Na današnji dan, 30. maja 1778. godine, umro VOLTER

• 1Ovo se svidja korisniku: mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Na današnji dan umro je Fransoa Mari-Arue Volter, filosof, pisac, istoričar, satiričar, duhoviti prosvetitelj, borac za građanska prava, jedan od najznačajnijih mislilaca evropskog prosvetiteljstva u XVIII veku.



Fransoa Mari-Arue Volter je svakako zaslužio više od šturog teksta na srpskoj Vikipediji. Tekst na hrvatskom unekoliko je bolji i opširniji:
Citat:Voltaire ili pravim imenom - François Marie Arouet - rođen je 21. novembra 1694. godine. Pohađao je jezuitsku gimnaziju, počeo studirati pravo ali je uskoro napustio studij. Kao talentiran pisac epigrama, duhovit kozer i satiričar, od ranog doba je ušao u mondene pariške salone. U tom krugu, veselo i bezbrižno provodeći život, kod Voltairea se rano razvila težnja za nesputanim, slobodnim odnosima kao i skeptički pogled na svijet.

Zbog uvrijede regenta Filipa Orleanskog bačen je u tamnice Basteille, gdje je proveo godinu dana. U tamnici piše tragediju Oedipe, a već njena prva izvedba učinila ga je popularnim. Tada se već o njemu govorilo kao nasljedniku francuskih književnika Corneillaa i Racinea. U periodu od 1717. - 1726. godine u Parizu doživljava velike književne uspjehe. Slavljen je na dvorovima i među narodom kao prvi pjesnik Francuske, ali je zbog svađe s vitezom Rohanom (koji je naredio svojim lakejima da izbatinaju Voltairea) morao napustiti Francusku. Godine 1726. odlazi u Englesku gdje se upoznaje s filozofskim idejama Popea, Newtona, Lockea i Shaftesburyja. U Engleskoj se posebno oduševljava visokim mjestima koje tamo zauzimaju umjetnici, filozofi i učenjaci. Kasnije će u svakoj prilici isticati kako su u Engleskoj Locke i mnogi drugi obnašali značajne državne funkcije i uživali veliko poštovanje, dok su u Francuskoj pisci živjeli od bijedne milostinje koju su primali od kraljeva i dvorjanika, a filozofi su se gotovo stalno nalazili pod policijskom prismotrom. U to vrijeme napisao je i filozofsko djelo Letters philosophiques sur les Anglais koje je pariški sud proglasio skandaloznom knjigom koja sablažnjava, koja je u suprotnosti s religijom i s uvažavanjem vlasti, pa je naredio da bude spaljena.

U Engleskoj objavljuje ep La Henriade u kojem prikazuje vjerske ratove iz vremena francuskog kralja Henrika IV, a koji je istovremeno spjev protiv religijskog fanatizma. Godine 1733. piše duhovito-frivolni ep o Ivani Orleanskoj - La Pucelle pun malih erotičnih scena u kojima se ugrožava djevičanstvo glavne junakinje. Nakon što su spaljena Letters philosophiques sur les Anglais, boravak u Parizu mu je opet onemogućen i on odlazi u Cirey na imanje svoje prijateljice, duhovite i obrazovane markize de Chatelet. Boravak u Cireyu je najplodnije razdoblje Voltaireova stvaranja. Tu se desetak godina bavi historijskim, filozofskim i prirodnoznanstvenim studijama (Éléments de la philosophie de Newton; Traité de Métaphysique, Discours sur l'homme), piše svoje čuvene tragedije (Zaire, Alzire, Mérope, Mahomet), a dopisuje se i s Fridrikom Velikim.

Godine 1744. vraća se opet u Pariz gdje je imenovan dvorskim pjesnikom i historičarem Ljudevita XV. Obasipan milostima dvora i kurtizana piše libreto za operu La princesse de Navarre, koja mu je donijela veću slavu među aristokratijom nego njegova najbolja umjetnička djela, premda ju je sam nazvao sajamskom lakrdijom. Međutim, uskoro zbog svoje slobodoljubne i sarkastične prirodepada u nemilost, ovaj puta kraljeve ljubavnice i nekadašnje svoje zaštitnice markize de Pomapadour. Njoj su spletkalorši prepričali neke Voltaireove šale na njen račun i mora se ponovo seliti iz Pariza. Na poziv Fridrika Velikog odlazi u Potsdam, u dvorac Sans-Souci (u prijevodu: "Bez brige"), gdje susreće svoje zemljake, prosvjetitelje Maupertuisa i Lamettriea i gdje igra ulogu duhovnog savjetodavca Fridrika Velikog. Prisno prijateljstvo s kraljem-prosvjetiteljem, s kojim je često u šetnjama i večerama duhovito razgovarao ikoji je tražio da Voltaire ispravlja njegove spise, uskoro je ,međutim, ohladnjelo. Nakon Fridrikovih progona (u Frankfurtu je bio zatvoren oko mjesec dana) koje je Voltaire sarkastično nazvao tipičnim njemačkim gostoprimstvom, neko se vrijeme smiruje na imanju Ferney. Do tog vremena (Voltaire je napustio Potsdam 1753.) i neposredno nakon toga nastali su njegovi romani Zadig (1747.), Microméga (1752.) i Candide (1759.). U tom razdoblju piše pamflete i pisma, ogorčeno se bori protiv fanatizma Crkve i brani nevino osuđene (slučaj Calas). Svoje borbene antiklerikalne rasprave piše pod pseudonimima: rabin Akiba, Aleksej, arhiepiskop Novogorski, opat Basin i njegov rođak, Duhovnici pruskog kralja i sl.

Godine 1778. vraća se trijumfalno u Pariz, obasipan cvijećem i aklamacijama čitavog grada. Za vrijeme izvođenja njegove tragedije Iréne njegova je bista na otvorenoj bini ovjenčana lovorovim vijencem. Tri mjeseca kasnije, 30. maja, umire. Prvo je sahranjen potajno kako bi se izbjegle demonstracije, a 1791. godine revolucionari njegovo tijelo prenose u Panthéon. Voltaire se cinično rugao čitavoj Evropi, nadmoćnim kraljevima, svećenicima, filozofima koji su vjerovali da je ovaj svijet najbolji od svih mogućih svijetova, nadriliječnicima s titulama akademika, ali ne manje i sebi i svojim mladenačkim zanosima i bezumljima. Bio je strastveni protivnik Crkve, borac čiji je radikalni poklič Uništite bestidnicu! (Éerasez l'infâme!) snažno odjeknuo čitavim stoljećem. Voltaire je ,ipak, ostajući nedosljedni deist, smatrao kako su Bog i religija potrebni: "Kad Bog ne bi postojao, valjalo bi ga izmisliti". Voltaireova paradoksalna pozicija ogleda se i u ostatku njegova života i djela: mrzio je kraljeve i moćnike, a dobar dio života proveo je na dvorovima i bogatim apanažama; prezirao je plemiće i izrugivao se posjednicima, a kupovao je imanja diljem Francuske; borio se zajedno s enciklopedistima, a ostao je neprijatelj materijalizma.
http://sh.wikipedia.org/wiki/Voltaire

Već u ranoj mladosti Volter je bio oštar kritičar države i crkve, i bio okrenut ostvarenju slobode reči. Zbog satiričnih stihova na račun aristokratije, bio je u prilici da devet meseci ispituje unutrašnjost zloglasne Bastilje. Nastavio je i dalje da piše satirične pesme, eseje i istorijske studije. Gore je većč naveden slučaj spaljivanja njegove knjige. Naime, posle uvrede jednog plemića bio je proteran iz Francuske, pa je proveo tri godine u Engleskoj. Tamo se baš "zarazio" idejama o slobodi govora, i oduševio stvaralaštvom Šekspira. Knjiga koju je pod takvim utiscima napisao, "Filosofska pisma na engleskom", predstavlja pohvalu engleske ustavne monarhije. Knjiga je zato spaljena, a njen autor ponovo proteran iz Francuske.

Uviđao je i obelodanjivao beznačajnost francuske buržoazije, parazitstvo i korumpiranost aristokratije, neukost i sujeverje prostog naroda. Za demokratiju je smatrao da "propagira idiotluk mase", i zalagao se za prosvećeni despotizam. Mogu samo da zamislim šta bi njegovo vrcavo pero danas napisalo, što se idiotluka, korupcije i parazita tiče!

Ironija je što su za njegovim rečima posezali oni, koji su prividno slavili demokratiju, a u suštini bili oligarsi i "part(i)okratori". Jer, najčešće citirana Volterova misao je:
Ne slažem se sa tim što govoriš, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da to slobodno kažeš.

"Stari Grci su izmislili demokratiju, a Volter ju je, verovatno ne želeći, spustio među narod". Propagirajući otvoreni dijalog o svemu, izbacujući duhovite i sadržajne maksime, Volter je uobličio neke osnovne postulate moderne demokratije.

Zamerali su mu da je mahom obrađivao tuđe ideje, ali su bar priznavali da je obrada bila izuzetno fina i minuciozna. Kada bi zameranje prešlo granice dobrog ukusa, Volter je spremno odgovarao: "Samo jednom sam se molio Bogu, vrlo kratko: Gospode, učini moje neprijatelje smešnim. I bi tako!" Pred kraj života, zahvaljujući kralju Pruske Frederiku Velikom, uživao je blagodati berlinskog dvora i plate od 20.000 franaka. Ali Volter, stara svađalica, nije mogao da miruje, već je napisao kritički osvrt na račun predsednika berlinske Akademije nauka. Frederik je pokazao da bi mu bolje odgovarao dodatak "Mali": naređuje spaljivanje Volterove knjige i njegovo hapšenje. Volter se odlučuje da strugne za Francusku, ali Luj XV odbija da ga primi, pokušavajući da sa Frederikom odigra partiju stonog tenisa, u kojoj partiji bi uloga loptice pripala Volteru.

Pred kraj života doživeo je da bude zabranjen i u Ženevi. Hteo je da tamo objavi poemu koju je pisao u ranoj mladosti, "Devica orleanska" (uvršćena u Kišovu antologiju francuske erotske poezije "Bordel muza"). Dakako da ondašnji cenzori i moćnici nisu imali sluha za ovakvu vrstu štiva, koje i danas deluje poprilično uvrnuto. U Ženevi je Volter napisao i svoje najpoznatije delo, "Kandid, ili optimizam", urnebesni polemični roman. U njemu se Volter "raskusurivao" sa Gotfridom Lajbnicom i njegovom filosofijom, oličenom u stavu da je sve najbolje u najboljem od mogućih svetova. Posebno upečatljivo izgleda način na koji Volter postavlja pitanje porekla zla, uz nepoštednu kritiku "misli o Božjoj promisli" i konstataciju da je čitava ljudska istorija sačinjena od nepotrebnih užasa. I sam Kandid konstatuje: "Optimizam je kad neko ima strast da veruje da je nešto dobro, a sam zna da nije". Međutim, on sagledava da je na svetu sve loše, ali da se ipak može popraviti.

Citat:Dokazano je, govorio je Panglos, da ništa ne može biti drukčije nego što je. Jer, budući da je sve stvoreno sa izvesnom svrhom, sve mora neminovno imati najbolju svrhu. Imajte na umu da su nosevi stvoreni da nose naočare, i zato mi imamo naočare. Noge su nam očevidno date da nose čakšire, i mi imamo čakšire. Kamenje je načinjeno da bude tesano i da se od njega prave zamkovi; zato gospodar ima vrlo lep zamak: najveći baron u oblasti treba da sedi u najlepšem stanu. I kako su svinje stvorene da se jedu, jedemo svinjetinu preko cele godine. Sledstveno, oni koji su tvrdili da je sve dobro rekli su glupost: trebalo je reći da je sve ne može biti bolje.

Citat:Ako je tačno da se Bog ne meša u ljudski život, kao što je mislio Spinoza ili da je znanje o njegovim namerama nemoguće, onda je pozivanje na božiju volju samo paravan za interese samozvanih božijih predstavnika na zemlji. Zbog toga Volter veruje u deizam, stanovište po kome je Bog stvorio zemlju, ali se posle toga ne meša u ljudski život koji je ostavljen samim ljudima da ga urede. Ljudi će mnogo manje biti podložni manipulaciji koja učvršćuje njihove predrasude i neprijateljstva, ako se potrude da upoznaju prirodu i sebe kao deo prirode, tumačeći je uvek iz nje same, preko zakona koji deluju u njoj.
http://www.filozofija.info/ca7_prosvetiteljstvo.htm

Mnogi slavni i ugledni ljudi liče na jaja - spolja čista i bela ljuska, a iznutra mućak.

Nije li politika samo veština da se laže u pravi čas?

Na vrlo visokom položaju i na vrlo visokoj planini malo kome se ne zavrti u glavi.

Da biste uspešno vezali masu, morate se činiti kao da nosite iste okove.

Ono što nazivamo slučajem, samo je nepoznati uzrok poznate posledice.

Najkorisnija strana istorije je što nas upoznaje sa ljudskom glupošću.

Treba samo da pogledate vetrokaz. On se okreće čas prema nežnom povetarcu, čas prema snažnom severcu: i eto vam čoveka.

Umirući, ostavljamo iste gluposti i nevaljalstva koje smo zatekli kad smo se rodili.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Kada ga je na samrti sveštenik upitao - ''Odričeš li se satane'', Volter je turobno odgovorio: ''Mislim da nije trenutak za sticanje novih neprijatelja...''.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Turobno, ali i sa puno duha, čak i u tom času!

Da vidimo kako je Volter, taj "univerzalni genije veka Prosvećenosti", napravio satirični prikaz dela svog prijatelja Žan Žak Rusoa "Rasprava o nejednakosti" (radi podsećanja, u tom ogledu su Rusoove čuvene postavke da je čovek po prirodi dobar a da ga ustanove čine lošim, da je o prirodnom stanju čovekovom potrebno imati prave ideje, da prirodni zakon treba izvesti iz prirodnog stanja, da poreklo građanskog društva i društvenih nejednakosti leži u privatnoj svojini, i da treba napustiti civilizaciju). Taj ogled Ruso je poslao Volteru, očekujući ako ne oduševljenje, a ono bar pohvalne reči. No, samo je rasplamsao nikad nezaspali Volterov satirični duh, pa je logično što je dobio ovakav odgovor:

Primio sam Vašu novu knjigu protiv ljudskog roda, i na njoj Vam zahvaljujem. Nikada nije tolika oštroumnost upotrebljena u nameri da nas sve napravi budalama.
Čovek poželi, čitajući Vašu knjigu, da hoda na sve četiri. Ali kako sam izgubio tu naviku već duže od šezdeset godina, nažalost osećam da mi je nemoguće da se na nju ponovo naviknem. Niti mogu da se upustim u potragu za divljacima Kanade, zato što bolesti na koje sam osuđen zahtevaju nužno usluge evropskog vidara; zato što se u tim oblastima vodi rat i zato što je primer naših postupaka učinio da divljaci postanu gotovo isto tako loši kao i mi sami.

Ne iznenađuje što su se Volter i Ruso na kraju posvađali. "Čudo je da se nisu posvađali i ranije", što reče Bertrand Rasel.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Rene Dekart je pre više vekova lepo rekao: ''Ne postoji tako glupo učenje da ga neko ne bi zastupao''...Bez obzira da li je reč o geniju ili budali.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Interesantno je da je Žan Žak Ruso rođen u Ženevi. Tek kada je stekao slavu, njegov rodni grad ga se setio i pozvao. Tom prilikom se Ruso ponovo "preobratio" (u ranoj mladosti nemaština ga je naterala da u Torinu napravi "transfer" iz kalvinista u katolike, da bi te 1754. godine ponovo postao kalvinista, pošto su stanovnici Ženeve u to doba mogli da budu samo kalvinisti). Dakako, tada je u Ženevi obitavao i Volter, koji je pored ostalog bio dramski pisac i zaljubljenik u pozorište. Puritanska Ženeva je zabranila sve pozorišne predstave, a Volter je snagom svog autoriteta pokušavao da izdejstvuje ukidanje te zabrane. "Slobodoumni" Ruso je netom shvatio puritansku stranu svoje ličnosti i svrstao se na stranu onih koji su bili za ostajanje zabrane na snazi.

Ipak, prvu javnu razmiricu Rusoa i Voltera izazvao je zemljotres u Lisabonu 1755. godine. Volter je tim povodom napisao spev, kroz koji je jasno provejavala sumnja u to da Proviđenje vlada ovim svetom. Od Rusoa je usledio ljutiti komentar:
Citat:Volter, koji naizgled uvek veruje u Boga, nikada u stvari nije verovao ni u šta drugo sem u đavola, pošto je njegov tobožnji Bog zlobno Biće koje, prema njemu, nalazi sva svoja zadovoljstva u nanošenju zla. Apsurdnost ovog učenja posebno je odvratna kod čoveka obdarenog dobrim stvarima svake vrste, i koji, okružen svojom sopstvenom srećom, pokušava da ispuni svoje bližnje očajanjem, groznom i užasnom slikom teških nevolja koje njega nisu zadesile.

Za Rusoa, Volter je ostao "truba bezbožništva", "tako prefinjeni genije, a tako niska duša". Nešto finije obraćanje možemo zapaziti u pismu, koje je 1760. godine napisao Volteru:
Citat:U stvari, ja Vas mrzim jer ste Vi to hteli; ali ja Vas mrzim kao čovek koji bi bio vredniji da Vas je voleo, da ste Vi tako hteli. Od svih osećanja prema Vama kojih je moje srce bilo puno, ostalo je samo divljenje koje ne možemo da odbijemo Vašem prefinjenom geniju, i ljubav prema Vašim delima. Ako u Vama nema ničeg drugog što bih mogao da poštujem osim Vaših darovitosti, to nije moja krivica.