| |
Jedna od najljepših ljubavnih pesama
|
|
|
|
 Poslao: 07 Okt 2009 17:49 |
|
|
|
|
Очију твојих да није
Очију твојих да није
Не би било неба
У нашем малом стану
Смеха твога да нема
Зидови не би никад
Из очију нестајали
Славуја твојих да није
Врбе не би никад
Нежне преко прага прешле
Руку твојих да није
Сунце не би никад
У сну нашем преноћило
В. Попа
Једна од најлепших љубавних песама у српској књижевности посвећена жени. Мислим да ће се форумаши сложити с тим, зар не?
Међутим, ПРОЧИТАЈТЕ ПОНОВО ПЕСМУ!
Ко каже да је песма посвећена жени. Можда је посвећена мушкарцу(хе-хе), детету...
Дакле, вредновати неку песму без претходног ТУМАЧЕЊА исте је недотупно...бесмислица.
Каква мисаоност, какви бакрачи...чист дилетантизам.
Читаоче, ако ти није јасно, поново прочитај песму, али ПРОЧИТАЈ! Нема ту као 'Ја сам песму тако схватио', 'За мене је песма таква и таква', 'Супер је', 'Екстра'...
Ама, шта је то екстра у песми?
''Мисаонија'' песма! Чуј! Да можда није ''љубавнија'' песма од неке друге.
|
|
|
|
|
|
|
|
Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame.
|
|
| Poslao: 07 Okt 2009 18:01 |
|
|
|
|
Da, pesma je divna. A, vrednost joj je veca jer je pesnik ovde, cini se, mislio i na sve nas citaoce. Pa tako neko ko ima dete nacice da posvecuje ljubav detetu, neko ko trenutnov ima i voli zenu, pomislice na nju, ..., u svakom slucaju citalac ovde moze uzeti svoju ulogu, zar ne, poyd |
|
|
|
|
|
| Poslao: 08 Okt 2009 06:57 |
|
|
|
|
Креација, свакако.
Вишезначје песме треба препознати. Изјаве типа: Ја сам песму тако схватио. Понављам - дилетантизам!
Нико се више не бави ''телом'' песме, њеним вишезначјем.
Све постаје: Брзо, бистро и ПЛИТКО, ко' горски поток.
|
|
|
|
|
|
| Poslao: 12 Okt 2009 00:07 |
|
|
|
|
ako neka pesma zaluzuje da se kvalifikuje kao 'jedna od najlepsih' - to je recimo ova  http://www.mycity.rs/Poezija/Matija-Beckovic-2.html#51000
a i od Mike Antica bi moglo sto sta da se izdvoji...
u njih je jednostavno utkana genijalnost jednog pesnika... i moze da sluzi drugima za primer...
|
|
|
|
|
|
| Poslao: 15 Jan 2010 17:19 |
|
|
|
|
----------- Napisano: 25 Dec 2009 17:36 ---------
Preživio sam - Aleksandar Puškin
Preživio sam svoje želje,
odrekao se sanka svog.
Stradanje teško sad me melje:
mog pusta srca to je plod.
Pod olujama sudbe krute
povenuo mi vijenca sjaj,
ubog mi život boli mute
i čekam da mi dođe kraj.
Kao što, shrvan kasnim ledom,
slušajuć vjetra fijuk znan,
na nekoj goloj grani bijednoj
posljednji list treperi sam.
----------- Dopuna: 15 Jan 2010 17:19 ---------
Prva ljubav...
Nemoj da mi uputiš više
nijedan pogled,
čak i ako bi smeo.
Svaki tvoj pogled samo nove uspomene piše
i tiho, nečujno urezuje tvoje ime
u neke moje još nerođene rime
zute i plave boje,
a ja nisam sigurna da li bi ti to hteo.
Ne budi moje orkane snene
da se neki ne zakovitla iz pene,
ponašaj se i dalje kao da ne postojim,
i kao što si do sada umeo
nastavi da gledaš kroz mene
u nedogled
iako tu ispred tebe stojim.
Nemoj uopšte da me gledaš,
zaboravi me.
Potroši svoje poglede na one druge,
na one što znaju da se kikoću,
da od svega naprave važnu temu,
na one izgubljene u beskraju
što ne znaju za samoću,
na one što se trude
da uvek nose šminku,
na one kojih se sve tiče
a tako malo znaju...
Gledaj njih,
zaboravi mene, klinku,
ja nisam takva niti takva mogu da budem,
ja sam iz neke potpuno druge priče.
Nemoj da mi uputiš više
nijedan osmeh.
Jedan je dosta.
Pomisliću da u tom novom još nešto piše
i bojim se, izazvaću podsmeh
kod onih kojih se sve tiče...
U meni se rodi i osta
želja koja klija i raste,
i izvija se i trudi
da izleti u nebo
i nemoguće preraste.
I zato nemoj, nemoj nikada više
da mi poklonis nijednog smeška.
Zamisli da me nema,
da ne postojim, tako je bolje.
Moram to da te molim jer se bojim,
strašno se bojim
da je tvoj osmeh samo greška.
Pokloni tvoj osmeh tamo nekoj drugoj,
i petoj, i sedmoj,
pokloni ga onima koje će znati da ga vrate,
onima koje ne vole čekanje,
kojima nije problem da svojim osmehom uzvrate
odmah, bez razmišljanja,
a da ga prime još manje.
Pokloni ga njima, meni nemoj,
jer moj osmeh predugo sanja
dok ne ugleda svitanje,
predugo čezne da izleti,
predugo plete šarene duge,
predugo trepti dok ne sine,
a za sve to vreme
moje usne su neme.
Zato me zaboravi
jer ja nisam kao te druge,
ja sam iz neke sasvim druge šeme.
Nemoj da mi uputis vise
nijednu reč,
čak i ako to želiš.
Sve reči mogu da imaju i drugo lice,
i šta ako ti to prekasno shvatiš
i poželiš da ih vratiš
i pričuvaš za neku drugu zgodu
kad vidiš šta u mojim očima piše,
pa se sneveseliš,
a već je kasno, već si ih pustio da odu?
Ne, nemoj mi reći ni jednu reč više,
bojim se da će i moje reči da poteku
izazvane tvojim
pa će da se sliju u moćnu reku
i da teku i teku...
Tako se bojim
da će iz mene bujica da provali,
da mi neće biti dovoljno sve vreme u našem veku
da iskažem sve što smo do sad otćutali.
Neka tvoje reči odu na tamo neke
očima blizu
a mislima daleke,
na one što imaju raspletene kose,
što uvek slušaju ali retko čuju,
na one što se oblače u Rimu i Parizu,
na one kojima je važno šta će da obuku
i šta će da nose,
na one što se stalno utrkuju...
Na mene ne bacaj reči,
zamisli da ne postojim,
jer ja se bojim, strašno se bojim
da neće ništa da me spreči
jednom kad moja bujica krene,
kad se otkači i provali i dotakne sve vaseljene
koje nam dele sreću i tuge.
Zato te molim, najlepše molim,
zaboravi mene,
ja sam jaka i sve ću moći da prebolim
jer ja nisam i nikad neću
biti kao te neke druge.
I nemoj, nikada nemoj da me tražiš,
čak i ako se osmeliš
pa to poželiš,
čak i ako se na to odvažiš.
Čak i ako ti konačno sine da sam ja Ona,
jedina prava samo za tebe,
ona jedna od miliona
koja ti pruža more tišine
i svu silinu uragana
u istom trenu.
Ne, nemoj da me tražiš,
pusti me da sama svoje dane brojim
dok postojim,
dokle god trajem nekih dana,
dokle god moje vreme curi.
Ne daj da ti misli na tu stranu skrenu,
nipošto nedaj.
Ja se neizvesnosti više ne bojim
ali bih radije da požurim
i da se sakrijem u uspomenu.
Potraži one neke druge
koje su svikle
da nose štikle,
koje samo sa debelim slojem šminke postoje,
koje još uvek ispredaju prazne priče,
koje se još uvek utrkuju da sve vide i čuju,
koje nose samo uzdužne pruge
jer im samo takve dobro stoje,
koje ne pričaju nego se dovikuju...
Mene nemoj,
mene ne traži
jer ja sam samo drhtaj jednog trena,
samo kap rose opijena jutarnjom vlagom,
samo neizrecivo malo parče istine u laži,
i nestalna kao morska pena
od koje sam sačinjena.
Bojim se, strašno se bojim
ako me nađeš
da ćemo zajedno da potečemo istom snagom,
istom silinom,
istom žestinom,
i da ću početi da postojim,
stvarno postojim
od tada pa sve do svog kraja.
Probudićeš moje orkane
i bujice i reke,
moji snovi će da dobiju lice
i da ostvare želje daleke.
Ali, šta je sve to?
Sve će to jednom morati da stane
jer kad tad stane sve što jednom krene,
jer kratak je ovaj ljudski vek
i prolazan poput lepote maja.
A ako me ne nađeš,
ako me nikada ne nađeš,
ja ću imati tebe i ti ćeš imati mene
odavde pa do večnosti, zauvek,
bez početka i bez kraja.
Dragana Konstantinović
|
|
|
|
|
|
  |
Strana 3 od 3
|
(Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame)
Ukupno su 74 korisnika na forumu :: 4 Registrovanih, 0 Sakrivenih i 70 Gosta :: [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 972 - dana 26 Okt 2008 13:06
Korisnici trenutno na forumu: bobby, Da vam Bata nešto kaže..., zorjan, Žan Klod vam dam |
|
Ugledni građanin 
