Blog korisnika kindergirl
| mikrokozma | |
|---|---|
| 25 Nov 2007 13:09 | Idi na vrh |
| "...dusha ljudska jeste besamrtna,
mi smo iskra u smrtnu prashinu, mi smo lucha tamom obuzeta." P.P. Njegosh "I prosuo se narod pustarom ko oblaci od guste prashine kad zaigraju kolo vjetrovi. A shta je zhivot-ko i pustara A shta su ljudi-ko i prashina A nad svim visi krilo udesa." S.S. Kranjchevic' |
|
| Partibrejkersi & Johhny Depp | |
|---|---|
| 19 Nov 2007 23:13 | Idi na vrh |
  
...oh johhny...:trep trep... |
|
| otkric'u ti tajnu... | |
|---|---|
| 14 Nov 2007 22:33 | Idi na vrh |
|
"neke se noc'i naprosto dogode neke te ochi do smrti pogode." D.Merlin 
i to je to. |
|
| to See...All... | |
|---|---|
| 11 Nov 2007 11:21 | Idi na vrh |
|
Björk I've seen it all I have seen the trees I have seen the willow leaves Dancing in the breeze Yorke I've seen a man killed By his best friend, And lives that were over Before they were spent. Yorke&Björk I've seen what I was And I know what I'll be I've seen it all There is no more to see Björk You haven't seen elephants Kings or Peru Yorke I'm happy to say I had better to do Björk What about China? Have you seen the Great Wall? Yorke All walls are great If the roof doesn't fall Yorke And the man you will marry The home you will share Björk To be honest I really don't care [gibberish] Yorke You've never been To Niagara Falls Björk I have seen water It's water, that's all Yorke The Eiffel Tower And the Empire State Björk My pulse was as high On my very first date Yorke And your grandson's hand As he plays with your hair Björk To be honest I really don't care [gibberish] Björk & Yorke I've seen it all I've seen the dark I've seen the brightness In one little spark I've seen what I chose And I've seen what I need And that is enough To want more would be greed I've seen what I was And I know what I'll be I've seen it all There is no more to see Yorke You've seen it all And all you have seen You can always review on Your own little screen The light and the dark The big and the small Just keep in mind You need no more at all Björk & Yorke You've seen what you were And know what you'll be You've seen it all There is no more to see Björk Hard to believe in men videti Sve...a nac'i snage da gledash svet "ocima Deteta"...da se razumemo...kindergirl davno gledala film...ali neshto je podseti ovih dana bash na...i biti Dobro posle svega toga ...lako? ne...moguc'e? DA! :"Ja sam svet poznao, Uroshe!Ti si samo nachuo za njega." (odlomak iz drame"Smrt Urosha Petog, poslednjeg srpskog cara") "...Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen." Momo Kapor It was a very good year Frank Sinatra "...When I was twenty-one It was a very good year It was a very good year for city girls Who lived up the stair With all that perfumed hair And it came undone When I was twenty-one..." kindergirl: Citat: "znash npr. ja sam ti od onih ljudi koji mogu da oproste lako i sebi i drugima, ali bez obzira...ne mogy da zaboravim... uvek u meni ostane neki talog, neki oziljak koji se vidi samo pod specificnim uglom sunca, negde mozda u dubini oka, nesto mutno u meni....mozda je tesko proci kroz zivot bez tih "ranica"... i taman kad mislish da su zauvek nestale,one bljesnu u tebi i budes potpuno siguran da ce one vecno biti deo tebe... valjda ja to prihvatam kao deo sebe...ko zna.... " after All:oprostiti neke stvari] "Life is like a unreaded book like a taken trip that involves a lot of excitement and pleasure . But anyway if we don't find anything pleasant at least we shall find something new. So don't hesitate to experiment and to want new things happend to you" 
"Prolaze brodovi, trube u chast zvone na uzbunu... deca uche da plachu, deca uche da poznaju svoj glas..." Ovih dana (od kako sam napunila 21. godinu) u meni se nesto lomi, previja, rastache, rushi, slama... Nije to smrt... Naprotiv, zivot dolazi... Boli... Neko to ne razume... Nekima je zivot jednostavna stvar... oni ne pitaju... Neki misle da sam postala ohola, zla i da nisam vise ono dete... Neki su dovoljno bezbrizno odrasli da me vise ne prepoznaju, da ne uspevaju da vide dete, zgrcheno u polutami mikrosveta... Neki samo osudjuju, a ne pruzaju ruku da me iz tog sveta povuche... telo pulsira samo jednu jedinu jebenu rech: "POMOC"... Neki su dovoljno jaki, neki su dovoljno srecni u OVOM SVETU,Neki misle da ja nisam... neki mi kazu da sam se promenila... NEKI, moji nekad najbolji prijatelji...bar smo u to verovali... Ali, NAJBOLJI ne postoje... bar ne ovde...jer uvek ce te NEKO ostaviti (pa makar bio najrodjeniji, pa makar bio Bog:). Uvek ce te neko zajebati...a ti izdrzi dokle mozes...I ja vise nisam mogla... vise nisam dala da me gaze... I oni se sad bune... Pitaju sta mi se to tako strasno dogodilo... za One koji Vide I Osec'aju |
|
| Hurt | |
|---|---|
| 06 Nov 2007 18:05 | Idi na vrh |
| "I hurt
myself today to see if I still feel I focus on the pain the only thing that's real the needle tears a hole the old familiar sting try to kill it all away but I remember everything what have I become? my sweetest friend everyone I know goes away in the end and you could have it all my empire of dirt(...)" full of broken thoughts Moj Neko me podseti danas na ovo...a onda "...pa se slike k'o komadi oshtrog stakla zariju u dlan..." a nekad mislim da je sve to samo josh jedan (od) test(ova) ...igram (se) svakog dana "Protiv Sebe"...
or "...ugasila je svetlo u sobi da bi joj strashni film koji je pocinjao na tv-u bio jos strashniji… istusirala se pre toga, ugasila i mozak, te onako cista i fizicki i mentalno namestila se u omiljeni fetusni polozaj sa rukama ispod jastuka… spustene obe roletne do kraja da ni tracak ulicne svetlosti ne dopre u sobu… ogledalo pored tv-a je bilo mracno kad pogleda u njega, ali kad gleda u tv ogledalo je odavalo utisak da se nesto pomera u njemu… bila je zadovoljna efektom… bila je zadovoljna, tacka… pomislila je na njega… misli o njemu cesto ovih dana… u to vreme joj se uglavnom javljao… strepela je od tih poziva… strepela je i kad dodju i kad ne dodju… volela je da se vidja s njim, ali sve joj je govorilo da to nece izaci na dobro… sesto culo je nikad prevarilo nije…. ali nije htela da veruje… nije zelela… da je isti… ili gori…. prestao je da se javlja… veceras je po prvi put osetila mir… cak i srecu… u tragovima… sto on vise nije deo njene price... sto moze sama sebi da napravi ugodjaj kakav ona zeli i da je niko ne moze prekinuti u tome" ...with or without you... |
|
| "Chovek-Srce" | |
|---|---|
| 03 Nov 2007 17:47 | Idi na vrh |
| Citat:Neko mi je nakad ispricao da se ljudi dele na Ljude-Glave i Ljude-Srca. Prirodno, Ljudi-Glava uvek prvo idu mozgom. Oni prave planove, realizuje iste, donose teske odluke, organizuju se kako valja. Za njih nema teskoca, a problemi ne postoje. Sve se da resiti, zasnirati, promeniti, ponovo povezati. Kada gube, oni ne placu. Oni jednostavno amputiraju gubitke i okrecu se drugim putevima i novim planovima za neke druge pobede.
Ljudi-Srce su vodjeni osecanjima. Oni imaju puno prijatelja, svoje uspehe postizu kroz ljude. Ljima se veruje i oni veruju. Oni nece gaziti preko mrtvih, vec ce ciljeve postici kroz ljude. Oni placu kad gube. Oni namerno odluce da ne pobede, da ne bi bilo ljudskih zrtava. Njima je tesko da planiraju, oni idu od danas do sutra dajuci svoje srce i dusu. Ljudi-Glave su se na fakultetu odmarali nedelju dana pred ispit. Ljudi-Srca su ucili do pre pola sata pred ispit. Ja sam Covek-Srce. Bila celog zivota. A onda su mi objasnili da emocije nisu pozeljne u sali za sastanke, da su ljudi samo sredstvo za postizanje cilja i da je dobro planiranje alfa i omega dobro obavljenog posla. I ja sam resila da foliram da sam Covek-Glava. I dobro mi je islo. Nisam odavala da znam rodjendane svojih kolega, da pamtim imena ljihove dece, vakcine njihovih kucica. Na sastancima sam menjala rec 'Vesna' u kraticu ‘Resurs is Knjigovotstva’. Vesto sam skrivala da zavrsavam presentacije do pet minuta pred sastanak menjajuci svetlo plavu pozadinu u modro plavu. Moji polsodavci, sefovi i direktori su to voleli, a ja sam patila, mada dobro glumila. Mislila sam cesto o tome kako je tesko biti Glava. Kako je komplikovano kada stalno tvoj mozak radi kalkulacije i pravi planove. Kada se sve proracunava, a predosecaj i intuicija nisu legitimne kategorije. Sve do veceras. Dok u ribljem restoranu na Notting Hillu nisam videla jednu poznatu ruku na jednoj pogresnoj guzi. I ja sasvim podsvesno i u trenutku sekunde, a sasvim savrseno, kad i jesam godinama vezbala, uskocim u svoju Glava-Ja. Srce je ionako bilo polupano u hiljadu komadica, rasprseno po vlaznim terakota plocicama. Od njega nikakve vajde. I tako satima. Ja-Glava, jedan bivsi dragi, iz veze od pre par vekova, vaskrsao bas u mom ribljem restoranu. I brdo ljudi koji su tu, bas kao i resurs iz knjigovotstva, samo da popune prostor na pozornici. Dok ja planiram svaki svoj osmeh, mig, pokret i izrecenu rec. O Boze, kako je to dobro. Satima kasnije, presrecna, smirena, ponosna zbog obavljenog posla sedam u taxi. Osecaj skinut sa neba. Sada kapiram da je biti Glava mnogo lakse. Amputiras sva losa osecanja, sve povrede, sve gubitke i smislis nove trke koje vec u ovom trenutku pocinjes da trcis. I bacis se na njih punim jedrima. Veceras sam ukapirala da je mnogo teze bit Srce. Mi mnogo vise patimo, kad volimo - volimo dublje, kad se ljutimo oprastamo lakse. Nama je vise stalo. Mi ne biramo reci, one same biraju kad ce biti izrecene. Nas ogovaraju, nama se podsmevaju, ali se nama i nasem srcu vracaju. Zato sto znaju da je nama stalo. A Ja? Pa ja ostajem Covek-Srce sa suzama velicine Bosfora. Lako zaljubljiva, pomalo u haosu, spremna da delim krv i znoj. Sa prijateljima vrednim zlata. Takva sam. To se ne moze menjati. I znam da ce meni, kao i svim ostalim Srcima uvek biti teze. Ali ipak, veceras sam sasvim dobro glumila. Drago mi je da znam da i to mogu. Ponekad pomaze. Hrabro Srce U Londonu |
|
| "...U vodi početka, u vodi zaborava ..." | |
|---|---|
| 01 Nov 2007 18:24 | Idi na vrh |
| "Amarkord ili o Petru
dodirujem te, slatka neizvjesnosti, naš susret je savršeno isplaniram čudnom voljom dobrih ljudi… Govorili smo o Mjesecu i njegovoj baki, o Branku Ćopiću, Indoneziji, nuklearnim probama, o kanibalizmu, o Australiji i Kanadi, o tai-čiju, kung-fuu, jogi, o Sarajevu i Banja-Luci, o Nišu i Beogradu, o odlascima, ovo je treći grad od koga se opraštam, i njemu; svaki grad te nečemu nauči… a šta ćeš sad, gdje ćeš… Sutra nas mogu sresti ponori. Ili uzglavlja. Svejedno, lepo je nemati plan.. Ma nije to ništa, to je moja oluja u šolji čaja, baš ništa strašno… Hrabra sam, kažem... prestravljena sam, ćutim…mi smo došljaci u gradu spavača, mi smo sanjari…radije ću da budem prvi polen koji će vetar da raznese, nego večito korenom vezan za tlo… ne znam otkud on to ume,uvek izgovori pravu stvar, odakle zna, odakle zna čekala sam večnost da mi neko kaže lepu reč… on je usmeni pripovedač Bez prepravljanja, prekrajanja, njegovo pripovedanje bez logičkog sleda ima određeni smisao i nevidljivu nit, beskrajna priča teče, bez obzira na slušaoce, on govori, preliva; nosi živu reč, hranljiviju nego pisana Slušam… Oboje nosimo priču Samo drugačiji tok Moja je podzemna, hirovita ponornica, noćna, sa virovima, presušivanjima i poplavama Njegova je brza, planinska, grgoljiva i šumna, nezaustavljiva i uopšte, pričamo uvek, o svemu i svačemu, besmislice: Prolazimo pored državne radnje sa zavesama u Novosadskog Sajma, stajemo i razgledamo neke heklane stvari u izlogu, za kuću i pokućstvo razvijamo priču o onome ko je izmislio hekleraj i hekler: Jermenin koji drži radnju sa kolonijalnom robom, ne, Georg Hekler, Nemac, je izumitelj heklera, on je zloupotrebio plemenito otkriće gospođe Hekler, njegove tetke, koja je želela da ubrza proces heklanja, on je zli rođak koji je to iskoristio pre nego što je ona stigla da ga upotrebi i patentira… Izložba povešanih zavesa, na osnovu kojih zaključujemo kakvi ljudi ih drže u svojim kućama, njihov karakter na osnovu njihovih zavesa… Zavesa za klub vojske, planinsku kućicu, za mladi bračni par sa detetom, za bordel, za dečaka koji stalno krišom povlači nit iz zavese vrhom patent olovke, e, ovakve ima moja tetka; i za tihe čiste kuće gde roditelji dobro vaspitavaju svoju decu… I tako stojimo usred zime u pola noći ispred neke smešne prodavnice koja je odavno zatvorena, a mi i ne želimo da kupimo zavese, ne, mi pričamo i pričamo... i onda, poljubio me je… s njim je sve kao prvi put i kao poslednji kao da se tek upoznajemo i oduvek znamo stali smo ispred zgrade, pokušavala sam da kažem laku noć, da se izmigoljim, bila sam umorna od plača, od pakovanja stvari, od opraštanja, jutros sam dobila, smrzli smo se šetajući, sve je bolelo, u slepoočnicama, u nogama, kičmi; ali opet sam želela da budem tu, sa njim, SADA, želela sam da mogu to Sada da produžavam do beskonačnosti. Već smo počeli da cupkamo od hladnoće, decembarrrr, brrrr, kako su ti hladne ruke… drži mi ruke, greje me dahom, oh, da je ovo bar san, pa da se nasmejem ujutru, da mi ulepša dan, ali sa ovakvom stvarnošću sam potpuno nespretna, zatečena, ne znam šta s njom, pojavljuje se niotkuda, neočekivano…oh… drhtim od zime i od ovog neočekivanog buđenja, ušuškavam se u njegovim lepim rečima… Ovo je proleće… Ovo je dovoljno… Ovo malo lepog, koje dobijamo, unapred znajući da neće trajati… Hajdemo gore, hajde da popijemo čaj… hmmm, ovo mi je već poznato, ne, ne, stvarno, ti MORAŠ da ideš, molim te, odlazi… lepo sam mu rekla, ali, saamo maalooo…samo malo, evo samo ću da sjedim i da šutim… i, i da te mazim po kosi… počinjem da ga udaram, ovo se ponavlja, uvek to kažeš, više ti ne verujem, ništa ti ne verujem, on se kao brani, i pokazuje mi kako da namestim pesnicu, a ovako u kung-fuu tigar napada zmiju…i počinje da reži i da me obilazi kao zver koja vreba, dlan mu postaje preteća šapa sa kandžama, ja se smejem, zavijem i ričem kao lav, oči nam zlokobno sjaje i čekamo ko će prvi da skoči, grrrrr, ti si divljak ti si zver, vičem, panter koji se pretvara u tigra, tigar u majmuna, majmun u vuka, vuk u psa, pas u mače u mom krilu koje prede i drema… Treba umeti sa svakom od životinja… ponekad se zamisli kao riba, ućuti, sa ribom ne mogu ništa, samo je pustim, riba prolazi, neokrznjeno, leluja kroz prostor… a onda postaje zmija i veštim i brzim pokretom dolazi do moje kože, klizi, hladno i glatko, borim se, otimam…ja se ne borim, ja savladavam… šapuće zmija… ne, ovo nije borba, ovo je naša mala igra, preludium, iako se pravimo da ne znamo kako će se završiti, kao na predstavi odigranoj više puta počinjemo da improvizujemo, ja sam čedna devojčica, zarobljena princeza, mnogo puta moram da izgovorim ne, pre jednog da, on je razbojnik, ratnik, osvajač, vitez, Romeo… on je muškarac, ja sam žena… on to mene uči snazi i slabosti… Obmotan oko mene, onemogućuje mi svaki pokret, podležem pod snagom stiska i otrova, pristajem da budem plen jedne zmije… Veliki uzdah Ulazimo u lift, kao u čekaonicu, predvorje strasti. To ustvari nije lift, to je bešumna nosiljka, naš budoar obložen mahagonijem i metalom, sa ogledalom i škiljavim osvetljenjem, tu raspaljujemo blizinu i dah promenom visine, uživanjem u riziku. Ogledamo se. Ja ponekad napravim taj glupi riblji izraz, otvara i zatvara usta oponašajući ribu. Haha, a ja nekad ličim na lava, rrrrraaauuurrrrrrrr… i grabim ribu svojim čeljustima… Želimo da neko uđe, pritiskamo dugmiće i igramo se straha, a ustvari se ne bojimo, ovde skidamo sve neverice, neodlučnosti, ostavljamo oružje koje smo poneli, trikove i rekvizite, sav suvišni prtljag, ostavljamo ispred vrata… Uzimamo naše ruke, naše noge, naše usne i noseve, uši i kose, naše oči i zamagljene poglede, naše reči i buncanja … Moja soba je sada potpuno prazna, odnesene gotovo sve stvari osim bambusa u čaši i reprodukcije anđela na zidu; u mojoj sobi nikad nije ni bilo zavesa. Samo roletne koje su u određeno doba godine u određeno doba dana, (bilo je to, obično rano izjutra, kad se sunce penjalo ka svom zenitu) pružale neverovatan ugođaj, kao sunčana disko kugla, zraci su upadali u moju sobu, oblikovani rupicama roletni, i kao jata riba prolazile mojim zidovima, preko predmeta, kompjutera i radnog stola, stolica, knjiga, frižidera, kreveta, preko posteljine na krevetu, preko moga snenog lica, ruku, preko stomaka, butina, listova, pa nastavljale neznano kuda, vođene sunčanom strujom na mrešćenje u neke druge svetlosti; da, kao i ribe u moru, i ove svetlosne, imale su svoj period za razmnožavanje. I zavisno od kosine ugla pod kojim bi svetlost padala, dobijale bi različite oblike, od diskova do izduženih pastrmki, kao u crtanom Tražeći Nema - sjajnih bljeskajućih pastrmki koje bi se formirale u oblik, upitnik, strelicu. I u ta jutra, prisećala bih se nekih emisija o podvodnom svetu, o životu riba. A bilo je kao da sam se budila u najčudesnijem ribnjaku. One bi kružile oko mene kao oko nekog nepoznatog bića zalutalog u njihove dubine, zaspalog, dodirnuli bi se naši svetovi, sve bi trajalo kratko, najviše po časa, i ta svetlost koja se ovde kaleidoskopski razlomila, u parčad, u stakliće, u ribice, bila je progutana jednom velikom ribom koja se zove dnevna svetlost, koja bi ispunila moju sobu… Sviđalo mi se to što nemam zavese, mašinu za veš i televizor, odgovarao mi je taj privremeni način života, studentski, to što se nisam skrasila; nije bio dom taj stan, i nije imao identitet, uostalom, ja i nemam dom, možda, kad bih imala zavese… …On ulazi u mene, najdublju mene, on ume da uđe, on sme, sada kada sam najranjivija, zidovi sami padaju pred njim, tvrđava se predaje, ja sam tu, ja , to sam ja , otvaram se, potpuno se prepuštam, njemu i osećaju, i nije važno sta će biti sutra, ništa nije važno… Bili smo u toj ničijoj sobi Opkoljeni zidovima zvukovima Otvaram se kao školjka Kao cvet Otvaram se Dovoljno je da pomisli Da poželi Pred njim sam. On zna moje najtajnije misli Uplovljava u moju dubinu Kao moreplovac koji poznaje dobro Sve uvale ovog zaliva Zna moju krv I njenu ćud Prihvata meuzima za ruke I zaranja kao u okean Upijam ga svojim telom kao hlebom svojim ostrvima koralnim sprudovima Svojim porama i ponornicama Mi smo jedno Za tren Mi smo srećni Zaštićeni kao plod u stomaku U vodi početka, u vodi zaborava Prolazim kroz njega i njegovim očima Vraćam se sebi, preobražena Stvaramo Krug. Ponovo se radjamokroz ljubav Postajemo oslobođeni Iscrpljeni ležimo na podu prazne sobe Na obali posle brodoloma Hladno je. Kolena mi drhte. Odeća je svuda okolo A taj čarobni trenutak sadašnjosti je na pravom mestu Sa nama U našim rukama Između nas Trenutak Biser Koji nastaje iz tople školjke naših tela Iz ovih ljuski Odlažemo otvaranje Čekamo Da sazri Od krvi Od daha Od sokova I pogleda Od dodira I mesečine koja kaplje Sa naših kapaka Iz usana Kroz prste Obmotavamo ga Tankim nitima srebra i sedefa Oblikujemo …On je još spavao. Uzela sam ranac. Ostavila ključeve. Otišla iz grada. Negde, kod nekih uličnih trgovaca knjigama slučajno otvorim jednu: ”...U jednom životu, tako, živimo mnoga vremena, koja neupućeni tumače kao trenutke...” Dragana Nikolic' o selidbama...spavachima...rechima&pripovedanjima...bubicama... hirovima (nashim i tudjim)...o igri...zavesama i jednom nachinu vidjenja Stvari... mozhda josh neko pronadje ovde neshto Svoje ili o Sebi... iliti shta sve bude kad trazhish studiju Laze Kosticca... da, ima neko ko to chita...a ovi slepci u biblioteci imaju tri primerka i to fale strane...  ... pa trazhish jedno, a naidjesh na neshto deseto... i to bash ovih dana...a zashto? Sluchajnost(i)?: khm khm... da ne bih plakala... i...Zashto chitamo to shto chitamo bash Onda kad chitamo?
|
|
| prince(&)Ess | |
|---|---|
| 21 Okt 2007 11:01 | Idi na vrh |
| Gledali smo film
jeli smo princez krofne u 01a.m. Think I'm happy. |
|
| my so called life... | |
|---|---|
| 07 Okt 2007 22:46 | Idi na vrh |
|
"And what kind of girl is She?" "we were strangers but...& noone told me that I'm gonna find you...and it was wonderful journey..." think about this on crazy day... Drowning Lessons dreamnig of you... "i never had a dream come true 'til i found you...somewhere in my memory i lost the sense of time" "...like you Deamon, your drug...like i can't breathe...without your arms..." "I loved J.C. so much and talked about him so much and it was like he lived inside me ...like taking possession of my soul or smth....and then one Day I got over him... Freedom Dance..." i kakve su shanse da bash na ovo danas naidjem...moja najomiljenija...kad sam imala 10-12 godina... a onda "podudarnost" sa nekim i nechim mojim malo "kasnije"...shto ne biva vishe... ali ja sam valjda retro junky or smth like that pa( nekad) nedostajem sama sebi iz tog perioda...  narochito na ovakav Dan.
|
|
| Kolazh | |
|---|---|
| 06 Okt 2007 14:27 | Idi na vrh |
| being Inside... being outside... being You.. being Someone else... dani su nekad allegro a nekad adagio...znam to po rasporedu prstiju...tonovi su nekad mastiljavi od bluza a nekad svetli od snega koji se topi u martu...sometimes you play just to find the way Out...or In(?)... and sometimes it's just an exercise(or haromny) of your Fingers and your Mind...or just want to stay tuned so that you can Hear The Difference...that means to You... Treba bivati u tudjem svetu, a istovremeno ne napushtati svoj...stvar vezhbe ili osec'aja(?)... sometimes I see the World as a passion for living, but sometimes life is nothing more than Compromise...nekad ti nedostaje ono malo...a (ne)kad te to malo preplavi i (u)gushi...u danu prepoznati nijanse chak i kad ogreznem(o) u krajnosti... primati rechi i muziku intravenozno... to nekad mozhe da spasi trenutak, sat ili chak ceo dan... redjati mozaik od rechi i tonova...sastavljam se od kolazha tudjih a svojih...a klupko se odmotava sa suncima i zvezdama... nekad sa chvorovima a nekad glatko...when you spill milk...nekad su krugovi, a nekad akvarel koji je Dan iscrtao...anda that all is Life...
kindergirl@mycity.rs |
|
