offline
- Sirius
- Moderator foruma
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 18460
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
- 20Ovo se svidja korisnicima: _Sale, voja64, Sagacity, Skywhaler, miodrag3, ucenik32, amstel2, Luka2, lacko2, Insan2, Profica2, mean_machine, marsovac 2, Dorcolac2, pein, _Petar, stug, Fil, Rumba King, ssekir75
Registruj se da bi pohvalio/la poruku!
Моје искуство с короном
На више места сам само споменуо то искуство (они с којима сам био на вези знају подробно), па ако је неком ово досадно не мора да чита. Чињеница је да је ово сведочанство из ''нулте'' руке. Моје и само лично моје. Нек извлачи закључке ко какве хоће, ја сам то видео овако:
1. Реч је о маркетиншко-медијској (политичкој, дакле) манипулацији библијско-енциклопедијских размера.
2. Корона јесте опасна и то изузетно.
3. У односу на прошлогодишњи грип она је два и по пута мања по обиму и смртности, према службеним подацима. О медијској дреци тим поводом беспредметно је говорити.
На ВМА сам примљен готово паралисан, практично непокретан. Одмах је требало савладати стид, и све остало људско што има у нама. Катетер, пелене, нервозно особље и све што иде с тим. То сам успео јер смо сви били у истом чамцу. Деветог дана се шалим с мојим цимером који је лежао прекопута мене (56 година, аутоелектричар) који је примљен на хематологију да га припреме за неку операцију (као и мене). Онда је он почио после тог смеха (био човек најздравији међу нама) да кашље. Тај кашаљ личи на звук трљања фротиром око врата. Није му то било први пут, али неко од нас је сместа притиснуо дугме. Дошла је сестра и одмах изашла, а после минуте стигла је екипа ''космонаута'' хитне помоћи ВМА (претпостављам да знате да ВМА има своју, интерну хитну помоћ). Они који су могли, изашли су. Гледао сам како умире коронаш. Стигли су и они са ''пеглицама'' за срце. Њихов звук подсећа на пнеуматички чекић. После минут један од ''космонаута'' се окренуо и искључио апарат који је стајао крај мене. Није ме ни погледао. Леш су стварно покрили црним чаршавом, мислио сам да је то само виц.
Сутра ујутру је ушла докторка и рекла - имам две вести. Лоша је вас шест и још 16 чланова особља имате корону. Добра је за вас, са хематологије, што смо вас (мене конкретно четири године) стално третирали кортикостероидима и цитостатицима. Вама корона, колико год да је опасан облик (а нас је закачио најгори - неко ''мозаичко стакло''), не може ништа. Са ВМА су нас раселили за пола сата (наравно да то није било у вестима). На Инфективној смо лежали у некој радионици (!!) октужени браварским прибором пет и по сати. Око пола једанаест (а кренули смо у 14 сати) без ручка и вечере сместили су нас по собама које немају тоалет....а рекли су да је КБЦ Звездара ''Хајат''. Тамо сам сазнао следеће - од свих оних авиона и камиона помоћи из целог света ствари су стајале овако:
-Болесници сами купују: пелене, тоалетни папир, влажне марамице, воду, сапут, пиџаме...О храни не бих да пишем гадости веће од ње саме.
-За територију Београда од готово два милиона људи Хитна помоћ има ЈЕДНО возило за превоз коронаша, итд, итд.
-Провео сам тамо петнаест дана, непокретан као биљка. Дванаестог дана сам први пут додирнуо ногама под. Када је ушла визита, нисам их ни слушао. После шест тестова било ми је свеједно. Једна од њих је рекла - идете кући. Е, то је већ била друга прича.
Морам под ПС да испричам шта значи ЈНА, ако неко не зна.
Другог дана ујутру на ''Звездари'', сан који ме је прогањао целу ноћ (видео сам себе од детињства до данас и питао се зашто сам уопште растао, напредовао, живео), почео сам да се тресем. Све је у глави јасно, само тело се тресе као на ниској струји. Заставник који је лежао до мене позвао је сестру која је пролазила и рекао да сместа позове лекара, на шта је кучка брзински и рутински одговорила - сад ће то друга сестра. Е, тај призор је требало видети! Заћа је скочио и подвикнуо - стани да ти ја нешто кажем. Она га је питала - шта Вам треба, на шта је он одговорио - сестре питају ''како да Вам помогнем'', а шта ми треба тебе не треба пизда (извините на изразу) да боли. Сместа да сте позвали докторку иначе ће овде бити свашта...Ја то све гледам с првог кревета до врата. Прошло је десет секунди, када је уследила грмљавина као на сред писте. Ово је био трупни заставник, ништа магацини, канцеларије, ушушкана места пред пензију Прави чизмаш: ''Сместа лекара у 124! Шта се тамо чека?!??'' Мислим да се то чуло до тролејбуског стајалишта. Главна лекарка, професорка је у покрету стављала маску, али и она је пред заћом спустила тон. Он, као прави старешина, спустио је тон и рекао јој (то сам касније сазнао) на шта сумња...После тога су ми дани пролетели. Ето, извините на искрености и дужини текста, али ја сам закључио да мени ни наковањ не би ништа могао. Сад чекам, на својим ногама, да ме врате на ВМА и доврше посао јер није мојом кривицом прекинуто лечење.
Ајд сад ви...
Замало да заборавим зашто смо звали докторку. Доживео сам нервни слом, а нисам имао појма да то тако изгледа. Све ти је јасно, на све можеш да одговориш, само се тело тресе као да је укључено на ниски напон.
На мој одговор зашто сам је позвао (рекао сам да ми се чини да ми треба психолог и нека и то запише кад буде писала научни рад - једна од последица короне), она је лафовски одговорила (и сместа ме купила): ''Половини од нас запослених од ујутру треба не психолог већ психијатар''. Онда је из своје фасцикле извадила једну од оних старинских, стаклених инекција , највећу ваљда која постоји, и на моје питање - ''је ли овај колац за мене?'', смирено одговорила: ''То ће Вам највише помоћи''. Оних осталих петнаест дана после тога је пролетело.
|
