offline
- tuzor
- Legendarni građanin
- Pridružio: 03 Sep 2007
- Poruke: 4115
- Gde živiš: U Kraljevstvu duha
|
Od pamtiveka, ljudi su se interesovali za pitanja koja čine srž filosofije: poreklo, smisao i svrha kosmosa, čoveka i sveta. Ljudski duh je sadržajno neizmerno bogat, i ima mnogo funkcija. Zavisno od funkcije ljudskog duha koja preovlađuje, možemo načiniti grubu podelu među shvatanjima po navedenim pitanjima. U indijskoj filosofiji preovlađuje funkcija osećanja (zbog toga se ova filosofija naziva i "umetničkom"); primarnim izdvajanjem funkcije doživljaja nastaje moralna (moralistička) kineska filosofija; u slučaju okretanja ličnosti, dobijamo religioznu starojevrejsku filosofiju (pod uticajem starozavetnog natprirodnog otkrovenja); najzad, probijanjem razuma u prvi plan razmatranja i pronicanja, možemo govoriti o racionalnoj (naučnoj) filosofiji starih Grka, koja toliko vekova vlada evropskom kulturom. Osnovna obeležja grčke filosofije su, uslovno rečeno, samoniklost, originalnost i posebnost. To ne znači nepostojanje zajedničkih momenata i motiva različitih mišljenja i usmerenja. Stari svet nije bio toliko rascepkan i podvojen, kako se obično smatra. Podsticajni uticaji svakako su postojali i kod starih Grka, ali su oni jedini razvili sistem filosofije, odnosno izradili naučni - filosofski metod.
Grčka filosofija ne počinje u Atini, niti na Balkanu, nego u grčkim kolonijama na maloazijskoj obali Sredozemlja. Bilo je više gradova, koji su razvili visok stepen kulture, od kojih su najpoznatiji Milet i Efes. Prvi period grčke filosofije naziva se jelinskom filosofijom, i obuhvata vreme od pojave Talesa do Aristotelove smrti. U "Istoriji antičke filosofije", dr Dimitrije M. Kalezić za taj prvi period navodi da "ima dvije svoje tematske preokupacije - kosmološku i antropološku", te da je njeno poreklo mitološko. I mit i filosofija bave se pitanjima nastajanja, rastenja, napredovanja i propadanja u prirodi. Međutim, dok se mitsko shvatanje iscrpljuje u dejstvu nevidljivih htoničnih (zemaljskih, podzemnih) sila koje neprestano vladaju prirodom čiji su deo, filosofija traži uzroke čije su posledice vidljive. Stalne promene, pretvaranje i pretakanje iz oblika u oblik, iz živoga u neživo, iz organskog u neorgansko, uviđanje uzajamne povezanosti stvari i nepropadanja u potpunosti, dovelo je do shvatanja da su sve stvari samo različiti oblici jedne iste, večne i nepromenljive tvari.
Dakle, u Joniji (grčkoj provinciji na obalama Male Azije), odnosno u najvećem polisu Miletu, imamo pojavu prvih filosofa. Za sobom nisu ostavili ništa napisano, a fragmenti njihovog učenja i shvatanja ostali su zabeleženi kod Platona, Aristotela, Diogena Laertija i drugih kasnijih mislilaca. Svakako da je postojao čitav pokret mislećih ljudi, koji opravdava naziv Miletska škola, ali su od zaborava otrgnuta tek tri imena: Tales, Anaksimandar i Anaksimen. Začetak te kritičke misli vremenski odgovara granici VII i VI veka pre nove ere. Usmerenost je ka traženju porekla i cilja svega što postoji. Praosnov je shvatan kao nešto živo i obdareno dušom, a ne kao mrtva materija. Takvo shvatanje je sadržano u stavu da Biće ne može nastati iz Ne-bića. Ono što je karakteristika mislilaca ovog perioda, jeste da su se pored teoretskih bavili i praktičnim naučnim pitanjima, rešavanjem matematičkih, fizičkih i bioloških pojmova i problema, ali, za razliku od moderne nauke, sve u sklopu sagledavanja i očuvanja celine i celovitog pogleda na svet.
Da ne bismo odjednom naveli mnogo, kasnije ćemo se pozabaviti mišljenjima i shvatanjima trojice glavnih predstavnika Miletske škole, kako u pogledu njihove kosmogonije, tako i po pitanju pojavnih oblika materije. Pokušaćemo da oskudnost originalnih izvora nadomestimo kasnijim sagledavanjima, koja su različita.
Dopuna: 01 Feb 2009 12:58
TALES IZ MILETA
O čuvenom Milećaninu Talesu saznajemo ponajviše iz dela Diogena Laertija "Život i mišljenja istaknutih filosofa". "Vikipedija" na srpskom je, u prilično solidnom tekstu posvećenom ovom misliocu i "univerzalcu", najvećim delom "pokupila" podatke iz ove knjige. Međutim, i u Laertijevom delu se kao izvor navodi Apolodorova Hronologija u kojoj, između ostalog, piše da da je Tales rođen prve godine trideset pete olimpijade, što znači 640.g. pre n.e, a ne 625. godine pre n.e.
http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A2%D0%B0%D0%BB%D.....1%82%D0%B0
"Tales (Talet Milećanin, Thales), (oko 625-548. pne.) iz Mileta, svestrano obrazovan filozof; bio je aktivan kao matematičar i kao državnik, važio je u starom veku kao prvi jonski prirodni filozof i ubrajali su ga među Sedam mudraca.
. . .
Međutim, većina pisaca tvrdi da je Tales rođeni Milećanin i izdanak otmene porodice."
Tokom školovanja, najčešće su nas šturo upoznavali saTalesovim mišljenjem da je svet nastao iz vode kao osnovnog elementa. Diogen Laertije piše: "Tales je za princip svega uzeo vodu i učio je da je svet živ i pun božanstava (demona). Priča se da je ustanovio godišnja doba i da je godinu podelio na trista šezdeset i pet dana. Uopšte nije imao učitelja, jedino što je posetio Egipat i družio se s tamošnjim sveštenicima. Hijeronim priča da je Tales izmerio i visinu piramida po njihovoj senci, posmatrajući trenutak kad je naša senka iste dužine kao naše telo". Na kakvu je "vodu" Tales mislio? Čak i (počesto) cinični Bertrand Rasel, koji je umeo da se sa omalovažavanjem i ironijom obruši na nekadašnje misioce, kaže u Istoriji zapadne filozofije da se tvrdnja da je sve voda mora "posmatrati kao naučna hipoteza, ni u kom slučaju besmislena", ukazujući na relativno skorašnje naučno stanovište da je sve - vodonik. A mi govorimo o vremenu pre više od 2600 godina... Rasel navodi i to da je, prema Aristotelu, Tales smatrao da je voda prvobitna materija iz koje su se formirale sve ostale. Dejvid E. Kuper u Svetskoj filozofiji navodi da je Aristotel "prve filozofe" i njihove naslednike nazivao "naturalistima" (phusiologoi), koji veruju da "principi u formi materije predstavljaju isključive principe svih stvari". Kuper Talesu pridodaje nazive izumitelj i meteorolog. Takođe, ukazuje da je Talesov značaj više u pitanju koje je postavio (koji je prvobitni izvor ili supstancija stvari?), nego u odgovoru koji je ponudio (da je voda materijalni princip koji počiva u temelju svih stvari).
Da li bi Tales pramateriju video u vodi, da nije poznavao grčko mitološko i poetsko nasleđe? Svakako ne. Mitološka predanja govore o Okeanu, bogu mora, kao praizvoru svega. Kada Tales govori (nije zapisivao) o vodi kao osnovnom principu, odnosno načelu, ne misli pri tom na vodu kao fizičku materiju (sa danas poznatom hemijskom formulom H2O), koja je tvar. Tales razmišlja i uči o pratvari, vodi koja prethodi tvarnoj vodi i svemu ostalom. Bez obzira na njegovu predstavu o "zemlji koja pliva na vodi", sagledavanju značaja vode za opstanak i ishranu ljudi (ribarstvo), biljnog i životinjskog sveta, jasno je da pod pojmom vode kao pratvari podrazumeva početak i glavni uzrok svega. Aristotel je u pomoć prizvao logiku, da bi objasnio Talesov pojam takve vode, i po tom objašnjenju reč je o "vlažnoj prirodi". Jer, za Talesa je duša u pranačelu sveta, i u stvarima (Aristotel ironično zapisuje o Talesovim rečima da "magnet u sebi ima dušu, pošto pokreće gvožđe", ali je ta vsta ironije uopšte svojstvena docnijim filosofima u odnosu na ličnost i delo svojih prethodnika). Za Talesa je "božanstveno" isto što i prirodno (materijalno) pranačelo, pri čemu božanstveno nema početka ni kraja, nego je neograničeno. Duša je za njega prefinjena materija, kojoj je svojstven život, pa u tom svetlu treba sagledati njegovo učenje o vodi.
Na "Vikipediji" se, u navedenom članku, može pročitati i ovaj deo: "Ako je i bio genijalan praktičar (Arist. Polit. Ι 11,1259 a 6), on se jedini od sedmorice mudraca u svom razmišljanju uzdigao iznad sfere obične koristi (Plut. Sol. 3) i tako postao ne samo neposredni osnivač jonske nauke i filosofije nego i posredni tvorac nauke i filosofije uopšte." To je sasvim zasluženo odavanje priznanja velikom misliocu Talesu. Međutim, u narednom delu se pominje Talesovo otklanjanje "svih mitoloških i teoloških činilaca" u pokušaju objašnjenja prirodnih uzročnosti i posledičnosti. Tu je već reč o nekakvom "parcijalisanju" Talesa, kojem se pripisuju sledeće izreke: "Najstarija od svih stvari je bog, jer on se nije rodio", i "najlepša stvar je svet, jer je delo božje".
Toliko o značaju misli čoveka koji je predskazivao pomračenje Sunca, utvrdio ravnodnevice, kretanje Sunca od solsticija do solsticija, veličinu Sunčevog kruga, veličinu Meseca, sazvežđe Velikog Medveda, prvi (prema nekim izvodima) ucrtao pravougli trougao u krug... Prvom Helenu koji je izlagao i dokazao teoreme ("otac helenske matematike"). Čoveku koji je govorio da se smrt ni u čemu ne razlikuje od života. Misliocu, kojem pripada autorstvo izreke "Upoznaj samoga sebe" (po Diogenu Laertiju). Snalažljivcu, koji je zahvaljujući svom "zvezdočatstvu" usred zime video da će rod maslina iduće godine biti dobar, pa je zakupio sve prese za masline po niskoj ceni, a potom ih iznajmljivao po ceni koju je sam određivao (dakako, visokoj). Ovo poslednje ne odstupa od ranije utvrđenog da je život proveo mahom u siromaštvu, i da se "uzdigao iznad sfere obične koristi" - Tales je to učinio upravo zbog podsmešljivih primedbi da od filosofije nema mnogo koristi, pokazujući kako pravi mislioci mogu lako da se obogate kada to hoće, ali da su njihova stremljenja sasvim drugačije prirode.
Dopuna: 02 Feb 2009 18:23
ANAKSIMANDAR
Ovog Talesovog učenika nazivaju prvim Grkom-kartografom. Da vidimo šta o njemu kaže "Vikipedija":
"Anaksimandar iz Mileta [Anaximander of Miletus], 610-546. pne. jonski (grčki) filozof prirode koji je tvrdio da je aperion (?) prapočelo (arhe) svih stvari.
Bio je prvi Grk koji je koristio sunčev sat (odavno poznat na Srednjem istoku) i pomoću njega odredio datume dva solsticija (najkraćeg i najdužeg dana) i ekvinocija (dve ravnodnevice). Spekulisao je o prirodi nebesa i o nastanku Zemlje i čoveka. Uvidevši da je Zemljina površina zakrivljena, verovao je da ona ima valjkast oblik (sa osom u pravcu istok-zapad); i bio je verovatno prvi Grk(?) koji je izradio mapu celog poznatog sveta. Smatrao je da Zemlja lebdi u prostoru (što je bila nova ideja).
Znao je za ideju ravnoteže u fizičkoj i za ideju mere i pravde u etičkoj oblasti.
. . .
Odlomci iz njegova spisa Περί φύσιως, koji predstavlja prvi sistematski spis helenske filosofije, i koji su još imali u rukama Platon, Aristotel i Teofrast, iznenađuju nas obiljem ne samo veoma značajnih nego i raznovrsnih misli. Njegova prasupstancija nije istovetna ni s jednom pozitivnom materijom, nego je nešto što nije u iskustvu dano, najviša apstrakcija koja je uopšte moguća. Jer, ako se kao prasupstancija uzme nešto iz empirijskog sveta, gde vlada neprestana mena, neprestano nastajanje i nestajanje, bilo bi nemoguće da svet večito traje: proizvođenje stvari bilo bi ograničeno. Da se, dakle, postajanje ne bi iscrplo i da ne bi prestalo novo stvaranje, Anaksimandar se od konkretnog praizvora uzdigao nečemu apstraktnom, ostavio naivnu indukciju i poslužio se naivnom dedukcijom, pa kao večnu i nepropadljivu prasupstanciju uzeo neizmerno ili neograničeno ili beskonačno (άπειρον), što on zamišlja kao materiju po kvalitetu neodređenu, a po kvantitetu beskonačnu.
. . .
Najraniji prethodnik Kant-Laplasa i Čarlsa Darvina, on pokazuje kako se u jednom kontinuitetu razvila najpre anorganska, zatim organska priroda i najzad psihičke osobine. On je ne samo prvi racionalni astronom nego i prvi racionalni biolog.
. . .
Tako sve pojedine stvari postaju iz prasupstancije, u koju se one i vraćaju, kao što svedoči ovo mesto, jedino sačuvano: „Početak i poreklo stvari jeste neograničeno . . . Ali gde je stvarima izvor, tu im je i uvir po nužnosti. Jer jedni drugoj daju pravdu i naknadu zbog svoje nepravičnosti po presudi vremena". Το je, u isti mah, i prvi taman pokušaj da se prirodni poredak shvati i kao etički poredak."
http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%90%D0%BD%D0%B0%D.....0%B0%D1%80
Treba, svakako, ispraviti početnu grešku u navedenom članku (umesto aperion treba da stoji apeiron). Diogen Laertije ovom misliocu posvećuje vrlo malo prostora (u odnosu na Talesa), navodeći da je Anaksimandar izjavio "da je princip i elemenat άpeiron, ono što je neograničeno", te da je "smatrao da se delovi menjaju, ali da je celina nepromenljiva". Aristotel taj pojam tumači tako, da to jedno ne može biti jedno od onoga što od njega postaje (kao voda), i da ne sme biti jedno pojedinačno, pošto odatle ne bi moglo postati sve; dakle, ono mora obuhvatati, i ne može biti obuhvaćeno. Dejvid E. Kuper, pak, navodi postojeća mišljenja da se άpeiron može uporediti sa neizrecivim, bezsvojstvenim Brahmanom ili Taoom iz azijske filosofske tradicije; on, međutim, ukazuje na neodrživost takvog stanovišta, pošto se άpeiron odlikuje prostornom ekstenzijom, što znači da je materijalan po karakteru. Neodređenost άpeiron-a ne znači da on nema nikakvih svojstava, već da je prostorno neograničen, i različit od poznatih elemenata. Bertrand Rasel u Ananksimandru prepoznaje "mnogo interesantnijeg" mislioca od Talesa, i navodi da kod ovog mislioca prvobitna materija "obuhvata sve svetove", pošto je smatrao da je naš svet samo jedan od mnogih svetova. Rasel kao izuzetno navodi sledeće stanovište: "A ono iz čega sve stvari nastaju, jeste isto ono u šta se one vraćaju saglasno nužnosti, jer one jedna od druge trpe kaznu zbog svoje nepravednosti po redu i vremenu" (uporedite ovaj citat sa poslednjim pasusom iz gornjeg navoda sa "Vikipedije"). I Rasel je svestan da je taj pojam u grčkoj filosofiji mnogo obuhvatniji, ali da mi najadekvatnije možemo to nazvati "pravdom". Taj pojam u sebi obuhvata i nužnost, i prirodni zakon, i njemu su podložni i ljudi i bogovi. Rasel se posebno bavi Anaksimandrovim mišljenjem o "evoluiranju svetova", koji nisu bili stvoreni, i postanku čoveka i drugih životinja od riba.
No, ako je άpeiron beskonačan i neodređen, i nije nijedan od nama znanih elemenata, možemo zamisliti da je istovremeno sveobuhvatan, te da sadrži sve elemente, "znane i neznane", u nekom obliku načelne pratvari. Izdvajanje pojedinih elemenata, vidljivo čulima, odigralo se posle izdvajanja i razdvajanja "toplog" i "hladnog", što je uzrokovalo dalje izdvajanje i nastajanje. Anaksimandar svojim shvatanjem άpeiron-a kao večnog, pokretnog, aktivnog i u stalnom kretanju, po dr Dimitriju M. Kaleziću, unosi dinamizam u pranačelo. Glavna zasluga ovog mislioca je u postavljanju pitanja natčulnog principa koje naziva Beskonačnim, čime uvodi metafiziku. Treba, svakako, skrenuti pažnju da izdvajanjem elemenata iz άpeiron-a on ne nestaje, pošto je večan, nepodložan uslovima i pošto se ne menja, odnosno pošto je besmrtan i nerazoriv. Dakle, ni u slučaju Anaksimandra ne treba popustiti porivu "parcijalisanja", pa se moraju zbirno razmotriti i shvatiti kako njegova metafizika (posebno sa aspekta kasnije misli o Biću), tako i učenje o nastanku ovozemaljskog života (pošto misao o redosledu nastanka organizama od prostijih ka složenijima, i začetku života na dnu mora svakako imaju veze sa savremenom naukom i radom Čarlsa Darvina).
Dopuna: 03 Feb 2009 18:17
ANAKSIMEN
Treći mislilac Miletske škole bio je Anaksimen, za koga Diogen Laertije navodi da je bio Anaksimandrov učenik.
"Anaksimen (gr: Άναξιμένης) iz Mileta (585 p.n.e. – 525 p.n.e.) je bio starogrčki filozof, treći filozof miletske škole, koji je tvrdio da je vazduh osnovni princip i prapočelo svih stvari (αρχη, arhe). Napisao je knjigu O prirodi (Περι φυσεος) od koje je ostao samo jedan mali fragment.
Po Anaksimenu, vazduh je prapočelo svega postojećeg; on je bezgraničan, neizmeran, sveobuhvatan i večno se kreće. Anaksimen je verovatno na ovu zamisao došao polazeći od fenomena disanja, jer čovek živi onoliko koliko je kadar da diše. On povlači paralelu između čoveka i prirode uopšte. "Baš kao što nas naša duša, budući da je vazduh, drži zajedno, tako i dah i vazduh obuhvataju čitav kosmos." (Zanimljivo je da su u srpskom jeziku ostali tragovi ovoga shvatanja u reči vaz-duh, vasceli duh).
Da bi objasnio kako se formiraju čvrsti objekti iz tog početnog elementa, on uvodi pojmove zgušnjavanja i razređivanja. Sam po sebi vazduh je nedeljiv, ali postaje vidljiv prilikom procesa kondenzacije i razređivanja; širenjem i razređivanjem on postaje vatra, zgušnjavanjem vetar, oblak, voda, zemlja, i najzad kamen. On je, naime, uočio da vazduh razređivanjem postaje topliji i stoga teži ka vatri; zgušnjavanjem, naprotiv, postaje hladniji i teži ka čvrstom stanju. Zvezde i nebeska tela, a najpre zemlja, koja je u središtu svemira, zgusnuta su vatra."
http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%90%D0%BD%D0%B0%D.....0%B5%D0%BD
Bertrand Rasel nalazi da je vrlina Anaksimenove teorije zgušnjavanja u tome, što su sve razlike između različitih materija kvantitativne i potpuno zavisne od stepena kondenzacije. On takođe navodi da su se Anaksimenu u antičko doba divili više nego Anaksimandru, iako bi skoro svaki savremenik zaključio obrnuto.
Anaksimen je, za razliku od Anaksimandra, potpuno okrenut posmatranju i fizici. Vazduhom, odnosno disanjem, hrani se naša duša, pa je zato "vazduh kao hrana duše i omotač i hrana cijeloga svijeta osnov svega" (dr Dimitrije M. Kalezić). Sve postojeće stvari postale su od vazduha putem raznih stepena njegove razređenosti ili zgusnutosti.
Bez obzira što je za Anaksimena Zemlja bila veliki disk koji na sebi drži velike količine vazduha, ne može mu se poreći naučnost u pristupu, pošto je ustvrdio da je Zemlji najbliži Mesec, zatim Sunce, pa zvezde. Dao je i teoriju kojom se objašnjava pomračenje Sunca i Meseca, kao i Mesečeve mene. Njegovim postavkama se zato mora priznati svojstvo naučnih hipoteza. Anaksimen je učio i o naizmeničnom nastajanju i nestajanju sveta.
Gubitkom slobode Jonije i padom Mileta 494. godine pre n.e. onemogućen je dalji razvoj filosofske misli na ovom području. Filosofiju Miletske škole prenosi na drugu stranu Jonskog mora pesnik Ksenofan. "Tamo je već bio stvoren preduslov - duhovna klima koju je omogućio Pitagora svojim religiozno-moralnim društvom. Tamo će u gradu Eleji da se otvori novo žarište - škola grčke filosofije" (dr Dimitrije M. Kalezić).
|
