Vera, komunikacija i razumevanje

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

U drugim temama već je bilo reči o razlikama između objektiviranog društva i istinske zajednice. U društvu, odnosno zajedništvu, čovek je osuđen da bude numera, član društva, objekt koji čini amorfnu masu. Tek u pravoj zajednici, koja je u svojoj suštini duhovne prirode, preovlađuje se narcizam vlastitog "ja", pobeđuju se usamljenost i usamljeništvo, i realizuje se čovekova ličnost kroz ljubav i potpuno razumevanje. Tada bi drugi ljudi za nas prestali da budu objekti, "ono nešto drugačije od nas".

Pitanje vere ima vrlo malo dodirnih tačaka sa deizmom i ateizmom, a skoro nikakvih sa religijom. Vera je imanentna ljudskom rodu, i čoveku kao pojedincu. Savremeni čovek je gubitak vere u Boga morao da nadomesti nečim drugim. Zato je počeo, i hteo, da veruje u: progres, savršeno humano društvo, humanizam, nauku, demokratiju... Pitanje vere je nerazdvojivo od pitanja straha, u smislu da je kod čoveka jedan od najizraženijih i osnovnih strahova upravo - strah od gubitka vere. Zato će čovek u svojoj veri istrajavati do krajnjih granica. U tom istrajavanju, on će nalaziti supstitute za prave vrednosti, kojima bi poklonio pravu veru. Svako se, čak i "ubeđeni" anarhista, plaši anarhije i haosa. Taj strah je izraženiji usled svesti o nemanju pravih vrednosti. Zato se javlja težnja ka autoritarizmu, i nada u vaskrsavanje tradicionalnih vrednosti. Niti jedno, niti drugo nije pravi odgovor za neugaslu težnju čovekovu za duhovnim rastom i dostizanjem savršenstva. Čoveku treba nešto natčovečansko za njegovu veru, ali čoveku ne treba Ničeova iluzija o stvaranju natčoveka.

Gubitkom vere u Boga, čovek je osuđen na stvaranje idola i idolopoklonstvo, u svim oblastima: nauci, umetnosti, državnoj organizaciji, društvenom životu, nacionalnom jedinstvu... Ipak, svuda se kao glavni supstitut, kao glavni idol javlja tehnika. U mašinama čovek je, istina, utopio svoj duh i stvaralaštvo, ostvarujući hvale vredne rezultate. Ali, dozvolio je sebi da se njegova tvorevina okrene protiv njega, da ga proizvod njegovog duha i razuma porobi. Paradoks je sadržan u tome da rezultat ljudskog duha počne da slabi čovekovu duhovnost do njegovog potpunog gubitka. Tehnika je tako postala zamena za nekadašnju čovekovu moć upravljanja silama. Izvorni čovek je živeo u sadejstvu sa silama, i posedovao je sposobnost da ih prizove, "upotrebi", da im naređuje, da ih potčini... Sada je čovek izmislio silu, od koje čovečanstvo može da bude uništeno. Kada bi čovek bio potpuni gospodar nad tehnikom, ona bi mu služila za oslobođenje i dalji razvoj njegovog duha.

Nikolaj Berđajev je svojevremeno ukazao na još jedan aspekt ovog pitanja. Reč je o prelasku ljudskog postojanja od organizma na organizaciju. Čovek je od davnina svikao na organsku vezu sa zemljom, biljem i životinjama. Priroda je bila njegovo središte, i okruženje. Priroda je bila izvor stvaranja svih organskih oblika zajedništva: porodice, države, crkve...

Citat:Organizam se rađa a ne stvara čovekom, on je proizvod prirodnog, kosmičkog života, u njemu se celina ne slaže iz delova nego prethodi delovima i određuje njihov život. Tehnika odvaja čoveka od zemlje, prenosi ga u svetski prostor, daje mu osećanje planetarnosti zemlje. Tehnika radikalno menja odnos čoveka prema prostoru i vremenu. Ona je neprijateljski raspoložena prema svakoj organskoj ovaploćenosti. U tehničkom periodu civilizacije čovek prestaje da živi pored biljaka i životinja, on živi u novoj, metalnoj i hladnoj sredini, u kojoj više nema životne toplote, nema krvi koja vri. Vlast tehnike nosi sa sobom slabljenje duševnosti u čovekovom životu, , duševne toplote, ugodnosti, lirike, tuge, uvek povezane sa dušom a ne sa duhom. Tehnika ubija sve organsko u životu i stavlja pod znak organizacije celokupno ljudsko postojanje. Neizbežan prelaz od organizma na organizaciju jeste jedan od izvora savremene krize sveta.
(CITAT - Nikolaj Berđajev; Ja i svet objekata)

Princip tehničke organizacije je počeo da dominira i gospodari, poništavajući organsko stanje. Na taj način, izgleda da se život apsolutno racionalizuje. Čovek biva polako gušen tehničkom kolektivizacijom, i društvom u kome nema prave zajednice. U takvom kolektivu gubi se lična svest, savest, prosuđivanje, gubi se integritet čoveka. Čovek ostaje bez pomenutih "nadličnih" ciljeva, bez organske veze sa celinama, i postaje rob društva čiji je bezlični element, tj. deo. Na druge ljude gleda kao na objekte, na "ono što je drugo u odnosu na mene", "ono što je deo ostalog". Vapijuće "ja" ostaje bez mogućnosti realizacije u "ti", i u svemu oko sebe vidi "ono". I kada upotrebi reč "mi", misli na "ono", što je spolja dato i objektivirano, lišeno suštine i organske veze. Socijalizacija i racionalizacija tako vode daljem obezljuđivanju. Čovek na svet gleda ovako: Postojim "ja", i postoji sve drugo što nisam ja, "ne-ja". Svemu drugom odriče se postojanje njegovog "ja", i nikome se ne priznaje svojstvo "ti".

E, u takvom svetu sasvim je "normalno" da se akcent baca na komunikaciju, a ne na razumevanje. Šta podrazumevamo, kada danas kažemo: "Imamo dobru komunikaciju", "razvili smo dobre vidove komunikacije"? Ništa drugo, nego da pristajemo na zajedničko samoobmanjivanje nepostojećim vrednostima naših izveštačenih i potonulih "ja". Za istinsko razumevanje su neophodna dva koraka:
1. Priznavanje postojanja drugog subjekta, "ti", odnosno shvatanje da je svako "ono" samo vid nečovečne objektivacije, pretvaranja subjekta u objekat;
2. Realizacija svoga "ja" u tome kome smo priznali svojstvo "ti".

Za komunikaciju su potrebni simboli i posebni znaci. Oni su, u suštini, svedočanstvo o razjedinjenosti, i pokušaj da se u takvoj razjedinjenosti i rascepkanosti ostvari makar i surogat prave veze. Jer, gde god je potrebno da se nešto simbolično predstavlja, jasno je da nedostaje pravi izraz koji bi oličavao našu spoznaju stvari koje se predstavljaju. Tada bi izraz bio adekvatan stvari koju izražava, odnosno bio bi ta stvar. Naše jadno, prognano, samotno, očajno, uniženo, umanjeno, pogruženo, kukajuće "ja" teži i dalje pravoj egzistenciji, teži bivstvu, pravom zajedništvu sa drugim "ja", i jedino što dobija jeste komunikacijska veza i "razumevanje". U suštini, reč je o komunikaciji objekata. Jer, i onaj koji pogrešno misli da je subjekt, a da su drugi objekti, biva osvedočen da se zajednica i razumevanje zasnivaju na obostranosti. Nema jednostrane zajednice. Nema jednostranog razumevanja. U komunikaciji sa objektima "ja" ostaje usamljeno.

Dakle, suprotno nametnutom i "vladajućem" stavu da se subjektivitet mora utopiti u bezličnu masu zarad nekakvog zajedništva, neophodna je realizacija subjekta koja teži istinskoj zajednici. Objektivirano društvo guši subjektivitet, obeščovečuje svačije "ja", koje tako gubi mogućnost da postane ličnost.

Naša virtuelna "ja", koja komuniciraju i na ovom forumu, teško da na ovaj način mogu doći do samorealizacije. Nije zavisnost od Interneta uzrok - ona je samo posledica. Psiholozi su tu, da tumače kako se radi o bekstvu od realnosti. Zaboravlja se pri tom da "objektivna stvarnost" i realnost nisu isto. Objektivnu stvarnost čine objektivirana opšta saznanja, "apstraktnosti i univerzalije" koje se prihvataju zdravo za gotovo, i podrazumevaju kao osnova za egzistencijalna pitanja. U objektivnoj stvarnosti gubi se individualno, pojedinačno i lično.

Ljudima nije odgovarajuća, nije prijemčiva takva objektivna stvarnost, u kojoj gube sebe. Zato očajnički traže "nešto svoje", nešto što neće biti utopljeno u amorfnu masu, u objektivnu stvarnost lišenu suštine. Realnost ("nepatvorena stvarnost") je već nešto drugo; ona zahteva duh, dušu i pravu spoznaju, i pronicljivost i prozorljivost. Zato "forumašenje" nikako nije bekstvo od realnosti, već je u pitanju bekstvo od objektivne (bolje rečeno: objektivirane) stvarnosti, i pokušaj dosezanja vlastitog realiteta. Ali, "forumašenje" takođe nije put za nalaženje sebe, i sebe u drugima. U najboljem slučaju, reč je o posebnom vidu komunikacije koja je dostigla određeni stepen. Ali, sve ostaje na ravni komunikacije. Teško da možemo govoriti o razumevanju. Pre se radi o ugodnom samozavaravanju, pojačanom lažnim utiskom zajedništva, bliskosti i identiteta.