offline
- Melody
- Elitni građanin
- Pridružio: 09 Jul 2010
- Poruke: 2484
- Gde živiš: u prostoru između dva tona u dobrom riff-u
|
Poezija i ja se nikada nismo mirisale, sve tok se nismo našle na polju cvetova zla koje je zasadio Šarl Bodler. Želela bih da sa nekim podelim stihove iz ove zbirke pesama i čujem komentare i tumačenja istih.
I. Blagoslov
Kada, po zapoveski svevišnjih sila, stigne
Pesnik na svet, na ovaj svet pusti i učmali,
njegova užasnuta majka pesnice digne
i ljuti huli protiv Boga, koji je žali:
"Ah, zašto ne izlegoh čitavo klupko guja,
a ne da tu grdobu hranim za podsmevače!
Prokleta noć u kratkoj nasladi što prohuja,
noć kad pokoru ljutu utroba moja zače!
Kad si me među svima ženama izabrao
da s zađenjem i grozom gleda me muž potišten,
i kad ne mogu da u vatru zavitlam, kao
ljubavno pismo, ovo kržljavo čudovište,
preneću tvoju mržnju, od koje se sva grčim,
na proklet alat tvoje pakosti nečuvene,
i ovo drvce bedno toliko ću da skvrčim
da ne potera nikad izdanke okružene!"
Tako svog besa penu guta, ni izdaleka
ne mogući da pojmi šta večni naum sprema,
i svojom rukom gradi lomaču koja čeka
zlodela materinska u tami Džehenema.
A dotle, dok nevidljiv Anđeo nad njima straži
razbatinjimo Dete od sunca se opija,
i bilo čim da toli žeđ il iglad da blaži,
sve mu ko amvrosija i rujni nektar prija.
S vetrom se igra, priča oblacima i hrašću
i blaženo svom putu krsnosnome kliče,
a Duh što njega prati na tome hodočašću
plače gledajući ga veselog kao priče.
Svi koje bi da voli motre ga s podozrenjem,
ili, njegovim mirom ohrabreni u zlosti,
da jauk mu izmame pašte se s nestrpljenjem,
i kušaju na njemu sve svoje svireposti.
Pepela u hleb njegov daju, i prostački
pljuju u kupu vina što se za nejga toči;
što god on ikad takne – bacaju dvoličnjački,
krive onog ko idole starinske podražavam;
Njegova žena svuda po gradu viče javno:
„Kad misli da sam lepa i kad me obožava,
Nek me pozlati onda kao u doba davno
Pa tako da idole starinske podražavam;
paliću u pijanstvu nard, tamjan i izmirnu,
uživaću u vinu, temenanju i vlasti,
da saznam, nasmejana, da li to srce dirnuh
toliko da mi kao bogu odaje časti!
A kad dosade meni te hule lakrdijske,
Položiću na njega krhu i snažnu ruku;
I moji oštri nokti, što liče na harpijske,
Do samog će srca njegovog da uvuku.
Ko sasvim mlado ptiče što drhti i treperi,
istrgnuću mu srce crveno iz nedara
i sa prezrenjem ću ga najomiljenijoj zveri
baciti svojoj, da ga ona kida i para!“
Ka Nebu, na kom jedan predivan presto gleda,
Pobožno ruke Pesnik uzdiže, vedre duše,
A munja roj iz duha jasnoga njemu ne da
Da vidi podivljale narode što se guše:
„Slava, Gospode, tebi, po čijoj višnjoj volji
Dobismo patnju – ovo božansko isceljenje
Svih prljavština naših, najčistiji, najbolji
Sok što priprema jake za strasno posvećenje!
Ja znam da ti u srećnim lesama svojih zračnih
i svetih Četa čuvaš i za Pesnika mesto,
i da pozivaš njega na praznik beskonačni
gde se svetkuje Sila, Vladalaštvo i Presto.
Ja znam da osim bola drugoga plemstva nema
bezbednog od zemaljskih i od paklenih zloba.
znam: da se skuje moja čudesna dijadema
treba da plate danak svi svetovi, sva doba.
Ali ni drevni nakit štou Palmire osta,
Ni biserje iz mora, ni neznani metali
Naneti tvojom rukom – sve to još nije dosta
za ovu lepu krunu koja blistanjem pali;
jer nju će samo svetlost najčistija da čini
sa svetoga ognjišta prvorođenog zraka –
prema njoj smrtne oči, pri svoj njinoj svetlini,
ogledala su mutna, tužna i puna mraka!“
|
