offline
- milan77
- Građanin
- Milan Popovic
- Doktor medicine
- Pridružio: 23 Okt 2007
- Poruke: 85
- Gde živiš: Beograd
|
PISMO JEDNOJ MARINI
___________________
Novembar je, hladan, vetrovit. Tihi i sneni sati... Lije kisa, sliva se niz prozorska okna u dugim mlazevima. Gledao sam odraz svoje srece u tvojim ocima dok su me tvoje usne ljubile veceras, bas kao sto u ovom trenu bez glasa gledam svoj odraz u zamagljenim prozorima. Samo kad pomislim na te dodire, dah, vrelinu tvojih usana, toplinu u grudima, trenutke pune neznosti, osecanja, tihih reci... Prisecam se: sedela si ovde, samo tren ranije, gde ja sedim dok pisem ti, pripijena uz mene. Otpratio sam te kuci, umornu, snenu. Krenuo sam prateci pogledom autobus kojim si otisla; onda sam se vratio, na kratko. Ostale su samo tvoje stope na trotoaru mokrom od kise, na stanici. Lila je kisa, dugo...
Miris tvoje kose mokre od kise u mom secanju... Kakva samoca i gusti mrak. Kakva hladna noc, horizontalna, duga kao reka sa samostalnim obalama. Nespokoj gusi me; ruke koje te ne stezu, moje oci koje te ne gledaju, misli koje se roje oko mene. Tvoja me odsutnost rusi. Trazim te, otimam iz tame, daljine koja cini se nepremostiva; cuvam te sebicno, kao dete, prikrivam za svoje secanje za najlepse snove, iako znam da ponovo doci ces. Tisina gradi tvoju neobjasnjivu istinu. Nedostajes mi. Gde si sada, voljena moja?
Prosla je godina od kako smo se poceli dopisivati. Mozda je ovo jedna od onih noci od pre godinu dana kada si mi napisala par reci, ili mozda ja tebi, ne secam se tacno - mozda, lebdi u ovom trenu koji traje duze od vecnosti. Dani, sedmice, meseci prolazili su. Ti i ja, tada dva stranca, pricali smo o ljubavi danima i nocima, kao da se znamo. A onda, putokaz ka jednoj sreci primi me pod svoju ruku...
Mart, jedno prolece neizvesnosti, nadanja, nasih susreta, moje srece. Nase klupe, staze kojima setali smo satima, nasa popodneva, predvecerja u kojima rasuti su ostali dugi sati neznosti, u kojima ostao sam progoren zvezdom secanja u tebi... Prvi poljubac, secas ga se, mila. Secam se mesta, dana, sata; drhtala si. Sva nasa mesta gde vidjali smo se, jedno toplo leto oblika mojih ceznji, tvojih dodira. Vrtimo se zagrljeni sa osmesima sutona, dok sunce se gasi.
I jesen, stigla je, odavno. I ona toplina sto me obuze od nasih prvih susreta i ispuni mi telo, spusti se nezno, poput pera na tvoje srce. I sada mogu reci ljubav, ili samo izustiti tvoje ime, svejedno, dok osecam spokoj i slatki nemir u istom i dok se hranim mislju o tebi, sjajem u tvojim ocima, usnama napukle breskve, kosom od hebrejskih legendi. Udisem te, voljena, poput vazduha, u mesavini snazne strasti i nezne privrzenosti...
Stizu snegovi; osecam ih vec u tvojoj kosi, onda novo prolece i ti i ja...
|
