mu dam one pare, stvarno ih bas bas nemaju, ali uzdrzah se. U zlatari nize niz ulicu kupila sam zlatnu narukvicu i tu, zaista, nisam imala sanse. Sa 150 dolara smo brzo sisli na 120 i tu smo i ostali. Isla sam sama u kupovinu, bez muske podrske. Shvatila sam da prodavac nece popustiti, a osim toga to je bila vise nego pristojna cena. Nisam se ni trudila.
Jedna od dve glavne ulice, ona u kojoj je gro hotela, proteze se preko 15 km od centralnog trga. I, najblaze receno, nepodnosljiva je. Nekakva kombinacija naseg pijacnog dana u cigan-mali. Ma bljesti sve od hotela i restorana, muzika probija bubne opne, ali tesko da cete se oteti utisku da odatle zelite da pobegnete. Izdrzali smo koliko da kupimo pristojne papiruse sa pecatom, usli u par zlatara i onda pozurili do hotela u kome su bili smesteni nasi poznanici.
Izlisno je govoriti o hrani, ona je fenomenalna. 15 vrsta hleba, 20 vrsta peciva, o povrcu i vocu da ne govorim, meso kakvo vam vec padne na pamet na nacin koji vam padne na pamet, lokalni specijaliteti, kolaci, lokalni I zapadni. Ja se uopste ne kontrolisem, znam da moram sve da probam i tu je, prosto, tacka. Ma, zamislite, kad za veceru, posle sve te hrane, pojedete po nekoliko ekstra slatkih kolaca. Naravno da su veoma teski i vecina vam se, mozda i ne svidi, ali sad sta je tu je. Zapamtila sam kafu iz kafea na plazi. Mislili smo da stavljaju neki zacin, ali se ispostavilo da je zacin u samoj kafi. Cak smo uspeli da je nadjemo u gradu i kupimo, no nijedan nacin kuvanja, po povratku, nije rezultirao ukusom koji smo zapamtili.
Odlazak na Rajsko ostrvo je prica za sebe. Tu je i silno cekanje, i rasklimatani brodic po kome se nekakvim nestabilnim, spiralnim, drvenim stepenicama prentrate da biste pronasli svoje mesto za voznju dok ludi Egipcanin stoji na nekakvoj sipci sve vreme plovidbe. A Rajsko ostrvo je tacno to sto mu ime kaze. Plaza bela i dugacka, more miluje. Stvarno sve isto ko na tv-u. Osecanje neopisivo. Na plazi nema nicega sem pecurki, po pesku se ne moze hodati i ostali smo 2 sata u vodi. Igrali smo se kao deca. A onda dva zarona na otvorenom moru sa vodicima za ronjenje. Kad se naviknete na dubinu od desetak metara ispod vas i na to da morate da pazite da vam voda ne udje u masku, krenuli ste u avanturu ruku pod ruku sa ribicama svih boja i raznih oblika, izmedju ogromnih stena prepunih korala, plutate po vodi a da je ispod vas nista. Tisina je pomalo zastrasujuca, ali je dozivljaj toliko pun zivota da spirate sa sebe tone stresa za vrlo kratko vreme. Plivanje na otvorenom moru koje je ostavljeno za kraj vise nema istu car. Bio je to dan kad je nas odmor zaista poceo. Otprilike polovina boravka boravka u Hurgadi.
I sve nekako ima nekakvu falinku, a opet je sve savrseno. Ista prica je i sa ljudima.
Nekim cudom, grupa u kojoj smo se obreli pocela je da se upoznaje u avionu i na aerodromu u Kairu. Veoma brzo stvorena su mini-drustva u kojima smo se prepoznavali sa sebi slicnima i druzili do kraja boravka u ovoj zemlji. Funkcionisali smo odlicno i kao celina. Cim bi neko imao nekakvo iskustvo, delio ga je sa drugima, na plazi ili prilikom vecernjih izlazaka. Devojka koja je izvukla putovanje preko Leteceg starta je, ispostavilo se, moja komsinica. Stanuje par ulica od mene, no naravno nismo se poznavale zbog razlike u godinama i razlicitih zivotnih puteva. Prelepa plavusa od dvadesetak godina bila je omiljena u grupi i cak dospela do zabavnog programa koji su rezirali animatori hotela. Jedan od njih bas bese bacio oko na nju. Ali Jusuf ce imati posebno mesto u ovom tekstu.
jedan od pet najpoznatijih motiva sa papirusa - ptice
Direktne kontakte sa Egipcanima imali smo u hotelu. Svima su nam na vrata dolazili sobari sa pitanjem: “Do you want to clean your room?” (Da li zelite da vam pospremim sobu?, da prevedemo sta je hteo da kaze i ne zbijamo sale na racun jezika ) Niko nije uspeo da otkrije sta to pitanje znaci. Sobe su nam sredjivali kad nas nije bilo i zasto su ovi uredno svracali u vreme kad su turisti tu ostala je zagonetka. Neznanje engleskog je nedopustivo ali cinjenicno, tako da razgovora nema. Osoba, recimo, zaduzena da barata brojevima soba ne zna brojeve. Jedan od njih je usao u sobu za koju je mislio da je prazna. U tom je iz kupatila, gola, izasla devojka (Leteci start). Pocela je da vristi, stavila nesto preko sebe, a onda se derala na njega oko 10 min. Od tada je njen krevet svakog dana bio ukrasavan laticama ruza. Konobari su posebna prica. Stalno pevaju. Za sebe. To su, dakle, veoma siromasni ljudi koji su uspeli da nadju posao u turizmu gde srecu ljude i to strance, a pri tom ce zaraditi novac koji ce im obezbediti zivot – valjda je dovoljno za srecu. Kakogod, nikad niste mogli da ih uhvatite da ne pevuse. Osim kad pokusavaju da uspostave komunikaciju. A to je veoma naporno. Neprestano se trude da budu duhoviti, ali smo mi to dozivljavali kao narusavanje naseg prostora i privatnosti. Samo ledeni odnos moze da ih malo spusti na zemlju. Na plazi, recimo, pridju paru koji lezi i pocnu da golicaju devojku i to rade jedno 5-10 min. Onda smo shvatili da su tako slobodni, jer je vlasnik njihov covek. U hotelima u centru konobari drze distancu, ne primecujete ih. Njihova zelja za komunikacijom je nepresusna. Zaista su druzeljubivi i ukoliko znaju engleski to su zanimljivi kontakti. Odem da iznajmim masku i ostanem 20 min. Sta bi s tobom?, pitaju me. Pa razgovaram s covekom, kazem uz osmeh. Vole da ugode, da vas upoznaju sa svojom kulturom, da vam uzmu pare. Meni se izokola udvarao jedan Egipcanin. Svaki dan je dolazio na casicu razgovora. Shvatim ja, medjutim, da on ima neke druge namere i da ga, zapravo, uopste ne zanima taj provod u Hurgadi sa mnom o kome prica svaki put. Ali ne znam sta hoce. Kao i svi redom, i ja sam se non-stop udarala u nesto i to uvek na isto mesto, koleno. Naravno, trcim odmah po led. Drzim ja taj led, prilazi on i nudi masazu. Ja, naravno, odbijam. On ne insistira, poprica kurtoazno jos minut-dva i ode. Shvatila sam da ce se pojaviti kad mi nestane led, ali sam bila skoro sokirana zapadnjackim nacinom razmisljanja. Posto me je ubedio da je sportski maser, pustih ga da izvede par pokreta. Stvarno covek maser. I, najzad, otkrise se karte. On je iz jednog manjeg turistickog mesta na granici sa Sudanom koje ima delfine kao atrakciju i bori se da privuce turiste. Nazvali smo ga doktorom za marketing.
Jos prilikom prvog boravka na plazi svima nam je paznju privukao jedan od animatora. Jusuf, Egipcanin, koji izgleda potpuno evropski i ponasa se potpuno evropski. Obrijana glava, majca i bele bermude, patike, govori par jezika, razume i ruski i srpski. Sve vreme se druzi sa turistima, radi vezbice, igra odbojku, na casovima plesa je, organizuje zabavne programe. Uvece je uzoran musliman – oblaci galabeju (egipatska duga haljina koju nose i muskarci) i stavlja turban. Svi smo se raspitivali za njega i svi smo hteli da se upoznajemo sa njim. Ovaj mlad covek (24) je iz Aleksandrije, zivi u porodici intelektualaca. Stariji brat mu je otisao u Evropu, zavrsio ozenivsi Nemicu, ali uredno dolazi na Ramazane. On je zavrsio turizam i radi kao animator (“da bi mogao da ima pristup devojkama i alkoholu”), a najmladji brat studira. Zabavljao se dugo sa nekom Ruskinjom, a bila sam u prilici da razgovaram na srpskom i da on preprica taj razgovor. Potpuno je svestan muslimansko-pravoslavnih tenzija u svetu i uz osmeh kaze da se sveti Srbima za ono sto su im uradili tako sto se zabavlja sa Srpkinjama. Svaka grupa ga obozava, vec je bio u Beogradu i ima nove pozive, samo treba da nadje neki stan. Srusio je sve sto biste mogli da mislite cak i o obrazovanim Arapima. Ni trunke od religiozne zadrtosti za koju vas ubedjuju da je prisutna kod muslimana. A kultivisanost koja krasi Jusufa mogla se sresti i kod drugih. No, ja sam ga dozivela kao lakmus. Kod svih tih mladih ljudi videla sam urodjeni strah od pravoslavaca. Nisu ga svesni, ali im je duboko usadjen. Ne znam kako, ako vecina njih verovatno nema kontakt sa medijima. Valjda cuju razgovore starijih. Nece im pasti na pamet da budu agresivni, sem kad je trgovina u pitanju. Tu ce vam naplatiti sve svoje strahove.
nefertiti
Bilo je upadljivo odsustvo zena. Ne mozete da se ne zapitate sta li ti ljudi misle o vama sto se skidate u te kostime i kupace gace? Rekli su nam da zbog toga ne misle lepo o nama. Nijednog trenutka to nismo primetili. Slusali smo price o borbi za zivot, kako mladi muskarci moraju da zarade odredjene sume novca da bi mogli da se ozene (koje nisu male i nije ih lako zaraditi). Zato se okrecu turizmu i trgovini. Slusali smo o tome kako je u nekim krajevima jos uvek prisutno obrezivanje zena, ili kako neki jos zovu kastracija (odstranjivanje klitorisa devojcicama). U gradu su samo muskarci. Da, zaista se skoro svi drze za ruke, ali nema tu niceg seksualnog. To je sasvim ogoljena zelja za bliskoscu i nista vise. Tesko ih je razumeti. Drugaciji su od nas jer postuju druge drustvene i religiozne kanone. Ali u kontaktu covek na coveka, lako se prepoznajete.
najpoznatiji motiv, nalazi se u tutankamonovoj grobnici, predstavlja tutankamona i njegovu sestru i suprugu anksanamen, smatra se da stiti od tutankamonovog prokletstva
I za kraj ovog nastavka, opet prica o vremenu: svakodnevni odlasci na kafu bili su obelezeni cekanjem. Gostiju nema, samo je nas sto zauzet, no to ne znaci da cemo biti usluzeni. Konobar prolazi pored nas, smeska nam se, peva… Kad smo shvatili da nece doci ako ga ne pozovimo, reagovali smo. Cekali smo i posle toga.
Ali da ne bude da samo Egipcani imaju bube, u poslednjem nastavku podelicu sa vama nekoliko anegdota.
Kad sam po zavrsetku fakulteta pocela da radim u jednom centru za jezike, prvi raspust sam imala u zimu. Htela sam da idem u Pariz. Izbio je rat u Zalivu i francuski aerodromi su bili zatvoreni, ture otkazane. Kad je doslo leto, isli smo na Palma de Majorku u trenutku kad je pocinjao rat u Sloveniji i bili posednja turisticka grupa (ali o Majorki cu u posebnoj temi ). 97. ili 98. sam planirala put za Rim i desilo se Kosovo, tako da je i ta tura otkazana. Odlazak u Egipat je vec bio odlozen sa septembra na oktobar. I pitala sam da li ce se desiti nesto sto bi moglo da me spreci da otputujem.
U jednom trenutku sam shvatila da stojimo vec pola sata na ulazu u Beograd. To milenje se produzilo na oko sat vremena. Saobracajna guzva nije izazvala moju vecu paznju. Sa autobuske stanice sam usla u tramvaj koji je odmah stao. Okrenem se oko sebe i vidim da sve stoji. Automobili, autobusi, tramvaji. To se bas retko vidja. Posle 20 minuta pridjem vozacu i pitam sta se desava. Doso Papandreu. Ja se nasmejem, mislim sali se covek, jer pitam glupa pitanja. Otkud bi on znao sta je razlog saobracajnom kolapsu? Kao ono stvarno dosao grcki funkcioner i saobracaj je zaustavljan tamo kuda je prolazio, tako da je to izazivalo haose na odredjenim linijama. Uzmem ja kofere i krenem peske na Slaviju, gde hvatam autobus za aerodrom. Stignem tamo, a sacekaju me zabrinuta lica. Dva autobusa nisu dosla. Naravno da niko nista ne zna, ni kako stici do aerodroma, ni da li taksi moze nekuda da se provuce. Stojimo tako i cekamo. Posle sat i po pojavio se autobus. Pola tri je, ja na aerodromu moram biti do pola cetiri. Cim je dosao, valjda ce uspeti da stigne, tesim se ja. Krenusmo. Podjemo 2 m, pa stanemo, 2 m pa stanemo. Vidite da sve stoji oko vas, nema se sta pitati. Jednostavno sam se potpuno skoncentrisala na situaciju i radila neku vrstu meditacije ili molitve ili kako god se to zvalo. Do zeleznicke stanice nam je trebalo celih pola sta. Odatle smo vec poceli da se mrdamo, a kroz Novi Beograd smo se cak i vozili. Stigla sam u minut.
Anegdota druga - Opcinjena
Kad uplacujete aranzman za Egipat, jedna od prvih stvari koje ce vam reci je da tamo morate da kupujete vodu za pice i da ponesete nozic da ljustite sta vam treba. Na nasem aerodromu smo vec prosli rigoroznu kontrolu zbog metalnih i ostrih predmeta i covek bi pomislio da se to zapamti. Ja, dakle, u tasni imam noz. Bili smo na piramidama i idemo u muzej. I vodic je posebno upozorio da se svi ostri predmeti ostave u autobusu, ali ja ga nisam cula. Opcinjena sam gledala oko sebe. Na ulasku u muzej je kontrola i ja zapistim. Uvedu me unutra, ja ne znam sta se desava. Sreca da je vodic video da su me uveli i istog trenutka je reagovao. Pitao me je imam li noz u tasni. Naravno da imam, odgovorila sam zbunjena. Cime da ljustim voce, ostaje neizgovoreno. I tad shvatim sta sam uradila. Bilo nas je dvoje sa istim kiksom. Niko nas nije ni popreko pogledao. Uzeli su nam te nozeve i posle nam ih redovno vratili. Jedino me jedan egipatski vodic, po izlasku iz te kucice, pogledao u stilu e, stvarno si neodgovorna. A zamislite naslove u medijima: Srpkinja pokusala da unese noz u Britanski muzej u Kairu! Toliko o muslimanskoj agresivnosti.
crvena gradjevina je Britanski muzej
Anegdota druga – Sludjena
Na prvoj godini fakulteta, lopov koji je harao je fakultetom ukrao mi je veliku svotu novca. Dok smo mi pauzu provodili ispred ucionice, on je usao kroz prozor i orobio dve tasne. Naucila sam da nikad ne nosim veliki iznos gotovine, a u ovoj situaciji sam redovno raspodelila novac na tri dela i pospremila ga u 3 novcanika. Stigli smo u Hurgadu, raspremamo se, ja se borim sa sefom koji je u frizideru, kad ustanovim da mi fali 200 dolara. Trazila sam ih sat vremena. Prevrnula sve situacije u glavi. Deo novca je bio u sefu, a deo kod mene u tasni od koje se nisam odvajala. Kako onda? Posle sat vremena sam zakljucila da nam je neko usao u sobu u Kairu dok smo spavali. Znam da od tih para nema nista, ali odlucim da malo pravim buku. Ako cete vi meni da uzmete pare, ja cu onda da vas maltretiram i pravim scene. Dva-tri sata sam provela u komunikaciji sa sefom hotela, njegovim zamenikom i glavnim recepcionerom. Divni ljudi, ambiciozni, sposobni, vole da rade u turizmu i, iznad svega, imaju nacionalno dostojanstvo i tvrde da je nemoguce da mi je iko ukrao novac u hotelu u Kairu. Bas smo se lepo druzili i ispricali. Kad sam se umorila, izadjem na plazu sa prijateljima. Pricalo se o raznim stvarima. Posle nekog vremena neko pomenu moje pare. Pa daj jos jednom razmisli gde si stavljala novac, pa gde si ga drzala, pa kuda si prolazila… A meni oko vrata visi tasnica koja mi menja novcanik. Otvorim je u pola necije recenice. Zelembaci u njoj.
P.S. Ne sudite mi preostro, setite se prvih tekstova iz ove teme.
Prilikom posete Kairu obavezno se obilazi koptski kvart u starom delu grada. Kopti su egipatski hriscani i cine oko 15% populacije u Egiptu. Zive veoma siromasno. Najpoznatiji Kopt je Butros Butros Gali, koji se, jedno vreme, nalazio na celu Ujednijenih nacija.
„Znate li kako nas nazivaju – muslimani?“ Opet mu se glava zatresla. „Reći ću vam. Gins Pharoony. Da, mi smo genius Pharaonicus – pravi potomci drevnih zitelja, istinska srž Egipta. Mi sebe nazivamo Gypt – drevni Egipćani. Ali mi smo hrišćani kao i vi, samo najstarija i najčistija grana. I stalno smo bili mozak Egipta – čak i u doba Kediva. Uprkos progonima zauzimali smo ovde počastan položaj, naše hrišćanstvo je uvek poštovano. Ovde u Egiptu, ne tamo u Evropi. Da, muslimani , koji su mrzeli Grke i Jevreje priznavali su da su Kopti istinski naslednici drevnog egipatskog soja. Kad je Mohamed Ali došao u Egipat, poverio je Koptima celokupne finansije u zemlji. Isto tako Ismail, njegov naslednik. Svuda ćete videti da smo Egiptom u svemu upravljali mi, prezreni Kopti, jer smo bili pametniji i pošteniji od ostalih. Štaviše, kad je Mohamed Ali došao, zatekao je Kopta u čijim je rukama bila sva državna uprava i učinio ga svojim velikim vezirom.“
„ -Kad su Britanci preuzeli vlast nad Egiptom, Kopti su zauzimali niz najviših položaja u državi. Za manje od četvrt veka nestali su skoro svi koptski rukovodioci iz departmana. U početku su bili u potpunosti zastupljeni u redovima sudija, ali postepeno je taj broj sveden na nulu; proces njihovog uklanjanja i onemogućavanja novih naimenovanja išao je dotle da su oni dovedeni u stanje obeshrabrenosti koja se graniči sa očajanjem. - To su reči jednog Engleza. To što ih je napisao služi mu na čast.“
). 97. ili 98. sam planirala put za Rim i desilo se Kosovo, tako da je i ta tura otkazana. Odlazak u Egipat je vec bio odlozen sa septembra na oktobar. I pitala sam da li ce se desiti nesto sto bi moglo da me spreci da otputujem.
