offline
- DR
- Legendarni građanin
- Pridružio: 08 Okt 2004
- Poruke: 5450
- Gde živiš: Beograd
|
Eutanazija zbog svoje etičke višeslojnosti i interdisciplinarne fizionomije, iritira čovekov um od najstarijih vremena, održavajući u istoj tenziji, kako svoje pristalice, tako i protivnike. Mnogobrojni argumenti, medju kojima se sreću i neki za koje je teško reći da nisu opravdani, idu u prilog prihvatanju eutanazije, a drugi ništa manje mnogobrojni stoje na suprotnom stanovištu o neprihvatanju eutanazije. Iako eutanazija predstavlja pre svega medicinski fenomen, o njoj se može govoriti sa različitih aspekata, etičkog, religijskog, pa i krivično-pravnog.
U svetu pretežni broj krivičnih zakonodavstava predvidja eutanaziju kao poseban oblik krivičnog dela ubistva na molbu, ili zahtev ubijenog, ili pak ubistvo iz sažaljenja. Medjutim, ovakvo shvatanje davalo bi davanje prava bolesniku da odluči o prekidu lečenja, s obzirom na njegovu neperspektivnost. Ovakav stav značio bi da lekari njihovu obavezu izvrše kao ozbiljnu i neopozivu odluku bolesnika.
Čovekov san o besmrtnosti nije se ostvario, pa je tako čovek stvorio uverenje o nekom produžetku života na nekom drugom svetu. Ali, ipak čine se ogromni napori da se ovozemaljski život produži, što je moguće duže i učini srećnim, u tom cilju angažovani su ogromni potencijali i napori, tako da se postižu odredjeni rezultati na tom polju.
Svakako na ovom polju medicina je učinila najviše, tako da su mnoge bolesti eliminisane ili se vrlo retko i u malom broju pojavljuju, neke su učinjene laganijim jer se bez mnogo napora leče, a masovne epidemije se ne javljaju, kako je to nekada bilo izraženo. Hirurgija, farmakologija i neke druge medicinske nauke, toliko su napredovale da se pokazuju veoma ohrabrajućim. Tako, ljudski vek, značajno je uvećan, ali i pored toga medicina nije uspela da eliminiše neke teške i neizlečive bolesti, pa ni da odstrani bol i ljudske patnje koje bolest neminovno prate i uzrokuju smrt.
Pored već klasičnih bolesti kao što su rak, leukemija, sida i druge, javljaju se i nove pred kojima je moderna medicina nemoćna, iako se za to angažuju značajna sredstva. Ako se tome doda da njihove dimenzije počinju da dobijaju enormne razmere, a svet da hvata panika, jasno je da čovekov san o mirnom i bezbednom životu, bez bola i grča, za sada ostaje samo san. I ovom prilikom čovek se pokazao bezpomoćnim i nesposobnim da reši vrlo vitalne probleme koji se tiču života i smrti.
I dalje ljudi umiru u velikim mukama, slomljeni neizlečivim bolestima i sve češće nalaze izlaz u samoubistvu i okončanju života na sličan način. Tako, neizlečivi bolesnici koji nisu u fizičkoj mogućnosti da sebi prekrate život, traže da to učine lekari ili rodbina. Ovo se dešava i kada bolesnik ili nemoćno lice iz bilo kojih razloga neće ili ne može da izvrši samoubistvo. Medicinska profesija našla se pred dilemom koja je suprotna normama ponašanja i rada: po svaku cenu produžavati život ili ga prekinuti kada predstoji neposredno gašenje, a uz to postoji izričit zahtev pacijenta za smrću. U toj dilemi, kod mnogih lekara javio bi se običan čovek, koji bi prekratio bespotrebne muke umirujućeg, smatrajući da čini gest humaniste, dok bi se drugi pridržavali svoje zakletve, nastojati da ovakvu agoniju bolesnika produže, jer će u protivnom dovesti u pitanje svoju pravnu sigurnost koja će se manifestvovati krivično-pravnim progonom.
Iako je pitanje eutanazije delimično pravno, njom se bave i druge naučne discipline, pre svih sociologija, etika, teologija, kao i neke druge društvene nauke. Eutanazija zbog toga nikada nije mogla biti na periferiji ljudskih interesovanja, bez obzira na ideološka i druga opredeljenja društva. Smrt, kao i život univerzalna je kategorija i ima univerzalan značaj, što predpostavlja i odgovarajuće zakonsko regulisanje, kao i opšti tretman eutanazije.
Inače, institut eutanazije, generacijama je hvaljen i osporavan, primenjivan i zabranjivan, došao je u fazu kada ga treba regulisati na drugim osnovama i etičkim opredeljenjima. Prošla su vremena kada su medicinska profesija i krivično zakonodavstvo u ime nekih sasvim apstraktnih etičkih i filozofskih premisa suvereno zabranjivali lično disponiranje sopstvenim životom kada je ovaj izgubio svaki realni smisao i postao neizdrživ teret i umirujućem i njegovoj porodici, država koja od ovakvog života ima samo štetu, morala bi konačno priznati da za očuvanjem takvog života ne postoji nikakav interes.
Štiteći čovekovo pravo na život, medicina je došla do barijera koje ne može premostiti i koje objektivno predstavljaju njen bar privremeni poraz. U ljudskoj svesti lagano sazreva saznanje o pravu na mirnu i dostojanstvenu smrt, pa i zakonodavstvo mora tome dati doprinos na način što bi se konačno opredelio, uvažavajući praktične i racionalne razloge za ili protiv eutanazije, eleminišući tradicionalne predrasude, deplasirane i prevazidjene etičke rezone i veliku dozu sentimentalnosti sa kojom se uvek operisalo prilikom rasprave o eutanaziji.
S toga, ovaj rad može doprineti u odredjenoj meri iniciranju rasprave nekih pitanja koja tangiraju pitanje mogućnosti pravnog regulisanja eutanazije.
Neophodno je istaći da i eutanazija i samoubistvo, akti su slobodne volje čoveka koji je zbog očuvanog stanja svoje svesti ovlašćen da raspolaže svojim životom, tako što ga može uništiti na odgovarajući način. Ali, dok se samoubistvo u najvećem broju modernih zakonodavstava ne kažnjava, eutanazija, izuzimajući nekoliko izuzetaka predstavlja zabranjenu radnju i kvalifikuje se kao privilegovano ili obično ubistvo, koje objektivno predstavlja zločin.
Medjutim, ovakav stav ne sadrži u sebi dovoljno logike da bi a priori bio akceptiran kao valjan, a ovo iz razloga što ne treba pravo koje se priznaje jednom licu uskraćivati drugom samo zato što ono nije u objektivnoj ili nekoj drugoj mogućnosti da izvrši samoubistvo, ne sme to lično da uradi, ili mu zabranjuju verski ili drugi razlozi, koji imaju čisto subjektivnu validnost.
Pitanje eutanazije ostaje uvek aktuelno, jer samoubistvo ne može uvek biti njena zamena, a ovo sa sledećih razloga:
Prvo, neke religije zabranjuju svaki vid samoatakovanja i vernik je u dilemi, šta i kako da učini. Vernici čija religija zabranjuje samoubistvo, u pretežnom broju slučajeva ga se klone, ali razlozi vere ne obuhvataju i eutanaziju kao odredjenu smrt po pozivu, pa joj se u takvim slučajevima pristupa, jer je forma očuvana a željeni rezultat je postignut. Samim tim, jedan od razloga koji dozvoljava samoubistvo, dozvoljavao bi i eutanaziju. Sa druge strane, lica koja se ne mogu podvrći eutanaziji u dilemi prekršiti religijsku dogmu ili izvršiti samoubistvo, često će zbog neizdrživih muka kojima su izloženi izvršiti samoubistvo, a što predstavlja izuzetni lični hendikep vernika, jer prekršiti takvu zabranu za njih znači emocionalnu katastrofu, jer su izgubili život na nekom drugom svetu. Dakle, ovaj razlog ide u prilog legalizacije eutanazije.
Drugo, postoje slučajevi da lice koje hoće da sebi prekrati život nema za tu svrhu odgovarajuće sredstvo, kako bi izvršilo svoju nameru. Neko ne podnosi oružje, ali bi se rado ubio nekim brzodelujućim otrovom, smrtonosnom dozom droge ili pilulama za spavanje. Ako je namera za samoubistvom ozbiljna i trajna, a lice je neizlečivi bolesnik, tada nema razloga ne dati isti tretman samoubistvu kao i eutanaziji u pogledu njihovog legaliteta.
Treće, postoje slučajevi da je lice uništeno bolešću izgubilo i najmanju dozu odlučnosti, nema hrabrosti da prekrati svoj život i ako ne poseduje odredjeno sredstvo sa kojim bi mogao da sprovede svoju nameru. U ovakvim slučajevima ova lica bez svoje krivice se deskriminišu što ne ide u prilog principu pravičnosti i davanja iste šanse svakome. Ovde su posebno iritirajući slučajevi teških bolesnika koje zbog velikih bolova koje trpe tretiraju raznim lekovima i terapijama, koje ih dovode u stanje potpune fizičke obamrlosti, dok je njihov nervni sistem netaknut i potpuno svesni očajne pozicije traže jedini izlaz koji se sastoji u samoubistvu, medjutim, ovo nije izvodljivo zbog njihove telesne nemoći i tada se jedino eutanazija pokazuje kao način izlaska iz beznadežne situacije, jer ako za bolesnika nema pomoći, koji bi to razlog bio da mu to neko drugi ne učini, ako već postoji trajan i izričit zahtev da se takvo neodrživo stanje zaustavi.
I četvrto, osećaj pravde i načelo jednakosti medju ljudima zahtevaju egzistenciju eutanazije i njen tretman kao legalizovanog instituta. Naime, kada zdrav čovek može da nadje izlaz u samoubistvu, nema razloga to isto pravo ne omogućiti i bolesnom, koji nije bio u objektivnoj ili subjektivnoj mogućnosti da izvrši samoubistvo, on je već hendikepiran svojom bolešću i opštim stanjem što je prirodna nepravda i zašto ga sada i pravno hendikepirati oduzimajući mu pravo na smrt u čijoj je samo nominalnoj, ali ne i faktičkoj vlasti.
Na osnovu navedenog, a imajući u vidu dozvoljenost samoubistva, elementarni osećaj pravdi jednakosti zahteva legalizaciju eutanazije, i ona je vrsta intelektualnog ubistva pošto se traži. S toga, trebalo bi je izjednačiti sa samoubistvom i dozvoliti je.
Oво је само део текста остатак можете пронаћи овде  http://www.sirius.rs/clanci/dragan_ilic/eutanazija.html
|
