|
Na žalost, kod nas je ekološka svest na izuzetno niskom nivou. To se ogleda ne samo u tome što se u more baca najrazličitiji otpad (mašinsko ulje, hemikalije, otpadne vode, dotrajali kućanski aparati, plastične flaše, kese i druga ambalaža, automobilske gume, pa sve do čitavih automobila itd.) već i u izlovu nedorasle ribe i mekušaca, zaštićenih vrsta kao što su prstaci, palasture, crveni korali, crni sundjeri (spužve) itd.
Možda su ipak najdrastičniji primeri ubijanja mora – bacanje hemijskog odpada, ribolov dinamitom i ubijanje delfina, jedinih preostalih morskih sisara u Jadranu.
Tako je nastradao i čuveni delfin Joca. On je kao mladunče ostao bez majke (koja je takodje ubijena), pa se sprijateljio i odrastao sa meštanima Kotora i postao tamošnja glavna atrakcija.
Na žalost, to nije jedini slučaj: u periodu od oktobra 2001. pa do januara 2002. na potezu od Herceg Novog do Bara ubijeno je dinamitom ili vatrenim oružjem 3 primerka ove fascinantne životinje.
Naravno, niti u jednom od ova četiri slučaja (kao ni u jednom prethodnom) nije došlo do istrage pa samim tim ni počinioci ovih užasnih zločina nikada nisu pronadjeni.
Još gore su prošle Mediteranske foke (Monachus monachus) za koje još samo retki znaju da ih je bilo u Boki kao i da je poslednji primerak vidjen još pre I Svetskog Rata. Jedan od glavnih razloga što ih više nema kod nas je i njihovo poverenje prema ljudima tako da ih je bilo moguće uloviti bez posebnih lovačkih veština.
Slična sudbina je zadesila vidre koje su se mogle videti sve do sredine prošlog veka, kada su nas konačno napustile. Naravno, opet je u pitanju bila čovekova sebičnost: ribari su ih ubijali zbog njihovog kvalitetnog krzna ali i zato što su im "krale" ribu i "bucale" mreže baš kao i delfini.
Još samo kod nas je moguće naći po restoranima i pijacama prstace (Lithophaga lithophaga) koji se i pored toga što su ugrožena vrsta i dalje bespoštedno love. Na žalost, na taj način ne uništava se samo populacija prstaca, kojima je potrebno izmedju 15 i 20 godina da bi dostigli veličinu od 5 cm a primerku od 10-ak cm potrebno je i do 70 godina!
Tako se i celokupni ekosistem na kojem je vršeno skupljanje tzv. "lupanje" prstaca potpuno uništava pa je potrebno više desetina godina(najmanje 20) da bi more zacelilo rane koje su nastale "lupanjem" tj. vadjenjem ove plemenite školjke.
Najlepši koral Jadrana je praktično pred istrebljenjem. Zbog visoke cene crvenog korala (Corallium rubrum), medju mnogim roniocima vlada tzv. koralna groznica. Na žalost, ovaj koral izuzetno sporo raste tako da ga je sve manje. Nekada se mogao naći i na dubini od 30 metara a sada je retkost čak i na 60 metara dubine.
Mnogi od ekoloških problema su neprimetni običnom čoveku. Upravo takav je i problem sa morskom travom Posidonia oceanica. Drastično smanjenje površina pod ovom biljkom, koja je jedna od najvažnijih karika u ekosistemu Mediterana je nešto što zabrinjava. Na žalost, i na celokupnom crnogorskom akvatorijumu je primećen ovaj trend. Tako na primer, ova vrsta se više ne može naći u Kotorskom zalivu a primetno je njeno povlačenje i iz drugih delova Boke tako da je nemoguće naći je na dubinama preko 20-25 metara dok je nekada bilo i na 40 metara dubine. U odnosu na pedesete godine prošlog veka, u Sredozemnom moru površine pod Posidonijom su smanjene za 30%.
Razlozi su brojni: kočarenje, sidrenje, bacanje eksploziva itd. Ipak, jedan od glavnih razloga tome je umanjena fotopropustna moć tj. transparentnost mora koja onemogućava fotosintezu ovim biljkama. To je prvenstveno uslovljeno česticama koje dospevaju u more spiranjem tj. erozijom zemljišta sa planina koja okružuju Boku ali jednim delom i zbog otpadnih voda koje se ne prečišćavaju.
Sigurno je većina čula za pojavu cvetanje mora. Na žalost, i pored veoma prozaičnog naziva, ovo je još jedna od manifestacija zagadjenja mora ali i globalnog otopljavanja kao i drugih nepovoljnih činilaca koje smo sami prouzrokovali.
Nekontorlisanom, ilegalnom i loše planiranom gradnjom uništavamo nepovratno prirodno formiranu obalu Jadrana. Svedoci smo toga na svakom koraku: sve češća ilegalna gradnja, odlaganja građevinskog otpada i nasipavanja duž obale. Jedan od primera je i višemesečna borba meštana Zelenike i Herceg Novog protiv izgradnje silosa za skladištenje cementa koji se namerava izgraditi na samoj obali mora.
Kakvu obalu želimo imati za 20-30 godina? Betonsku?
Mnogo je još primera bahatog ponašanja ljudi prema moru i priobalju pa bi bilo iluzorno i pokušati sve ih nabrojati.
Po nekim naučno-istraživačkim studijama, potrebno je potpuno zabraniti bilo kakav izlov tj. ribolov kao i odlaganje smeća i otpadnih voda u Boki u sledećih 30 godina da bi se ekosistem delimično oporavio i vratio na stanje iz 70-tih godina prošlog veka.
Zbog svega ovoga, dobro razmislite kada sledeći put bacite neki otpadak u more.
Da bi se razgradio, papiru tj. novinama je potrebno 2 - 4 nedelje; pamučnim, vunenim tkaninama 1-12 meseci; obojenom drvetu oko 13 godina; aluminijumskoj limenci oko 200 godina; plastičnoj ambalaži, flašama, kesama, higijenskim ulošcima, opušcima i slično oko 450 godina; dok za staklo još nije utvrdjeno vreme koje mu je potrebno da bi se razgradilo.
Budimo pošteni pa pokušajmo sebi da priznamo da li zaista volimo more ili samo volimo da smo na moru (i pored mora). Razlika je velika i suštinska!
Zato čuvajmo more i živi svet u njemu da bismo i dalje mogli uživati u blagodetima i lepotama koje nam ono nesebično pruža.
Misli globalno, deluj lokalno!
www.njivice.com
|
